СРПСКА ПАРАВОСЛАВНА ЦРКВА УПОРИШТЕ ЗАВЕТНЕ НАЦИЈЕ

СРПАСКА ПАРАВОСЛАВНА ЦРКВА УПОРИШТЕ ЗАВЕТНЕ НАЦИЈЕ

Повод за овај осврт је писмо Регионалног

савеза српско-руског пријатељства Свети

Серафим Саровски из Сремских Карловаца,

Његовој Светости Патријарху Српском Иринеју

Комнен Коља Сератлић

Годинама се бавим верама, посебно православном и католичком, односима те две вере, где на основу чињеница и осећаја сматрам да влада највећи антагонизам, који се често кроз историју прелио у ратове, покоље, чак геноцид. Католичанство је било и данс је основни узрок и подстицај за та злодела. Три геноцида су извршили Крвати католици на Србима православцима. РКЦ је покрштавала у свим земљама света, била је сурова према свима који су јој се супростављали. Католички попови су оставили иза себе потоке крви, посебно у ЛА, где су у једној руци држали мачету, а у другој крст.

У једној давној студији сам написао да католиучка вера није вера већ занимање. Језуити (ударна песница и тајна војска Ватикана), којима су подчињени Опус деи, Малтешки ред, Витезови Колумба, низ других редова, и подредова, разне дружбе (нпр. Исусоваца), су под државом Ватикан, која има све атрибуте државе: између осталог своје амбасадоре – папске нунције по целом свету, банке, фирме. Ватикан је највећи центар прања новца на свету. Познати светски државници и личности разних професија су се кроз историју бивали, а многи су и данс, чланови разних редова, посебно Опус деи. Њихово политичко деловање и понашање је сурово (у једном тексту сам навео имана тих државника – те Ватиканске братије, који су доносили одлуке о бомбардовању Србије, отимању њених територија, а српски народ довели до потпуног уништења).

Када је изабран нови папа Хуан Марио Бергоглио из Аргентине по вољи (читај – наређењу) Империје, написао сам текст под насловом: „Католичка патологија и фалични Хрвати“ (неки су га пренели и дали му наслов “Фалични Хрвати и папини Срби“) у коме сам, између осталог, навео да ће свеколики некатолички свет имати велике проблеме, да ће папа Фрањо одиграти задату улогу према православљу, као што је своједобно папа Војтила (Пољак) одиграо задату улогу, посебно према православној Русији. О Бергоглију сам понешто знао, с обзиром на то да сам га лично познавао, био сам неколико пута у његовом присуству (код папског нунција, на пријемима и др) док сам живио у Буенос Аиресу (види наведени текст).

Као и у свему када се ради о Србима, није нам крив Бергоглио, односно неће нам бити крив папа Фрањо, бићемо криви ми Срби („Србин Србину је вук“), посебно СПЦ, ако прихватимо грегоријански календар. Тај притисак на православље није нов (има поприличан број примера да су неки православни свети оци обележавали значајне црквене датуме по грегоријанском календару).

Обележавање Миланског едикта у Нишу је, такође, био покушај да се на ту „свечаност“ доведе папа и да се придобије православље за коришћење грегоријанског календара, уместо јулијанског. Дигресија, требало би још једном поновити да Срби немају никакве везе са Константином ни са Миланским едиктом (на подручје Ниша, где је рођен Константин, Срби су се населили 313 година касније). Било је тужно гледати наше момке у одорама римских лагионара који су по Нишу узвикивали: „Живео наш цар Константин“ (то лудило није случајно). Пре обележавања, на коме није остварено све оно што је било замишљено, посебно није присуствовао папа, било је недопустивих изјава неких светих отаца СПЦ, с обзиром на то да је последњих година СПЦ поприлично разбијена, да су јој наметнули разне афере, често је понижавали.

Многи антисрпски интелектуалци и политичари, чак неки свети оци, епископи, јавно су у масмедијим (у недопустивим писмима) давали о СПЦ, Патријарху, епископима, непримерене изјаве, да би се додворили менторима, да би разбили СПЦ, која једина има необичну историјску важност и трансцендентност самога Христа. СПЦ, у којој борави Свети Дух, која је у свима нама и ствара храм Божанске присутности, једина може спасити српски народ и извести га из овог безнађа, као Мојсије Израељов народ из Египта. Нажалаост у том односу изгубљене црквености, односу Цркве и политичара, чак се десило нешто недопустиво, преседан у раду, постојању СПЦ, да је политичар (садашњи српски Вођа) одржао говорчину на заседању највишег тела СПЦ. Последњих година дошло је до узајамног додворавања представника СПЦ и политичара (знам да ће ми неки свети оци земерити). Када било која вера велича и додељује одликовања онима који дају новац, та вера је, односно Црква у великом искушењу и опасности. Новац је постао једино мерило у свим порама људског живота. Људима, који нису Литургијски, који нису Јеванђелски, новац је вера ( у Империји је Долар и вера и нација).

Поставља се на крају питање: како зауставити ЕУ да негира нацију, посебно православље. Та црна рупа, како је назвао велики евроскептик и бивши председник Чешке, Вацлав Клаус, има, рекао бих, крсташки однос према православљу. Писмо Његовој Светост свима мора бити опомена, посебно СПЦ.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Његова Светост Патријарх Иринеј

ПРЕДМЕТ, ОТВОРЕНО ПИСМО: НЕ ГРЕГОРИЈАНСКОМ

КАЛЕНДАРУ!

Ваша Светости,

Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј најавио је саветовање у Истамбулу, 9. марта 2014. године, како би се придобиле хришћанске православне цркве за коришћење грегоријанског уместо јулијанског календара. У том смислу су придобијена и многа удружења у Републици Србији, да би се начинио утисак о масовном прихваћању овог предлога.

Ваша Светости,

Уверени смо да нећете пристати на прихватање грегоријанског календара, јер би се њиме нарушила и оскрвнавила српска културна баштина, српска повјест и српски обреди – везани за крсне славе православних српских породица. Прихватањем 25. децембра за слављење Божића, напустио би се и омиљени дан Крсне Славе Ђурђевдана, те би 6. маја сваке године захватала туга вернике, а чак и би се тако осећали и Срби муслиманске и Срби католичке вере, који су тога дана излазили на потоке, језера и планинске изворе, где су млади правили венчиће од пролећног цвећа – стављали их на главу и носили у своје куће и станове, вешајући их на зидове, уз слике својих предака.

А зар бисмо ми, православни Срби, склонили с 28. јуна и Свети Видовдан, кад се (побожно) сећамо борбе српске војске против турског окупатора на Косову 1389. и тадашњег витештва Милоша Обилића?

Да не спомињемо и друге празнике, дубоко усађене у српску душу, него да будемо уверени, да нам нове међусрпске поделе не требају, а оне би биле страховите, да се прихвати у Српској православној цркви грегоријански календар. Распарчало би то и Цркву, и Државу, и Народ.

Доста нам је подела, јер су наговестиле наше (скоро) ишчезнуће. Од православних Срба су створени други народи (и прозвани – несрпским): Хрвати, Бошњаци, Македонци, Румуни, Црногорци… а од делова Српске православне цркве: Хрватска православна црква, Македонска православна црква, Румунска православна црква, Црногорска православна црква… а српски језик су прозвали: хрватским, македонским, бошњачким, црногорским… И све ове ломове на српском народном ткиву су подстицали и спроводили (с Турском и западноевропским колонијалним силама) папа и установе Римокатоличке цркве, па је сигурно, да је садашњи предлог за прелазак на грегоријански календар – нова разарајућа мина против српског народа и Српске правослвне цркве.

Ваша Светости,

Поред ратова против Срба и других Словена, Ватикан и Запад су многе противсловенске мере спровели преко српских (словенских) државника, научних установа и цркава. Такву стратегију је наговестио и Адолф Хитлер пре Другог светског рата. Обавестио је новинаре, да ће Немци успети, у будућности, спроводити своје намере у другим земљама помоћу тамошњих државника. Написао је то, поред осталог, и у „Мајн компфу“:

… Али, ја ћу то спровести једно за другим… Наша је статегија у томе, да непријатеља уништимо изнутра, да га доведемо до тога – да он сам себе победи“.

И Хитлерова предвиђања се обистињују и у српским земљама. Српски државници и интелектуалци већ наступају против Српства. Између осталог, значајано је што је новинар Велиша Кадић објавио садржај о уклањању имена српског језика у Црној Гори. Званично је (мада потпуно ненаучно, као и у Босни и Херцеговини српски је проглашен босанским језиком) у Подгорици проглашен српски језик – црногорским. На исти начин је то обавила у Подгорици аустроугарска власт 1916, а ето, то учини и власт Мила Ђукановића – ових година. Тачно онако како је Хитлер то предвиђао. Објављено у „Новостима“.

Савремени немачки филозоф, Карлхајнц Дешнер је написао књигу о нехришћанском понашању римских папа, те оправдава грчке и српске државнике и свештенике у Средњем веку, што су Римокатоличку цркву означавали за јеретичку, богумилску, паганску… Против ње су морали предузимати најтемљније мере, јер је папа имао и своје емисаре у свакој држави, па и Србији. Они су заговарали прелазак православних верника у католичанство, промену јулијанског календара и прихватање папске власти – злочиначких одлика.

Ваша Светости,

Ево примера, да је Римокатоличка црква и у Средњем веку покушавала да стави под своју управу све православне цркве. Делове од њих је откидала и проглашавала им вернике унијатима, а многе је вернике и покатоличила. Но, српски државни и црквени органи су (мада пред опасношћу и под окупацијом Турске) давали отпор и тако је сачувана Српска православна црква и велики део њених верника – све до 20. столећа, кад су комунисти и фашисти начинили, вештачке православне цркве – македонску, хрватску и црногорску.

Значи, хри­шћан­ске католичке др­жа­ве су још у вре­ме Ср­би­је, у 15. сто­ле­ћу, обе­ћа­ва­ле Ср­би­ма по­моћ про­тив Ту­ра­ка, под усло­вом да при­хва­те ри­мо­ка­то­лич­ку ве­ру. Та­ко је фра­ње­вац Јо­ван Ка­пи­стран ну­дио (1455) де­спо­ту Ђур­ђу Бран­ко­ви­ћу да при­хва­ти уни­ју с Ри­мо­ка­то­лич­ком цр­квом и грегоријански календар. Но, срп­ски вла­дар је знао да су ка­то­лич­ке др­жа­ве по­др­жа­ва­ле тур­ска осва­ја­ња пра­во­слав­них др­жа­ва: Ви­зан­ти­је, Бу­гар­ске и Ср­би­је, па је од­го­во­рио:

Кад бих то учи­нио, ва­жио бих, у очи­ма сво­јих по­да­ни­ка, као ста­рац ко­ји је из­гу­био па­мет“.

У пре­о­бра­ћа­њу пра­во­слав­них Ср­ба у ри­мо­ка­то­лич­ку ве­ру, ан­га­жо­вао се лич­но па­па Кли­мент Осми 1599. го­ди­не. Пи­сао је Срп­ском па­три­јар­ху Јо­ва­ну Кан­ту­ли (1591-1614):

Тре­ба, при­је све­га, да се од­ре­че­те ис­точ­не ши­зме и при­зна­те власт рим­ско­га Па­пе“.

Срп­ски па­три­јарх ни­је од­го­во­рио, не­го је с Ва­ти­ка­ном пре­ки­нуо сва­ку ве­зу. Са­звао је, у ма­на­сти­ру Мо­ра­чи, Ве­ли­ку на­род­ну скуп­шти­ну, 13. де­цем­бра 1608. го­ди­не, ко­ја је за­кљу­чи­ла – да се по­ну­ди срп­ска кра­љев­ска кру­на јед­ном од прин­че­ва ита­ли­јан­ске по­ро­ди­це Са­во­ја, под усло­вом да принц при­хва­ти пра­во­слав­ну ве­ру и да се кру­ни­ше „по за­ко­ну Све­тог Са­ве и ње­го­ва оца Све­тог Си­ме­о­на и бра­та му Пр­во­вјен­ча­но­га Све­то­га Кра­ља Сте­ва­на“. Па­три­јарх Јо­ван је оба­ве­стио прин­ца Са­во­ја и о оба­ве­зи да му се по­том­ци кр­сте по пра­во­слав­ном об­ре­ду. Па­три­јарх пи­ше ни­јан­сом срп­ског је­зи­ка из Цр­не Го­ре, ни­јан­сом из Ње­го­ше­вог Гор­ског ви­је­на­ца:

… да ће увјек би­ти за Ве­ли­ку Вје­ру, за­што у на­ше стра­не не­ће­мо ни­ка­ко ни је­зу­ји­та, ни ни­ко­га дру­го­га, ко­ји би пук хри­стјан­ски обра­ћао на за­кон рим­ски, за­што по­тле би мо­гло би­ти ве­ли­ка скан­да­ла ме­ђу на­ро­дом“.

Ваша Светости,

Не одричимо се Дана Светог Саве, који је у души сваког Србина; не померајмо Савиндан у неку празнину, или неки бездан. Следимо мисли честитог Ђурђа Бранковића и не губимо памет и следимо савет Светог Патријарха Јована – да будемо увек за Велику Вјеру.

С поштовањем,

Регионални савез српско-руског пријатељства ,,Свети Серафим Саровски,,Сремски Карловци

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: