Ustaska Hrvatska u 12 min!

https://www.youtube.com/watch?v=ErCuQ_IiJ4E#t=516

Prezentacija javnog tužioca Srbije: Albanac svedoči pred kamerama o vađenju organa mladim srbima

https://www.youtube.com/watch?v=mGl-5RzMfAY#t=37

Весна Веизовић, Хоће ли уопште доћи до избора и ко ће финансирати те изборе? – „Републиком Санџак“ ће платити изборе

„Републиком Санџак“ ће платити изборе
Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)

„Републиком Санџак“ ће платити изборе

Share

Очекивани наслов овог чланка би можда требао бити „Ко ће са ким и ко ће кога“, међутим услед покушаја замазивања очију са неким „новим“ коалицијама, наводним свађама и „новим“ пријатељствима, само од себе се намеће једно кључно питање : Хоће ли уопште доћи до избора и ко ће финансирати те изборе?

Економски аналитичари и стручњаци (који нису са Јејла) нису ни мало оптимистични у погледу наредних збивања, повраћаја привреде из мртвих и проласка економске кризе, посебно у овим околностима и са постојећом гарнитуром Мегатренд доктораната који се више баве антиекономијом него што уопште познају основе економије, све у свему, пре би земљу из кризе извела једна интуитивна домаћица него што ће то бити случај са Крстићем, Радуловићем и осталим Вучићевим стручњацима са Запада које Ми плаћамо.

По проценама, дакле истинских стручњака, новац за пензије и плате у јавном сектору се полако топи, а како привреда не може у овим условима да се помакне са мртве тачке, и још ако имамо у виду споразум о слободној трговини који је ступио на снагу почетком нове године а који је само отежао овакво стање, банкрот нам не гине.

Како ће и одакле ова Влада обезбедити новац за изборе?

У најбољем случају за изборе је потребно пола милијарде евра. Чак и да на следећим рачунима за струју цифре буду двоструке, а ПДВ да повећају на 30 посто, тај новац до марта не могу да скупе. Представници ММФ-а у Србију на преглед стања стижу управо у марту, међутим само одлагање до марта и раније незадовољство због неуспелих катастрофалних реформи не значи и да ће ММФ раширити кесу и даровати шизофреничног дилетанта од вицепремијера још једном милијардом са којом би одржао социјални мир и нове изборе.

Који разлог, или правилније речени интерес би имао запад да финансира сујетну жељу једног манијалакалног типа, који не жели премијерско место без избора (а са поштеним изборима би као био премијер, мало јуче), ако је већ све интересе своје остварио.

Де факто признање Косова и Метохије, подршка властодржаца шиптарским сепаратистима и рушење Устава републике Србије, са једне стране је напунило џепове политиканата на власти, са друге стране народ је остао без земље, празних стомака и пуних ушију обећања, а пак са треће стране влада у Србије је изгубила основну карту на коју су сви претходни играли обезбеђујући себи што дужи останак на власти уз подршку Запада. Без Косова и уцена нема више ни потребе за финансирањем издајника. Чини се дакле да су остали празних руку и да са те стране новац за изборе неће доћи, бар не онолико колико су се надали.

Свакако остала је Србија, улазак у Европску унију, испуњење хрватских захтева, удомљавање емиграната, можда и отцепљење југа Србија, али полако има времена, преговараће се још двадесет година а за сада је приоритет број један- Косово и Метохија, задовољен.

У свом том мешетарењу и политиканству запада и домаћих полтрона треба додати и чињеницу да је и европска економија благо речено пољуљана и да се и самом евру кога већ сматрају полумртвом валутом измиче тло под ногама, те се милијарде, па макар оне биле и без покрића не могу тек тако расипати, посебно не оним непослушним и недостојним задатка, у овом случају раздосиљавања Руса, који су и поред силних саботажа и опструкције од стране домаћих властодржаца ипак успели да свој пројекат „протерају“ и Јужни ток ће потећи.
Разматрајући све ове чињенице, заиста делује врло вероватно да можда избора неће ни бити. Потпуно сам сигурна да Руси без свог провереног кандидата не би помогли одржавању ванредних избора који неће ништа променити сем позиције појединих људи. Ко ће онда финансирати изборе у овом тренутку и ко има толико интереса да се поставља као жива мета између истока и запада.

И онда, као шамар отрежњења читам наслов : Вучић Расиму обећао 10 посланика!

Расим Љајић најпожељнији коалициони партнер сваке власти и онај који ће остварити интересе Саудијске Арабије у Србији, не само „Београда на води“ као највећег исламистичког центра у Европи, са највећом џамијом ( могу само да замислим како му срце расте замишљајући то здање које више подсећа на ракету него на какву богомољу) у Европи већ првом вехабијском државом са већ рагранатим и врло добро опремљеним центрима за обуку џихадиста – републиком Санџак.

Ljajic i Al Sabah Републиком Санџак ће платити изборе

На око фин и тих човек, не превише забринут за права Бошњака у Рашкој, са довољним бројем својих полтрона који потражују права његово име , Расим Љајић је заправо један од водећих криминалаца, наручилац убистава са читавом приватном агентуром плаћеника испод себе.

Одакле једном политичару и поштеном човеку заметнуто читаво богатство да исплаћује бројна криминална дела од којих су поједина и убиства, а да га и поред сведочења бивших затвореника нико не оптужује а медији скривају, него од оних за које од самог почетка и ради и чије интересе испуњава.

Крајем године је у ексклузивном интервјуу за Санџакпрес, Исмет Рамовић, један од актера отмице детета из породице Старчанин изнео бројне оптужбе на рачун овог беспосленог министра међу којима су и убиства.

Наглашавајући више пута да је Расим Љајић на самом врху пирамиде организованог криминала у Санџаку, са изузетно јаким црногорско удбашким везама по Београду, Рамовић је оптужио Љајића да је он организовао отмицу малог Старчанина, желећи тако да учврсти положај код новопазарских бизнисмена и престави се као њихов заштитик.

Као доказ својих оптужби, Рамовић даље наводи имена људи који су га посећивали у затвору и доносили му 3000 евра месечно и пакете хране, односно Предрага Стојановића бившег декана правног факултета у Крагујевцу једног од актера афере „Индекс“ и извесне Марије Тошић.

Рамовић је оптужио Љајића да је спремао атентат на Сулејмана Угљанина у периоду када је овај био градоначелник Новог Пазара. Убиство је требао да изврши извесни Миљенко Сокоч из Хан Пијеска, бивши мајор у војсци Републике Српске. Он је по речима Рамовића, на инсистирање Љајића неколико дана боравио у Новом Пазару и пратио кретање Угљанина којег су тада даноноћно чували и водили од куће до градске управе.

Међутим, ово је само последња и најсвежија оптужба за криминал овог министра који је свеприсутан у домаћој полицији, а чија се биографија чисти и од ружног погледа а камоли оваквих оптужби. Бошњачког „Хашима Тачија“ држимо у политици као мало воде на длану , плаћамо га из сопственог буџета док он у нашој држави прави сопствену.
Вероватно су многи заборавили да је управо Расим Љајић међу првима у новијој историји започео причу о аутономији Рашке области и 1991. године по налогу озлоглашеног Алије Изетбеговића расписао референдум за аутономију Санџака, прикупивши симпатије муслимана по први пут је збацио са власти Сулејмана Угљанина и након доста година муфљаже на кореалицији Босна, Саудијска Арабија, Велика Британија и Србија ту је и дан данас, без вике и халабуке довршава свој вишедеценијски задатак, отцепљења још једне територије Србије.

Након што се свим силама уз свесрдну помоћ западних НВО, финансиран од стране Србије трудио да „докаже“ кривицу Срба за ратне злочине на територији бивше Југославије, наводно за добробит Србије и ради убрзао евроинтеграције, није заборавио ни своје сународнике те је сваки злочин муслимански над Србима оправдавао не придајући му превише значаја, док је свом учитељу политичком поред присуства на сахрани одао посебну почаст и у читуљи: „Последњи селам, нашем драгом предсједнику…“

ljajic karadzic Републиком Санџак ће платити изборе

Алексеј Воробјев је недавно у свом чланку „европски човек за Ријад“ , посвећеном управо Расиму Љајићу савршено разобличио овог страног агента, подсећајући на његово политичко деловање од самог почетка па до данас, јер је управо он успоставио дипломатске односе са Саудијском Арабијом :

„Љајићево деловање у промоцији исламских интереса, као и снага његовог утицаја на српску стварност, може се јасно сагледати кроз последњи пример, успостављања дипломатских односа Саудијске Арабије и Србије.

Већ деценијама Саудијска Арабија отворено финансира све антисрпске противнике и пројекте дајући значајан допринос страдању српског народа. У Босни су финансирали куповину оружја муслиманским снагама, али и довођење муџахедина из целог света на босанско ратиште. На Косову су годинама финансирали најрадикалније снаге албанског сепаратизма, а након проглашења независности плаћали лобирање његовог признања. Сносили су део трошкова за злочиначко НАТО бомбардовање Србије, а од почетка финансирају антисрпски рад Хашког трибунала…

Због њиховог односа према Србији били су једина арапска земља са којом никада нису постојали дипломатски односи. Они су успостављени 17.04.2013. године, а већ 05.05.2013. у званичну посету Ријаду допутовао је Расим Љајић, и то на позив краља те државе Абдулаха бин Абдулазиза ал Сауда (7), а током тродневног боравка у Арабији састао се и са министром иностраних послова Саудом ал-Фејсалом и са министром економије Мухамедом ал-Џазером.

Надам се да је јасно да на овако високом нивоу не може бити примљен министар трговине било које земље, те да се овако дочекују само они најважнији гости. Шта мислите, чиме је то заслужио Расим Љајић?!“

Да ли онда се надамо неким социјалним немирима,свенародној револуцији или да очекујемо изборе? Зашто би Александру Вучићу било тешко да се одрекне Рашке области када је Косово и Метохију тако лако продао?

seik muhamed bin zajed el nahjan poseta abu dabi aleksandar vucic 1350593729 220712 Републиком Санџак ће платити изборе

Судећи по економској ситуацији и сталним претензијама муслиманским на наше просторе, не треба ни сумњати да ће овај криминални дует добро проћи. Обезбедиће се на бар неко време социјални мир, биће пара за куповину гласова, подмиривање ситних партијаша и пијавица што доносе сигурне гласове, пензије…

Међутим пита ли се Александар Вучић којој ће се трећој страни обратити и који ће део земље још продати не би ли се одржао на власти, или још горе по њега, како ће успети да одржи добре односе са Саудијском Арабијом и Русијом истовремено, ако се имају у виду политичка дешавања на глобалном плану?!

Расим не мора да брине, он ће тада већ бити у својој држави, али куда ће Вучко…

Весна Веизовић / Васељенска ТВ

Враћамо политику народу, моралу и поштењу! То је наша мисија!

Biljana Djorovicgepostet an

Враћамо политику народу, моралу и поштењу! То је наша мисија!

Двери позивају на свенародни устанак за живот Србије

Двери су свечаном академијом поводом 15 година постојања, 26. јануара почеле кампању за освешћење Србије и победу нове снаге народа на предстојећим изборима.
Оснивачи Двери Бранимир Нешић и Бошко Обрадовић и председнички кандидат на Ђурђевданским изборима 2012.године,Владан Глишић, позвали су на устанак за живот Србије. Двери су национална организација слободних људи која – улази у парламент да врати морал у политику и да се изборе за слободу. У глобалној борби добра против зла нико нема право да буде неутралан, поручило је Старешинство Покрета пред почетак предизборне трке.
Свечана прослава је почела државном химном Републике Србије, а потом је аутор химне Покрета Двери „За живот Србије“, Бранимир Нешић најавио договор о томе шта ће Двери радити- у наредних 15 година.
„Данас нас не би било да није добрих, поштених Срба који ништа друго нису тражили сем да останемо оно што смо били од 1999.године, а тада смо, на програмској – страни нашег часописа написали: Двери се не умивају у туђинском брлогу! Отворене су за гледишта српска! Коначно су затворене за гледишта несрпска и туђинска. Двери су националне, а против интернационализма. Боре се за српску културу и за повратак српском становишту, оном становишту ког смо изгубили на почетку 20.века. За 15 година Двери ни за јоту нису одступиле од свог програма, већ су захваљујући интелектуалцима који нас саветују деценију и по постале аутентичан српски породично-патриотски покрет – истакао је Нешић.
Могу да нас газе, али у гажењу српског народа могу да добију само још јачи слободарски одговор слободарског српског народа. У Његошевом стигу „нека буде што бити не може“ крије се тајна историје српског православног народа: оно што је немогуће обичном човеку, могуће је човеку који у Бога верује. Тако су после 60 година окупације која је почела од Другог светског рата настале Двери као први православно- национални омладински покрет на Београдском Универзитету, а потом свенародни покрет у Србији, региону и у целом свету где има Срба. И докле буду чувале основни темељ – да су овде само да би спровеле вољу наших светитеља и Бога у кога верујемо – дотле ће Двери опстати и остати, закључио је Нешић.
Говорећи о непријатељима српског народа од 1999.године до данас, Нешић је ускликнуо: Време је за контранапад! Време је за устанак до победе!
О духовним темељима Двери посебно је говорио мр Владимир Димитријевић, који је нагласио да се у целом свету, од Сирије до Украјине води борба добра и зла, „а у борби Христа против антихриста – неутралних нема. Она која се данас бори за хришћанске вредности је – Русија. Запад нас је учио да се радујемо кад Русија плаче и да плачемо кад се Русија радује. Може човек вратити дуг човеку или народ народу, али дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914.тако је огроман да га не могу вратити ни векови ни покољења. Руски цар је са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српскога народа. Смемо ли прећутати да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Блажени ви који тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати. Русија је подигла хришћански стег и под њега позвала све народе који су спремни да бране традиционалне, моралне и породичне вредности. Српски народ се том позиву мора одазвати, а Двери ће све учинити да се тај позив чује“, најавио је Димитријевић.
Говоривши о културолошком преображају српског народа, Димитријевић је истакао да је поковитељ Двери на том путу био Предраг Драгић Кијук. За разлику од Доситеја Обрадовића, који није умео увек да се добро снађе у замкама европског просветитељства и говорио „Књиге, а не звона и прапорци“, Кијук је могао да каже: књиге, књиге браћо – а и звона и прапорце! Нама је потребна и наша духовна култура окађена тамјаном и ова велика хришћанска европска култура чији је Кијук био велики зналац, указао је Димитријевић.
Потом је уследила додела„Повеље слободе” и говори овогодишњих добитника у иностранству и Србији. У име Сретењског манастира из Москве, сабрат тог манастира јеромонах Игнатије Шестаков, у захвалном писму је цитирао апостола Павла: „где је Дух Господњи, тамо је и слобода“!
Сва наша култура, историја, национални циљ, оно што називамо патриотизмом у њиховом најбољем облику покретани су стремљењем ка овој истинској слободи у Духу светом. Носиоци тога су били сви наши хришћански владари, хероји, песници, војници и војсковође, научници, политичари и плодови њиховог рада прожети су идеалима Светосавља и Свете Русије. На том темељу треба да се гради и наш живот и живот наше деце, Срба и Руса. У овоме је залог нашег јединства, не само два братска словенска народа, већ једног народа Христовог, народа слободе. Српски народ је народ слободе, слободе у правди, истини, љубави, слободе од греха, написао је јеромонах Игнатије.
Члан Старешинства Покрета Двери Данило Тврдишић, уручујући „Повељу слободе” академику проф. др Кости Чавошком истакао је да за Србију има наде све док буде интелектуалаца који ни по коју цену неће жртвовати национални интерес зарад личног интереса и привилегија.
Захваљујући се, Чавошки је нагласио да у Србији преовладава мишљење да су политичка уверења роба са којом се излази на изборе (Ђинђић,Вучић, Николић ), па кад једна не прођу најбоље, онда се мењају и заступају друга. Двери нису такве. Не повијате се зависно од тога одакле повољан ветар дува. То има своју цену, истакао је Чавошки и додао:
„Човек у јавном животу може да буде морално исправан само ако је храбар. Ви сте и једно и друго. Ако и не будете успешни коли бисте желели, неко после вас ће се попети на ваша рамена и наставити где ви будете стали“.
У име свих добротвора Двери из Расејања, Драган Давидовић из Јужне Африке обратио се владајућем естаблишменту и упитао: ако сте ви менаџери из либералног капиталима, знате ли како се на Западу ради кад позајмљују паре или не скраћују трошкове? Па лете заувек! Нико им више не даје шансу да негде пробају. А ови обећавају непрекидна пробања! Давидовић је позвао сву браћу из расејања да не буду Срби само кад гледају тенис!
Потом је узео реч специјалан гост, Алексеј Валерјевич Риљев, члан Бироа Президијума Политичког савета Сверуске политичке партије „Родина”, чији је оснивач садашњи потпредседник Владе Русије и човек од великог поверења Владимира Путина – Димитрије Рогозин. Он је казао да му је драго што види да удружење српских патрота јача из дана у дан и успешно се развија, а ево и целог његовог говора:
„Наше земље уједињује православна вера, заједничка културна традиција, велики и победоносни дух словенства. Односи између наших народа су одувек били, јесу и биће братски. Данас управо Руси и Срби представљају главне носиоце идеје словенског јединства. Они су главни заштитници словенског света у савременој Европи. Наши народи су често пролазили кроз тешка искушења, међутим, из сваке битке излазимо као победници, борећи се часно, мушки, с поносом. Словени су непобедиви! Тако је било, тако јесте и тако ће бити увек! Руси и Срби су се увек борили за правду, уважавање националне традиције, као и за безусловни суверенитет наших држава. Свако ко нападне наше светиње, нашу слободу као и право да живимо по својим обичајима и законима, он је осуђен на пропаст. Зато што смо ми Руси и Срби два братска народа, зато што смо ми Словени – не могу да нас победе! Драга браћо и истомишљеници, искрено вам желим успех у борби , мирно небо, срећу и процват братске Србије. Здравља и све најбоље! Слава Русији! Слава Србији! Бог је с нама! Ми смо непобедиви! “
Члан Старешинства Покрета Двери Срђан Ного, примајући од Риљева Захвалницу, у име Покрета је поручио да Србија не сме да буде неутрална и да Двери, као генерација која се формирала на основу православне вере и српске културе за разлику од других политичких елита које су формиране на другим основама и идеолошки су усмерене ка Западу, врло добро препознају на коју страну је у српском интересу да се окренемо. Зато се Двери залажу за савез са Русијом и за евроазијске интеграције.
Затим је реч узео председнички кандидат Двери на Ђурђевданским изборима Владан Глишић који је указао на измењену слику света и незадрживе промене у самој Србији због којих Двери сигурно долазе на чело Србије! Ево дела његовог говора:
„Сетите се шта је била Америка пре 15 година! Кренули су да нас бомбардују и најавили тако целом свету да ће бомбардовати све оне које покажу на мапи, а данас та Америка мора да се повуче из Сирије. ЕУ је пре 15 година била – обећани рај! Изгледало је да ће трајати миленијумима, а данас не знају колико ће година трајати! Србија је пре 15 година имала Црну Гору и Косово и Метохију, а данас не знамо шта ће на следећим изборима властодршци продати и шта ће од наших живота, отаџбине и интереса поклонити онима који су их плаћали да дођу на власт. Двери су пре 15 година биле студентски часопис и забрањена трибина на Филолошком факултету. Двери су данас стотине хиљада људи који стоје иза нас. Подржавају нас онда када сви из политичке елите кажу да са нама није упутно бити, да смо изгубили, да не можемо да опстанемо, да је све то што причамо истинито, праведно, лепо, али не може у овом свету да опстане. Е, данас има неколико стотина хиљада људи који стоје иза нас и „против правила здравог разума“ гласају за Двери и верују у Двери.
Ми, браћо и сестре, долазимо сигурно на чело Србије. Ми не морамо да будемо у грчу и да бринемо о процентима. Не морамо да се додворавамо бирачима. Јер, ми можемо онако опуштено, људски, достојанствено да кажемо: не треба за нас свако да гласа, а поготово не треба свако да буде дверјанин!
Политика је дуга утакмица, саткана од пуно пораза, поготово ако мислиш да спасаваш народ који је на ивици да изумре. Они који се тим послом баве морају да рачунају на једну велику победу којом ће надокнадити све те порзе које морају да издрже. Она је, када се не ради због политике и када се не ради зато што сте професионални политичар, представља један велики завет, који смо ми препознали у очима својих сабораца.
Међу нама који водимо овај покрет, често је било и малодушности и тешких тренутака, али докле год вас срећемо у свим нашим борбама по Србији и докле год разговарамо у висини ваших очију, док осећамо да нас ви заклињете да не одустанемо – дотле ми не смемо да одустанемо, јер нисмо ничији и нисмо сами; макар вас било хиљаду; макар вас било десет; макар још један стао пред нас и рекао: Људи, позвали сте ме! И дошао сам! Знате какву светињу бранимо.
Ја знам да ми долазимо и да побеђујемо!
Желим да Србија буде вечна, јер су јој дверјанска деца верна!“
Двочасовна академија је завршена обраћањем члана Сатарешинства Покрета Двери Бошка Обрадовића и поруком коју је београдски ђакон Авакум послао набијен на турски колац: најлепша је вера православна!
„То значи да си на правој страни, да заступаш праве вредности, да се радујеш што си имао прилику да сведочиш истину, да будеш Србин и поносиш се тиме.
Чији смо ми Дверијани? У првом броју Двери српских смо одговорили: ми смо Савини, Лазареви, Његошеви, Степини, Живојинови, Авакумови, Новакови. Ми смо Срби, древни европски хришћански народ који има са чим да изађе у савремену Европу. Имамо своју земљу, Богом дану за живот и од ње не одступамо! Ми бранимо Србију!
Прво што смо научили од нашег великог учитеља Кијука је да не живиш у лажи. Да не пристајеш на лаж.
Од првог председника, оца Републике Српске Радована Караџића сам у хашком казамату имао прилике да чујем да морамо даставимо да инсистирамо на ономе што смо до сада били и да је победа Двери сигурна, јер ми представљамо оно аутентично српско биће које је др Караџић назвао хришћански патриотизам и господско родољубље.
Зашто смо ушли у политику после 12 година као удружење грађана и шта смо радили у ове три године као једини политички породични покрет у свету?
Зато што су нас убеђивали да политика нема везе са моралом и да у њој немамо шта да тражимо, да у политици не може да опстане нико а да се не испрља. Е, драга браћо и сестре, наша дверјанска обавеза у наредних 15 година је да докажемо да је могуће бавити се политиком а остати частан, поштен и моралан човек и да је политика као свака друга сфера друштва простор у коме можемо сведочити истину и праве вредности.
Не дамо им политику!
Враћамо политику народу, моралу и поштењу! То је наша мисија!
Долазе Двери са Дверима нова снага народа. Зато вечерас проглашавам мобилизацију заказану за 16.март и за наш нови најбољи резултат на изборима!
У свакој српској кући треба да се чује да смо ми породична политика. Свака породица има интереса да гласа за Двери, јер ће породични интереси коначно проговорити у Скупштини Србије, формирати министарство за бригу о породици, изборити се против беле куге у нашем народу и законом о заштити презадужених породица омогућити им нови почетак. Држава експлоатише наше породице, а у њих не улаже! Она мора да поднесе део терета!
Зато је породична политика, политика 21.века!
Србија нема економски него политички проблем. До сада су владали они којима је страни интерес био на првом месу, а сада долазимо ми којима је у првом плану интерес нашег привредника! Наша економска политика се своди на неколико корака: зауставити погубан пут у ЕУ, окренути се Русији и евроазијским интеграцијама, подићи царинена увозну робу да би домаћа постала конкурентна и додатно опорезовати све стране банке, одузети незаконито стечену имовину тајкуна и политичара, формирати Развојну банку Србије и уложити у домаћу производњу и инфраструктуру“.
Обрадовић је најавио да ће Сабор жена Покрета ускоро изаћи са манифестом о улози жене у нашем друштву и изразио уверење да ће пре жене гласати за Двери него мушкарци „који се плаше да буду на страни у 21.веку“! Жене носе терет, брину о породици и у ових месец и по дана биће највећи гласноговорник Двери. Наш покрет верује у српску жену и зна да је она та која је темељ Србије! Српска жена ће довести Двери у Скупштину Србије!
Зато вас позивам, браћо и сестре, да се борите, гласате и да не одустанете! Изађите на црту онима који су некада били људи, а данас су бедници и издајници овог народа, рекао је Обрадовић и за крај подвукао:
Ових 15 година је устанак Двери за живот Србије!

Pozivamo pesnike iz svih evropskih zemalja, da učestvuju na petom EVROPSKOM FEJSBUK PESNIČKOM FESTIVALU

Pozivamo pesnike iz svih evropskih zemalja, da učestvuju na petom EVROPSKOM FEJSBUK PESNIČKOM FESTIVALU, koji će se održati 01. i 02. marta 2014. godine u hali Master Novosadskog sajma, u okviru 20. međunarodnog Salona knjiga, u organizaciji Banatskog kulturnog centra (BKC) i Novosadskog sajma.

EVROPSKIM FEJSBUK PESNIČKIM FESTIVALOM želimo da pokažemo da je poezija univerzalna tvorevina ljudskog duha koja ne priznaje granice i barijere između pesnika, nacija, država i jezika.

Cilj Festivala je da se pesnici koji sarađuju na Fejsbuku (objavljuju svoje pesme, čitaju i komentarišu jedni drugima poeziju) sretnu, lično upoznaju na Festivalu, čuju jedni druge dok govore stihove i pretvore svoju virtuelnu komunikaciju, u oblasti književnosti, u stvarnu. Pesnici koji ne budu u mogućnosti da prisustvuju festivalu moći će da učestvuju virtuelnim putem preko fejsbuka postavljanjem svoje pesme na zidu stranice Festivala na fejsbuku koja glasi: Evropski Fejsbuk pesnički festival.

Način prijavljivanja za učešće na Festivalu: poslati jednu neobjavljenu pesmu na maternjem jeziku i lične podatke (ime, prezime, adresa, telefon) do 10. 02. 2014. godine na e-mail: fejsbukfestival@gmail.com (Molimo pesnike da u prijavi navedu da li će prisustvovati festivalu ili će učestvovati preko fejsbuka. Raspored učešća pesnika za 01. i 02. 03. kao i tačan program festivala biće blagovremeno objavljen.)

Pesme poslate prilikom prijavljivanja biće objavljene u zajedničkom zborniku radova pesama učesnika festivala u izdanju BKC-a kao elektronsko izdanje na cd-u. Žiri BKC-a koji će pratiti rad Festivala, pesnika sa najboljom pesmom nagradiće objavljivanjem nove pesničke knjige (do četiri autorska tabaka) u izdanju BKC-a.

Pravo učešća na Festivalu imaju svi koji pišu poeziju bez ograničenja – starosnog, polnog, verskog, nacionalnog, profesionalnog…

EVROPSKI FEJSBUK PESNIČKI FESTIVAL biće emitovan uživo putem veb kamere na internet adresi www.bkc.devbin.org i na taj način biti dostupan za gledanje kako pesnicima koji ne prisustvuju lično tako i publici celog sveta.

Za učešće na trećem EVROPSKOM FEJSBUK PESNIČKOM FESTIVALU 2013. godine prijavilo se 460 pesnika iz 18 zemalja sveta, od toga je oko 150 pesnika lično učestvovalo na Festivalu, a ostali su učestvovali putem Fejsbuka.

Za sve informacije možete zvati na telefon +381 (0) 23/783-155 ili postaviti pitanje putem e-mail: fejsbukfestival@gmail.com

Стефан Каргановић: Опсесија геноцидом – у Вишеграду и шире

Стефан Каргановић: Опсесија геноцидом – у Вишеграду и шире

28 уторак јан 2014

stefan-karganovicУ немогућој  држави, банализација врло озбиљног појма „геноцид“ убрзано се нормализује. Тај процес већ је почео да боде очи великом броју странаца, који се иначе упињу да бошњачке ексцентричности разматрају из угла који је по њих најповољнији. Недавни пример је дански политиколог Кристијан Аксбо Нилсен (Christian Axboe Nielsen) који у запаженом аналитичком тексту у „Часопису за истраживање геноцида“ (Journal of Genocide Research) истиче тезу да „кратковида опсесија геноцидом не помаже ни жртвама ни међународној кривичној правди, и ризикује да затамни уместо да помогне да се рашчисте историјски догађаји.“ („Дани“, 24. јануар 2014.) Штета што проницљиви коментар проф. Нилсена није допро ни до кога у Вишеграду, где је опсесија о којој посматрач из Данске говори попримила посебно агресиван и неразуман вид. 

Да укратко потсетимо читаоце. На гробљу Стражиште у Вишеграду подигнут је споменик Бошњацима настрадалим у том граду у протеклом рату, где им је уклесан статус „жртава геноцида.“ Градске власти су се одлучно успротивиле оваквој самовољној формулацији текста на споменику зато што није утемељена ни у једном правном или законском акту. Удружење које стоји иза подизања споменика оглушило се о позив локалне власти да се избегне провокативно коришћење израза „геноцид“. Када су  овлашћени представници општине Вишеград дошли на лице места са намером да реч која је вређала осећања знатног дела становништва избришу, наишли су на физички отпор па су привремено одустали.

Када су се недавно власти вратиле на гробље да најзад изврше задатак уклањања увредљиве речи, медији су пренели да је једна присутна особа исламске вероисповести гласно прокоментарисала „да сам ја православне вјере, убила би се.“

visegrad-spom

Овај инцидент је вишеслојно знаковит. На симболички начин то указује на постојање готово непремостивог јаза између заједница које би, по преовлађујућој фикцији „међународне заједнице“, требало да буду саставни делови јединствене, функционалне и хармоничне европске државе. Тај јаз се испољава у неспособности деловања „за“ нешто и у валидирању сваког потеза злобном проценом штете која се наноси суседу. У овом случају, средством геноцидног етикетирања суседу се наноси морална штета, он се клевета, понижава и поништава приписивањем најгнуснијег злочина. На такав начин стварају се услови који онемогућавају редовно општење и конципирање било каквог заједничког пројекта који би саставне делове заједнице објединио у одрживу целину. Под таквим околностима инсистирање на изградњи интегралне државе је чисто лицемерје. То није позив на јединство него на избор између потчињавања и исељења.  При чему заједници предвиђеној за етничко чишћење, како је Харис Силајџић својевремено објаснио  једном делу аутохтоног становништва Босне и Херцеговине, неће бити дозвољено да са собом понесе ни грумен земље.

Јасно је да примарну одговорност не сносе примитивни статисти попут жене која би пресудила себи да се, којим случајем, родила у окриљу неке друге вероисповести. Највећу одговорност сносе аморални хушкачи који су је индоктринирали да јавно говори глупости и не само да испољава, него и доживљава, неразуман анимозитет према суграђанима који случајно припадају вероисповести која се разликује од њене. И што је најтрагичније – за разлику од утиска ове јадне игноранткиње која живи у погрешном уверењу да је муслиманка, а очигледно не зна ни „ф“ од Фатихе – то није учење посланика Мухамеда с. а. в. с. у односу на Ахлул Китаб, Јевреје и Хришћане, следбенике друге две откривене религије. Учитељи те ревносне вернице требалo je да је поуче да јој вера не налаже ни да мрзи ни да клевета суседе који се на различит начин клањају Богу. И да јој најмање даје разлог за помисао да је поштовање незнатно  другачијег тумачења подједнако поштованих Китаба повод за самоубиство – смртни грех, по једногласном учењу следбеника све три вере, на челу са блаженим Послаником.

Бесмислени инцидент у Вишеграду служи као опомена и свету и Босни и Херцеговини, и макрокозми и микрокозми, о томе са каквим се немогућностима суочава свако ко би да на овим просторима склепа нешто налик на функционалну целину. Инцидент је бесмислен не зато што би се могло приговорити подизању споменика жртвама једног бесмисленог узајамног крвопролића, него зато што најсликовитије одражава принцип уврнутости који суверено влада на овом уклетом терену. Чак и сасвим легитиман подухват, као што је изражавање пијетета према властитим жртвама, мора се делегитимисати и обесмислити политичком инструментализацијом да би у очима сопствене заједнице изгледао легитиман.

Споменик подигнут људима који су у недавном рату под разним околностима, али сигурно највећим делом сасвим недужно, били лишени живота, у немогућој Босни и Херцеговини не може да буде само то, и ништа више. Да би у нефункционалној држави био „функционалан“ чак и надгробни споменик се мора искористити за неуморно вођење политичког рата и пуњење акумулатора мржње за следећи покољ, после којег ће настати нови споменици, са серијом нових увредљивих и провокативних порука.

Као да таквих запаљивих провокација, перфидно прерушених као „меморијална обележја“, већ нема довољно. О томе шта се – у смислу правне квалификације – догодило у Вишеграду, у одсуству правоснажне пресуде неког кредибилног суда, могло би се расправљати као што би се са истог становишта могло расправљати и о Сребреници, без обзира на постојање симулакрума пресуда у том случају. Али када је реч о натпису на споменику у Тузли, везано за инцидент који се догодио 25. маја 1995, ништа од тога не важи. Постоји првостепена пресуда којом је генерал Новак Ђукић оглашен кривим, то је тачно. Међутим, у току је жалбени поступак и коначни исход, бар формално, још увек се не зна. У вези са овим догађајем постоје бројне контроверзе које задиру у чињеничну срж питања. Одавање поште жртвама прикладно је у сваком тренутку, али – бар у цивилизованим срединама – качење погрдних епитета оптуженима пре завршетка процеса то никада није. Како онда  протумачити споменик са натписом овакве садржине у Тузли:

sf-agresor

Тешко је предложити боље тумачење од онога које је понудио портал Фронтал.рс:

„Шовинистичка пропагандна машинерија из ФБиХ, подстрекнута снагом и безобзирношћу својих спонзора са запада, прије свега САД, није бирала превише ријечи, покушавајући да хиперболише своју жртву. Тако на споменику код тузланске капије стоји ’srpski fašisticki agresor’, као извршилац злочина. Свака ријеч је сувишна и нетачна. Од непостојеће агресије, преко трансферисане фашизације, па до упитног учешћа српске војске у овом злочину.“

Али оперативно питање и даље гласи: како успоставити равноправнији однос и подстаћи на стварање цивилизованије атмосфере у комеморисању жртава? Како културно парирати агресивном и простачком инсистирању, чак не више ни на подели жртава на оне првог и другог реда, него на потпуном поништавању сваког невиног страдања ван предела сопствене, уско дефинисане групе? Јер, чак ни подела на привилегисане и другоразредне жртве острашћене мрзитеље не би задовољила нити им пада на памет, пошто би то представљало имплицитно признање да су и особе различите вероисповести или другачијег националног изјашњавања такође страдале.

Ствари које се у свакој цивилизованој средини подразумевају у „немогућој“ Босни и Херцеговини сматрају се питањима од изузетне сложености и узроком жучних расправа и оштрих подела. Међутим, људе добре воље то не би требало да обесхрабри.

Уместо што немо посматрају и у себи негодују, припадници других заједница – које су такође биле тешко оштећене током грађанског рата деведесетих година у Босни и Херцеговини – могу да предузму неколико проактивних корака помоћу којих ће своје жртве избавити од заборава и истовремено несумњиво остати у оквирима тековина цивилизације. Супротна страна се куне у пресуде Хашког трибунала (и Суда БиХ за ратне злочине) и користи их кад год јој одговара да ућутка критичаре. Ако на подручју Сребренице (да парафразирамо бесмртно питање руског амбасадора) још увек има Срба, нека се мобилишу да захтевају да места страдања њихових рођака и сународника у Сребреници буду прецизно и достојанствено обележена у складу са правоснажним чињеничким закључцима у пресуди Хашког трибунала Насеру Орићу, а то је баш суд у који се духовни наследници џелата страствено куну.

У параграфима 378-411 пресуде Хашког трибунала Орићу утврђују се чињенице противправног убиства Драгутина Кукића, Јакова Докића, Драгана Илића, Милисава Миловановића, Костадина Поповића и Бранка Секалића у згради која је означена као „зграда иза Општине Сребреница.“ На ту зграду се мора поставити плоча са именима пострадалих, са ослонцем на део пресуде Хашког трибунала где је њихово убиство утврђено, кратким описом околности, и навођењем периода када се то догодило.

У истој пресуди, у параграфима 412-440, утврђено је да су у полицијској станици у Сребреници „суровом поступању“ била изложена следећа лица: Недељко Родић, Славољуб Жикић, Зоран Бранковић, Невенко Бубањ и Веселин Шарац. На фасаду полицијске станице мора се поставити спомен плоча која ће комеморисати патњу тих невиних особа и укратко описати околности њиховог злостављања.

У истој пресуди Насеру Орићу, параграфи 590-676, Хашки трибунал – у који се сви на супротној страни куну, укључујући вероватно и несрећницу која би извршила самоубиство да је православне вере – утврдио је чињенице „безобзирног уништавања насељених подручја без војне потребе“ у односу на села Горњи и Доњи Ратковићи (21. јуна 1992), Брадевина (27. јуна 1992), Јежестица (8. августа 1992), Факовићи и Дивовци (5. октобра 1992), Бјеловац и Сикирић (14-19 децембра 1992),  и Кравица и Шиљковићи (7. и 8. јануара 1993).

У свим тим селима – укључујући и она потпуно разорена, где данас више нема живе душе – поставити достојанствене споменике, без коришћења увредљивих речи, само са наводом параграфа и кратким изводом утврђених околности из пресуде Хашког трибунала.

На терену моралне борбе клин се не избија клином, а најмање покушајима да се клеветама парира измишљањем још већих и бесмисленијих клевета. Лажи ће се срушити, али у данашњем свету свакако не саме од себе. То је процес коме морамо активно допринети – упорним инсистирањем на расветљавању и јавном истицању чињеница.

UKRAJINA Nikolai Asarov podneo ostavku-Ukraine: Rücktritt von Nikolai Asarow – neun umstrittene Gesetze abgeschafft

28.01.2014, 12:22 Uhr

Ukraine: Rücktritt von Nikolai Asarow – neun umstrittene Gesetze abgeschafft

Der ukrainische Regierungschef Nikolai Asarow hat nach wochenlangem Druck der Opposition seinen Rücktritt eingereicht. Er wolle mit seinem freiwilligen Abgang helfen, einen Ausweg aus der schweren Krise zu finden, sagte der 66-Jährige nach Angaben seines Pressedienstes. Wenig später hat das ukrainische Parlament hat mit großer Mehrheit mehrere international umstrittene Gesetze zur Einschränkung demokratischer Freiheiten abgeschafft.

Asarows Rücktritt gehört zu den Minimalforderungen der proeuropäischen Opposition um den Politiker und Boxchampion Vitali Klitschko. Mit Asarow trat die gesamte Regierung zurück. „Mit dem Ziel, zusätzliche Möglichkeiten für einen gesellschaftlich- politischen Kompromiss zu schaffen, für die friedliche Beilegung des Konflikts, habe ich die persönliche Entscheidung getroffen, den Präsidenten der Ukraine zu bitten, meinen Rücktritt vom Amt des Regierungschefs der Ukraine anzunehmen“, zitierte der Pressedienst Asarow.

Er kam damit einer Sondersitzung des Parlaments in Kiew zuvor, bei der die Abgeordneten über einen neuen Misstrauensantrag gegen die Regierung entscheiden sollten. Asarow hatte das Amt seit vier Jahren inne – und zuletzt zwei Misstrauensanträge der Opposition überstanden.

Das ukrainische Parlament hat kurz darauf mit großer Mehrheit insgesamt neun international umstrittene Gesetze zur Einschränkung demokratischer Freiheiten abgeschafft. Die Gesetze vom 16. Januar hatten zu den gewaltsamen Protesten in Kiew geführt.

Nikolai Asarow: Rücktritt wegen zunehmend schwieriger Lage

Ein Nachfolger für das Amt des Ministerpräsidenten wurde zunächst nicht genannt. Die proeuropäische Opposition hielt sich mit Kommentaren zurück – er wolle erst die Entlassungsurkunde sehen, sagte der Oppositionspolitiker und frühere Außenminister Arseni Jazenjuk. Der Fraktionschef der Vaterlandspartei der inhaftierten Ex-Regierungschefin Julia Timoschenko hatte am Wochenende ein Angebot der Machtführung, die Regierung zu leiten, abgelehnt.

Promotion

Asarow begründete seine Entscheidung auch mit der zunehmend schwierigen Lage in der Ex-Sowjetrepublik. „Die Konfliktsituation, die sich im Land eingestellt hat, bedroht die wirtschaftliche und soziale Entwicklung der Ukraine und gefährdet die gesamte ukrainische Gesellschaft und jeden Bürger“, hieß es in seinem Schreiben.

Die Proteste der Opposition hatten sich im November entzündet, nachdem Präsident Viktor Janukowitsch auf Druck Russlands ein bereits fertig ausgehandeltes Abkommen über eine engere Zusammenarbeit mit der Europäischen Union nicht unterzeichnet hatte. Klitschko und Jazenjuk hatten der ukrainischen Regierung vorgeworfen, den Menschen eine mögliche Zukunft in der EU vorzuenthalten.

Ukraine: Proteste schlagen in Gewalt um

Ukraine: Proteste gehen trotz Zugeständnissen weiter Video

Opposition erringt einen Etappensieg im ukrainischen Machtkampf. >

Als die ukrainische Führung Mitte Januar zusätzlich noch in Russland angewandte und international kritisierte Gesetze zur Einschränkung demokratischer Freiheiten ohne Debatte im Parlament übernommen hatte, schlugen die Proteste in Gewalt gegen die Regierung um. Die EU, die USA und Russland hatten die zerstrittenen Parteien aufgefordert, auf dem Verhandlungsweg eine friedliche Lösung zu finden.

Außerdem gibt es nach den gewaltsamen Protesten ein Angebot an die Opposition, die Inhaftierten im Zuge einer Amnestie freizulassen und strafrechtlich nicht weiter zu verfolgen. Allerdings fordert die Regierung im Gegenzug die Räumung der in Kiew sowie anderen Städten des Landes besetzten Straßen und öffentlichen Gebäude. (dpa

weiter lesen: http://www.gmx.net/themen/nachrichten/ausland/ukraine-krise/62b1s3y-ukraine-nikolai-asarow-regierungschef-tritt-zurueck#.A1000146