Али Хамад : Набијали смо заробљене Србе на колац

Набијали смо заробљене Србе на колац

 

hamad

 

Београд – Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић каже да би Али Хамад могао да буде врло користан сведок.

 

„Ми имамо предмет о злочинима над Србима у Завидовићима од јула до септембра 1995. године. Имамо и изјаве деветоро сведока… Заинтересовани смо за Хамадово сведочење јер је он у то време био припадник одреда муџахедина, који је деловао под командом Армије БиХ. Међутим, видећемо шта ће нам он још понудити преко свог адвоката, с којим би ускоро требало да се сретнемо“,  каже Вукчевић.

 

 

[to_like]

У Тужилаштву напомињу да се случај Завидовић убраја у најстрашније масакре. Припадници одреда Ел Муџахид, састављеног од фанатичних добровољаца из арапских земаља, једном приликом су заробили 60 српских војника. Заробљени Срби су у кампу у селу Гостовићи код Завидовића прошли кроз невиђене муке и тортуру, а на крају су им Алахови ратници одсекли главе. Заробљене српске војнике муџахедини су терали да једни друге убадају ножевима, закивали су их живе за ограду, кроз полне органе им забијали ексере… Сва зверства су снимали видео-камером. Једно време такве видео-касете су могле да се изнајме у Дому културе у Завидовићима.

 

Душко Томић, адвокат Али Хамада, каже да је његов клијент проговорио јер се „дубоко каје“.

 

„Он не тражи трајни азил, већ само статус привремено исељеног лица на три месеца, како би се проверили његови наводи. После тога би се вратио у родни Бахреин. Он мисли да Србија има интерес да се сазна истина о свим злочинима које су над српским народом починили муџахедини у БиХ“,  прича Томић.

 

Официр Ал Каиде Али Хамад, држављанин Бахреина, који је ове недеље затражио азил у Србији после одлежане 12-годишње затворске казне у Босни, признаје да је и лично за време рата у БиХ учествовао у стравичним злочинима одреда „Ел Муџахедин“ над Србима и Хрватима!

 

 

Али Хамад каже да сада све признаје због „гриже савести“, и да за себе не тражи никакве привилегије. Српско Тужилаштво за ратне злочине предложило је Влади Србије да Али Хамаду омогући долазак у Србију и сведочење. Преносимо делове његових ранијих сведочења о злочинима:

 

„Највећи број убистава извршио је Египћанин Абу Мина, официр задужен за безбедност и специјалне задатке у одреду „Ел Муџахедин“. Мина је људе убијао моторном тестером и великим ножем. Он је убијао заробљене Србе у Завидовићима. Пред постројеним муџахединима он је Србима секао главе секиром и великим ножем… Секао је живе људе моторном тестером, наређивао нам да набијамо заробљенике на колац и да их остављамо да умру у најгорим мукама…“

 

„Абу Мина је убио четрнаестогодишњег дечака на подручју Орашца, где се изводила обука припадника одреда „Ел Муџахедин“. Дечаковог оца су присилили да гледа како му убијају сина…“

 

„У околини Орашца лично сам видео убиство једног Србина. Пре убиства заробљена су четири католичка фратра, а требало је да буду размењени за наше војнике. Абу Маиз из Саудијске Арабије је тада фратрима рекао: „Сада ћете видети како муџахедини убијају“. Онда је позвао Сабахудина. Дао му је нож и рекао: „Ми ћемо ти омогућити да убијеш једног Србина“. Тај Сабахудин је, иначе, био инвалид, није био способан за борбу… Тада је Асим Рамуљу ударио жртву и оборио је на земљу. Држао му је ноге, а Сабахудин му је сео на леђа и заклао га. Затим је Абу Маиз одвојио главу од тела и однео је до заробљених фратара, терао их је љубе одрубљену главу…“

 

„Абу Маиз је причао да је он заједно са Имадом Ел Мисријом, Абу Мином, Абу Меалијом, Абдул Баром и Абу Хамазом убио двојицу Британаца, новинара Би-Би-Сија.“

[/to_like] КОМЕНТАРИ:

Werbeanzeigen

TU I TAMO POMALO U MEDICINI

Soda bikarbona bez aluminija

u bio terri, Stara Vlaška 7,

Zagreb

Soda bikarbona ili natrijev bikarbonat je lako dostupno, jeftino i popularno sredstvo u kućanstvima zbog svoje vrlo široke primjene. Uglavnom se koristi za olakšavanje želučanih problema, čišćenje i pranje, otklanjanje neugodnih mirisa i vlage te kao zamjena praška za pecivo.

No, postoje dvije vrste sode bikarbone, za kućnu upotrebu i medicinske svrhe. Obična soda koju koristimo u kućanstvu i kupujemo u trgovinama najčešće sadrži aluminij koji je štetan po zdravlje, stoga se za medicinske svrhe isključivo koristi soda bikarbona bez aluminija, a upravo je taj bijeli kristalni prah možda novi lijek protiv raka dojke.

Zvuči nevjerojatno, ali višegodišnje istraživanje Centra za rak Sveučilišta u Arizoni dokazuje da oralno uzimanje natrijevog bikarbonata povećava pH u stanicama tumora i tako zaustavlja daljnje širenje metastaza te smanjuje stopu zahvaćenosti limfnih čvorova. Ravnoteža pH u krvi je jedno od najvažnijih biokemijskih stanja u ljudskom organizmu, a pH je stupanj koncentracije vodikovih iona u tvari ili otopini od 0 do 14. Više vrijednosti (iznad 7) pokazuju da je tvar alkalna odnosno lužnata i više upija vodikove ione, a niže vrijednosti kiselost organizma zbog čega dolazi do manje apsorpcije vodikovih iona te takvo stanje potiče rast stanica raka.

Zahvaljujući tim rezultatima Mark Marty Pagel, izvanredni profesor biomedicinskog inženjerstva na Sveučilištu u Arizoni i glavni istraživač na projektu, dobio je dva milijuna dolara potpore od Nacionalnog instituta za zdravlje kako bi nastavio proučavati učinkovitost terapije sodom bikarbonom u liječenju raka dojke.

Cilj novog istraživanja je poboljšanje metode magnetske rezonance u mjerenju pH tumora otkrivenih kod pacijenata. Tumori proizvode mliječnu kiselinu koja je otpadni produkt gljivica i plijesni, a ta kiselina uništava okolno tkivo odnosno metastazira se na druge organe u tijelu i postaje otporna na uobičajenu kemoterapiju. Mjerenjem kiseline tumora liječnici će moći pratiti učinak terapije sodom bikarbonom na zdravom i tumorom zahvaćenom tkivu jer dokazano smanjuje širenje metastaza raka dojke na pluća, mozak i kosti. Također, pretjerano uzimanje sode bikarbone može oštetiti zdrave organe, stoga će svaki pacijent primati individualnu terapiju.

Financijska potpora Nacionalnog instituta za zdravlje predstavlja veliku vrijednost za inovativno istraživanje Sveučilišta u Arizoni koje će poboljšati i u nekim slučajevima spasiti živote žena s rakom dojke.

Izvori: The University of Arizona Cancer Center, AlkalizeForHealth

Rak/cancer ( i druge degenerativne i autoimune bolesti) primarna preventiva (Royal Reif frekvencije: sarkom 2008 Hz, cancer 2128 Hz)

Dozvoljeno i poželjno:

sve koštice (jabuka, krušaka, dunja, šljiva, groždje,bresaka a naročito kajsija) Uz njih ne jesti sltko, osim mesa kajsije kad ga ima.

lužnatu sredinu (pH 7.4) obezbjediti jedenjem što manje mesa i mlijecnih proizvoda a što više sirovog povrća; Jednom dnevno po 1-2 mala kašikica sode bikarbone bez Al na dan;

sve vrste čišćenja organizma od toksina i mikroba, jer to olakšava rad imunog sistema ( protokol Boba Beka); ZEOLIT, jastučići za tabane..

iz Budwig dijete mladi sir sa 1-2 žlice lanenog ulja ( držati u frižideru) svaki dan;

-sunčanje svakodnevno bar 1 sat i boravak na svježem zraku;

-Omega 3 ( laneno ulje, sjemenje, riblje ulje, ulje bakalara…riba) , Cink, kurkuma (djumbir), cimet

-kozje mlijeko sa ovsenim pahuljicama,

– riba (ne pržena), riblje ulje, Mg Cl2( magnezijum klorid)

-inzulinom, jonizovanom vodom ( pobuđenom rok ’n roll muzikom!)

-sirovo povrće: mrkva, brokule, kupus, sparla, cikla, ( ne sa ispošćenog zemljišta!); kurkuma, cink C vitamin ( limun!), zeleni čaj, riblje ulje ( omega 3)

-proso, zobene pahuljice

-voće grejp, ananas, badem, grožđe sa košticama, limun cimet, cink

-kuhati na hladno cjeđenom ulju od suncokreta ( prodavnica zdrave hrane), lana, kokosa, maslina a ponekad na malo putra ili masti.

-4 puta sedmicno jesti mladi sir sa lanenim uljem iz ( Budwig dijete)

-piti 2 litre prirodne negazirane vode dnevno

Zabranjeno

– sekiracija i stres, a naročito STRAH svih vrsta!

-rafinisano ulje, masti, bijelo brašno, šećer, margarin, gazirana pića, mlječni proizvodi

-aspartam ( i dr. umjetni zaslađivači), alkohol,kafa, cigarete, fluor u pasti i vodi, klor u vodi

-meso sa mnogo proteina ( teletina, ćuretina), pestcidi, herbicidi, hormoni ( sve u mesu!)

-jaja, masni tvrdi sirevi

-vegeta ( glutaminat)

-voda iz vodovoda sa Cl i Fluorom, pasta sa fluorom

Kupiti Veri: ZEOLIT, koštice kajsija, hladno ulje suncokreta, sodu bikarbonu bez Al, laneno ulje, (lan?)

Ponesi: koštice kajsija, pekmez od kajsija i šljiva, porcije

Objavljeno u magazinu „Tabloid“ jula, 2012.

UBITAČNA KAPITALISTIČKA MEDICINA Prvi deo 

KAKO JE  MEDICINA “NAPREDOVALA” SA OTKRIĆEM NAFTE


Kao što je bankarski biznis nastao prodajom običnog papira iza koga ne stoji nikakva stvarna vrednost, osim one koju mu daju bankari, i  savremena alopatska medicina je nastala prodajom vodica i ulja koje su sami proizvođači nazvali “lekovitim”. Čudno , ali iza oba ova najunosnija tržišta danas stoji isti poslovni kartel: hemijsko-naftni kartel!

Piše: Ivona Živković

Većina ljudi duboko veruje da medicina kao nauka nikada nije bila na tako visokom nivou kao danas, te da nikada nije bila kvalitetnija. Veruje se i da su današnji lekari veoma stručno obrazovani ljudi, jer su studije medicine komplikovane i ozbiljne pa dugo traju.

U dijagnostici se koristi tehnološki „najsavremenija oprema“ i ona se i dalje stalno usavršava . Hirurški zahvati su veoma složeni , poput transplantacije vitalnih organa, promene pola, prišivanja otkinutih ekstremiteta.  Da ne govorimo o „čudotvornim“ terapijama presađivanja matičnih ćelija, podmlađivanja i estetskim korekcijama (neki doduše kažu čudovišnim). I „oživljavanje“ nakon “kliničke smrti” je postalo moguće. Danas medicina kao da može svašta. Naravno, ko ima novac da to plati, jer sve ono što je vezano za današnju medicinu je fantastično skupo. To su skupi aparati, skupa dijagnostika, skupe terapije, skupi medikamenti, skupa naučna istraživanja, skupe zgrade klinika, skupe laboratorije i analize, skupi lekari  i brojni medicinski personal. Lečenje tako danas traži mnoooogo para.

Na svu sreću, danas postoje i zdravstveni fondovi, kako privatni tako i oni obavezni državni, pa “mali čovek” koji nema velike pare može da računa da će i on moći da bude korisnik  modernih medicinskih tretmana današnje velike medicine.

I lakari su za razliku od svojih kolega u 19. veku, postali cenjena profesija, čak društvena elita, od kojih jedan broj fantastično dobro zarađuje, posebno ako su na privatnim skupim i elitnim klinikama, profesori na visokim medicinskim školama,  stručni konsultanti po bolnicama ili u naučnim istraživačkim centrima i institutima. Naravno sam „plafon“ je direktorsko mesto nekog moćnog kliničkog centra, mesto ministra zdravlja u vladi ili rukovodeća funkcija u brojnim strukovnim i drugim asocijacijama i organizacijama gde spada i Svetska zdravstvena organizacija.

Društveni ugled obavezno ode uz ovu profesiju, pa kad vam je neko u porodici ili široj familiji lekar to je već razlog da i vama poraste ugled.

ALI…
Sve češćese čuje, čak i od samih lekara (doduše malobrojnih), da savremena alopatska medicina uopšte i nije nauka, i da sa lečenjem nema nikakve veze osim što svoje delovanje tako prikazuje, te da je ona danas  isključivo biznis i opasna prevara, koja je već milione ljudi u svetu koštala zdravlja i života.
Uočljivo je i kod nas u Srbiji da mnogi lekari ne vole baš mnogo da se bave pacijentima, a u bolničke sobe zalaze samo kad moraju. Profesorske pozicije su im daleko draže, kao i konsalting i naravno akademska usavršavanja i putovanja po stručnim kogresima.
Neki čak tvrde da su današnje elitne medicinske škole teška prevara, te da se u njima i ne stiče znanje kojim bi se ljudi zaista lečili, već iluzije o lečenju. Svi biohemijski procesi u organizmu predstavljaju se u ovim školama tako da budući praktičari moraju da shvate da bez sintetičkih medikamenata, istinsko lečenje nije moguće. I to se naziva pravom – stručnom terapijom.

Posebna pažnja se posvećuje dijagnostici (koja je specijalistički podeljena), a ona je upućena na ogroman broj skupih dijagnostičkih aparata. Samo baratanje ovim aparatima postalo je posebna specijalnost (čak „nauka“).

Sve navedeno skeptici potvrđuju nespornom činjenicom da se sa fantastičnim “razvojem“ medicine i razne nove i nove bolesti,  fantastičo razvijaju. Bolesti je danas toliko da se teško i mogu pobrojati. Što je još gore najveći broj tih novonastalih bolesti se uopšte i ne leči – dijabetes, hipertenzija, artritis, bolesti poput Alchajmerove, Parkinsonove, Pertesove, Hočkinove, autizma itd. Kancer je bolest za koju vam lekari tvrde da se „voma uspešno“ leči, samo  ako se javite na vreme, ali ljudi ipak masovno umiru. I to uglavnom nakon „lečenja“.

Ni obavezna vakcinacija kao preventiva nije iskorenila takozvane zarazne boleseti, pa se decenijama i dalje permanentno sprovodi, u sve većem i većem broju, vakcinacija. Epidemije su i dalje prisutne, poput ptičjeg i svinjskog gripa, sezonskih gripova, kolera, žutice, encefalitisa, itd. Ljudima otkazuju srce, pluća, bubrezi, a medicina i dalje ne zna razlog za to, već se trudi da kupuje aparate za dijalizu, respiratore, defibrilatore i sl. I to se naziva „lečenjem“.

Razlog za sve navedeno je što je početkom dvadesetog veka u dotadašnju medicinsku profesiju ušla kapitalistička filozofija. A ona kaže da treba raditi samo ono što donosi dobit, pri čemu je dobit uvek novac, novac i novac.

MEDICINSKI POSTUPAK UMESTO LEČENJA

Medicina je tako postala oblast koja već decenijama nakon Drugog svetskog rata ne služi lečenju ljudi, već isključivo korporativnom stvaranju profita svih učesnika u biznisu nazvanom – mediciinski tretman. Reč tretman znači postupak. Učesnici i profiteri u ovom korporativnom poslu su: proizvođači medicinske opreme, graditelji i finansijeri velikih bolničkih kompleksa, opremaoci ovakvih objekata, oni koji se bave njihovim snabdevanjem i održavanjem u funkciji.

Tu je i lekarski posao kao i poslovi ostalog personala, škole za obrazovanje stručnih kadrova i najzad ogromna  hemijsko farmaceutska industrija sa brojnim institutima, laboratorijama i servisnim agencijama. I ako sve to može  da posluje profitabilno, onda se i “medicinski postupak ” mora sprovoditi tako da omogući opstanak ovog ogromnog korporacijskog gorostasa. I to se upravo i događa sa alopatskom medicinom. Zanimljivo je da reč „alopatija“ znači – drugačija patnja. Kao što ćete videti današnja alopatska medicina je postala veoma invazivna, terapije tj, tretmani su često veoma mučna trovanja i sakaćenja. Mnoge ove drugačije patnje koje se predstavljaju kao „dijagnostika“ i „lečenje“ neverovatno su slične srednjevekovnim inkvizicijskim metodama koje je sprovodila katolička crkva prema jereticima, kao i kao i drevnim žrtvenim ritualima. I to nije slučajno, jer iza ovakve medicine stoji ista ekipa vukova u jagnjećoj koži.

ULAZAK KAPITALISTIČKE FILOZOFIJE U MEDICINU

O tome kako je od jedne naupadljive sasvim osrednje i niže plaćene profesije, kao što je bila lekarska do kraja 19. veka, počela da se stvara kontrolisina elitistička profesija koja će opsluživati savremeni industrijsko- medicinsko-farmaceutski  trust, napisao je obimnu studiju E. Ričard Braun i objavio je pod naslovom “Rokfeler vračevi – Medicina i kapitalizam u Americi“. Knjiga je štampana 1980. a mediji koji opslužuju čitav globalistički korporativni biznis, uključujući i pomenuti farmaceustko-medicinski, potrudili su se da je maksimalno ignorišu.

Kako se iz samog naslova vidi iza savremene konvencionalne medicine koju danas nameće i promoviše Svetska zdravstvana organizacija i koja se svodi samo na jednu medicinsku školu – alopatsku, stoji moćni sindikat Rokfeler (koji uključuje i porodicu).
O tome kako su Rokfeleri preko medicine objedinili svoj bankarski i naftni posao, upravo govori ova knjiga.

Da napomenemo za one koji ne znaju da je posao ove porodice procvetao osnivanjem kompanije Standard oil 1870., a njen osnivač je bio Džon Dejvison Rokfeler senior (deda Dejvida D. Rokfelera). Nakon građanskog rata u SAD gde je Džon D.  Rokfeler sa Kargenijem napravio fantastično unosne poslove transportujući unionističkoj vojsci ugalj i druge potrepštine svojom železnicom, krenuo je razvoj Standard oil-a sa novim gorivom – naftom.

Kompanija je veoma brzo postala toliko moćna prosto usisavajući u sebe mnoge poslove i kompanije,  da je američki Vrhovni sud 1911. zbog pobune ostalih kapitalista, naložio  Rokfelerima da svoju kompaniju rasformiraju. Oni su to učinili tako što su je transformisali sa poslovima na stotine malih kompanija, podružnica, raznih fondova i dobrotvornih organizacija, tako da je ona i dalje radila, ali kao hobotnica sa ogromnim brojem nevidljivih pipaka za koje je malo njih znalo da ih sve pokreće kapital Rokfelerovih. I to je princip rada koji i danas funkciniše u „liberalnom kapitalizmu“- gde naizgled postoji ogroman broj kompanija na „slobodnom tržištu“, a zapravo su sve tajno inkorporirane i njima upravlja isti vlasnik ili kartel.  Danas najmoćniji takav kartel nalazi se u jezgru Londona i Rokfeleri su njegova ispostava za poslove u SAD, Kini, Rusiji, Indoneziji , Kosovu i još kojekuda, a zapravo su najviše angažovani u raznim “prljavim” poslovima.

Ali, mi ćemo s e ovde zadržati samo na njihovm petro-hemijskom biznsu koji su Rokfeleri povezalisa medicinom. I verovali ili ne upravo je zahvaljujući otkriću nafte i savremena kapitalistička medicina počela da “napreduje”.

A za to je najzaslužniji Vilijam Ejveri Rokfeler, otac Džona D. Rokfelera. Sada ćete videti kako.

KAKO JE NAFTA POSTALA “LEKOVITA”


Ljudi su oduvek za razne boljke  koristili kojekakve meleme, masti i vodice. Pošto po priroodi svaki organizam ima sposobnost da se sam bori sa svim eventualnim poremećajima i da angažujući sopstvene energetske resurse i aktivirajući određene biohemijske procese u samom organizmu (što medicina naziva imunim odgovorom) logično je zaključiti da se vremenom svaki poremećaj i zaceli. Tako su razne masti i vodice često bili samo prividno korisno sredsvo za koješta, dok su se neki melemi pokazali i zaista korisnim, makar kod ublažavanja tegoba nastalih prirodnim isceljivanjem.
I ljudi su vekovima pribegavali raznim takvim “isceliteljskim “sredstvima.

Izdvojili su se vremenom i razni vračevi kao iscelitelji koji su se bavili samo tim poslom – pravljenjem melema i razvijanjem posebnih metoda koje su ubrzavale prirodno isceljivanje. I takve preparete su onda prodavali za novac.

Vilijam Ejveri Rokfeler bio je po zvaničnoj biografiji putujući trgovac koji je, između ostalog, prodavao i razne lekovite eliksire i masti.
U stavri, malo podrobnije istraživanje otkrilo ja da je Vilijam Rokfeler bio notorni kradljivac konja i prevarant svake vrste, kako bi došao do novca, koji je onda olako trošio po bordelima i na razvrat svake vrste. „Love robbery, love lechery”, kaže jedna engleska stara poslovica. Zbog takvog načina života, stalno je menjao mesto boravka, bežeči od zakona. Bio je opsednut ženama, tako da je imao dve venčane žene istovremeno. U sukob sa zakonom došao je i zbog napastvovanja jedne devojke  1849. za šta je i optužen. Zato je jedno vreme, kažu, nestao bez traga i niko o njemu ništa nije čuo. A novac koji je trošio na žene zaradjivao je prodajom nekakvog čudotvornog eliksira, koji je lečio “sve vrste tumora”, kao i laksativa nazvanog “Čudotvorna mast” ( Wonder Working Liniment”). Ovu mast je prodavao za dva dolara po bočici.

ČUDOTVORNI ELIKSIR IZ PODZEMNOG ULJA


Tako se jednog dana, umesto nestalog Vilijama Rokfelera pojavio izvesni dr Vilijam Livingston, koji je došao navodno iz Filadalfije.  Za Rokfelera ga je vezivala upravo prodaja istog čudotvornog eliksira i laksativne masti. U stvari i dr Livingston i Vilijam Rokfeler pojavljivali su se naizmenično sa istim preparatom u raznim gradovima.
Jedan novinar istraživač naišavši na ovaj podatak, rešio je da ovu misteriju malo bolje istraži i rezultat svoje istrage je objavio u magazinu “New York World”. Tako je otkrio da je Vilijam Ejveri Rokfeler umro 11. maja 1906. u Friportu u Ilionoisu (kako kaže zvanična biografija Rokfelera), ali je u stvari bio zakopan u jedan neobeležen grob kao dr Vilijam Livingston.


U svakom slučaju ovo “dr” je omogućilo „djavoljem doktoru Bilu”, kako su ga zvali, da još bolje prodaje svoj eliksir za mnoge bolesti.
A bolesti koje su harale u to vreme nastajale su najviše zbog loše higijene, loše ishrane i prevelike upotrebe alkohola . Bile su to  tegobe sa jetrom,  dijareja, konstipacija, bronhitis i razne tumorske izrasline – guke. Naravno, “dr Bil” je posebno voleo da “leči” žene.


Kakav je to čudotvorni eliksir bio?

Bilo je to kameno ulje (poznato kao nafta) koje je bilo otkriveno u nekim slanim bunarima u Tarentumu, u blizini Pitsburga 1842.  Nafta je prosto navirala odozdo iz dubine zemlje i punila ove bunare, a  vlasnik zemljišta  Semjuel L. Ker je počeo da je skuplja u bočice verujući u lekovito svojstvo ovog ulja. I počeo je da to prodaje kao uljani eliksir. Nazvao ga je “Kerovo magično ulje”.  I lakoverni narod je to kupovao.

Jedan od prvih trgovaca koji su ovo ulje počeli od Kera da kupuju na veliko bio je pomenuti konjokradica Vilijam Rokfeler. On je napravio svoju trgovačku etiketu i nazvao ga “Kameno ulje“ (Rock Oil)  ili „Seneka ulje“, gde je Seneka bilo ime poznatog Indijanskog plemena.


Ipak najbolju reklamu ovom poizvodu je dao je kada je počeo da se predstavlja kao “dr Vilijam Levingston, proslavljeni stručnjak za tumore”.  Predstavljao ga je kao lek “koji leči sve tumore, ukoliko bolest nije previše odmakla”.
Verovali ili ne upravo to je početak jednog od najprofitabilnijih farmaceutskih biznisa. Lečenje kancera danas je zlatna koka ovog biznisa. I ista reklamna sintagma ostala je do danas: rak se leči ukoliko nije previše uznapredovao. To znači – morate sa “lečenjem” početi odmah! Dakle, pre nego što se tumor u svom razvoju sam ne zaustavi i ne učauri.
A da se nikada ne zaustavi pobrinnuili su se izglada  mnogo godina kasnije moderni genetski inženjeri ubacujući u tumorske ćelije razne kancerogene mikoplazme.
“Djavolji doktor Bil  je jednu bočicu ulja “za sve tumore ” tako uspevao da proda za 25 dolara, što je bio iznos dve prosečne mesečne plate radnika.

Ovakav unosan biznis sa prodajom “čudotvornih eliksira” nastavio je  njegov sin Džon. D. Rokfeler osnivač najmoćnije naftne kompanije Standard Oil (danas je to Exxon Mobile).
Standard oil je tako počeo da proizvodi još jedan čudotvoran lek od nafte, koji s e prodavao sve do nedavno, a koji je kompaniji doneo fantastičnu zaradu. Radilo se o “lekovitoj” tečnoj masti  koja se koristila kao laksativ. Ovaj “lek je nastao kuvanjem sirove nafte, gde bi se onda izdvojio lakši deo ulja gore, i on je skidan. Ostajao je tako na dnu gust talog parafina, maziva i katrana.


To su u Standard oil-u pakovali u male bočice i prodavali kao tečnu mast koja je služila kao laksativ. “Medikament” je nazvan nekakvim indijanskim imenom „Nujol“ (što bi se izgovaralo nju-ol), a zapravo je značio “new oil”, za razliku od “old oil”.  

Preduzeće koje ga je proizvodilo nazvano je „Stanco“ i nalazilo se u Nju Džersiju. I bilo je u sastavu korporacije „Standard oil“.Jedini drugi proizvod koji je pogon Stanco proizvodio u istim prostorijama bio je insekticid Flit.
U stvari između otrova i “lekova” za Rokfelere i veliki farmaceutski biznis ni danas ne postoji razlika. Za njih je korisno sve što donosi zaradu i što je ekonomično. Ako je ekonomično u istom pogonu proizvoditi i jedno i drugo – to je ok. To je kapitalizam. Sada već možete da shvatite zašto je uobičajeno da na svakom uputstvu za korišćenje nekog sintetičkog “leka” možete da pročitate i njegove neželjene efekte. Naravno, veliki broj tih sintetičkih medikamenata i danas se dobija iz nafte.
Da, baš tako. Industrijski “lekovi” sa raznim sintetičkim molekulima koji se sintetišu uz pomoć alkaloida (dobijenih iz nafte) nisu ništa drugo do razne sintetičke hemikalije, i one su za ljudski organizam uglavnom otrovi. Jači ili slabiji.  Tako su gotovo svi neželjeni efekti „lekova“ upravo ČISTI SIMPTOMI TROVANJA. Sama nafta iz prirode nije otrovna.

Kako je za današnje edukovane lekare postalo sasvim normalno da takve hemikalije (koje se po prirodi nikada ne bi našle u ljudskom organizmu) propisuju kao lekovite terapije, shvatićete kasnije.


Zapravo je i „Nujol“  bio veoma štatan, jer je iz organizma uzimao minerale rastvorljive u mastima, s obzirom da je dobro poznata činjenica da mineralna ulja stvaraju omotač na crevima i sprečavaju da creva absorbuju vitaminske hranjive sastojke. Ali tehnolozi iz Stanco-a,  brže-bolje su se dosetili da u „Nujol“ dodaju karotine, koji se dobro razlažu u mastima, i natopili su tako ovaj naftni talog zdravim karotinima. I Nujol je tako i reklamiran kao laksativ sa karotinom.


ZARADA OD 10 MILIJARDI DOLARA 1949. GODINE


Od jednog barela nafte, čija je cena bila dva dolara  proizvodnjom i prodajom Nujola mogla se ostvariti fantastična zarada. Tako je od  jednog barela nafte  „Stanco“ mogao da, nakon njenog kuvanja, napuni 1000 bočica od jedne unce sa ovim naftnim talogom.

Drogerije su ovo kupovale na veliko po ceni od 21 centa po  bočici, a Standard oil je ova proizvodnja koštala samo jednu petinu centa. I to se zove FANTASTIČAN BIZNIS. Naročito ako imate petlju da ovo prodajete  i da vas dugoročno baš briga za zadravlje ljudi. To je bio zastrašujuće ogroman profit.


Tako se formiranjem trusta veledrogerija od 1939. do 1949.,  koji su kontrolisali Rokfeleri, polako počinjao da pravi biznis vredan 10 milijardi dolara godišnje koji je Rokfelere učinio enormno bogatom i moćnom porodicom već 1949. Samo na “lečenju kancera” danas Rokfelerov farmaceutsko-medicinski trust obrne preko 200 milijaradi dolara godišnje.

Sa ovolikim novcem Rokfeleri su mogli  da plaćaju  kongresmene, senatore i ministre zdravlja i energetike i druge političare koji su učestviovali u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti SAD. Svi oni imali bi onda jasan zadatak da pomognu u donošenju zakona i u kreiranju državne politike koja bi pomogla ovom velikom korporativnom biznisu da održava svoj profit i monopol nad „medicinskim tertmanima“.

AMERIČKI SENATOR REKLAMIRAO ROKFELEROVO KAMENO ULJE KAO LEK

Na primer, Rojal S. Kouplend je završio medicinu, ali nikada nije radio u praksi. Više je voleo politiku i novac. Tako je postao odličan kandidat za partnera u velikom Rokfelerovom medicinskom biznisu.  Čim se dokopao rukovodećeg mesta  u Američkoj medicinskoj asocijaciji (AMA), Kouplend je kao dvostruki kongresmen (biran i kao republikanac i kao demokrata)  krenuo u kampanju za mesto ministra zdravlja u državi Njujork. Sa tog mesta je krenuo i u kampanju za senatora i to zahvaljujući Rokfelerovom novcu. Tokom čitavog senatorskog mandata od 1923. do 1938. Kouplend je služio isključivo interesima Rokfelera. I naravno, kao uticajan čovek u lekarskoj branši preporučivao je „Nujol“. Za to reklamiranje radijski mikrofoni bi svakog jutra bili u njegovoj kancelariji gde je započetak uspešnog dana kao lekar preporučivao redovno jutarnje uzimanje „Nujola“. Creva bi ljudima od toga radila kao sat, bila je glavna reklamna poruka.  Za to je od Rokfelera dobijao godišnju naknadu od 75 000 dolara, što je tada bilo više nego što je bila plata američkog predsednika.

Zahvaljujući Kouplendu kao senatoru proizvođači otrovne farbe za kosu su tako dobili licencu za svoj proizvod pod uslovom da na kutijama za transport bude napisano da je otrovna… Samo koja žena gleda šta piše na velikoj kutiji u kojoj se za veleprodaju pakuju farbe? Kouplend je dozvolio i da se proizvođači sapuna izuzmu iz zakon o oporezivanju kao kozmetičkog sredstva, jer bi se oni, kako je sam tvrdio,  u protivnom kao najveći igrači na kozmetičkom tržištu  pridružili drugim kompanijama (koje nisu bile pod kontrolom Rokfelera) u borbi protiv zakona. Zato sapun nije tretiran kao kozmetičko sredstvo.
Ako je Nujol mogao da napravi 10 milijardi dolara za godinu dana, za Rokfelere je to bio odličan pokazatelj da tuce ili stotine takvih proizvoda može preplaviti tržište. Ali za taj veliki posao morala je biti stvorena mnogo jača dilerska mreža. U tu mrežu trebalo je ubaciti lekare i medicinske škole, a to znači i čitavu medicinu posebno preoblikovati. I to je bio sledeći cilj Rokfeler biznisa.
Zato je najpre osnovana Fondacija Rokfeler i krenula je njihova „filantropska“ aktivnost.


Drugi deo:
Modeliranje medicinske nauke i škola u skladu sa interesima farmakobiznisa

KAKO NASTAJU BOLESTI? (Prvi deo)

Kako je došlo do toga da savremena medicina danas ne leči nijednu honičnu degenerativnu bolest, pa su milioni ljudi širom sveta upućeni da do kraja života zavise od lekova? Da li čitava medicina počiva na pogrešnim biološkim osnovama?

Priredila: Ivona Živković

LUJ PASTER – PLAGIJATOR I PREVARANT

Još 1923. godine objavljena je knjiga „Bešam ili Paster: Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije“ (BÉCHAMP OR PASTEUR? A LOST CHAPTER IN THE HISTORY OF BIOLOGY), koju je napisala Etel Daglas Hjum, da bi se istom temom pozabavila knjiga objavljvena 1942. „Paster: plagijator, prevarant teorija mikroba razneta“ (PASTEUR: PLAGIARIST, IMPOSTOR THE GERM THEORY EXPLODED).

Obe ove knjige nisu imale medijsku promociju kako bi postale popularne. Naprotiv, čini se da su od javnosti vešto skrivene.  I danas se o njima veoma malo zna iako je 2006. napravljeno još jedno izdanje u Engleskoj. Obe knjige razotkrivaju težak sukob koji se sredinom i krajem 19. veka vodio u medicinskim krugovima u Francuskoj u vezi toga kako nastaju bolesti. Na jednoj strani je bio ugledni  profesor medicinskog fakulteta i biohemičar  Antoan Bešam (1816 – 1908), za čije stvaranje i rad malo lekara danas uopšte zna, a na drugoj proslavljeni Luj Paster (1822-1885), hemičar koji je proučavao fermentaciju i koji je ušao u sve školske udžbenike.

Iz ovog naučnog sukoba izašao je kao pobednik Luj Paster, koji je tada bio društveno uticajniji, mada u medicinskim krugovima nije imao veliki ugled. Stekao ga je naknadno zahvaljujući medijima i moćnom biznisu koji je razvila industrija vina i piva i koja koristi proces fermentacije, a što je Paster istraživao za njihove  potrebe.


Iako je sam Paster pred kraj života priznao da je pogrešio u pogledu svoje teorije o mikrobima, na postulatima njegovih otkrića zasnovana je moderna biološka teorija na kojoj počiva i čitava savremena medicina.


Tako se danas u svim medicinskim udžbenicima kaže da najveći broj bolesti u ljudskom organizmu (kao i kod životinja i biljaka) nastaje delovanjem mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica) koje iz spoljašnje sredine ulaze  u tkivo i zagade ga. To izazove reakciju imunog sistema i upale. Daljim razmnožavanjem mikrooganizama u tkivima mogu nastati teške degenerativne promene. Paster je tvrdio da u zavisnosti od vrste mikroba zavisi koja će se bolest u organizmu razviti.


Robert Koh (1843-1910) je kasnije pokušao da klasifikuje sve ove mikroorganizme koji izazivaju bolesti i da ih što više razotkrije. Mikrobi su tako uvek u istom obliku  i prenose se sa jednog organizma na drugi, sa životinje na čoveka.


Pasterovi naučni postulati se i danas primenjuju u medicinskoj dijagnostici i nauci. To znači:
1. nađe se životinja ili čovek sa određenom bolešću.
2. izoluje se iz tkiva mikroorganizam u određenoj kulturi.
3. on se ubaci  u telo zdrave eksperimentalne životinje i kada se i ona razboli – zaključi se da i ova životinja ima isti patogen kao i originalna.


I to je bio dokaz (i danas je) kako nastaju bolesti. Simptom manje ili simtom više stavlja se u niz simptoma karakterističnih za taj mikrob. Savremena medicinska dijagnostika je tako postala prava enigmatika. Mnogo puta isti simptom označava različite bolesti, a ista bolest može da se ispolji i sa različitim simptomima – po principu može da bude , ali ne mora da znači. Studenti medicine se zato pretvaraju u mašine za bubanje: simptom-uzrok-bolest-terapija, pri čemu mnogi vremenom potpuno izgube smisao da razmišljaju svojom glavom. Posumnjati da sa blagoslovenom medicinskom naukom nešto u temelju nije u redu predstavljalo bi pravu jeres.

Tako su Paster i Koh postavili temelje monomorfizma, a savremena medicinska nauka je  napravila čitavu paletu antibiotika za određene patogene klice.
Zahvaljujući “genijalnoj” praksi jednog nadri lekara koji se vešto putem jednog falsifikata dočepao članstva u engleskom Kraljevskom lekarskom društvu i diplome lekara, Edvardu Dženeru,  došlo se na ideju da se virusima stane na put vakcinacijom tj. aktiviranjem imunog sistema pre nego što virus dospe u organizam.

Farmaceutska industrija je bila oduševjena idejom i napravljene su vakcine (sa umrtvljenim virusima) za sve  poznate bolesti. Do 1950. praktično su svi poznati virusi stavljeni pod kontrolu, a stotine miliona ljudi je vakcinisano. Sa jedne strane stvoren je profitabilan biznis sa vakcinama , a sa druge u “civilizovanom društvu” više nema tuberkuloze, dečije paralize, kolere, difterije, velikih boginja, bubonske kuge itd.


Današnji lekari veoma samouvereno kažu da je zahvaljujući savremenoj medicini, antibioticima i posebno vakcinama iskorenjen ogroman broj  infektivnih bolesti. Istovremeno, isti lekari još nisu u stanju da objasne odakle dolaze novi smrtonosni virusi kao ebola, HIV, legionarska bolest,  ptičiji grip, tuberkuloza otporna na antibiotike i sl.


Da misterija bude veća, poslednjih pedeset godina pojavile su se potpuno nove bolesti za koje  se, takođe, ne zna kako nastaju. A pojavljuju se u tako velikom broju, upravo u “civilizovanom društvu”,  da su poprimile epidemijske razmere. To su: hipertenzija, razna srčana oboljenja, dijabetes, rak, Alchajmerova bolest, multipla skleroza, autizam, šizofrenije…
Za mnoge od ovih bolesti sada se otkriva i da su infektivne kao, na primer, stomačni ulceri ili bolesti srca.
Na osnovu kataloga hroničnih bolesti za koje se sumnja da su uzrokovane “infekcijom”  bakterijama,  Dejvid A. Relman sa Stanford Univerziteta u SAD, sada tu uključuje i različite oblike upale creva, sarkoidozu, Vegenerovu granulomatozu, primarnu žučnu cirozu, reumatoidni artritis, lupus, dijebetes melitus, Kavasaki bolest, mnoge oblike srčane arterioskleroze,  Alchajmerovu bolest, mnoge psihijatrijske bolesti, cerebralnu paralizu,  policistične bolesti jajnika i možda i mnoge poremećaje gojaznosti. Ova lista je daleko veća.


Nedavno je otkriveno da je arterioskleroza takođe bakterijski proces, mada zapravo niko ne tvrdi da su bakterije njen uzročnik. Ali, uzorci iz zakrečenja su pokazali da se u njima u čak 99 procenata nalazi bakterija klamidija pneumonije , odnosno bakterija iz  bakterijuma  koji je uzročnik pneumonije i bronhitisa. Otkriveni bacil je srodan sa chlamydia trachomitis, koja je uzročnik trahoma, vodeće bolesti slepila u Trećem svetu.
Multipla skleroza je tako vezana za humani herpes virus 6, agent Roseola infantum, mada niko ne tvrdi da od toga ona i nastaje.
Ali, kod svih pomenutih bolesti virusi i bakterije su pronađeni. Odakle oni dolaze?  Iz zemlje? Iz atmosfere? Iz svemira? Ili ih možda stvara sam organizam?

MONOMORFIZAM I PLEOMORFIZAM

Za razliku od Pastera, Antoan Bešam je tvrdio da svi mikroorganizmi dolaze iz samih živih bića, iz tkiva posebno krvi ( tkiva u tečnom stanju) i da su pleomorfni što znači da  menaju oblik ( pleo = promena, a morphe = oblik) , u zavisnosti od promene stanja u sredini u kojoj se nalaze ( pH vrednost, količine kiseonika, toksina, slobodnih radikala itd). Bešam je tako prvi postavio teoriju pleomorfizma.
Tako po doktoru Bešamu virusi prelaze u bakterije, ove u gljivice i nazad. Kada se razvijaju u laboratorijskim uslovima pod tačno određenim uslovima, streptokoke su uvek streptokoke, ali ako se promeni pH vrednost medijuma gde rastu taj strep bacil će se promeniti u neki drugi mikrob.


U školi se, međutim,  uzgajaju bakterija na uvek istoj podlozi. Na primer svi “strep” organizmi u laboratorijama bolnica uzgajaju se na  podlozi od sterilne humane ili zečije krvi pomešane sa agarom (vrsta algi koja se u ovu svrhu koristi). Ako su uzgajane na istom krvnom agaru, pri uvek specifičnom pH (7,6-7,8) i pri određenoj temperaturi  svi mikroorganizmi rastu na isti način, sve streptokokne bakterije su u obliku lopti u nizovima. Ukoliko bi se ovi uslovi promenili i bacili bi promenili oblik . Pleomorfizam znači da je telo domaćina aktivan učesnik u infekcijama i infektivnim bolestima, dakle, suprotno od onoga što su tvrdili Koh i Paster koji su verovali da je organizam sterilan i da je samo pasivna žrtva delovanja mikroba.

Za razliku od pleomorfizma, monomorfizam mnogo toga nije u stanju da objasni. Otpor bakterija prema nekim antibioticima postaje sve veći. Bakterija ne mutira u formu koja je otporna na antibiotik, ona se zapravo menja, razvija drugačije, menja oblik. To je velika razlika. Mutacija se događa retko, pleomorfizam se događa stalno”.

Drugi je problem što zagovornici monomorfizma nisu u stanju da naprave  adekvatnu klasifikaiju mikroorganizama – na adekvatne familije, rodove, vrste i da naprave vezu među njima.

PROTIT

Da u vodi postoji nešto živo otkrio je još u 17. veku  Anton Liuvenhok (tvorac  prvog mikroskopa, zapravo debelih naočara pomoću kojih je posmatrao sićušne čestice). Posmatrajći tako uzorke kišnice primetio je da u njoj ima “nečeg živog”.  Jednom je tako sakupio svežu kišnicu u stavio je u epruvete koje je zapečatio. U početku ništa se nije događalo. Ni nakon nekoliko dana nikakvih promena nije bilo. Ali, četvrtog dana pojavile su se sićušne tačkice koje su migoljile u vodi. Liuvenhok nije mogao da objasni odakle su došle osim da su nastale u samoj vodi. Ali, zainteresovanih za proučavanje ovog fenomena tada nije bilo.

Bešam je prvi počeo da tvrdi da sve klice u organizmu nastaju od sićušnih tačkica u krvi koje je on nazvao mikrozime (ili somatidi ili protiti). Protit je nemačka reč, dok ih Francuzi zovu somatide. Englezi nemaju reč za ovaj fenomen.

Zdrave i nezdrave ćelije krvi. Bele tačkice su protiti (mikrozime ili somatide).


Protiti (somatide)  se jasno vide na svakom mikroskopu pod uslovom da je podloga tamna. To su najmanje forme proteina, to su najmanji oblici života.  Dakle, to nije ćelija kako je još pre trista godina utvrdio Vilijam Harvi, a savremena biologija se i dalje toga pridržava. Razlog zašto mnogi biolozi ni danas ne vide protite je verovatno taj što im niko u školi nije rekao da to treba da vide.


Protiti se nalaze u krvi svakog živog bića. Kada se premaz krvi ostavi na laboratorijskoj ploči dan ili dva , mikroorganizmi se bukvalno vide kako izlaze iz crvenih krvnih zrnaca, mikroorganizmi koji se menaju i razgrađuju u patološke forme kako proces truljenja nastavlja da se odvija. Kada je truljenje završeno, kada ne postoji ništa više što bi bakterije mogle da jedu,  one se ponovo razlože i “nestanu” jer se vrate u formu malih tačkica.

Kako su somatide uništenih bakterija i dalje žive sledi da su oni živi kraj i početak svih ćelija , organa, tkiva, bića fizičkog života. Sve žive forme nastaju od protita njihovim uobličavanjem. One jedu sebe i ponovo se rađaju. I to je princip uroborosa (ouroborosa) – zmije koja jede svoj rep- drevni simbol večitog života. Protiti su uvek u organizmu, za razliku od parazita koji ulaze spolja i sa kojima možemo, najčešće usled nehigijene, doći u kontakt.


Kada se izvrši razlaganje materije na najsitnije delove dolazi se do atoma i čestica, a kod živog organizma to je protit (somatida).

U francuskim naučnim krugovima odavno se poklanjala pažnja pleomorfizmu. Čak su neki smatrali da  postoji jedinstvena kolekcija mikroorganizama na čitavoj planeti  i da se u njoj nalazi sav genetički materijal – “Genom” koji čini  samoreprodukujući deo ćelije. Iz tog  opšteg “Genoma” nastaju svi mikrorganizmi na planeti.


Drugi su smatrali da “svaki organizam ima pristup ovom “Genomu” (“genetskom bazenu”) i pozajmljuje forme koje su mu potrebne da bi opstao.
Nemačko gledište je reprezentovao u tom smislu Ginter Enderlajn i nije se mnogo razlikovalo od Francuza.


Enderlajn je još 1935. tvrdio da svi mikrorganizmi nastaju iz protita,  tako da se on u svojoj  kulminirajućoj, ali i najdegenerativnijoj fazi ,  preobraća u gljivicu mucor racemosis.  Polazeći od originalnog protita do gljivične forme, manifestuju se sve poznate bakterije ukoliko su uslovi za njihovu manifestaciju odgovarajući.
Gljivica mucor racemosis je tako kraj početka. Nakon njenog raspadanja sve organske materije se dezintegrišu  natrag u protit odakle su u nastale. I to je novi početak života.

Protit je neuništaiv i to je BOŽIJA ČESTICA ŽIVOTA.  Ona živi večno.
Dilema o tome šta je prvo nastalo- kokoška ili jaje – odavno je prevaziđena.

FERMENTACIJA


Veliki deo radova Antoana Bešama odnosi se na proces fermentacije. Luj Paster je, kako se iznosi i navedenim knjigama, veliki deo naučnog rada Bešama plagirao i prikazao kao svoje otkriće, a teoriju o protitima je na sve moguće načine diskreditovao.

Šta je fermentacija? To je primitivnija forma hranjenja, nakon koje sledi truljenje.
U živom i zdravom organizmu uloga protita je da budu  fiziološki i hemijski agenti (posrednici)  transformacija koje se odigravaju za vreme procesa ishrane (razmene materija). Kod bolesnog stanja oni postaju  agenti fermentacije, a kod prestanka života organizma oni su agenti  truljenja (potpune razgradnje)Sve ovo su načini ishrane i to je  priroda Života. Tako se protit pretvara po potrebi (kada treba očistiti sredinu od kisline npr.) u viruse, bakterije ili gljivice, fermentiše šećer i vino ili zgrušava mleko ili truli jaja. (Po Pasteru to rade mikroorganizmi iz vazduha).

Krečnjak je sastavljen od protita bakterija koje su obeležile neku geološku epohu i taj materijal će zato u dodiru sa vodom početi da fermentiše (početi da se hrani).
Mumije u Egiptu takođe su pune protita koji u dodiru sa vodom počinju fermentaciju. Oni jednostavno tako nastavljaju život nakon nekoliko hiljada godina.
Nakon što vulkanska lava uništi čitav predeo u okolini vulkana, prvi lišajevi nastaju nakon što protiti uništene flore i faune dođu u kontakt sa kišom. I tako se nastavlja život.
“Nakon laganog raskravljivanja protiti izolovani od mamuta koji je uginuo pre više od 50 000  godina (po procenama naučnika)  pokazali su spontano da su živi i počeli fermentaciju u šećernom rastvoru.

Ruski istraživači su čak dokazali  1926. da su protiti izlovani iz petroleuma pokazali   kompletnu sposobnost za život i počeli fermentaciju šećera.


Protiti se ne uništavaju čak ni na temperaturi od 1300 stepeni celzijusovih niti u sumpornoj kiselini.

Postoje čak i tvrdnje da su protiti pronađeni u mrkom uglju u jednom ekeperimentu u Nemačkoj.

Ukoliko su tačne naučne tvrdnja da kameno ulje nastaje zapravo iz magme (a ne od fosilnih ostataka), to znači da su protiti i u magmi i da ih praktično ima svuda oko nas.

Njihova koncentracija u atmosferi, po istraživanjima nekih naučnika (Dr Vilijam Donald Hamilton ili Berent Kristner), čak dovodi do vremenskih promena , kiše ili snega. To se događa, navodno, kada protiti “žele” da siđu iz atmosfere na zemlju. Hamilton i Kristner, doduše, nisu pominjali protite već bakterije za koje su verovali da postoje u atmosferi, jer je na više lokacija u Francuskoj, Americi i Antarktiku otkriveno prisustvo proteina u ledu i svežem snegu.

MIKRORGANIZMI SU POSLEDICA, A NE UZROK BOLESTI

Kako nastaju mikroorganizmi?
Po Bešamovoj teoriji protiti (somatide, mikrozime) se u zavisnosti koliko je organizam toksikovan zbog kiselosti sredine okupljaju zakačinju međusobno i počinju kao virusi, bakterije ili gljivice da po potrebi čiste okolinu, odnosno kiseli  medijum. Kako razvijaju svoje posebne forme – viruse, bakterije – one vrše sopstveni metabolizam i počinju tako da stvaraju i produkte metabolizma – kiseline, koje su štetne za okolinu i lokalne telesne tečnosti. Ovi toksični otpadni
produkti uzrok su zapaljenja  i podržavaju dalji rast ovih mikroorganizama odnosno njihovo razmnožavanje stvarajući za njih pogodnu sredinu. Tako nije mikroorganizam to što nas čini bolesnim već produkti njegovog metabolizma. Na određenom stadijumu njihov razvoj je potpuno patogen (izaziva bolest) i parazitski. Tako su mikrorganizmi posledica, a ne uzrok bolesti.


Ovo se pominje čak i u jednom savremenom medicinskom udžebniku: “Ukoliko je koncentracija (misli se na fluide izvan ćelije) promenjena , tako da sadrži previše ili premalo te supstance (misli se na nutrijenate) ćelije postaju bolesne i ponašaju se abnormalno da bi na kraju počele da odumiru” (Jacob, S. & Francone, C. Elements of Anatomy and Physiology.)

U stvarnosti, nije bakterija ta koja proizvodi bolest, mi verujemo da su to hemijski sastojci tih mikroorganizama podstaknuti neuravnoteženim ćelijskim metaboliozmom u čitavom organizmu koji zapravo proizvode bolest” (Godišnji izveštaj članova Upravnog Odbora  Smitsonijan instituta, 1944., u vezi analize rada Rajfovog mikroskopa i njegovog otkrića.) 

Dr J. H. Tilden je još 1926. objavio knjigu “Toxemia” u kojoj između ostalog navodi:
“Bolesti nastaju kada eliminacija otpadnih produkata metabolizma postane blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara otpadne produkte. Ono što nazivamo bolešču je zapravo jedna kriza toksemije, kada telo pokušava da ukloni toksine koji su se negde ugradili zbog pogrešnog načina života ili ishrane.”

Ali, protiti se mogu razviti i u drugačijoj formi i pretvoriti se u ćelije organizma koje mogu pomoći regeneraciju tkiva. Prema Enderlajnovoj formulaciji, protiti  odnosno bakterije, koje su korišćene kao lek u vreme Bešama, gajene su na medijumu sastavljenom od asparagusa i agara.
Francuski bakteriolog Gaston Nesen je i  opisao čitav ciklus somatida (protita) uzimajući da su sve bakterije nastale od pojedinačnih somatida (protita). On je pokazao i opisao svaki stupanj kao i povratni proces kada se bakterija preoblikuje natrag u somatid i na taj način došao do onoga  što je bio cilj – da se otkrije
životni ciklus bakterije.
Ukoliko je Bešamova teorija tačna morala bi se ubuduće izučavatio nova biologija koja bi se zasnivala na sledećim postulatima:

  1. Krv nije sterilna.

  2. Ćelija nije najmanja jedinica života.

  3. Mikrobi dolaze iz krvi (tkiva u tečnom stanju) ili drugih tkiva kako bi razgradili to tkivo kada više nisu u stanju da žive u nejmu i održavaju tako sopstveni metabolizam u sredini u kojoj su se našli.

Lečenje antiobioticima (anti biosis = protiv životni) i vakcinacija (vaca, vaccina = krava, kravlji) jednostavno nemaju nikakvog smisla.Jedini koji od Pasterove teorije ima korist je farmaceutski kartel koji je od ljudskog organizma napravio najprofitabilnije tržište.

KAKO JE NASTAO ŽIVOT?

5.2009.

KAKO NASTAJU BOLESTI  (Četvrti deo)

POSLEDICE NAGOMILAVANJA KISELINA I IMPREGNACIJA TKIVA TOKSINIMA

Priredila: Ivona Živković

SKLADIŠTENJE KISELINA U ORGANIZMU

Denis Mejer i Robert Miler u svojoj knjizi „The New Biology“ tvrde da prekomeran unos proteina predstavlja za organizam veliki problem, ne samo zbog velike potrošnje baznih minerala kojima mora da neutrališe jake kisline na koje se ovi proteini prilikom varenja razlažu, već i zbog nemogućnosti da se velike količine ovih kiselina uopšte neutrališu. Naime, organizam ne može sam sebe da razgradi koliko mu je potrebno baznih minerala, pa on pokušava da problem viška jakih kiselina reši tako što će ih negde u organizmu uskladištiti.

Tako krv pokupi kiseline koje nisu u mogućnosti da se neutrališu i izluče iz organizma i transportuje ih najpre do vezivnog tkiva, koga u telu ima najviše, i one se tu skladište. Pri tome se pH krvi ne menja. Vezivno tkivo, zapravo, funkcioniše kao organ i to je  najveći organ u telu. Sastavljen je od ligamenata, tetiva i veoma finih vlakana. Kako se ova vlakna sve više usitnjavaju bukvalno drže sve ćelije u organizmu na svom mestu kao fina
“građevinska skela” koja svaku ćeliju okružuje.

Ovaj organ naziva se još “koloidno vezivno tkivo” ili “schade”, a moderna anatomija ga još naziva predbubrežni organ upravo zato što se u njemu skladište  kiseline pre nego što će se neutralisne isporučiti bubrezima.
Deo ovog organa su i svi mišići u telu.
Ukoliko se  previše kiselina deponuje u mišićnim vlaknima dolazi do bolova i upala.
“Fibromialgia je svakako bolest kiseline”, naglašava i Robert. O. Jang.

I MEĐUĆELIJSKI PROSTOR JE ORGAN
Prostor ograđen ovim finim vlaknima nazvan je “Pišingerov prostor”, po nemačkom naučniku koji ga je opisao.
Tu je i međućelijski prostor u kome se nalaze tečnosti koje hrane, kupaju i čiste svaku ćeliju i tako odnose otpadne produkte koje su ćelije izbacile metabolizmom. Jang tvrdi da se u SAD ovaj organ u medicinskim knjigama uopšte ne pominje, već se  samo opisuje međućelijski prostor, ali ne kao organ.

KISELO ALKALNO

Da li je život na Zemlji kakav danas poznajemo nastao u morskoj vodi kada se natrijum hlorid pocepao na hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat?  Naime, na ovom kiselo-alkalnom balansu počiva zdravo funkcionisanje ljudskog organizma sa svim životnim formama koje su u njemu. Svako odstupanje, kao što ćemo videti,  stvara nove životne forme.

Zagovornici nove biologije zasnovane na pleomorfizmu (u koje spadaju i R. Jang, D. Majers i R. Miler ) , na osnovu ovog disbalansa  izvode svoju teoriju nastanka svih bolesti. Dr Jang, koga pristalice Pasterove teorije ignorišu i osporavaju mu stručni kredibilitet, smatra da je glavni uzrok svih bolesti nedovoljno snabdevanje organizma bazama. A ovo snabdevanje se vrši unosom koloidnih  baznih minerala putem voća i povrća. Neorganske minerale organizam ne prima, pa zato da ih uzimaju iz zemljišta, jedu i sitne, postoje biljke.

BAZNA PLIMA I BAZNA OSEKA

Kiseline i baze imaju svoje mene, kao plima i oseka. Naučnik Fridrih Sander ih je nazvao “bazna plima” i “bazna oseka”.

Tako je pomenuti Pišingerov prostor  najalkalniji oko dva sata popodne  (nakon doručka i ručka)  i to je bazna plima, kada se bikarbonati stvaraju u želudcu.

Kiseline dostižu svoju maksimalnu koncentraciju u međućelijskim tečnostima , kao i u urinu, oko dva sata noću i Sander je to nazvao “baznom osekom”. Ove kiseline, koje su privremeno deponovane u vezivnom tkivu, noću se dok spavamo pokreću i do jutra treba da budu izbačene iz organizma sve kisline nakupljene tokom prethodnog dana. Ovo izbacivanje se vrši tako što baze zapljusnu međućelisjki prostor i neutrališu kiseline. Samo tako one mogu da prođu kroz bubrege i izluče se kao urin.

KOLIKO KISELINE TOLIKO BAZE
U normalnim uslovima, ćelije u spoljnjem zidu želudca proizvode sokove za varenje i to hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat. Koliko se proizvede molekula kiseline, toliko se stvori molekula bikarbonata (baze).
Hlorovodonična kiselina ostaje u želudcu, a natrijum bikarbonat ide preko krvotoka  do pljuvačnih žlezda i kasnije do žučne kese, žlezda u pilorusu (deo creva za koje je vezan želudac) i pankreasa. Ovo su alkalne žlezde tela i u njihovim sokovima mora biti natrijum bikarbonata.  Preko krvotoka bikarbonat cirkuliše i do međućelijskog prostora gde vrši pomenuto “zapljuskivanje” i neutralizaciju privremeno uskladištenih  kiselina.
Ono što preostane od bikarbonata pokupe jetra, pankreas, dvanaestopalačno crevo.
Ukoliko organizam ne unese dovoljno alkalne hrane i unosi previše proteina (koji se razlažu na jake kiseline) , natrijum bikarbonat se potroši za neutralisanje  kiselina odloženih u vezivnom tkivu i nema ga za alkalne žlezde (jetru, pankreas, dvanaestopalačno crvo…) pa one ne luče adekvatne sokove i enzime.

Varenje se ne može odvijati bez dovoljno ovih alkalnih sokova, pa želudac tada mora da proizvede više kiseline kako bi istovremeno stvorio više baze. U tom slučaju u želudcu nastaju mučnina i ulceri.

Tako Majers, Miler i Jang izvlače zaključak da ulcer nije posledica stvaranja previše kiseline već primarno posledica deficita  baznih elemenata.
Ova pojačana aktivnost želudca troši više energije čitavog organizma, pa hronično dolazi i do iscrpljivanja organizma.

Dešava se da baze nema dovoljno ni da se počiste deponovane kiseline iz vezivnog tkiva, pa tako ona ostaje tu uskladištena  u dugom vremenskom periodu, što vodi ka degenerativnim promenama. Ovo stanje smo opisali u prošlom broju kao latentnu “acidozu”.

ACIDIFIKACIJA CREVA I DISBIOZA
Ova poremećena funkcija lučenja sokova za varenje, vremenom dovodi do acidifikacije creva jer  kiseline iz  želudca ne uspevaju da se neutrališu i prelaze u creva pa nastaje njihova upala.

Podsetimo, život je, po doktoru Antoanu Bešamu, proces koji je nezaustavljiv i on u zavisnosti od uslova za razvoj samo menja oblike. Poremećen pH u crevima pokreće razvoj bakterija i gljivica kojima odgovara baš takav sredina i nastaje rast mikroba kojima tu nije mesto što se naziva disbioza.

Razvijaju se gljivice (npr. kandida) i bakterije i, pošto se hrane (kao sve što je živo), stvaraju i otpadne produkte koje ispuštaju u creva i još više ih acidifikuju (kisele), dok se u čitavom organizmu održava stanje latentne “acidoze”.

Dakle, umesto da se hrana u želudcu razlaže pomoću hlorovodonične kiseline, zbog njenog manjka, ona počinje da fermentira.

Bakterije se hrane primitivnim procesom fermentacija čiji je produkt alkohol. Tako može nastati ciroza jetre kod ljudi koji u životu nisu popili ni jedno alkoholno piće.

Kao kada se pravi vino, proces fermenatacije može početi da se odvija loše i pređe u truljenje. Sirće i druge truleži se tada stvaraju u stomaku i ta sirćetna kiselina može prouzrokovati gorušicu, kao i gasove i nadimanje.

Krv tako pokupi sa hranjivim sastojcima i ovu trulež iz creva i toksini počinju da cirkulišu po čitavom organizmu.
I ovde, za živ organizam (koji je sposoban da se sam organizuje i održava u životu),  nastaje novi zadatak: kako se ovih toksina osloboditi?

Organizam se po prirodi sam brani od toksina i nastoji da ih izbaci ili, ako to ne uspe, on pokušava da ih negde deponuje i drži pod kontrolom.

HOMOTOKSIKOLOGIJA

Još 1955. nemački lekar, homeopata, dr Hans Hajnrih Rekeveg (1905  -1985)  pokušao je da razne simptome bolesti sintetiše i objedini ih u jedan jedinstveni funkcionalni sistem. Tako je postavio osnove homotoksikoligije – procesa koji se odvija u organizmu u nekoliko faza u njegovom nastojanju da se oslobodi nagomilanih toksina. Tu borbu koju organizam vodi mi vidimo po simptomima koji su danas prihvaćeni od strane konvencionalne medicine kao autohtone bolesti. Njegovu shemu možete videti ovde.
Međutim, sa gledišta onih koji podržavaju novu biologiju i holistički pristup u lečenju, bolesti su upravo posledica nastojanja organizma da se izbori sa toksinima i disbiozom.

Po doktoru Rekevegu ova borba organizma sa toksinima se odvija u šest faza:

Prva je faza eksekrecije (izlučivanja), kada organizam pokušava da izbaci višak toksina preko svih telesnih otvora (putem stolice, znoja, urina…) To može biti u obliku proliva ili pojačanog lučenja mukusa gde god se on pojavljuje što uključuje i bronhitis i alergije itd.

U drugoj fazi nastaje reakcija – kada organizam  pristupa uklanjanju toksina podizanjem temperature, raznim upalama, gorušicom, mobilizacijom belih krvnih zrnaca ne bi li ona napala mikrobe i toksine i progutala ih. Ovde se mogu javiti polipi na sluzavim membranama, konstipacija itd.

Ukoliko su ove dve faze bile neuspešne, nastaje treća faza – deponovanja toksina. Oni se tada skladište negde u telu i to najpre periferno tamo gde neće remetiti osnovne životne biohemijske procese. Ali, ako se  toksini vremenom nagomilavaju, organizam ih odlaže sve dublje i dublje u sistem, tako da ovi depoi počinju da se formiraju i u samim vitalnim organima – krvnim sudovima , srcu, kao i u organima gde je odbrana imunog sistema najslabija- “locus minoris resistentie”.

Sve navedene tri faze su reverzibilne, i organizam se od ovakvih dejstava potpuno oporavi. Ali, ukoliko su ove tri faze bile neuspešne, nastaju dalji procesi čišćenja koji ostavljaju trajne posledice. Organizam tada pokušava da razaranjem pojedinih lokacija popravi već pretrpljenu štetu i održi vitalne životne procese.

Tako se u četvrtoj fazi vrši impregnacija toksina u neko tkivo (kao kod tetovaže na koži kada se boja koja je toksin, trajno impregnira u kožu). Impregnacija toksina  se često manifestuje bolešću nekog najmanje otpornog organa.
Ukoliko se hlorovodonična kiselina npr. ili toksin impregnira u želudcu, stvara se ulcer.
Ukoliko se u kožu kod tetovaže ubaci previše boje takođe se stvara ulcer.


Peta faza je degeneracija i tada dolazi do nepovratnog oštećenja nekog organa, čime se menjaju ćelijski enzimi ili organska struktura u organu.
Tuberkuloza creva je faza degenerecije i tu ulcerozne ćelije umiru i pojavljuje se bakterija “helicobacter pylori”. Ona se tako pojavljuje da pojede mrtve ćelije toksikovanog tkiva u želudcu. Mrtve ćelije koje su postale pune toksina “helicobacter pylori” izjeda upravo zato  jer ne postoji drugi način da ih se organizam otarasi. Tako organizam izjede sopstveni deo, kako bi se sprečio širenje toksina i načinila još veća šteta. Podsetimo još jednom, život je fenomen koji, ne samo da se sam stvara, već se sam i održava.

Tako, “helicobacter pylori” nije uzročnik ulcera već posledica ulcera, tvrdi Jang. Po njemu, uzrok ulcera je latentna “acidoza”.

Helicobacter pylori  se danas nalazi u želudcu jedne trećine odraslih Amerkanaca ” navodi se u časopisu “The Atlantic Monthly”, A New Germ Theory, 1999..

Šesta faza predstavlja nastanak neoplazme (rast tkiva bez fiziološke fukcije) i to je nastanak kancera kada je oštećen ćelijski materijal. [Homotoxicology, The Core of a Probiotic and Holistic Approach to Medicine,  Claus-F. Claussen, M., Aurelia-Verlag, 1990]

I  kancer želudca i debelog creva predstavlja neoplazmičku fazu,  poslednji odbrambeni šanac za “re-generisanje”. Toksini su tada postali toliko impregnirani i ćelije su tako degenerisane da im je i sam DNK ugrožen. Intoksifikovane ćelije počinju da se umnožavaju bez kontrole samo da bi se održale u životu. Toksični trulež u središtu tumora je združen sa mikroorganizmima.

Ovi mikrorganizmi su nazivani različitim imenima, ali se u poslednje vreme nazivaju Siphonospora polymorpha (što im je dala proslavljena  Virdžinija Livingston) ili Fasciolopsis buskii kako ih naziva Hulda Klark u knjizi “Lek za sve bolesti”.

Tanko crevo u koje jetra izbacuje svoju alkalnu žuč, a paknreas svoje alkalne sokove i enzime za varenje, teško, zapravo nikada ne postaju mesto razvoja kancera jer su ovi organi sve vreme alkalni. Oni nikada ne postaju kiseli.

Kancer je najkiselija od svih bolesti.

MEDIKAMENTI


Jang posebno ističe da jače kiseline od proteina oslobadjaju medikamenti (“lekovi”). Većina njih su alkaloidi koji sadrže nitrogen. Ti medikamenti moraju da se konvertuju prvo u njihove adekvatne jake kisline, azotnu kiselinu u ovom slučaju, i onda u mineralne soli, natrijum, kalijum ili kalcijum nitrat pre nego se izluče iz tela.
Aspirin kao i svi antiinflamatori za artritis, u dugom periodu koišćenja zapravo pojačavaju artritis. Razlog je što se svi oni u organizmu prilikom razlaganja konvertuju u jake kiseline koje se onda neutrališu bazama pre izbacivanja. Kada telo ne može da se izbori sa previše kiseline koju unesemo, jedno od mesta gde se ove kisline odlažu su zglobovi. Deponovanje jakih kiselina ne pomaže zglobovima. Na protiv, još više ih nagriza i to pokazuje uzorak tečnosti koji se uzima iz otečenih zglobova koji je uvek kiseo.

Da ponovimo, svi farmaceutski “lekovi” su u suštini sintetički alkaloidi napravljeni iz derivata nafte. Nafti nije mesto u ljudskom organizmu.

Sve ovo je medicinskoj nauci odavno poznato, ali savremena medicinska praksa koja se kao i nauka i edukacija usmeravaju od svetskih medicinskih centara i organizacija koje su prihvaćene kao zdravstveni autoriteti (kao na primer Svetska Zdravstvena Organizacija), pod potpunom su kontrolom naftno-farmaceutskog kartela.


Tako je savremena medicina postala najobičnija prevara, način da se od uspaničenih i zastrašenih ljudi uzme novac.

Umesto toksina uništavaju se mikroorganizmi (dodatnom toksikacijom), simptomi bolesti se ublažavaju, dok se uzroci maskiraju, a energetski iscrpljeni oragnizam se veštački stimuliše hemikalijama. “Kvar” pojedinih tkiva ili organa se hirurški popravlja ili se jednostavno organ, bez koga se može, odstrani ili zameni veštačkim. Kao kod mašine. Čak i vitalni organi postali su predmet zamene veštačkim napravama. Kardiohirurgija je svakako najmonstruoznija doktorska veština. Odmah do nje je onkologija gde su najveće žrtve žene.

Tako je poražavajuća istina da moderna medicina poslednjih pedeset godina uopšte i ne leči.

Kada je nekoliko američkih lekara objavilo knjigu “Smrt od savremene medicine” (Death by modern medecine” javnost je bila šokirana podatkom da je od lečenja 2006. godine samo u SAD umrlo 783,936 pacijenata. “2,2 miliona ljudi je završilo u bolnici zbog reakcije na prepisani lek, 20 miliona ljudi je nepotrebno pilo antibiotike koji su im prepisni zbog prehlade, a izvršeno je 7,5 miliona nepotrebnih hirurških intervencija i čak  8,9 miliona je nepotrebno hospitalizovano”.
Sve ovo plaćeno je stotinama miliona dolara – nepotrebno.

Srbija je, na žalost, nakon politčkih promena 2000. godine dobila vladu i (nezamenjivog )ministra zdravlja koje je postavio upravo ovaj kartel. Stalno medijsko zastrašivanje građana porastom malignih oboljenja i navodna borba u prevenciji kancera  ima za cilj samo kupovinu skupih dijagnostičkih aparata, dok se na pravoj prevenciji i otklanjanju uzroka raka u stvarnosti ne radi ništa. Jer glavni uzročnik malignih oboljenja u Srbiji danas je životna okolina toksikovana radioaktivnim otpadom, kao i loša i beskorisna hrana, uglavnom uvezena. Srpska poljoprivreda sve više potpada pod kontrolu stranog faktora , semenska roba se uvozi, dok se čitava teritorija pretvara u veliku deponiju za potrebe Evropske Unije. Farmakokartel je i ovde stavio jednog, po svojoj meri edukovanog lekara, Olivera Dulića.

Sva sreća da bar neke privatne klinike u Srbiji ipak počinju da shvataju da se bolesti moraju tretirati holistčki, prirodnim metodama.

BIZNIS SA PROTEINIMA
Prekomerno, ali profitabilno, industrijsko uzgajanje životinja za ishranu predstavlja takođe teško zagađivanje životne okoline.
Sama proizvodnja proteina ima efekte i na životnu sredinu uopšte. Ekskretivni produkti pilića, prasića i drugih domaćih životinja koje se veštački uzgajaju iznose 16,6 milijardi tona godišnje, a to je 60 puta više nego što proizvede čitava ljudska populacija za koju se tvrdi da je prekobrojna . Ne zaboravite da se sve ove životinje hrane uglavnom koncentratima koje takođe proizvodi – pogađate ko.
Za ove životinje (pojenje i održavanje higijene) koristi se 240 triliona galona vode godišnje, odnosno 7.5 galona u sekundi, što je dovoljno da se svaki čovek na planeti tušira 8 puta dnevno. To je više vode nego što se koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi zajedno. Po podacima UN oko 990 litara vode je potrebno da se proizvede jedan litar mleka.
Od ovih životinja se emituje 7,8 milijardi tona ugljen dioksida godišnje, što je 40% više nego što emituju automobili, tvrdi se u istom izveštaju UN.
Ogromne površine zemljišta se koriste za uzgoj stočne hrane, nepotrebno se krčme šume, erodira zemljište itd. Proizvodnja hrane je odavno postala biznis koji je u potpunom raskoraku sa ljudskim stvarnim potrebama.

.2009.

    KAKO NASTAJU BOLESTI (Treći deo)

     Za razliku od promene u elektromagnetnom polju Zemlje koje mogu dovesti do velikih klimatskih promena, kataklizmi i izumiranja mnogih vrsta (jedan takav proces je upravo u toku), elektro-biohemijski debalans u ljudskom organizmu takođe se odražava na aktivnost protita (mikrozima) koji su po prirodi u svakom trenutku spremni da stvore neku novu formu života. Pitanje je samo kako će se nove životne forme stvorene u promenjenim uslovima unutar organizma odraziti na naše zdravlje


  Priredila : Ivona Živković

Promene u ljudskom organizmu mogu nastati usled energetskog disbalansa (kada organizam u dugom periodu troši više energije nego što unosi), usled kiselo-alkalnog disbalansa (kada čitav organizam postane kiseliji) i usled toksikacije uključujući tu i sve vrste radijacija.
Dakle, mikroorganizmi koji se stvore u promenjenim uslovima u našem telu su posledica bolesti tkiva, a ne uzrok bolesti. To znači da svaka bolest zapravo obuhvata čitav organizam, a samo se manifestuje na nekom delu.
Po zagovornicima teorije pleomorfizma, svi mikrobi koji se stvaraju u živom organizmu (ili mrtvom) imaju za cilj da svojim aktivnostima očiste zakiseljenu, odnosno zaprljanu sredinu.
Kao što postoje životinje koje su po prirodi zadužene da jedu lešine, mnogi mikrobi jedu toksine koji su se kao produkti metabolizma našli u organizmu.
I ovo je deo univerzalnog principa koji mnogi ljudi uopšte ne primećuju zbog izopačenog odnosa prema prirodi. Pogledajmo na trenutak širu sliku.

     SVE ŠTO DONOSI PROFIT POSTALO JE EKOLOŠKI PRIHVATLJIVO


Domaći pas najradije se hrani otpacima sa ljudske trpeze uskraćujući tako obroke pacovima i na taj način se prirodno drži pod kontrolom pacovska populacija kao i drugi glodari. Za mačke je idealan obrok dnevno jedan miš. Očito je da su obe životinje prirodno ušle u ljudsku zajednicu čim je čovek počeo da jede meso. Psi i mačke na ulicama gradova su tako naši prirodni čistači (đubre od derivata nafte se ne može očistiti). Škola nas, međutim, uči kako su ljudi pripitomili pse i mačke, zbog lova i zabave. To je potpuna besmislica.

Drevni Sumerci su pre 7000 godina u kamenu ovekovečili svoje pse , čuvare i čistače. A danas…


Zlokobni naftno-hemijsko-farmaceutski kartel, logično, više voli da prodaje preparate za deratizaciju i dezinsekciju (koji imaju dvostruko „koristan“ učinak jer toksikuju i ljude i životinje i stvaraju nove pacijente) nego da dozvoli postojanje ovih prirodnih uništitelja u ljudskom okruženju. Ali, profit donosi i prodaja konzervirane hrane za pse i mačke, buvljih orglica, vakcina protiv besnila, mašnica, ogrlica, torbica, ali i hemikalija za pseću eutanaziju i sl.

    Zato se savremena satanistička civilizacija bavi njihovim genetskim uobličavanjem po estetskim merilima koja su prirodi potpuno strana i zato vrlo podložna bolestima. Tako je ova bolešljiva kućna igračka otvorila novo tržište za veterinarske medikamente.

Psima nije mesto u stanovima, već upravo na ulicama gradova.


Sa druge strane ulični psi, prirodni čistači, masovno se ubijaju i sterilišu, što stručno rade pseći „lekari“ i to se naziva „čišćenjem ulica“ i prevencijom zbog navodne „pojave besnila“. Tako se s vremena na vreme preko medija plasira dramatična kampanja kojom se građani plaše psima lutalicama, nakon što je neki ulični pas nekog ujeo. Istina je, međutim, da ljudi svakodnevno besomučno napadaju, šikaniraju i ubijaju pse, dok izmišljeno besnilo (latentni oblik koji je prirodan) ima za cilj prodaju vakcina protiv besnila i tetanusa i konstantno održavanje straha. Ove slike necete naći nikada na naslovnim stranama medija.

      Veterinarski biznis počiva na istim principima kao i humani – lažna edukacija, lažni lekovi, lažno lečenje. Jedino je profit pravi. O tome kako su se u ovaj biznis uklopili neki navodni „zaštitnici životinja“ , takozvane „ekološke službe“ i korumpirani „stručnjaci“ za račun farmakobiznisa, možete više pročitati ovde.

       Kako je beogradska vlada jedan „ekološki problem“ 2005. rešila bojnim otrovom strihninom u sred stambenog naselja, možete pročitati ovde.


Nemački lekar Matijas Rat, koji je otvoreno ustao preko svoje „Rath Foundation“ u borbu protiv naftno-farmaceutskog kartela, kaže: “ Kroz čitav 20. vek se u celom svetu išlo sa sistematskim zamenjivanjem prirodnih terapija, koje se nisu mogle patentirati, sa terapijama koje su mogle biti patentirane, pa su tako nastali sintetički profitabilni lekovi“.
(U srpskom jeziku, na žalost, za ovakve hemikalije koristi se neadekvatna reč – lek. Mnogo je prikladniji naziv droga, farmaceutik ili medikament. Medikament nije lek već sredstvo za ublažavanje simptoma. Svi medikamenti su u osnovi sintetički alkaloidi, često napravljeni iz derivata nafte).
„Oni su odgovorni za smrt stotina miliona ljudi koji i dalje umiru od kardiovaskularnih bolesti, raka i drugih bolesti koje bi mogle biti sprečene i odavno iskorenjene“.
„Ova prevremena smrt miliona ljudi nije rezultat slučajnosti niti nehata. To je sistematski organizovano voljom zbog interesa farmaceutske industrije i njenih investitora sa jedinim ciljem da što više prošire tržište za svoje medikamente, tržište koje vredi trilione dolara“, poručuje doktor Rat.
Upravo ovaj kartel stoji iza formiranja EU, velikog tržišta kojim oni dominiraju i u kome postavljaju vlade i ministre u mnogim zemljama. Učinjeno je to i u Srbiji. Dr Rat posebno ističe Nikolasa Sarkozija i Angelu Merkel, kao njihove pione.


UKLANJANJE SIMPTOMA UMESTO LEČENJA


Ali, ono što u organizmu, kao eko-sistemu u kome se stalno stvara život, predstavlja opasnost nije prisustvo mikroba već nagomilavanje otpadnih produkata njihovog metabolizma. To su toksične materije koje ulaze u krv i cirkulišu po čitavom telu. Lekari danas lako izlaze na kraj sa mikrobima, lokalizuju ih i na njih se deluje antibioticima. Simptomi se tako ublaže, ali toksini njihovog metabolizma ostaju u krvi i ostalim tkivima.
„Rešio sam da ili napustim profesiju ili da nađem uzrok bolestima“ zapisao je još početkom dvadesetog veka američki lekar Džon Tilden (1851- 1940), autor dve veoma zanimljive knjige „Toksemija“ i „Konstipacija“.


Baš kao i Florans Najtingejl doktor Tilden je na osnovu svoje dugogodišnje lekarske prakse tvrdio da su mnoge zarazne bolesti jednostavno posledica nezdravih uslova života.
„Velike boginje se smatraju jednom od najzlokobnijih zaraznih bolesti i opšte je uverenje da se osoba izložena ovom virusu uvek razboli ukoliko nije zaštićena vakcinom. Ovo je jedno od najglupljih preterivanja koje se nalazi u medicinskoj literaturi. Moje iskustvo je da veoma malo ljudi zaradi velike boginje kada se njima izloži“, zapisao je Džon Tilden.
Identično je i iskustvo američkog doktora A.R. Kembela (1865 -1931) koji je radio kao lekar u Teksasu u vreme kada su tamo harale velike boginje. On je otkrio da se velike boginje prenose ujedom insekta nazvanog sobna stenica tj. Cimex Lectularius. Kembel je i dokazao da velike boginje nisu zarazna bolest koja se prenosi preko vazduha, već da se stenice legu u močvarnim područjima oko ljudskih naseobina i konstruisao je na tim mestima specijalna staništa za njihove prirodne neprijatelje – slepe miševe. I bolest je iskorenjena bez vakcinacije. Iako je tada bio nominovan za Nobelovu nagradu, Kembel je nikada nije dobio. Znate ko kontroliše Nobelovu nagradu? Naravno, naftno-farmaceutski kartel. I braća Nobel su bila među prvim naftašima.

Dr Kembel i njegova veštačka staništa za slepe miševe u Teksasu.


Farmakobiznis koji proizvodi i prodaje vakcine protiv velikih boginja ostao bi bez velike zarade kada ne bi postojao paničan strah od velikih boginja i ostalih „teških zaraznih bolesti“. Zato je uterivanje straha od ove opake bolesti deo marketinške strategije. Preko 20 miliona vakcinisanih Jugoslovena 1971. samo je bio dobar biznis, kada je otkriven slučaj jednog Šiptara sa Kosova zaraženog velikim boginjama koji se upravo vratio sa hadžiluka u Meki. Iako je putovao preko Iraka, zanimljivo je da se Iračani nisu vakcinisali. Jugoslavija je izabrana jer je Josip Broz Tito imao autoritarnu vlast i za samo 48 sati izvršena je mobilizacija svih zdravstvenih službi i izvršena vakcinacija. A Kosovo je i danas rasadnik mnogih bolesti upravo zbog nehigijene stanovništva.

      I taj biznis je još 1930. godine predvideo Džon Tilden:
      „Nema dileme da je adekvatna sanitacija gotovo uništila ovu bolest (velike boginje) i pre ili kasnije će je iskoreniti potpuno. Naravno, kada dođe vreme da se to utvrdi, reći će se da je to zbog vakcinacije“.

     Mnogi lekari danas su u ovo ubeđeni. Da nisu, bar ne bi vakcinisali sopstvenu decu.
Širenje straha od zaraznih bolesti je deo marketinga proizvođača vakcina.

HRONIČNA ENERVACIJA

Sa nestankom simptoma, smatra se danas da je i bolest izlečena. Ali, stanje u kome ostaje organizam u dugom periodu Tilden je nazvao toksemijom. Ona traje i hronično iscrpljuje organizam. Kada dođe do neke akutne upale ili procesa Tilden je to opisao kao – kriza toksemije. Umesto da se tada leči čitav organizam, pogrešno edukovani lekari ponovo posežu za otklanjanjem akutnih simptoma.
„Bolest nastaja kada je eliminacija otpadnih produkata iz nekog razloga blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara te otpadne produkte. Ono što zovemo bolešću je zapravo kriza toksemije kada telo čini dodatne napore da ukloni nataložene toksine koji su posledica pogrešnog načina života“, zapisao je Tilden.
Za to organizam troši dodatnu energiju koju ne može da nadoknadi, i to vodi do hroničnog energetskog iscrpljivanja organizma, odnosno enervacije.
„Uopšte hronično preterano korišćenje nervne energije dovodi do iscrpljivanja. Mnogo ljudi traći nervnu energiju, dok se umesto hrane kao energetskog izvora koriste stimulatori. Prejedanje čak predstavlja više od podsticaja i ono je potpuno kontraprioduktivno“.
„Strah i druge emocije, zajedno sa preteranim ponašanjem može se računati kao stimulišuća navika“.
„Bolesti se leče kada se otkloni uzrok. Uzroci bolesti su navike korišćenja stimulatora kao kafe, čokolade, alkohola, šećera i druge hrana koju koristimo da se stimulišemo i uzbudimo“.
Stimulatori organizmu ne daju energiju već kao droga vrše nervni podsticaj pa kao efekat imaju energetsko delovanje koje nam trenutno koristi, dok dugoročno ono predstavlja energetski odliv. Ne zaboravimo da hranu uzimamo da bi smo se snabdeli energijom, jer bez energije nema života. Proteini su, takođe stimulatori koji učestvuju i u izgradnji mase, ali su slab izvor energije. Videćemo kasnije zašto.
Ovome treba dodati i preterane fizičke aktivnosti, previše rada, emocija, ali i neproduktivan seks (pogađate li u čijem su vlasništvu mediji koji promovišu seks kao veoma zdravu aktivnost?) – ima za posledicu iznurivanje.
Da li je onda bodi bilding ili redovan sportsko rekreativan život nakon napornog rada stvarno zdrav ili je i tu prste umešao isti kartel preko svojih medija, zaključite sami.


Jednostavno, kada je utrošak energije veći od unosa, čitav organizam mora da se tome prilagodi i počinje unutrašnja redukcija u potrošnji. Efekat svega ovoga je da organizam troši više nervne energije nego šo je dobija i što hronično dovodi do iscrpljenosti i slabljenja imunog sistema.

        Evo kako ga je Tilden opisao nastanak kancera pre 70 godina:

       „To je udaljen kraj zapaljenskog procesa čiji približni početak može biti bilo koja iritacija. Na primer: ukoliko se održava loša ishrana, kisela fermentacija prvo iritira mukus membrane stomaka; iritacija postaje upala, potom ulceracija, potom zadebljanje i naslage, što na kraju uzrokuje kancer“.
„Kraj je degenaracija od nedostatka kiseonika i sa hranom u raspadanju, septički materijal ulazi u cirkulaciju postavljajući hroničnu septičko trovanje nazvano kancer kaheksija. Bolest je uobičajeno manifestovanje univerzalnog iznurivanja“.
Dr Tilden je još tada kritikovao parcijalan način lečenja mnogih bolesti:
„Organ koji pati od mnogih kriza toksemije je otkriven – to može biti ulcer stomaka, i onda se ulcer leči. To može biti žučni kamenac, onda se on izvadi, može biti fibroidni tumor u materici i on se odstrani. Isto se može reći za druge efekte – medicinsko oružje je osloboditi se efekta izlečiti simptom. Ovo je prihvaćeno u javnosti kao efikasan tretman bolesti. Ali to nije najgora greška. Hirurzi jednostavno nemaju ni najmanju ideju o tome šta je uzročnik efekta (simptoma) koji vešto uklanjaju“.


Hirurgija u onkologiji danas je najdrastučniji primer takvog „lečenja“. Odsecanjem tumora, za onkologe je posao završen. Remisija se smatra izlečenjem. Pojava novog tumora ili metastaze, nakon nekoliko godina je „božija volja“.
„Kijanje, kašljanje, iritacija, groznica itd, predstavljaju pokušaje tela da se očisti od toksičnih elemenata, i ponovo povrati ravnotežu. I to su obično dobre stvari i treba ih podsticati, a ne potiskivati“. Dr Tilden je za sve bolesti sugerisao vruće kupke, post, klistir i odmor.

KAKO POSTAJEMO KISELI

Za protite (Bešamove mikrozime) ljudski organizam je medijum u kome će se oni grupisati i oblikovati u određene životne forme i u zavisnosti od kiselosti sredine.

„Ako bih ponovo živeo, posvetio bih se dokazivanju da mikrobi traže svoje prirodno stanište, obolelo tkivo – pre nego da su oni uzročnici obolevanja tkiva“ zapisao je nemački lekar dr Rudolf Virchau.
Tako, ukoliko se neadekvatnom ishranom stvore uslovi za razvoj patogenih mikroba, oni će se sasvim komotno razvijati. Sve što je živo jede, a produkti njihovog metabolizma naći će se u našem telu. Nije li i rimski onkolog Simoncini otkrio da skori svi oboleli od kancera godinama nose u sebi gljivicu kandidu?
Posebno dobar ambijent za razvoj mikroba je kisela sredina. A ona se stvara upravo preteranim unošenjem proteina u organizam. Prehrambena industrija je zbog svog profita učinila da danas unosimo ogromne količine proteina.
Stanje u organizmu koje tako nastaje biolog i nutricionista doktor Robert O. Jang (koga moćni lekarski krugovi u SAD ne priznaju kao stručnjaka, već smatraju šarlatanom) naziva latentnom „acidozom“. Ona je preduslov za nastanak skoro svih degenerativnih bolesti.

      Evo kako ovaj „šarlatan“ vidi uzrok nastanka mnogih bolesti.
Normalan pH krvi je uvek 7.40 i to je neutralna vrednost. Kada je krv u pitanju ovo je konstanta. Samo malo odstupanje može dovesti do kome. Ali, pljuvačka i urin pokazuju promenjive vrednosti u zavisnosti od metabolizma. Za urin idealna neutralna vrednost je 6.8 a za pljuvačku 6.4. Sve ove promene imaju za cilj da održe konstantnu pH vrednost krvi (tkiva u tečnom stanju kako je definisao Antoan Bešam), pH (potencijal Hidrogena) meri se na skali od 1 do 14. Najnižu vrednost imaju jake kiseline koje nagrizaju metal i kosti.
Upravo ove jake kiseline se u organizmu stvaraju razlaganjem proteina. Slabe kiseline su one koje se nalaze u sirćetu ili limunu.
Kada se nađu u solociji, slabe kiseline se ne razlažu u potpunosti (ne jonizuju se) kao što je slučaj sa jakim kiselinama. Sirće zato ne pravi rupe na odeći i ne nagriza kosti i metal. Razlog je taj što se one ne razlože u potpunosti na kiselinu i delimično bazu, već ostaju delom soli koje nastaju kada se kombinuje jedan jedan molekul kiseline i molekul baze. One tako neutrališu jedna drugu, pa sirćetna i limunska kiselina, vinska kiselina i sve druge kiseline u voću ne ostaju kao kiseline u telu. Slabi kiseli deo iz voća se kombinuje sa vodom i pretvara se u ugljeničnu kiselinu, koja se onda razlaže na ugljen dioksid i vodu. U tom obliku se izlučuju iz organizma. Ugljen dioksid izdišemo, a vodu izbacujemo preko bubrega. Pošto voće sadrži u sebi minerale koji su bazni oni ostaju u organizmu da popune prazninu koja je ostala iza minerala koji su potrošeni u procesu neutralizacije ovih kiselina. Limun tako iako veoma kiseo, deluje na organizam alkalno.
Suprotno se događa sa izbacivanjem jakih kiselina iz proteina. Kada se protein razloži u našem telu, razloži se na tri jake kiseline: sumpornu, azotnu i fosfrornu.
Ove tri kiseline su toliko jake da ne mogu da prođu kroz bubrege jer bi ih sagorele, a ne mogu da se razlože na ugljen dioksid i vodu. One zato moraju prethodno da se alkalizuju tako što za sebe vežu neki molekul baznog minerala iz organizma kako bi se konvertovale u neutralne soli i kao takve bezbedno prošle kroz bubrege.
Tako se sumporna kiselina uglavnom izlučuje kao so natrijuma, kalijuma, magnezijuma ili kalcijuma jer su to osnovni bazni minerali u telu i njih ima u izobilju. Sumpor u sumpornoj kiselini može da se kombinuje sa kalcijumom iz kostiju i izlučuje se kao kalcijum sulfat.
Ova so ne oštećuje bubrege kada prolazi koz njih, ali zato njeno formiranje kosti lišava kalcijuma. Proces razgradnje jakih kiselina tako neminovno lišava organizam minerala, pa sam organizam vremenom postaje kiseliji. Tako se termin latentna „acidoza“ odnosi na ovaj fenomen ukupne mineralne deficitarnosti i pojačane kiselosti čitavog organizma.
Latentna „acidoza“ nije ono što se u medicini naziva acidozom, jer se u ovom slučaju pH krvi ne menja.
„Biti deficitaran sa mineralima je isto kao i biti zakiseljen“, kaže dr Jang. Dakle, osteoporoza nije posledica starosti već demineralizacije organizma. Gubitak minerala vidimo kao starenje. Glavni razlog gubitka minerala iz organizma je prekomerno unošenje proteina koji se ne nalaze samo u mesu nego i u mleku. Organizmu jesu potrebni proteini, ali samo do 40 grama dnevno. Prosečni Amerikanac danas dnevno unosi preko brze hrane (burgera, hot dogova) i do 200 grama. Jedna jaka srpska pljeskavica ima i preko 50 grama proteina.
Robert.O. Jang


OPASNO MLEKO

Fenomen hiperproteinizacije nastaje i zbog svakodnevnog konzumiranja kravljeg mleka. Ovo mleko ima tri puta više proteina nego humano majčino mleko, naglašava dr Jang.
Velike količine proteina iz mleka se konvertuju u kiseline i ove kiseline raskvase više kalcijuma u kostima nego što ih organizam unese sa mlekom.
Lako je izmeriti količinu kalcijuma koja se na ovaj način unese u organizam i količinu koja se „iznese“ kroz urin i digestivni sistem, kaže Jang.
Tako je kravlje mleko, po Jangu, glavni uzročnik osteoporoze.
Po njemu, apsolutna je laž da mleko gradi jake kosti. Ovome treba dodati i činjenicu da se 50 odsto kalcijuma iz pasterizovanog mleka ne absorbuje jer su u njemu prethodno ubijeni svi enzimi. Da apsurd bude veći, pasterizacija ne ubija baš sve bakterije, jer se prenosi salmonela. Svaki seljak zna ukoliko se tele hrani pasterizovanim mlekom da će ono za nekoliko meseci uginuti. Ogroman procenat ljudi je i alergičan na mleko, ali industrija mleka je profitabilna i ona će učiniti sve da preko korumpiranih „uglednih“ lekara i medija koje kontroliše promoviše pijenje mleka kao zdravo za decu i odrasle, posebno stare ljude koji pate krtih kostiju.

        Dodajmo još i to da se minerali mogu uneti u organizam samo kada su u koloidnom obliku. Kupovni minerali neorganskog porekla se u organizmu ne absorbuju.

PREVARA NAZVANA „POVIŠENI HOLESTEROL“

Ove činjenice nisu bile nepoznate, pa je još 1977. američki senator Džordž Mek Govern predstavio listu korisne hrane za Amerikance. Na vrhu liste se nalazila preporuka da se smanji konzumacija proteina. Godinu dana kasnije ovo je uklonjeno iz kongresnih beleški i industrija mleka i mesa zamenila je to strahom od previše holesterola. I ovde je skovana nova prevara. Iako je holesterol prirodan sastojak krvi neophodan za rad nekih hormona i izgradnju ćelijske opne, izmišljena je priča da pojačan nivo holesterola izaziva taloženje masnih kiselina na unutrašnjim zidovima krvnih sudova. Da , masti se talože, ali ne zbog viška holesterola u krvi, već da zakrpe pukotine u ćelijskom endodermu krvnih sudova koje nastaju usled nedostatka vitamina C (što je utvrdio proslavljeni Lajnus Pauling). Ovaj vitamin se ne proizvodi u ljudskom organizmu, a neophodan je u procesu ćelijskog metabolizma. A da bi se vitamini transportovali moraju imati dovoljno minerala. Kako je sve povezano!

Tako se pukotine koje nastaju u endotelu krvnih sudova i popunjavaju onim čega ima u krvi, a to su lipidi. Kada su ove pukotine suviše velike i kada probiju krvne sudove nastaje poznata bolest od koje su patili mornari – skorbut.


Proteini su pored svega navedenog i negativan izvor energije, jer su zapravo jaki energetski stimulatori. Mada protein može doneti četiri kilokalorije na gram telesne mase, njegov efekat je u suštini stimulativan. Pored lekova, farmaceutskih ili drugih, protein je najstimulativnija stvar koju konzumiramo, naglašava dr Jang. Kafa , na primer, učiniće da budete u energetskom podsticaju oko jedan sat, biftek podstiče organizam za pet sati aktivnosti. Ali, ukupno gledano za razlaganje proteina i eliminaciju produkata proteina potroši se više energije nego što se u telo na taj način unese, pa je dugoročno energetski bilans negativan. Ovakav način ishrane u dugom periodu dovodi do enervacije.
Na osnovu ovoga sastavljena je poznata „visokoproteinska redukciona dijeta“. Tako možete izgubiti na težini ishranom sa puno proteina, ali vam niko neće reći kakve su dugoročne posledice ovakve dijete.

       Očito, sve je dobar biznis. “ Lečenje“ ljudi – najbolji.

Uobličavanje sveta i svega u njemu , živog i neživog u skladu sa profitom, to je današnja globalna politika. Ona počiva na satanističkoj filozofiji koja tvrdi da je svet nesavršen i da ČOVEK ima pravo „bogom dano“ (Annuit coeptis) da ga prekroji po svojim potrebama. Da ta tvorevina ne funkcioniše najbolje pokazuju nove bolesti koje se stalno pojavljuju. Pitanje je samo trenutka kada će satanističko „najprofitabilnije tržište“ – ljudski organizam, izgubiti sposobnost funkcionalnog saomorganizovanja i preći u trajno degenerisanu formu kojoj će odmah po rođenju biti neophodne skupe hirurške korekcije.

KONCEPT ISHRANE ZA OBOLELE OD RAKA

Priredila: Ivona Živković

Mnogi dobri alternativni tretmani nisu ostvarili pun efekat samo zato što uz njih nije išla i adekvatna ishrana.

Lečiti se od raka, a nastaviti sa uobičajenim načinom ishrane i uopšte života je kao kada bi ste jednom rukom gasili vatru vodom, a drugom dolivali ulje. Takav „vatrogasac“ bi konačno pao potpuno iscrpljen i vatra bi na kraju prevladala. To se događa sa imunim sistemom.
Koliko je ishrana važna mogli ste zaključiti iz svega do sada navedenog, jer i samo uzimanje hrane izaziva ogroman broj hemijskih reakcija u organizmu. A cilj većine terapija je promena nekih biohemijskih procesa.
Ne možete se lečiti od raka, a nastaviti da u organizam unositie kofein, rafinisani šećer, rafinisano brašno, rafinisano ulje ili da veći deo vremena provodite uz TV ili kompjuter u zatvorenom prostoru, bez Sunca i cirkulacije svežeg vazduha. Zna se i da  bežični telefoni utiču na frekvencije pojedinih molekula u organizmu.
Takav tretman onda nema efekta.


Kod kancera se tretira čitav metabolički proces i važno je i ono što se uzima i ono što ne sme da se uzima.

Kancer je definitivno bolest koja je posledica hronično poremećenog metabolizma, pa se, logično, može i lečiti i samo hranom ukoliko bi ona delovala tako da može da uništi kancerozne ćelije, zaustavi kancerogene procese, podigne imuni sistem i vrati metabolizam u normalu.


Ovo je moguće samo sa hranom koja sadrži nutrijente koji uništavaju ćelije kancera.

Evo samo nekoliko nutrijenata iz povrća za koje se do sada zna da deluju pogubno na ćelije kancera: sirova šargarepa ( alfa karotin, beta karotin, Vitamin E…), sirove brokule (sulforafani/izotiocinati), sirovi kupus (izotiocinati), zelena špargla (saponini), cvekla (proantocianidini), začin turmerik (kurkurmin)…

Ovakav način lečenja traži veoma precizno definisan jelovnik, a ne nasumice izabrane sirove namirnice ili makrobiotiku.

Pored toga  važno je i gde se nalazi kancer i u kom je stadijumu,  koliko je oslabljen imuni sistem, u kakvom je stanju čitav  organizam, odnosno koliko energije je u stanju da odvoji za varenje hrane. Sirova hrana traži više energije da bi se apsorbovala, nego kuvana.

Dakle, ne postoji univerzalna dijeta za kancer već se ona prilagođava svakom pacijentu posebno. Ono što se pokazalo uspešno kod nekog, ne mora da znači da će delovati kod svakog. 

Nije dopustivo ni mešanje različitih dijeta, ukoliko ne poznajemo tačno način kako dijeta „radi“.


Zato se pre primene određene dijete moramo strogo upoznati sa onim što autor dijete nalaže. I to ćemo proučiti iz knjige sa protokolom.


Pravljenje adekvatnih antikanceroznih dijeta je poslednjih decenija dalo veoma dobre rezultate.
Ima slučajeva i gde su i sami oboleli uspeli da sebi sprave efeknu recepturu i promenom u ishrani sami se izleče. Ali, ovakav pristup je bio, ipak, samo slučajnost. Nasumice tražiti lek menjajući ishranu može biti ponekad kobno gubljenje vremena.

Takođe, treba znati da pojedini antikancerozni nutrijenti ne idu sa nekim drugim nutrijentima i može doći do njihovog konflikta  pri čemu se antikancerozni  efekat oslabi ili potpuno poništi.


Dakle, hrana jeste lek, ali samo kada se tačno zna šta se unosi i kako to deluje na kancer.

KAKO DELUJE ANTIKANCEROZNA ISHRANA

Za razliku od uzimanja klasičnih (alopatskih ) medikamenta gde se često propisuje da određeni lek ne sme da se uzima u kombinaciju sa nekim drugim ili na primer u kombinaciji  sa alkoholom – sve ono što nije zabranjeno ostaje  dozvoljeno u vreme terapije. Sa antikanceroznom dijetom nije tako.

U terapiji kancera se uzima samo ono što je propisano i na način kako je propisano i ništa više izvan toga.

Sve antikancerozne dijete se prave strogo vodeći računa da se nutrijenti u njima koji deluju kao ubice kancera kombinuju tako da se time njihovo dejstvo pojačava. Vremenom tako dolazi do kumulativnog efekta.
Ukoliko neki nutrijent ovo ometa i efekat razblažuje on smanjuje kumulativni efekat. Taj kumulativni efekat traži 3 do 5 nedelja striktno propisane dijete.

Na primer u svim antikanceroznim dijetama se moraju izbeći svi  hlorini. To znači da se ne može koristiti hrana dopunjana  vodom sa česme ili pripremljena u takvoj vodi. Hlorin uništava mnoge antikancerozne fitonutrijente i tako oštećena hrana se ni na koji način u procesu varenja ne može povratiti u oblik koji je imala. Takođe se ne smeju piti sokovi razblaženi vodom sa česme (hlorisanom ili fluorisanom). Na primer u “Brantovoj voćnoj dijeti”  ne može se sok od sveže ceđenog voća zameniti kupovnim sokom iz flaše.

Sa ovog aspekta sva hrana koju unosimo u organizam deli na:
1. Onu koja jača kancer i mikrobe u čeliji kancera ili u telu. To su: rafinisani šećer, rafinisano brašno, gazirana pića, mlečni proizvodi…


2. Hrana koja je uzročnik kancera ( transmasne kiseline – margarin, pomfrit i sva druga procesovana hrana, aspartam – veštački zalslađivač u dijeteteskim napicima, nutra sweet, MSG,  višemasne nezasićena ulja, kao  ulje kukuruza, i sl.)


3. Hrana koja direktno ometa tretman za rak (hlorin, fluorid, alkohol, kafa…)


4. Hrana koja ometa i iscrpljuje imuni sistem jer  ga tera da se usredsredi na ubijanje kancerogenih proteina (teletina, ćuretina i uopšte previše proteina…)


5. Hrana koja sadrži nutrijente koji ubijaju kancer, zaustavlja širenje kancera ili na neki način pomaže u tretmanu protiv kancera kao sve vrste grejpa (pomorandže,  mandarine, grožđe sa košticama i ljuskom), maline, jagode, brokule, karfiol, neke trave, šargarepa, ananas,  badem…).

Videli smo da je rak uglavnom nastao zbog unošenja u organizam određenih supstanci koje su stvorile fundamentalno lošu biohemijsku reakciju zbog čega je ćelija postala kisela. Ovakva sredina je izuzetno dobra za formiranje mikroorganizama.


Iako u samom duvanu nije dokazano da postoje kancerogene supstance,  u njemu se mogu naći gljivice koje tako udju u organizm i mogu napraviti kancer. Zato neki pušači obole od raka, neki ne. Neki obole, a da nikada nisu zapalili cigaretu. Nastaviti sa pušenjem u vreme tertmana je besmisleno.

Gljivice u organizmu su veliki problem za one koji sprovode  antikanceroznu dijetu jer traže nutrijente u skladu sa  svojim potrebma kako bi opstale. Tako traže nikotin, sladoled, pivo, fermentisanu hranu, šećer… Organizam tako oseća strahovitu potrebu da baš to jede. Pored toga gljivice uzimaju hranu zdravim ćelijama pa su ljudi , običnio pušači, napunjeni gljivicama često mršavi iako mnogo jedu.

Stavljati ove ljude na posebno rigorozan režim ishrane je za njih psihološki izuzetno teško.


Dijeta doktora Roberta O. Janga  dizajnirana je tako da balansira pH vrednost u krvi i “ukloni” gljivice i plesan iz tela. Njegova dijeta potpuno isključuje voće, verovatno zbog šećera, i pokazala se veoma uspešnom i u konverziji kanceroznih ćelija u normalne koje su spremne da izvrše apoptozu. Bez glikoze kancerozna ćelija ne može da opstane.

Zanimljivo je da i šargarepa ima visok novo glikoze, ali sa njom će u kanceroznu ćeliju ući i nutrijenti koji ubijaju kancer, pa je tako šargarepa glavni sastojak skoro svih antikanceroznih dijeta sa povrćem.
Međutim, ako se napravi kombinacija sa povrćem takva da kancerozna ćelija može da uzme glikozu iz nekog drugog izvora u čijem molekulu nema  otrovnih supstanci, ona će se nahraniti i time je tretman oslabljen.
To znači da se ne sme uzimati povrće ili voće koje sadrži visok nivo glikoze, ukoliko istovremeno tu nisu sadržani nutrijenti koji ubijaju kancer.


Idealno je zato da sto posto svega  što se jede u tretmanu protiv kancera bude u kategoriji onoga što nutrijentima ubija kancer.

SIROVA HRANA
Najbolji izvor nutrijenata koji deluju ubitačno na kancer sadrži sirova hrana. Kuvanjem se unštava najveći deo  enzima u hrani. Hrana sadrži neophodne enzime za varenje kako bi se hranjivi sastojci iz čitave mase izdvojili. Kuvanjem se stvara situacija da organizam traži mnogo više količinski hrane da bi mogao da izdviji dovoljno potrebnih nutrijenata.
Posebano je beskorisno pasterizovano mleko jer je u njemu praktično uništeno sve zbog čega je ono vredno pijenja.

Iako je tačno da su neki nutrijenti kuvanjem spremniji za unošenje u organizam, danas ipak prevladava mišljenje da je mnogo bolje jesti sirovo voće i povrće nego kuvano.
Kuvaju se uglavnom mahunarke pasulj, sočivo, grašak…


Svaka dijeta za lečenje od raka je zato zasnovana na sirovoj hrani. Izuzetak se pravi samo kod obolelih u završnom stadijumu kancera čiji je organizam toliko iscrpljen da nisu u stanju da vare sirovu hranu  jer bi time potrošili mnogo više energije nego što bi je dobili. Za njih se zato preporučuje makrobiotika sa kuvanim supama i posebnim dodacima koji sadrže enzime. Na primer hranjiva formula “Barely Power” sadrži sve enzime i to je hladnoprocesiran proizvod. Postoji i “SON Formules” koja je namenjena izuzetno slabim pacijentima jer su u njoj  nalaze aminokiseline koje  uopšte ne zahtevaju energiju da bi se u organizmu procesuirale. Tako “ Barley Power” puni organizam enzimima, a “SON Formules” amino kiselinama.

I dijeta u lečenju raka “Laetrilom” zasnovana je na sirovoj hrani s tim što je glavni sastojak u svim namirnicama uvek vitamin B17. Poznato je da njega najviše ima u košticama biljaka iz roda ruža, a najviše u košticama kajsije (u bademu) . Ali, zbog enzima, kako bi se B17 bolje  procesuirao mora se pojesti i plod.
“ Jedenje kuvane hrane sprečava imuni sistem da radi na onomo što je zaista važno u održavanju zdravog i mladog tela. Mi iscrpljujmo imuni sistem kada on mora da se bori sa neprirodnom kuvanom hranom, hemijski baziranim dodacima hrani, pesticidima, herbicidima, fungicidima, hormonima (u mesu, živini i mlečnim produktima) i brojnim drugim toksinima koje svakodnevno unosimo i varimo ih, udišemo ili absorbujemo kroz kožu. Kada nam je imuni sistem zaista potreban da nas održi (kada se organizam suoči sa bolešću ili se razvije u njemu neka infekcija) njemu nedostaja snaga da se svom silinom odupre”. 


Tada se medicina bavi nastojanjima da ojača imuni sistem. To ojačavanje, međutim, traži vreme, a oboleli od raka ga često nemaju. Jednostavno, kuća se ne zida kada počinje oluja.

Hrana koju treba izbeći u antikanceroznom tertmanu su: životinjski produkti, posebno proteini i masti, posebno kuvano meso, jaja, mleko itd. Ponekad se dozvoljava buter zbog njegovih masti. Moraju se izbeći svi rafinisani šećeri i skrob, ugljeni hidrati, ulja. Treba jesti samo sirovo voće i povrće i sokove i kaše.

SOKOVI I KAŠE

Ceđenjem voća i povrća nutrijenti koji ubijaju kancer se istisnu iz vlakana i tako se lakše vare. Na taj način ćelije konzumiraju mnogo više nutrijenata količinski. Tako je i kumulativni efekat kod ubijanja kancera jači. Vlakna su dobra za probavu i takođe se uzimaju.

Loša strana pravljenja soka je što se nutrijentui ne iscede iz kore i zrnevlja, posebno kada se teži konzumiranju vitamina B17, koji je ubica kancera broj jedan. Zato se u mikseru izmrve i koštice i ljuska. To se ne odnosi i na tvrdi deo koštice kajsije i breskve koje su ipak prejake, ali koštice grožđa, jabuke, kruške se uzimaju.

Kada se koristi dijeta povćem gde je glavni sastojak šargarepa treba istaći da je 950 grama šargarepe minimum dnevne količine da bi dijeta imala efekta. Manja količina nema nikakve svrhe. Obično se koristi oko 2 kilograma šargarepe.
Do sada je izvesno da je šargarepa najbolji borac protiv kancera. Pitanje je samo da li se u njoj nalaze svi nutrijenti koji bi iz dobrog zemljišta tu morali da se nađu.


Za sada se najviše veruje da tu moć šargarepi daju pigmeniti nazvani  karotenoidi (beta karotin je u ovoj grupi) što im daje i narandžastu boju.
Postoji svedočenje pacijenta koji je potpuno izlečio rak grla samo sa sokom od šargarepe. Pacijent nije jeo ni pio ništa drugo osim soka od šargarepe i prirodne izvorske vode (nikako gazirane ili sa česme).

Najmanje 80 posto soka od povrća mora biti sastavljano od povrća koje ima nutrijente koji ubijaju kancer.
Ovi tretmani imaju efeket kada se koriste u smislu posta odnosno kada se u periodu od 3 do 5 nedelja koriste samo takvi sokovi i kaše i NIŠTA DRUGO.
MEŠANJE POJEDINIH DIJETA NASUMICE MORA BITI ISKLJUČENO.
Zato se za svaku dijetu mora konsultovati originalna receptura, koju je propisao autor dijete.  Mnogi dodaju, izbacuju na svoju ruku pojedine sastojke i to nije  antikancerozni tretman.

BROJSOVA DIJETA


Poularna Bojsova dijeta zasnovana je upravo na ovakvom rigoroznom postu koji traje 42 dana. Za podizanje imuniteta Brojs je napravio i specijalan čaj. U svojoj knjizi “The Breuss Cancer Cure” Brojs obrazlaže tačno svoju dijetu zasnovanu isključivo na povrću. On je smatrao da kancerozne ćelije opstaju samo dok imaju na raspolaganju proteine, a pošto su one energetski već oslabljene (nizak ATP), ovaj post ih potpuno uništava. Zdrave ćelije ovaj post mogu da prežive. Brojsovi sokovi sadrže oko 55% cvekle, 20 % šargarepe, 20 % korena celera, 3 % paradajza, 2 % rotkvica itd.
Vebster Ker, međutim, misli da je Brojsova dijeta uspešna jer se u njoj evidentno ne nalazi glikoza i drugi šećeri.

Sa druge strane, mnogo dobrih namirnica sadrži značajne količine vitamina K. On je neophodan za zgrušavanje krvi, ali previše vitamina K doprinosi stvaranju krvnih ugrušaka u određenim situacijama. Zato u ovim dijetalnim formulama ne sme biti više od 30 posto hrane koja ima visok nivo vitamina K. To se odnosi na količinu brokula, prokula, kupusa, kelja (zeleni delovi) spanaća, repe (lišća), endivije (žućanice), vrste luka (zelena ljutika), zelena salata, lišće senfa itd.

VOĆNA DIJETA
Dok se dijeta povrćem generalno zasniva na uskraćivanju nutrijenata neophodnih kanceroznoj ćeliji i njenom izgladnjivanju, voćna dijeta ima koncept hranjenja nutrijentima koje kancer ne podnosi. Evo koje su supstance u voću do danas otkrivene da ubijaju kancer:
Sirovi ananas (bromelain i peksosidaza), crno grožđe sa kožicom i smenekama (preko tuce supstanci, a najjača je vitamin B17), koštice kajsije (vitamin B17), jagode, crvene maline i kupine ( vitamin B17 i elagična kiselina, borovnice (elagična  kiselina, antrocianini,)
Najpoznatija je Brant voćna dijeta (po Johani Brant) koja ima četiri faze. I ovde najmanje 80 posto voća u dijeti mora biti od voća koje sadrži supstance koje ubijaju kancer. Mleko koje se koristi je isključivo sirovo masno mleko (ne pasterizovano). Njena knjiga se u originalu zove “The grape cure”.


Za pojačavanje ovog recepta koriste se  egzotične voćke manogostin, noni i goji, graviola i papaja.

Papaja, graviola i noni.


Kako deluje elagična kiselina?
„Zdrava ćelija ima normalan životni ciklus približno 120 dana pre nego što odumre procesom apoptoze. Telo zamenjuje izumrle ćelije sa zdravim ćelijama. Suprotno ovome, ćelija kancera odbija da izvrši apoptozu. Razmnožava se deobom 4, 8, 16, 32… U laboratorijskim testovima elagična kiselina je učinila da kancerozna ćelija prođe kroz ciklus apoptoze pri čemu se ne oštećuju zdrave ćelije”.
“Pacovi koji su konzumirali 5 do 10 posto zamrznutih sušenih crnih kupina ili jagoda pokazali su izuzetno smanjen rast prekanceroznih ćelija i tumora”.

Graviola i papaja su plodovi sa drveća koje raste u Južnoj Americi . Zna se da papaja blokira proizvodnju ATP molekula i tako snižava napon u ćelijama organizma , a pošto kancerozna ćelija inače ima nizak elektricni napon to je ubija. Papaja, međutim, deluje ovim i na neke od brzorastućih ćelija (visokog ATP) u organizmu iz kojih se formira fetus, pa nije dobro da je uzimaju u velikim količinama trudnice. Posebno ne kao antikanceroznu dijetu. Te ćelije “trofoblastne” su veoma slične kanceroznim. Takođe, nutrijenti papaje teže ka brzorastućim ćelijama u crevima.

Papaja i graviola su u srodstvu pa je verovatno isti efekat i kod graviole. Obe jačaju imuni sistem.


Važno je uzeti svežu graviolu ili papajua,  pre nego flaširanu (koliko je to ovde moguće).
Pored sokova sve navedeno voće i  povrće se može  jesti i sirovo. Tako će se organizam snabdeti masom i vlakinima.

Na kraju dodajmo da moćni farmaceutski kartel može zarad sopstvenih interesa pokušati da kompromituje ovakav način lečenja popularisanjem preko globalnih medija, visokotiražnih knjiga i medicinskih revija falš dijete. One su slične Brojsovoj ili Budvig dijeti, ali nisu iste. A samo jedan neadekvatan sastojak može sve srušiti. Za sada su se ove dve dijete, kao i terapija vitaminom B17 , u nezavisnim istraživanjima, najviše pokazale efikasnim.

10.11.2010.

NEMAČKA NOVA MEDICINA – DRUGI DEO
Piše:Ivona Živković

Na osnovu ovih zaključaka dr  Hamer je postavio svoju teoriju o Pet bioloških zakona Nove medicine, a sva njegova otkrića su u potpunom skladu sa prirodnim zakonima embriologije i sa logikom evolucije.

PET BIOLOŠKIH ZAKONA DR HAMERA

Prvi zakon je takozvano “Gvozdeno pravilo” i kaže: Sve ozbiljne bolesti potiču od šokantnog događaja
koji je jedinka iskusila kao nešto veoma teško, izrazito dramatično i izolovano. Sadržaj psihološkog konflikata određuje lokaciju na kojoj se pojavljuje fokus konflikta i to je ono što se vidi na CT snimku kao niz koncentričnih prstenova nazvan HH. Ovo mesto je uvek u korelaciji sa nekom lokacijom u organizmu i na tom mestu u tom tkivu će se razviti simptomi bolesti. Dalji razvoj konflikta određuje i dalji razvoj lezije u mozgu (fokusa nazvanog Hermanovo žarište) i razvoja bolesti u tkivu nekog organa.

Drugi zakon (definiše postojanje dve faze bolesti) i kaže: Pacijent koji još nije rešio konflikt je u prvoj aktivnoj konfliktnoj fazi, gde simpatički nervni sistem preovlađuje i efekat se očituje padom energije). Ako pacijent uspe da reši ovaj konflikt , ulazi u drugu fazu – fazu lečenja  (reparacije) u kojoj parasimpatički nervni sistem preovlađuje , i tada se manifestacija ove aktivnosti dijagnostikuje kao “topla bolest” ( to su reumatske, infektivne, alergijske i sl. bolesti). Ova druga faza, zapravo faza lečenja, iziskuje mnogo više rizika, i pravo kompletno izlečenje nastaje tak na završetku ovog čitavog procesa.  U određenim okolnostima, nerešavanjem konfikta već samo njegovim snižavanjem na novo prihvatljiv za život, može često biti bolje nego suočaanje sa drugom fazom, tj. potpunim izlečenjem. (Ovde se verovatno radi o teškim zapaljenski procesima ili često degenerativnim bolestima kada organizam “reši” da neki organ potpuno izbaci iz upotrebe).

Treći zakon (ontogenetski sistem tumora i ekvivalentne bolesti) kaže:  Napredak neke bolesti je prvenstveno kontrolisan iz mozga i to ili iz “starog mozga” (produžena moždina i mali mozak” ili iz “novog mozga”  (velikog mozga).


“Stari mozak” upravlja primitivnim procesima, a “novi mozak”se bavi društvenim i teritorijalnim pitanjima čitave jedinke u odnosu na spoljni svet. Tako se određeni emocionalni konflikti, kao što je na primer psihološki konflikt odvajanja, sukob identiteta ili  teritorijalni sukob  ili doživljaj obezvređivanja manifestuju kao Hamerovo žarište u tom delu mozga i aktiviraju se onda signali koji se šalju u tkivo koje je vezano za taj moždani region. Ovo su takozvane psihosomatske bolesti.

Na primer psihološki profil ljudi koji su u dugom periodu nesposobni da pobegnu od situacije koja ih psihički uznemirava i ne odgovara im, ili ne mogu da održe ono što im odgovara ili  ne mogu da se zaustave u emotivnoj uzemirenosti kad je to poželjno, i  jednostavno ne znaju šta da rade i kako da reše neki problem i donesu odluku,  stvaraju energetski koflikt u organizmu koji se biološki može pojaviti sa simptomima multiple skleroze ili paralize.

Srčani infarkt je posledica grozničave borbe za teritorijom ili nekim njenim sadržajem, kao i osećanjem teritorijalne ugroženosti. Doktor Hamer je tako priložio čitavu listu raznih tipova emocionalnih konflikata i preciozno definisao koji simptomi bolesti od njih mogu nastati.

Sledeći embriološke principe nastanka tkiva iz zametka dr Hamer je definisao i tok napretka bolesti i vrstu tkiva na kome će se razviti tumor ili ulcer aktiviran iz rejona gde je uočena lezija HH u mozgu. U zavisnosti da li je lezija nastala u ektodermu, endodermu ili mezodermu može se tačno definistai tkivo koje će biti pogođeno bolešću.

Tako konflikt čiji se fokus u mozgu nalazi u poduženoj moždini (koja kontroliše tkiva koja nastaju iz endoderma) ili veliki mozak (koji kontroliše tkiva nastala iz mezoderma) pokazuju umnožavanje ćelija u aktivnoj fazi konfikta (to je rast tumora), ali i destrukciju tako nastalog tumora u drugoj fazi – fazi lečenja.

Konflikti koji nastaju u velikom mozgu i pogađaju ostatak mezoderma i iz njega nastala tkiva i sva ona koji su nastala iz ektoderma) manifestovaće se kao ćelijsko propadanje (nekroza i ulceri) ili će se manifstovati kao hipofunkcija u aktivnoj fazi, dok će u fazi lečenja doći do popravke i popunjavanja oštećenog tkiva (što takođe može biti dijagnotikovano od strane lekara kao tumor).

Hamer je tako jednostavno, uvažavajući činjenicu da su psiha, tkivo i mozak jedinstven sistem, mogao na osnovu samo jednog poznatog paratemtra, a to je CT snimak mozga, da dijagnostikuje stanje čitavog organizma. Evo šta je sam izjavio u jednom intervjuu: „Nakon jednog predavanja koje sam imao u Beču, maja 1991. kolega lekar mi je dao snimak  CT mozga jednog svog pacijenta i pitao me da otkrijem na osnovu toga njegovo organsko stanje i koje konflikte ima. Bilo je tada prisutno  dvadeset kolega od kojih su neki bili radiolozi , a neki CT specijalisti. Od tri nivoa (koja simultano pogađa Dirk Hamerov Sindrom), ja sam imao samo nivo mozga. Od tog snimka bio sam u stanju da dijagnostikujem karcinom u stanju krvarenja u bešici  koji je bio u fazi zalečivanja, stari karcinom prostate, dijabetes, stari karcinom pluća  i senzorsku paralizu jedne specifične regije u organizmu i naravno odgovarajuće konflikte. Kolega koji mi je da CT snimak je ustao i rekao: ’Čestitam gospodine Hamer. Pet dijagnoza -pet pogodaka. To je tačno ono što pacijent ima i vi ste tačno ustanovili šta on ima sada i šta je imao pre. Fantastično!’Jedan radiolog mi je rekao: ’Od sada sam ubeđen u vašu metodu. Kako ste pogodili da ima krvarenje karcinoma u bešici? Nisam ništa našao na CT-u’.

Da iz CT snimka pogodi oštećenja u čitavom organizmu, doktor Hamer je bio u stanju jer je napravio kartu moždane mase i odgovarajućih organa i tkiva. Ovui kartu su , na žalost, neki naizgled sledbenici Nove Mdeicine loše kopirali, pa se dr Hamer od mnogih ovakvih praktičara često ograđuje.

Četvrti  zakon (ontogenetski sistem mikroba) kaže da: Mikorobi nisu uzročnici bolesti ali se koriste u organizmu i njihov rad koordiniše takođe mozak kako bi  optimizovao fazu lečenja, pod uslovom da su određeni mikrobi na raspolaganju kada je to potrebno.

Gljivice i mikobakterije rade na tkivima koji potiču od endoderma, kao i na nekima koji potiču od  mezoderma. Bakterije rade na svim tkivima izvedenim iz mezoderma dok se virusi pojavljuju na  onima izvedenim iz ektoderma. Dr Hamer smatra da mikrobi zapravo imaju veoma važnu ulogu u lečenju, i ne misli da su oni štetni po organizam kao što to tvrdi pogrešna teorija Luja Pastera.

Peti zakon (“Suština”): Konfiklana aktivna faza i faza izlečenja nakon konflikta, kako je gore opisano, sačinjavaju “prirodne programe posebnog značaja” koji su razvijeni za vreme evolucije vrsta i bez prestanka funkcionišu i u slučaju raznih stresova i posebno u slučaju kratkotrajnog prestanka energetskog napajanja.

NE PANIČITI ZBOG DIJAGNOZE KANCERA!

Tako po dr Hameru, bolesti u onom smislu kako ih tretira savremena alopatska medicina zapravo i ne postoje već sve ove manifestacije koje su definisane kao “bolesti” predstavljaju prirodno programiranje organizma (sinvolles biologisches Sonderprogramm) sa ciljem održavanja života. Tom programu pripadaju i tvorevine kao što su bakterije, gljivice i virusi. Dodajmo ovde da su virusi samo deo genskog materijala koji se ne nalazi u jedru ćelije, kako to tvrdi i nemački virusolog dr Stefan Lanka.

Sve razne vrste supstanci za koje se tvrdi da izazivaju kancer ispada da ga ne izazivaju, već ga komplikuju, često veoma teško, a to su po dr Hameru, pre svih hemijske supstance i postupci koji se koriste u lečenju kancera. Najgore su upravo hemoterapija i X-zračenje. I to je težak paradoks savremene medicine.

Što je još zanimljivije dr Hamer je otkrio da  pojavi metastaza u organizmu prethodi emocionalni stres koji dožive oni koji se suoče sa dijagnozom kancera kao veoma “teške i  smrtonosne bolesti”. To je trenutak kada kancerozne ćelije počinju da putuju preko arterija, a što se nikada ne događa odmah na početku stvaranja kancera. Hamer tvrdi da životinje nikada ne dobijaju metastaze jer ne razumeju dijagnozu – “VI IMATE KANCER!”

Zato za onoga kome je dijagnostikovan rak ništa nije gore od straha i panike koja ga u tom trenutku obuzme. A da strah i panika od otkrivanja raka budu prisutni kod ljudi širom sveta izgleda najviše doprinose mediji puni priča o borbi savremene medicine sa ovom “opakom bolešću”. Istovremeno  građani se neprekidno upozoravaju da je veoma važno da redovno vrše preventivne preglede radi “ranog otkrivanja bolesti”.

Ali, po doktoru Hameru formiranje tumora predstavlja prirodan proces reparacije tkiva i on se događa u životu svakog čoveka i predstavlja urođen prirodni program samoodržavanja. Možete li da zamislite koliko ljudi na svetu je u svom organizmu razvilo tumor, a da zato što nisu “na vreme” otišli kod lekara na razne skrininge, nikada nisu ni saznali da ga imaju ili su ga imali.

Što se tiče dijagnostikovanja kancera, tvdi dr Hamer, “oko 40 procenata rutinskih pregleda otkriva stare učaurene tumore, koje treba ostaviti i ne dirati ih. Ukoliko ovakva dijagnoza prouzokuje nove stresove, kao što je to stres izazvan strahom od bolesti ili smrti, treba se odmah usredsrediti na ove konflikte. U svakom slučaju, nikada ne treba paničiti ili strahovati od “metastaziranja kanceroznih ćelija”.
Hamer takođe tvrdi da
tumor mozga zapravo ne postoji jer se ćelije u mozgu nakon rođenja više ne mogu umnožavati. Ono što se na skeneru vidi i što su lekari ranije često otkrivali kao tumor zapravo je bezopasno vezivno moždano tkivo sačinjeno od glija ćelija, koje se javljaju u drugoj fazi izlečenja na mestu Hamarovog žarišta, kada koncetrični krugovi na CT snimku počinju da blede i pretvaraju se u mrlju. Ovo vezivno moždano tkivo počinje da ispunjava  prostor u kome je nastala HH lezija. Na tom mestu zato nastaje povećana čvrstina tkiva, i to ne izaziva tegobe sve dok organizam ne doživi novi konflikt na istom mestu. To se na CT snimku može obojiti belom bojom i jasno se vidi. Na žalost, hirurzi su skloni da to fizički uklanjaju i pacijenta oslobode bolova, ali time naprave nova oštećenja. Dakle, očito je da se u lečenju kancera mora prvo poći od rešavanja energetskog konflikta. Zanimljivo je da se uglavnom sve alternativne terapije (o kojima smo ranije pisali) koje su se pokazale uspešnima u fizičkom smislu svode na ubacivanje elektrona u kancerozne ćelije (koje rade anerobno) i to iz kiseonika.

PRVI KORAK U LEČENJU KANCERA JE RAZREŠENJE KONFLIKTA!

S obzirom da je lečenje simptoma uvek srazmerno intenzitetu trajanja konflikta u aktivnoj konfliktnoj fazi, treba uvek nastojati da se konfikt reši što je pre moguće i organizam upravo to nastoji sam da uradi.

Ukoliko konflikt ne može da se razrešiti zbog postojanja prinude, na primer dugotrajne jake emocionalne nestabilnosti, umanjivanje njegovog intenziteta je najvažniji korak. Ekstremno aktivan konfikt koji dugo traje – lišava telo energije do nivoa kada organizam propada i jedinka umire od onoga što se naziva kaheksija. Narod za mršave ljude u terminalnoj fazi bolesti jednostavno kaže – izjeo ga rak.

Za vreme aktivne konfliktne faze uglavnom se ne uočava nikakva fizička promena u organizmu koja bi se mogla okarakterisati kao simptom bolesti. Simptom se pojavljuje tek u drugoj fazi, u fazi zalečivanja.

Na primer, kanceri koji se razvijaju za vreme prve faze, kao kancer pluća, žlezdani kancer dojke, jetre, pankreasa itd. obično detektuju samo prilikom rutinskog pregleda  (PSA  test, mamogrami, Pap test) kroz takozvano “rano skeniranje” ili medicinskim pretragama koje imaju zadatak da nešto pronađu. Ali sva takva skeniranja, rendgenska snimanja i sve druge vrste pregleda (skopia) mogu u stvari biti okidač novog stresa, koji ima za posledicu stvaranje novog konflikta, jer i samo suočavanje sa pregledima
u emocionalnom smislu može izazvati konflikt zbog zabrinutosti,  straha od mogućeg pozitivnog nalaza, straha od smrti  i sl. Svi ovi stresovi tako vode stvaranju novih kancera.

Opšti pad energije, umor, glavobolje, otok, zapaljenje, groznica, zagnojenost itd. su sve to naznake da je neki postojeći konflikt rešen i da je sada organizam u fazi izlečenja prirodnim procesom. Tako većina “bolesti” (kako to savremene medicina tumači) uključujući i intraduktalni kancer dojke (na koji otpada oko 25 posto svih kancera dojke) , materice, kancer bronhija ili non-Hočkin lifom tretiraju se surovom alopatskom medicinom i medikamentima, kada su već u procesu samoizlečenja.

CITOSTATICI UBRZAVAJU RAST TUMORA

Hemoterapija i radijacija su tako veoma brutalni napadi na organizam koji sam nastoji da se reparira i zaleči i on se tako emocionalno (energetski) batrga napred i nazad između nade i panike i to je najteža situacija za pacijenta i izaziva mnogo teže komplikacije”, trvrdi dr Hamer.

Hirurško odstranjivanje tumora se preporučuje samo ako vitalni nervi, arterije ili drugi putevi za snabdevanje ili eliminaciju otpadnih produkata su pogođeni, na primer opstrukcija creva, žučne kese ili dušnika. Ovo se događa u 15 do 20 posto slučajeva i to su i jedini slučajevi kada tumor vodi do komplikacija. Učaureni (inkapsulirani) tumori koji se ne mogu sami razgraditi zbog odsustva neophodnih mikroba, mogu biti uklonjeni hirurški, ukoliko pacijentu smetaju, savetuje dr Hamer.

Što se tiče korišćenja medikamenata  doktor Hamer smatra da se moraju koristiti samo kada imaju efekat koji je u skladu sa onim što organizam sam nastoji da učini kako bi se izlečio.  Davanje medikamenata sa simpatikotoničnim efektom koji tonus oganizma ubrzavaju i podižu krvni pritisak pojačava konfliktativne simptome (produžava konfliktu aktivnu fazu i čak je pojačava) dok medikamenti sa vagotoničnim efektoma čine suprotno. Dakle, očito je da  “za vreme konfliktno aktine faze, pacijent treba da dobija samo “vagotonične” lekove koji smanjuju stanje stresa.

Po doktoru Hameru, antiobiotici ometaju ili potpuno prekidaju prirodnu reparaciju koju obavljaju neki mikrobi na određenom organu. Naime, svi antibiotici, kortizon, antihistaminici i antinflamatorni medikamenti  su simpatikotonični medikamenti sa stimulativnim efektom. Kad se koriste za vreme faze izlečenja (vagotonične) oni očito ometaju ili prekidaju prirodan proces izlečenja.
Simpatikotonični medikamenti su ipak preporučljivi u slučaju intenzivne faze lečenja sa potencijalno ozbiljnim komplikacijama, posebno za vreme kriza nalik epileptičnim, naglašava dr Hamer.
Da dodamo i jednu zanimljivost koja nije vezana za dr Hamera, a to je da nikotin iz cigara deluje antiinflamatorno, i to čini upravo preko vagus nerva. Zato nikotin i deluje umirujuce kod nervoznih ljudi. Zašto je onda toliko važno zabraniti pušenje, koje mnoge pod stresom očigledno smiruje? Ne dovodi li ovo one koji su postali ovisnici od nikotina u još jednu stresnu situaciju? Da li je to pravi razlog za opštu hajku na pušače, pošto dokaza da cigarete izazivaju rak- nema?
Davanje medikamenata, kao i herbalnih dodataka ili hranjivih dodataka, po dr Hameru, mora da bude uvek u skladu sa time u kojoj je fazi organizam- da li  aktivnoj konfliktnoj fazi ( koju nastoji da reši i ) ili u fazi reparacije nakon oštećenja.

Sedativi i trankvilajzeri koji se uzimaju u dugom periodu mogu da postojeći aktivni konflikt premodelišu tako da on postane odložen konflikt. Oni drastično umanjuju motivaciju i ukupnu energetsku snagu organizma neophodnu da se konflikt razreši.

Svi citostatici su otrovni simpatikotonični agensi. Oni ubrzavaju rast tumora koji se razvija za vreme aktivne – konfliktne faze.  Istovremeno  oni umanjuju elastičnost moždanog tkiva koje je uključeno u proces lečenja i stvrdnjavaju ga.  Preko  hemo tretmana moždani otok se naizmenično skuplja i širi i konačno, ovaj “harmonikaški” efekat može dovesti do cepanja moždanog tkiva sa ozbiljnim posledicama.

Tretmani X-zračenjem takođe imaju citotoksičan efekat. Ukoliko zračen  organizam uspe da se oporavi od ovakvog tretmana videćemo u njemu leukemiju i to biološki izaziva efekat samosmanjivanja koji uključuje i kosti.

Jedna od najstrašnijih stvari u savremenoj medicini kod obolelih od kancera je davanje morfijuma: “Samo jedna injekcija morfijuma data pacijentu u najdubljoj fazi vagotonije može biti fatalna. On izaziva promene u mozgu, parališe creva i kompletno onemogćava funkciju reparacije tako što jednostavno onemogućava funkcionisanje čitavog organizma pošto slabi njegov životni nagon”.

Bolovi u toj drugoj fazi reparacije su stvari dobar znak, znak oporavka, ali konvencionalna medicina to ne shvata tako , već to vidi kao približavanje smrti. I pomoću mofijuma pomaže organizmu da umre. I zaista veoma brzo, organizam tako tretiran umire, ali ne od raka već od “leka”, tvrdi doktor Rike Gerd Hamer.

MEDICINSKI ESTABLIŠMENT NE PRIHVATA NOVU MEDICINU

Ovakvim svojim tvrdnjama i načinom tretmana pacijenata (kojih je  kod doktora Hamera bilo sve više ) on je zadao težak udarac farmakobiznisu koji na savremenim bolestima zarađuje stotine milijardi dolara godišnje. Gerd Hamer je zapravo u potpunosti negirao samu suštinu lečenja kakvu nastoji da spovodi već decenijama alopatska medicina iza koje danas stoji Svetska zdravstvena organizacija i čitav međunarodni medicinski establišmment. I to moćni farmakobiznis nije mogao da podnese.

Kada je dr Hamer 1982. hteo da na univerzitetu u Tibingenu (u Nemačkoj) predstavi svoju naučnu teoriju (sa svim naučnim referencama i dokazima koje je prikupio) – odbijen je bez obrazloženja. O njegovim naučnim tezama nisu heli ( nisu smeli) da daju nikakvu zvaničnu ocenu.  Jedno vreme su čutali, a onda je univerzitetski komitet od doktora Hamera tražio da se odrekne svojih teza pod pretnjom da će raskinuti sa njim ugovor o radu. Ovakva ucena je bila bez presedana u istoriji univerziteta.
Hamerove teze niko naučno nije opovrgao. Pošto nije hteo da se odrekne svog rada, dobio je otkaz i ovorio je privatnu lekarsku praksu. Mediji su ga onda napadali zbog nastojanja da leči kancer – “opaku bolest” za koju se podrazumeva, valjda, da se ne može tako jednostavno lečiti. Posprdno su ga nazivali “doktorom za rak”, šarlatanom i kriminalcem koji naivne ljude zamajava i odvlači ih od pravog medicinskog tretmana koji bi im spasao život.
Ozlojeđeni pacijenti, koji su u njegovoj klinici videli jedini spas od smrti (nakon što su već prošli otrovne i invazivne tretmane alopatske medicine koja im nije pomogla), organizovali su se i pisali žalbu državnim organima zbog proganjanja doktora Hamera, ali je njihovo pismo vraćeno pošiljaocu sa naznakom- da ga je nemoguće uručiti (!)

Hamerova privatna klinika u Kacenolgenu (Katzenelbogen) je tako 1985. odlukom suda zatvorena, a pacijentima koji nisu želeli da je napuste, zaprećeno je hapšenjem.

Da bi mu oduzeli licencu i sprečili ga da dalje radi lekarsku praksu, po zakonu Nemačke, morali su da utvrde da je mentalno nesposoban za rad, pa je dr Hamer pozvan na psihijatrijski pregled. Pošto je on to odbio, “ugledni” psihijatrijski savet koji je bio sačinjen od “najistaknutijih nemačkih psihijatara” (kako ih je establišment rangirao) utvrdio je, bez pregleda, da je dr Hamer psihopata i da nije sposoban za racionalno rasuđivanje. Zaključak su izveli na osnovu toga što nije hteo da se odrekne svoje teorije (koju su oni protumačili čistom uobraziljom) i nije hteo da prihvati načine lečenja kancera koje je propisivala konvencionalna (alopatska) medicina.

Pošto je 1997. godine utvrđeno da je iako bez licence za rad dao trima osobama obolelim od raka medicinski savet, uhapšen je i stavljen 19 meseci u zatvor.

I tužilaštvo u Austriji je povelo spor protiv Hamera, ali je moralo da uvaži činjenicu da je od 6500 pacijenata obolelih od raka, njih 90 posto ostalo u životu i pet godina nakon njegovog lečenja iako su svi bili u teminalnoj fazi bolesti.

Pored dr Hamera, u Nemačkoj , Belgiji, Francuskoj i danas se vrši sudki progon svih zagovornika Nove Medicine, dok je samo sud u Španiji zaključio da nije na sudu ad utvrđuje koja je medicinska teorija ispravna , a koja nije. Tako se dr Hamer jedno vreme preselio u Španiju.

Ali, 2001. istaknuti neurolog Dr Tereza fon Švarcenberg, koja i sama  pripada nobl kruigovima javno se založila da se ova teorija ipak mora zvanično veoma ozbiljno preispitati, a samog dr Hamera u slučaju da se pokaže da je u pravu darivati Nobelovom nagradom. Ona je čak u svojoj knjizi i hemoterapiju u potpunosti osporila. Mediji su se tako našli u nedoumici kako da se posprdno odnose prema nekome iz valastelinskih struktura, pa su zaćutali. Ali, ne lezi vraže jer sve je to samo deo perfidne igre da se Nova Medicina ipak kako tako kompromituje i prevali na svoj kolosek. Tako su počele preko noći da nastaju brojne klinike koje prihvataju Hamerove teze i čak promoišu Novu Germansku Medicinu. Ali, samo dr Hamer zna da oni to rade na jedan pokvaren i iskrivljen način. Dr Hamer se zato od mnogih ograđuje raznim pismima preko Interneta, s obzirom da su mu glavni medicinski i populistički mediji nedostupni.

Kao svoje loše plagijatore naveo je: Biologie Totale / Total Biology ,Biogenealogy, Biodeprogramming, Biodecoding®, Quantum University, Meta-Medicine® , EPFX/SCIO (Biofeedback) ,NLP (Neuro-Linguistic Programming),NES (Nutri-Energetics System®),“Quantum Neurological Reset Therapy (QNRT) – ,Dr. John Turner, D.C. (Atlanta, GA), Dr. David Holt D.O. (Nevada).

Univerzitet u Trnavi (u Slovačkoj) prihvatio je ovu teoriju i uvrstio je u svoj nastavni program.

Podrška doktoru Hameru u Nemačkoj.

POSETITE SAJT: GERMANSKA NOVA MEDICINA

10.11.2010.

NEMAČKA NOVA MEDICINA – PRVI DEO

Piše:Ivona Živković

Rodonačelnik takozvane Nemačke (ili Germanske) Nove Medicine, dr Rik Gerd Hamer, tipičan je primer edukovanog lekara koji se, nakon dugogodišnje lekarske prakse i brojnih naučnih istraživanja, posebno vezanih za kancer, usudio da primeti da sa savremenom konvencionalnom medicinom i njenim alopatskim terapijama nešto nije u redu. Prosto rečeno – umesto da leči ona organizam truje, još više ga slabi i na kraju – ubija.

Dr Hamer je tako postavo novu medicinsku teoriju koju je potkrepio dokazima iz prakse na preko 50 000 slučajeva. Njegova teorija je urnisala konvencionalnu medicinu koja se već decenijama izučava na svim vodećim medicinskim školama u svetu.

I desilo mu se ono što se desilo nekoliko decenija ranije doktoru Vilhem Rajhu – proglašen je ludakom , oduzeta mu je dozvola za rad i završio je više godina u zatvoru. Za razliku od Rajha, koji je u zatvoru umro (ili je ubijen), Hamer je uspeo da preživi nekoliko atentata i danas je, koliko može, aktivan u odbrani svoje zvanično nepriznate, ali neosporene  naučne teorije.Njegova teorija Nove Medicine konačno dobija sve više poklonika i neki ugledni edukovani lekari širom sveta počinju da se interesuju za nju.

Ali, da bi smo bolje shvatili njenu suštinu moramo prvo pokušati da shvatimo ono što se ni na medicini ne uči, a to je – šta je zaista život. Zato ćemo napraviti jedno malo laičko i slikovito poređenje živog bića i mašine. Lako ćete uočiti kako savremena konvencionalna medicina (koja prvo proučava leševe) ljudski organizam tretira upravo kao mašinu, a ne kao živo biće.

ŽIVA BIĆA NISU MAŠINE

I automobil i čovek imaju mnoge slične osobine. Imaju mnogo funkcionalnih delova, mogu da se kreću i obavljaju neki rad, moraju stalno da se napajaju električnom energijom (prvenstveno elektronima iz atoma vodonika), prilikom rada se zagrevaju, a ako se pregreju moraju da zastanu i ohlade se.  Ako ostanu bez energije posustaju u radu i konačno stanu.

Možete li sad da zamislite da imate automobil koji je u stanju da kada  “vidi” da će ostati bez energije, sam ode do benzinske pumpe, za koju je “zapamtio” gde se nalazi (jer ste ga tamo već vodili više puta i “naučio” je da je to mesto gde se ide kada je u stanju bitno smanjene količine goriva u rezervoaru i “shvatio” je da će tamo biti ponovo napunjen energijom), sipa sam sebi gorivo, proveri u sebi i nivo ulja i sam ga dolije ako treba, proveri pritisak u pneumaticima, eventualno očisti svećice ili podmaže klipove u motoru, produva dizne ili čak preventivno sebi postavi filter za ulje i gorivo i sl. U slučaju nekog lakšeg fizičkog oštećenja, auto sam sebi može da ispravi limariju, zameni brisače i sijalice i uopšte u stanju je da se tako sam održava u perfektnom ili bar optimalnom voznom stanju. Kada bi takav automobil (ili bilo koja takva mašina) postojao on bi bio živo biće, jer karakteristika živih bića je upravo sposobnost da se sami održavaju, napajaju neophodnom energijom i sami repariraju u slučaju oštećenja.

Živa bića znaju da optimalno rasporede energiju kojom raspolažu i znaju da razlikuju vitalne organe od perifernih. Vitalne će uvek napajati energijom, a periferne mogu povremeno i da zaustave ili uspore u njihovom radu. Za ovakvo racionalno preraspoređivanje energije i reparaciju mozak kao kontrolni komandni centar ima na raspolaganju niz različiih programa koje je davno tokom evolucije memorisao i koje u određenim slučajevima aktivira po potrebi.

Automobil, pošto nije živo biće, to nije u stanju i o njemu mora da se brine čovek koji ga je i napravio. Sofisticiana tehnika je danas u stanju da automobilu da  mogućnosti da sam može da “oceni” sopstveno stanje “zdravlja”. U automobil se ubaci komjuterski program (koji je čovek takođe  napravio) koji  “zna” da uoči (tj. dijagnostikuje) simptome lošeg rada. Ali, kompjuter može samo da signalizira kvar, a reperacija se onda vrši odlaskom kod mehaničara koji fizički interveniše kako bi mašinu vratio u normalan (“zdrav”) režim rada. Sam od sebe automobil se ne može popraviti.

Ali, živo biće koji je stvoreno od Prirode, pošto je programirano da se samo održava, jer samo to je život, logično je i da se samo popravlja u slučaju lakih ili težih oštećenja. Upravo za popravku tih oštećenja, po doktoru Hameru,  postoje prirodni programi koje mozak (kod složenih organizama) aktivira i čitav proces se odvija u međusobnoj komunikaciji svih ćelija koje se podvrgavaju elektro-biohemijskom procesu koji preraspoređuje energiju, materiju (umnožava ili smanjuje broj ćelija u nekom tkivu) dodatno hidrira ili isušuje neko tkivo i sl. Ova reparacija kojom rukovodi mozak se manifestuje u donekle promenjenom  režimu rada čitavog organizma, a posebno može da se vidi na nekom organu koji možda nije direktno oštećen, ali je zbog reparacije nekog drugog organa, koji je pretrpeo teško fizičko oštećenje, stavljen na režim umanjenog protoka energije. Ovakvo odstupanje od normalnog rada nekog organa, savremena konvencionalna medicina vidi kao simptom  bolesti, a ne kao sasvim prirodnu manifestaciju reparacije.

 S obzirom da su lekari danas podeljeni na specijalističke oblasti  gde svako gleda samo svoj organ (holistička medicina se i dalje svrstava u alternativnu medicinu) , svaki ovakav simptom “bolesti” dobija svoje stručno ime i opisuje se kao patološko stanje. Opisi promenjenog stanja u funkcionisanju nekog organa i njihovi nazivi (na latinskom) postali su tako medicinska literatura i nauka i pažljivo su sistematizovani  za potrebe medicinske edukacije. Lekari ih praktično na studijama uče napamet – kao pesmice. I svako se drži svojih „stihova“.

Ako je bol prorodni signal koji nastaje kada mozak registruje neko oštećenje u organizmu, onda se po biološkoj logici nakon ovog alarma od mozga očekuje da reaguje i “nađe” rešenje koje bi dovelo najpre do ograničavanja oštećenje, a kasnije pristupilo reparaciji kako bi se život nastavio dalje. Dakle, bol u nekom organu nije signal koji je Priroda stvorila da bi organizmu naložila da hitno ode kod specijaliste na “tehnički pregled” pod rendgen i razne skenere.

Ali, svi ljudi u zapadnim civilizacijama već su naučeni od malih nogu da za pojavu bola kao simptoma “bolesti” dođu kod stručnjaka u belom mantilu koji će ovaj simptom stručno protumačiti i onda nastojati da ga eliminiše nekom hemikalijom ili fizičkim odstranjivanjem promenjenog tkiva ili čitavog organa. I to je alopatska medicina. Osnovna karakteristika alopatske medicine su tako militantne metode koje se svode na to da se nađe neprijatelj (obično neki mikrob ili virus), da se on izoluje fizičkim ili hemijskim napadom i da se po mogućstvu unište odnosno ubiju.

Ali tu nastaje glavni problem, jer je život suštinski neuništiv. Sve životne forme se menjaju, grupišu, razgrađuju se i ponovo stvaraju, ali je čestica života -protit, mikrozima ili bion – večna. To je odavno tvrdio još francuski biohemičar i lekar dr Antoan Bešam, a kasnije i Vilhelm Rajh. Bešamov naučni rad je zataškan, a Rajh je ubijen.

EMOCIONANI ŠOK KAO OKIDAČ ZA NASTANAK KANCERA

Doktor Rik Gerd Hamer je takođe pošao od ideje da je održavanje života ontogenetski princip na kome počiva čitava evolucija. Sve je u stalnom stvaranju i održavanju.Tako svaki složen organizam kao što je i ljudski nakon što je pretrpeo neko oštećenje nastoji sam da se zaleči. Dakle, ako se bol ili nefunkcionalnost nekog organa pojavi kao posledica procesa reparacije, onda se i medicinski tretman mora vršiti u skladu sa nastojanjem organizma da se zaleči, a nikako da se proces ometa ublažavanjem ili uništavanjem simptoma. I to je suština filozofije dr Gerda Hamera. Ali, zamislite sada šta se događa u čitavom organizmu kada se pokrene prirodni program reparacije karakterističan za živa bića, a jedna njena biološka manifestacija koja je protumečena kao simtom “bolest” postane meta militantnog medicinskog tretmana farmaceuticima ,koji su za organizam svi toksini i od kojih on po prirodi nastoji da se oslobodi i zaštiti.

Mozak to tumači kao novo oštećenje i možda obustavlja započeti program reparacije, pa hitno aktivira drugi program, takođe za reparaciju, ali ovog puta složeniji. On, na žalost ima i još izraženije manifestacije u tkivima, pa “stručnjaci”  belom tumače da je došlo do još većeg pogoršanja bolesti. Kreću sa još jačim hemijskim terapijama, invazijama na tkiva i zbog ovog novog napada mozak pokreće sve veći i veći broj programa za reparaciju jer ni jedan nije u stanju da se sprovede do kraja. Čitav organizam tako vremenom slabi i gubi energiju jer sada čitav učestvuje u programima  reparacije grozničavo se boreći za održanje života, dok ga “lekar” kao “majstor–kvariša” besomučno truje i u tome konstantno remeti.

Ako vam ovo deluje sumanuto , ali  logično, vi ste već shvatili šta je život, a šta radi konvencionalna alopatska medicina.

Borba sa kancerom nije ništa drugo do borba sa jednom drugačijom formom života. Iz ove borbe, na žalost kanceri izlaze kao pobednici, a čitav organizam se energetski razori i mora da se razgradi na sastavne energetske čestice. To nazivamo smrt.

Naravno, ne krivimo za ovo lekare , jer su tako naučeni u školi i naterani od strane svetskog medicinskog establišmenta da tako postupaju ako žele licencu za lekarsku praksu. A, dr Hamer je upravo ovom veoma povezanom medicinskom i farmaceutskom establišmentu, zadao težak udarac.

A da postavi svoju teoriju Nove Medicine Hamera je naterao životni splet okolnosti. Vernici bi rekli “božja volja”.

„BOŽJA VOLJA“ KREIRA HAMEROVU TEORIJU

Rik Gerd Hamer je rođen 1935. u Nemačkoj gde je istovremeno studirao i medicinu i teologiju u Tibingenu. U svojoj 22. godini je završio teologiju, a u 26. je dobio licencu za lekarsku praksu. Radio je na različitim univerzitetskim klinikama u Nemačkoj od 1963. do 1986. kada mu je licenca sudskom presudom oduzeta. Specijalizaciju iz interne medicine je završio 1972. i od tada je radio najviše sa kanceroznim pacijentima na klinici u Tibingenu, dok je istovremeno radio privatno na inovacijama medicinskih instrumenata. Tako je konstruisao hirurški skalpel koji je sekao 20 puta oštrije nego oštrica žileta i poznat je kao Hamerov skalpel.Konstruisao je i posebnu testeru za kosti koja se primenjuje u plastičnoj hirurgiji, kao i sto za masiranje koji se automatski oblikuje po telesnim oblinama pacijenta.  Patenti od ovih inovacija su mu doneli novac, pa se preselio u Italiju gde je po sirotištima počeo da leči besplatno.

Preokret u njegovom životu nastao je 1978. kada je njegov devetnaestogodišnji sin Dirk, koji se na moru odmarao na porodičnoj jahti, greškom ubijen. Ubica je bio niko drugi do lično princ Viktor Emanuel od Savoje, sin poslednjeg italijanskog kralja. Princ od Savoje je bio na svojoj jahti kada je otkrio da mu je neko odvezao gumeni čamac. Noblmen je odmah uzeo svoju pušku i krenuo u obračun sa kradljivcem. Čamac je našao privezan za drugu jahtu pa je pucao na čoveka u čamcu, ali ga je  promašio. Metak je, međutim, pogodio u nogu Dirka koji je bio na susednoj jahti ili čamcu. Nakon četiri meseca i amputacije noge, Dirk je umro.

Incident je propraćen i teškim sudskim procesom, kojim je princ simbolično osudjen samo zbog nelegalnog posedovanja oružja.


Za doktora Hamera i njegovu ženu je ovo bio izuzetan emocionalni šok. Veoma brzo dr Hamer je i sam dobio rak testisa, iako nikada u životu nije imao nikakvih zdravstvenih problema. Tako je počeo veoma intenzino da razmišlja nije li ovaj emocionalni šok na neki način aktivirao proces umnožavanja kanceroznih ćelija kod njega.

Kako je u to vreme radio kao glavni internista na klinici za kancer u Minhenu, počeo je da proučava istorije bolesti svih kanceroznih pacijenata i da ih poredi sa svojim nalazima. I otkrio ne neke frapantne sličnosti.Naime, svi pacijenti su pre pojave kancera takođe imali neki stresan i dramatičan doživljaj, većeg ili manjeg intenziteta, u svakom slučaju neočekivan. Polazeći od pretpostavke da se svi doživljaji u telu registruju u mozgu, Hamer je analizirao i sve CT snimke mozga (rađene kompjuterskom tomografijom) i sve ih je uporedio sa svojim. Ono što je našao sve je iznenadilo. Na svakom CT snimku on je uočio nešto što se očitavalo  kao niz koncentričnih prstenova nalik krugovima u vodi koji se formiraju nakon ubacivanja kamenčića.

Ova lezija koju je na mozgu registrovao CT skener bila je kod različitih pacijenata na različitim lokacijama i različitog intenziteta, ali je uvek bila tu sa karakterističnim koncentričnim krugovima.

Zanimljivo je što su lekari koji su čitali CT nalaze i ranije ove koncentrične prestenove  uočavali, ali su mislili da se radi o veštačkoj tvorevini koja je nastala u samom aparatu pa ovom nisu pridavali poseban značaj.

Pozvani su inženjeri iz Simensa (čiji je aparat bio u upotrebi) i napravljeno je više različitih snimaka iz više uglova i ova lezija se uvek videla na istom mestu. Tako je ovo žarište vidljivo na CT-u dobilo ime Hamerovo žarište ili HH (Hemer herde).

Ono što je dalje uočio to je da je lokacija na mozgu ove lezije uvek bila u regionu mozga koji je u korelaciji sa organom na kome se stvorio tumor ili ulcer, odnosno uvek se radilo o organu čiji je rad kontrolisao taj deo mozga.

Doktor Hamer je tako počeo da razmišlja da u stvaranju kancera možda aktivno učestvuje baš mozak i to na neki način kao medijator između psihe (zapravo uobličene energije), preko određenog  regiona u mozgu i organa na kome se manifestuje bolest, u ovom slučaju kancer. A glavni okidač koji pokreće ovakav program u mozgu, koji i jeste komandni centar za sve organe i tkiva,  može biti upravo energetski konflikt koji je nastao  nakon nekog iznenadnog šoka ili emocionalnog stresa.

Energetski konflikt tako može biti svaki sukob koji nastaje u prirodnom protoku energije koja se, kroz svaki živi organizam, kreće najverovatnije u obliku većih i manjih vorteksa i koji su međusobno povezani i sinhronizovani kao zubčanici na časovniku. Da postoje glavni energetski točkovi (čakre) znala je još drevna nauka.

DVE FAZE RADA ORGANIZMA KAO OSNOVNI BIOLOŠKI PRINCIP

Tako se i danas zna da su sve biohemijske reakcije u organizmu posledica ovog energetskog protoka, ali farmaceutski biznis ovaj elektro- biohemijski proces uporno svodi samo na proučavanje biohemijskih reakcija jer mu je samo to u interesu. Ubacivanjem određenih medikamenata (hemikalija) u ovaj sistem određene biohemijske reakcije se remete, a simptomi “bolesti”, koji su često neprijatni, na taj način se  minimiziraju ili nestaju. Lečenje koje bi se zasnivalo samo na ispravljanju energetskih tokova, koji su došli u konflikt, nije prihvaćeno kao adekvatna terapija u konvencionalnoj medicini i smatra se alternaivnom medicinom. To što neki bioenergetičari imaju uspeha u lečenju raznih bolesti, očito nije slučajno.


Ovaj energetski konflikt nije u fizičkom smislu ništa drugo do trenutni strujni prekid i on se, kako je to uočio dr Hamer, registruje u ljudskom organizmu istovremeno na tri nivoa – u psihi, u nekom delu mozga i u organu kojim upravlja pogođeni deo u mozgu.
I to se događa istovremeno.


Takav strujni prekid (kurcšlus) zbog konfliktnog šoka deluje upravo kao
okidač za program koji će mozak  kasnije pokrenuti u cilju reparacije i dr Hamer ga je nazvao Dirk Hamerov Sindrom (u znak sećanja na svog sina ) ili skraćeno DHS. Program reparacije ima za cilj najpre da razreši nastali konflikt, a zatim da otkloni nastala oštećenja. I on je aktivan sve dok se u organizmu ne uspostavi normalan energetski i biohemijski balans. Dok se to ne dogodi, pojedini organi odnosno tkiva u organizmu, koja su obuhvaćena programom reparacije, ispoljavaju neke karakteristične promene i one mogu biti u formi kancerizacije (umnožavanje ćelija) ulceracije (uništavanje ćelija) ili neke hipofunkcije. A upravo sve ovo konvencionalna medicina vidi kao manifestaciju bolesti.

Do ovog zaključka doktor Hamer je došao tako što je prvo uočio da čitav organizam pravilno  funkcioniše samo ako se adekvatno napaja energijom i to se reguliše sistemom napajanja koji radi u dve faze, a promenu faze rada (uključivanje i isključivanje) vrši autonomni nervni sistem koji je u medicinskoj literaturi zbog toga podeljen u dva dela i nazvan simpatički i parasimpatički. Radi se zapravo o jedinstvenom sistemu.

Prvi način rada (simpatički) aktivira simpatikotonične procese u organizmu , a drugi (parasimpatički) vagotonične koji se odvijaju preko vagus nerva. Preko dana i u vreme potpune aktivnosti organizma uključen je simpatički režim rada, a noću u vreme odmora i spavanja, ali i bolesti odnosno reparacije, parasimpatički. Pravilno smenjivanje rada ove dve faze u životu svakog čoveka se naziva normotonija ili prirodni životni bioritam, a on se veoma precizno po poklapa sa smenjivanjem dana i noći. Grafički se ove dve faze rada mogu prikazati kao elektromagnetni talas koji ima breg i dolju.

I ljudski organizam se napaja električnom energijom baš kao i sve u svemiru. Električnu energiju živa bića uzimaju iz specifično strukturisane vode koja može da je uskladišti. U trenutku kada nastane konfliktni šok, autonomni nervni sistem uključuje se odmah u simpatikotoniju (povećano stanje stresa) u nameri da snabde oganizam sa više energije kako bi on bio u stanju da što pre reši konflikt i spreči da neki organ ostene bez energije. Ovo uključivanje u pojačanu simpatikotoniju se vrši komandom iz onog dela mozga koji uopravlja organom gde je došlo do energetskog konflikta. Razlog zašto su ovi specifični konflikti odražavaju na određenu regiju u mozgu, po dr Hameru,  leži u tome što su se ovakve aktivnosti živih organizama stvorile u jednom  veoma primitivnm stadijumu života, da bi se kasnije sa evolucijom, odnosno usložnjavanjem organizama usavršavale i preoblikovale u sve složenije aktivnosti , ali uvek sa jednim ciljem – a to je da organizam održavaju u životu. To je naučena borba za opstanak. Da nema nje, ne bi bilo evolucije, ne bi nikada mogla da nastanu tako složena živa bića kao što je čovek.

Informacije o tome ne nalaze se zato u našoj svesti (bar još ne), već u onom veoma primitivnom delu mozga kojim upravljaju instikti. Imajte u vidu ovde i endosimbiotsku teoriju, koja kaže da je ljudski organizam veoma složena kolonija bakterija – mitohondrija koje su izgradile sebi proteinske kućice (ćelije) i razvile veoma složen sistem organizacije života (grad – državu). I to je složen sistem tkiva koja tvore složen živi organizam. Da bakterije kao kolektiv nisu naučile kako da se održavaju, hrane, brane i repariraju nakon oštećenja- nikada ovako složenih formi života ni ne bi bilo. Da su bakterije u stanju da pamte i da uče, dokazalo je već više veoma ozbiljnih naučnih radova.

Dakle, svaka regija u mozgu i u starom (primitivnom) i u novom delu mozga (kori velikog mozga) formirana je tako da zna da na svaki konflikt tj. kvar koji nastane u nekom delu tkiva odmah odgovori slanjem određenih informacija svim ćelijama unutar sistema. Tako je najstariji deo mozga ( produžena moždina i mali mozak)programiran za održavanje rada osnovnih životnh funkcije  kao što su disanje, rad srca, uzimanje hrane, repodukcija, dok je najmlađi deo mozga (kora velikog mozga) koncentrisana na komunikaciju sa spoljnom sredinom i odbranu teritorije. Samo on može da vidi i čuje spoljni svet .Tako je suština u primeni Nemačke Nove Medicine da se shvati biološki značaj konflikta  i da se shvati kakve posledice on može da izazove u trenutku kada ga organizam registruje, kada nastoji da ga razreši i najzad kada preduzima mere da izvrši reparaciju (izlečenje) oštećenog tkiva ili čitavog organa.


To je , po doktoru Hameru, jedan sasvim prirodan proces i samo priroda koja je organizam i stvorila može i da ga popravlja. Zato Nova Medicina nastoji da ga u tome podrži, a ne da se u taj proces upliće  (kao što to čini alopatska) ubacivanjem medikamenta koji proces remete, izazivajući nove konflikte i nova oštećenja.
Hamer je još zaključio da svaki poremećaj zato ima dve faze u kojima se manifestuje (u skladu sa dvofaznim bioritmom):
prva je konfliktana aktivna faza koju karakteriše emocionalni (energetski) stres, a manifestuje se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom.
Pod uslovom da organizam reši ovaj konflikt, nastaje
druga faza, a to je izlečenje. Ove dve faze se tako mogu razlikovati kao hladna i topla manifestacija u poremećenom radu organizma. Da se bolesti podele na “hladne” i “tople”  znali su lekari još pre više stotina godina. Ova druga faza,  “topla” faza predstvalja zapravo mnogo teži proces i manifestuje se zamorom, groznicom, temperaturom, upalama, infekcijama itd. Ali to je upravo proces izlečenja.


Dakle, povišena temperatura nije bolest već saveznik organizma u lečenju tj. reparaciji.

DRUGI DEO

ISTINA O VITAMINIMA – KAKO SU SINTETIČKE HEMIKALIJE POSTALE VITALNI HRANJIVI SASTOJCI

Priredila: Ivona Živković

 Nakon dugog tretmana raznim sintetičkim lekovima mnogi lekari se dosete da na recept dopišu i neki kompleks vitamina da bi se organizam nakon bolesti oporavio. Te vitamine ćete jednostavno kupiti u apoteci, uzimaćete ih u propisanim dozama i… I trebalo bi da opet budete zdravi kao pre. Ako vam propisana terapija lekovima nija vratila zdravlje, onda će vam doktor promeniti terapiju i tretirati vas ponovo nekom drugom hemikalijom iz nekog vademekuma raznih farmaceutskih kompanija.
Oni kojima ni to ne pomogne, ostaje da čitavog života budu pod pod medikamentima, da idu od jednog do drugog lekara na razna ispitivanja i kontrole, po nove i nove lekove, dok će mnogi na svoju ruku početi da gutaju i vitaminske tablete. Za one koji nakon svih ovakvih dugoročnih alopatskih tretmana odu na Onaj Svet, rodbina će reći da su godinama od koječega bolovali i da im je Gospod, eto, samo skratio muke. Uostalom, danas je postalo normalno ići kod lekara i piti sintetičke lekove. Da još napomenemo da će vam doktori kod uzimanja vitamina savetovati i da ne preterujete jer može doći do hipervitaminoze. Mnogi su u svojoj praksi takve slučajeve i imali.


Nažalost, i kada su ovi vitalni nutrijenti u pitanju, neka saznanja o njima su jednostavno istrgnuta iz istorije medicine i zauvek „pokopana“ daleko od očiju stručne javnosti i sudenata medicine. I to se dogodilo sa mnogim istraživanjima vitamina rađenim sve do šezdesetih godina 20. veka. Jedan od pionira koji se ovom materijom ozbiljno bavio jeste i američki stomatolog Rojal Li, kada se najpre zapitao odakle nastaje karijes kod ljudi i zašto je učestaliji kod dece koja su inače podložnija bolestima. On nije ovenčan nikakvom nagradom i za njegove radove je malo ko u svetu čuo. Ali je zato čitavog života teško proganjan od američkih sudova i američke Federalne agencije za hranu i lekove, FDA, koja je čak izdejstvovala da mu sud naloži da sva svoja istraživanja o vitaminima mora da uništi. Radilo se o njegovim proučavanjima vitamina tokom 20 godina. 

Njegove tvrdnje da skoro sve bolesti nastaju zbog pothranjenosti i da se određenim vitaminima i mineralima mogu lečiti mnoge bolesti, proglašene su teškim šarlatanstvom, pri čemu je posebno apostrofirana činjenica da je on bio samo zubar i to bez prakse. A istina je da je Rojal Li bio veoma studiozan u svemu čime se bavio, da je razmišljao veoma široko i da je u svemu želeo da dođe do samog fundamenta. Rođen je 1885. u Viskonsinu, a umro je 1967. Sam je publikovao mnogo radova za koje danas malo ko zna. Nažalost, Rojal Li ne samo da je bio ispred svog vremena već je imao i moćnog protivnika – a to je teško korumpirana američka državna administracija koja je radila (i danas radi) pod patronatom moćnog prehrambenog i hemijskog industrijskog kompleksa koji ne samo da proizvodi sintetičke lekove i sintetičke „vitamine“, i sintetički hranu i sintetičke napitke, već je nakon Drugog svetskog rata i uzeo pod svoju kontrolu i medicinsku edukaciju i izdavačku istraživačku delatnost.


Zato se danas i u SAD i u Evropi na studijama medicine više pažnje posvećuje lečenju sintetičkim lekovima, dok se ljudski organizam izučava analiziranjem mrtvih rgana i tkiva (anatomija i histologija) i uopšte se ne više pravi razlika između sintetičkog i pravog vitamina. Ali vitaminC nije askorbinska kiselina, a vitamin Enije tokofereol, dok vitamin A nije retinol itd.

ŠTA SU ZAISTA VITAMINI?

Laički se delovanje vitamina najlakše može uporediti sa dobro skuvanom i ukusnom pilećom supom. Da bi ona bila prijemčiva za jelo mora se pripremiti tako da svi sastojci budu stavljeni u proces kuvanja koji traje određeno vreme. Neki od ovih sastojaka (na primer živo pileće meso ili paštrnak) ne mogu se jesti ako termički nisu dobro obrađeni, a šargarepa može, pri čemu kuvanjem dobija sasvim drugačiji ukus, ali i drugu hranljivu vrednost (zapravo je gubi).
Peršun i luk se mogu jesti sirovi, ali nisu baš prijatni za čulo ukusa u velikim količinama. Tu su onda i razni  začini  koji služe da konačni ukus skuvane supe bude potpuno drugačiji od svih ovih pojedinačnih ukusa. Ali, pravi efekat je kad se oni pomešaju. I to je supa koju možemo da jedemo sa guštom. Nešto slično se događa sa vitaminima. Zapravo jedan vitamin nije nikakvo pojedinačno molekularno jedinjenje ili supstanca, čak ni kompleks jedinjenja ili supstanci, već proces u kome se određeni sastojci iz čitavog vitaminskog kompleksa nađu u međusobnoj elektro-biohemijskoj interakciji na određenoj temperaturi (u ljudskom organizmu se „kuvaju“ na 37 stepeni Celzijusovih) kako bi od svake ćelije omogućili transport i prihvat nutrijenata koji sadrže elektrone. Ovaj proces se odigrava i kod biljaka i kod životinja. Samo je stepen termičke obrade različit.


Dakle, vitamini su samo biološki kompleksi u trenutku njihove aktivnosti. Njihova aktivnost zavisi od okruženja u kome stupaju u elektro-biohemijske interakcije – odnosno od sredine u kojoj se biohemijski aktiviraju. Ova vitaminska aktivnost se odigrava samo kada su ispunjeni svi uslovi i kada su prisutni svi neophodni faktori za njihov rad. Tada je njihovo delovanje  sinergijsko.

Tako je još Rojal Li zapisao da vitamin A predstavlja: „…jedan radni proces koji se sastoji od nutrijenta, enzima, koenzima antioksidanata i aktivatora tragova minerala.“


Vitamini su živa kompleksna forma koja je aktivna ili se može aktivirati u određenim uslovima i niti jedan njen fragment se ne može izolovati i nazvati vitaminom. Takvi izolovani fragmenti ne mogu biti vitaminski funkcionalni u organizmu, a samim tim nema ni vitaminskog (vitalnog) procesa.

A da bi ćelija u organizmu uzela nutrijente iz vitaminskog kompleksa, koji uvek sadrži i minerale u tragovima, ovaj kompleks se mora biti aktivirati odnosno mora postati živ. Ukoliko dođe samo do simulacije ovakve aktivnosti, kada ćelija zbog sličnosti oblika molekula uzima sintetički fragment vitamina, to neće predstavljati funkcionalan unos nutrijenata, a može dovesti i do toksikacije. A sintetički vitamini to upravo i jesu – hemijske kopije fragmenata prirodnog vitaminskog kompleksa, ali izdvojene iz kompleksa, i onda kamuflirane u molekule istog oblika koji se tako ubacuju u proces hranjenja ćelija. Ali oni nisu hrana već otrov za ćeliju. Dakle, ako u supu ubacite rezance od rafinisanog brašna, vi ćete tako ubaciti felerične mrtve molekule koji će se vremenom negde taložiti u organizmu jer će ih ćelije odbacivati kao – đubre. Rafinisano brašno kao i rafinisan šećer nemaju polje elektrona (kako je to otkrila dr Budvig) i njihovi molekuli su mrtvi.

INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA HRANE JE VEOMA UNOSAN BIZNIS

Funkcionalni vitamini u živom organizmu su samo kompletni vitaminski kompleksi koji su živi. I to je prirodna hrana čoveka u „Rajskom vrtu“. Plod voća ili povrća direktno ubran sa grane ili iščupan iz zemlje (kroz koje još protiču elektroni). Nažalost, kapitalistička filozofija stvaranja profita učinila je da se i proizvodnja hrane tretira isključivo kao biznis koji donosi profit. Besomučno oranje ispošćene zemlje i uzgajanje goveda i živine hranjenih koncentratima, učinilo je da prirodnog vitaminsko-mineralnog kompleksa nema više ni u prirodnoj hrani. Stvaranje veštačkog – sintetičkog đubriva zadalo je poslednji udarac čovečanstvu koje je počelo da se ozbiljno suočava sa pothranjenošću. Dakle, industrija proizvodi ogromne količine ukusne hrane, ali u njoj nema vitalnih nutrijenata.


O tome kakve su pogubne posledice ovog biznisa počeo je da shvata i Rojal Li, čim se upoznao sa knjigom dr Harvija V. Vileja (Harvey W. Wiley), bivšeg direktora državnog američkog Biroa za hemiju. Wilej je bio njegov poslednji direktor sve do 1912., kada je smenjen, a biro ukinut.  Razlog je što se ova institucija na čelu sa Vilejem žestoko suprotstavila plasiranju na tržište hrane i pića sa opasnim satojcima. Njegov stav je bio sledeći: „Nijedan prehrambeni proizvod u našoj zemlji neće imati tragove benzoeve kiseline, sumporne kiseline ili sulfata i ni najmanji sadržaj stipse niti saharina, izuzev za medicinske potrebe. Nijedno bezalkoholno piće ne treba da sadrži kofein ili teobromin (koji se nalazi u zrnima kakaoa). Nijedno izbeljeno brašno ne sme ići u trgovine. Naša hrana i lekovi moraju biti u potpunosti lišeni ijednog oblika krivotvorenja i lažnog etiketiranja. Proizvođači hrane i posebno prehrambeni kombinati treba da posvete svu svoju energiju poboljšanju javnog zdravlja i promovisanju sreće u svakom domu tako što bi proizvodili pšenično brašno od celog zrna, neusitnjeno žitno brašno i krupno brašno.“


Takvim stavom on je praktično poveo spor protiv Koka-Kole (videćemo kasnije zašto) . Zato je umesto Biroa za hemiju, korumpiran državni vrh doneo zakon o osnivanju Agencije FDA. Na mesto direktora postavljen je podobniji doktor Elmer Nelson, koji je imao mnogo fleksibilniju filozofiju o pitanju ishrane, iskazanu njegovom tvrdnjom: „Potpuno je nenaučno izjaviti da je dobro hranjeno telo spremnije da se odupre bolesti nego slabije hranjeno. Moje mišljenje je da ne postoji dovoljno eksperimenata koji bi dokazali da je nedostatak nekih nutrijenata u ishrani nešto što stvara prijemčivost bolestima“. (Elmer Nelson MD, Washington Post). Od tada do danas FDA nepogrešivo radi u interesu profita privatne farmaceutske i prehrambene industrije.

VITAMINI SU KAO TOČKOVI U TOČKOVIMA

Čitav kompleks koji funkcioniše kao vitamin A ( do sada se zna) sadrži sledeće molekule: retinole, retinoide, retinal karotinoide, karotine, masne kiseline, vitamin C, vitamin B, vitamin D, enzime, minerale. (Vitamins and Minerals, Somer 1992). Očigledno je da se u ovom vitaminu nalaze čitavi kompleksi drugih vitamina. Zato je doktor Rojal Li vitamine opisivao kao „točkove u točkovima“. I oni su funkcionisali samo tako. Kada se jedan točak izvadi iz drugog, to onda nije taj točak, već neki drugi koji se takođe može okretati, ali drugačije.


Sve do 1924. čitav vitaminski kompleks iz hrane dobijan je iz cele biljke bogate vitaminima, tako što se iz vlakana uklanjala voda u jednom hladnom vakuumskom procesu, bez delovanja hemikalijama, i onda se pristupalo pakovanju tako da čitav kompleks ostane postojan. Na ovaj način su svi „točkovi“ bili upakovani jedan u drugom i vitaminsko-mineralni kompleks je time bio netaknut. Ali, 1931. moćni farmaceutski gigant La Roche otkrio je način da sintetiše jedan fragment vitamina A (koji je inače otkriven 1919). Tako su izdvojili retinoične kiseline, počeli da ih hemijski sintetišu i nazvali su to vitaminom A.


Većina sintetičkih A vitamina sastavljena je od retinala, retinola ili retinoične kiseline. I to se naziva vitaminom koji je pročišćen i kao takav se nalazi i danas u prodaji kao „vitamin A“. I on u većim dozama, logično, deluje toksično. Toksičnost  vitamina A poznata je kao hipervitaminoza A, i isključivo je posledica unosa „pročišćenog“ vitamina, a nikada celog prirodnog kompleksa. Zato se danas u medicinskoj literaturi može pročitati i ovo: „Posledice trovanjavitaminom A su: rast tumora, poremećaj sa zglobovima, osteoporoza, suvoća očiju usta i kože, povećanje jetre i slezine, defekti pri rođenju, pad imuniteta“, navodi u svojoj knjizi Judit de Kava. Naravno, radi se o sintetičkom vitaminu A.

SINTETIČKI VITAMINI NISU ISTO ŠTO I PRAVI VITAMINI

Izolovani od svoje celine, ovi fragmenti ne samo da ne mogu da obavljaju svoju vitalnu funkciju već se tako sintetički uobličeni ubacuju u proces povezujući se sa ostalim vitaminskim kofaktorima koji su već u organizmu i tako ih zapravo izvlače iz organizma. Ovakvi sintetički fragmenti tako dovode do demineralizacije čitavog organizma. Već smo pisali o tome kako se molekuli kiselina u organizmu pre nego što se preko bubrega izluče moraju neutralisati vezivanjem za molekule alkalnih minerala. Za taj proces ovi kiseli molekuli najčešće uzimaju kalcijum iz kostiju. Tako kada neki zabludeli doktori konstatuju da čak pola miliona žena u Srbiji boluje od osteoporoze, oni uopšte ne vide da razlog može biti baš prekomerno uzimanje raznih medikamenata koji se svi u organizmu razlažu na teške kiseline i koji organizam demineralizuju. Ali, ostajući u svojim uverenjima (gde im je farmaceutski vademekum jedina biblija) nastavljaju da „leče“ovakve pacijente novim – jačim hemijskim supstancama i to takvim koje pacijenti „veoma teško podnose“ i koji im stvaraju kamenčiće u bubrezima. Nažalost, i iz ovoga je očito da današnja alopatska medicina nema veze sa životom, već isključivo sa dilovanjem farmaceutika. Većina edukovanih lekara uopšte ne poznaje medicinu bez hemikalija.


A u prirodnom biološkom procesu koji pokreće kompleks vitamina A, beta karotin nastupa kao prethodnik – točak broj jedan.

Sintetizovana varijanta beta karotina je obično „stabilizovana“ u rafinisanim uljima. U ovoj transmasnoj kiseloj formi tako dolazi do oksidacije beta karotina i hemijski čist beta karotin više ne može biti nutrijent. Ova promenjena forma se ne može konvertovati u vitamin A. 


Skoro sav sintetički beta karotin se proizvodi u švajcarskom koncernu Hoffman – La Roche, od koga ga svi ostali kupuju i pakuju u svoje trgovačke vitaminske formule. Ukoliko se ova sintetička forma uopšte ne aktivira u organizmu mnogo je bolje nego ako se aktivira (uhvati u neki vitalni proces), jer tada može delovati kao toksin.

Ali, ovakav način proizvodnje vitamina koji se može patentirati i sintetisati hemijski u velikim količinama veoma je profitabilan. I tako nastaju skoro svi „vitamini“ koje danas kupujemo po apotekama i dobijamo kao propisanu dopunsku terapiju od pogrešno edukovanih lekara.

VITAMIN C NIJE ASKORBINSKA KISELINA
Slična je priča sa askorbinskom kiselinom koju je farmaceutski biznis nazvao vitamin C. Ali, askorbinska kiselina nije vitamin C, već samo jedan metabolit koji se pojavljuje kao posledica aktivnog procesa (života) vitamina C.

Askorbinska kiselina je samo „antioksidativni omotač“,  jedan fragment vitamina C. Askorbinska kiselina je samo jedan izolovan destilat od vitamina C koji se stvara u prirodnim uslovima u jetri. Ona štiti funkcionalne delove celog vitaminskog kompleksa  od brze oksidacije ili brze razgradnje. Kompletan vitamin C mora da sadrži, pored askorbinske kiseline, još i rutin, bioflavonoide, Faktor K, Faktor J, Faktor P, tirosinaze, askorbinogen i druge komponente kao što su tragovi minerala.

Ukoliko bilo koja od ovih komponenti nedostaje, neće se se formirati vitalni biološki proces nazvan – vitamin C.

Ali farmaceutska industrija je u svojim laboratorijama izolovala samo askorbinsku kiselinu i nazvala je vitamin C. Onda su analizirali molekul i pokušali da nađu neki istog ili sličnog oblika koji bi se dobijao u nekom hemijskom procesu koji bi stvarao ove molekule u velikm količinama. I to su uspeli.

SINTETIZOVANA ASKORBINSKA KISELINA


Askorbinska kiselina se danas pravi u jednom patentiranom procesu koju uključuje kukuruzni skrob i isparljive kiseline. Preko 90 posto askorbinske kiseline u SAD se proizvodi u postrojenjima Nutley u Nju Džerziju, koja su takođe u vlasništvu Hoffman- La Roche, jednog od najvećih proizvođača sirovina za farmaceutike.
Najveći broj kompanija onda kupuje na veliko askorbinsku kiselinu od njih. Nakon toga kreće distribuiranje po tržištu. Svaka trgovačka marka ima svoju etiketu, svoje argumente, svoje formulacije, svaka tvrdi da ima bolji vitamin C iako su svi od istog snabdevača i nijedan nije uopšte nije vitamin C.
Postoji u SAD oko 110 kompanija koje prodaju vitamine. Samo u SAD se godišnje troši 9 milijardi dolara na kupovinu sintetičkih vitamina.
Manje od pet kompanija koriste čitav kompleks koji učestvuje u stvaranju vitamina C. I tako dobijeni vitaminski kompleks je mnogo skuplji. Razlog je što se čitav vitaminski kompleks teže može sačuvati.

MALE I VELIKE DOZE VITAMINA C I „VITAMINA C“

Kad su u pitanju prirodni vitamini hipervitminoza se nikada ne događa. Razlog je što se prirodni vitaminski kompleks u voću i povrću nalazi u veoma malim količinama, pa se fizičkim punjenjem želuca njihov unos nikada ne može prekoračiti. Želudac može da primi samo određenu količinu nutrijenata pa se tako sadržaj vitamina u njima meri u miligramima. Ali oni upravo tako u potpunosti postižu svoj efekat. Zato je doktor Rojal Li tvrdio da se skorbut (nedostatak vitamina C) može eliminisati samo sa 20 miligrama vitamina C i za to je dovoljan  samo  jedan paradajz.

Ali, jedan paradajz u organizmu stvara manje od 20 miligrama metabolita nazvanog askorbinska kiselina, pa je odatle nastalo verovanje da se mora uneti mnogo veća doza „vitamina C“.

„Ceo vitamin C se nalazi u paradajzu, luku i citrusnom voću i u stanju je da brzo izleči skorbut. Ali, sintetički vitamin C to ne može“, objavljeno je još 1842. u medicinskom časopisu Lancet.


Nobelovac dr Albert Szent-Georgi koji je zvanično otkrio vitamin C 1937, takođe je otkrio da se samo  askorbinskom kiselinom ne može izlečiti skorbut. Tako je ponovo u laboratoriji istraživao delovanje C vitamina i pronašao da u njemu postoji i rutin.

Tako se prešlo na korišćenje askorbata, soli askorbinske kiseline, za koju su istraživači poput Lajnusa Polinga ili Irvina Stouna utvrdili da u megadozama ima izuzetan terapijski efekat za neke bolesti. Možemo li sada zaključiti da je dvostruki nobelovac Lajnus Poling sa svojom ekipom naučnika i dobio novac i Nobelovu nagradu upravo za ovakvu vrstu istraživanja – praktično istražujući samo delovanje askorbinske kiseline i askorbata. I on je pronašao da ovaj izolovani metabolit veoma povoljno deluje na mnoge kardiovaskularne bolesti. Pod uslovom da se daje u megadozama.

Ali, i rezultati ovakvih istraživanja farmakobiznisu se nisu dopali jer ni sintetizovani „vitamin C“ se ne može tako dobro unovčiti kao što mogu neki daleko skuplji sintetički „lekovi“, a posebno kardiovaskularna hirurgija i transplantacija organa.

Dakle, sintetički vitamini su veoma moćni, ali kao sintetičke droge (medikamenti), a ne kao vitamini. Jer i mala količina vitaminskih sastojaka kada su kompletni kao „točkovi u točkovima“, može da napravi aktivan biološki proces u kome nastaju i funkcionišu vitamini. Ako ovog procesa nema, bez obzira na to koliko smo miligrama ili grama askorbinske kiseline ili askorbata uzeli, vitamini nemaju dejstvo.
Ali, davanje megavitaminskih doza sintetizovanih vitamina, posebno natrijum askorbata, kao što je pokazao Irvin Stoun, može imati veoma jak efekat kod izbacivanja određenih toksičnih molekula narkotika. Razlog za to je što su molekuli askorbata u nekim receptorima mozga radije prihvaćeni. U lečenju narkomanije izgleda da se radi o borbi dva toksina od kojih jedan izaziva zavisnost (heroin, opijum, metadon), a drugi ne. Dugotrajna dijareja nakon tretmana natrijum askorbatom jasno pokazuje njegovu toksičnost.

SINTETIČKO ISPRED PRIRODNOG – NAJVEĆA TRAGEDIJA LJUDSKE CIVILIZACIJE

DA LI JE SAVREMENA MEDICINA POSTALA PROTIVPRIRODNA NAUKA?

HEMOTERAPIJA -NAJSUROVIJA MEDICINSKA PREVARA?

Iako su u poslednjih stotinu godina mnogi medicinski istraživači i naučnici širom sveta definisali blizu 300 terapija koje su se pokazale izuzetno uspešnim (i do 100 %) u lečenju raka, zvanična medicina prihvata samo tri metode: hirurško odstranjivanje tumora, zračenje X- zracima i hemoterapiju. Sve tri metode sakate i razaraju ljudski organizam i zapravo samo tretiraju posledicu, ali ne i uzrok bolesti. Da li je lečenje zaista cilj savremene medicinske nauke?

Piše: Ivona Živković

U najširem smislu hemoterapija (hemioterapija)  je medicinski tretman u kome se određenim hemijskim sredstvima, koja se ubacuju direktno u krvotok, truju i ubijaju ćelije u ljudskom organizmu. Cilj da se ubiju one koje sadrže neki mikroganizma ili kancerozne ćelije. U tu svrhu koriste se brojna jedinjenja ili njihove kombinacije sa antibioticima i citiostaticima (koji sprečavaju deobu ćelija).
Kako se putem krvi praktično prenose kroz čitav organizam ove toksične hemikalije ubijaju i mnoge zdrave ćelije i čine u čitavom telu ogromna razaranja.

Koliko su ove materije toksične govori i to što lekari, medicinski tehničari i sestre koji ubrizgavaju pacijentima ovaj “lek” obavezno nose specijalne zaštitne rukavice i naočare jer i samo mala količina ovih hemikalija u dodiru sa kožom može da izazove teške opekotine.

„Ukoliko u bolnici prilikom rada ili transporta dodje do prosipanja izvesne količine hemikalija koje se koriste u hemoterapiji , proglašava se biološka opasnost. To zahteva posebne mere predostrožnosti , a stručnjaci u specijalnim odelima moraju da počiste pažljivo sve površine koje su bile u dodiru sa hemikalijom i to po specijalno propisnim protokolima. Nije li čudno da se ovim otrovnim hemikalijama „leče“ ljudi i ubacuje im se to direktno u krv?“

Prvi lek koji je napravljen za potrebe hemoterapije je “salvarsan” i njega je napravio još 1909. godine Pol Erlih za borbu protiv sifilisa. Za to je dobio i Nobelovu nagradu.

Za same pacijente hemoterapija je izuzetno teško mučenje ravno srednjevekovnoj inkvizicijskoj torturi. Pored mučnine koja se javlja, ne samo tokom primanja ovih otrova u organizam, već i nekoliko dana, pa i nedelja nakon toga, dolazi do teških oštećenja na ćelijskom novou u čitavom organizmu.

Najpre se uništavaju krvne ćelije, crvene i bele i sprečava se njihova deoba.  Deoba ćelija u organizmu je stalni proces i to je esens života.
Zbog toga se ubacuju u krv drugi lekovi koji nivo belih krvnih zrnaca onda podižu.

Na sluzokoži usne duplje se pojavljuju teške ulceracije, gde je koža toliko uništena da nervni završeci  postaju ogoljeni. Uzimanje hrane i vode tako postaje nepodnošljivo zbog osećaja pečenja i žarenja.
Ali, bez brige kažu edukovani lekari, jer  i za o postoje napravljeni specijalni rastvori za ispiranje usta.
Isti tip ulceracija se javlja na crevima što ima za posledicu teške prolive. Ali farmaceutika je i za to napravila neke lekove koji se mogu davati kako bi se tegobe makar malo ublažile.
Naravno, na istom principu strada i bešika.
Hemoterapija (čitaj trovanje) izaziva pad imunog sistema, gubitak apetita, i logično, konstipaciju. Verovali ili ne, sve ovo savremana medicina 21. veka naziva LEČENJEM. Čega?


Malignog tumora, kažu, jer on se mora smanjiti ili uništiti. Drugog načina osim hemoterapije, radijacije ili sečenja nožem – NEMA, kažu edukovani lekari!  

Kako je moguće da i nakon skoro 100 godina od kako se vrše istraživanja u lečenju raka, na koja je potrošeno do sada najmanje trilion dolara, NEMA bolje terapije? Šta je radila medicinska nauka sto godina, kada nije uspela da za lečenje raka nađe nešto manje otrovno, manje škodljivo i mučno?

Istina je, međutim,  da danas u svetu postoji najmanje 300 različitih veoma uspešnih terapija za lečenja raka, ali se uporno sve vode kao alternativne. Vodeći svetski zdravstveni autoriteti i dalje prednost daju trovanju, pečenju i sečenju, baš kao i pre sto godina. Ko je zaustavio medicinsku nauku na nivou od pre 100 godina?

Učinila je to je jedna mala , ali moćna interesna grupa kapitalista kako bi osigurala svoj profit.

Upravo 1920. godine farmaceutska industrija, hemijska industrija i naftna industrija (mnogi lekovi se prave sa suspstancama koje se dobijaju iz derivata nafte) inkorporisle su svoj biznis, a njihovi vlasnici  ukrstili su vlasničke strukture u svim vodećim kompanijama iz navedenih oblasti. Tako je nastao korporativni biznis farmako-petro-hemijske industrije.

Njihove transnacionalne korporacije danas pokrivaju praktično čitavo svetsko tržište hemijskim i farmaceutskim proizvodima, tržište nafte, medicinske opreme i snabdevanje vodećih svetskih kliničkih centara.

Termin “korporacija” izveden je upravo iz reči “korpus” -telo. Korporacija je telo za sebe i ono se hrani i egzistira samo ukoliko stalno postoji profit. Cilj korporacije jeste da se stalno uvećava. Korporacija u sebe zato uvlači što više poslova i povezuje ih, pri tome guta manje kompanije. Samo u lečenju raka korporativni biznis danas obrće preko 200 milijardi dolara godišnje i najveći deo kolača odlazi onima koji su za sebe zgrabili najveći deo tržišta. Korporacija Bristol-Myers je danas glavni svetski snabdevač hemijskih supstanci za hemoterapiju. Njeni ljudi su u upravnim odborima vodećih svetskih bolnica i istraživačkih centara. “Bristol – Myers snabdeva pola sveta lekovima za hemoterapiju. Članovi upravnog odbora ove kompanije istovremeno su bili i na čelnim funkcijama u američkom Nacionalnom institutu za istraživanje raka (NCI). Na primer: Pol A. Marks je predsednik Izvršnog odbora u bolnici Sloan-Ketering i istovremeno direktor moćne kompanije Fajzer (Pfizer), koja proizvodi lekove koji se koriste u hemoterapiji. Džejms Robinson je član upravnog odbora Sloan – Keteringa i direktor Bristol – Myers-a. Sve to je razlog zašto su Sloan – Ketering bolnica, Nacionalni institut za rak (NCI), Društvo za borbu protiv raka (ACS), Američka medicinska asocijacija (AMA), kao i Administracija za hranu i lekove (FDA), uključeni u borbu kojom se štite interesi profitera na ovoj bolesti”.
O radu ove kanceromafije pisao je detaljno u svojoj knjizi “ Svet bez raka“ Edvard Grifin još 1974.

Članovi Saveta za opštu edukaciju, prve Rokfeler fondacije snimljeni 1915. godine (levo) i Upravni odbor Rokfeler Instituta za medicinska istraživanja (desno).Rokfeler fondacija je tako sa svojim „filantropskim“ radom i donacijama postavila svoje ljude u čitav niz medicinskih škola, istraživačkih centara i bolnica širom SAD. O ovome je detaljno pisao E.Richard Brown u svojoj knjizi „Rockefeller Medecine Men “ (Medicine & capitalism in America).

Hemoterapija je izuzetno unosan posao. Za doktore, bolnice i farmaceutske kompanije… Medicinski establišment želi da svako sledi tačno isti protokol. Oni ne žele da industrija hemoterapije podbaci i to je prepreka broj jedan za bilo kakav progres u onkologiji”. Dr Glenn A. Warner, M.D.

Da je do ovakve globalne inkorporiranosti došlo pre 200 godina umesto pre sto , kada je otkrivena nafta, kao zlatna koka, umesto hemoterapije rak bi se lečio pijavicama. I to bi bilo usvojeno kao ortodoksna medicina. Ako vam lečenje pijavicama u odnosu na hemoterapiju deluje primitivno,  imajte u vidu da je “lečenje” pijavicama mnogo bezbednija terapija od “lečenja” toksinima.

Ali, većina lekara ni pacijenata nije u stanju da prihvati da je hemoterapija obična prevara.

Napravimo zato malu analogiju i pogledajmo šta bi se desilo da se medicina,  pre 200 godina u vreme lečenja pijavicama, inkorporirala u profitabilni sistem petro-hemijskog trusta.

Poznato je da je puštanje krvi bilo uobičajena medicinska terapija stotinama godina još od antičke Grčke. Mnoge bolesti su se tako “lečile”. I to su sprovodili edukovani lekari. Ovu primitivnu terapiju zasecanja pacijenata nožem u početku 19. veka zamenila je mnogo savremenija varijanta tog istog, ali pomoću pijavica. Nož više nije bio neophodan i bio je to veliki napredak u medicini.

Pijavice su korišćene uz simptome laringitisa, mentallnih poemećaja i debljine. Klinika sa pijavicama je napredovala i razvijala se pa je vremenom otkriveno da su američke vrste pijavica bolje u terapiji od evropskih, jer prave manji rez na koži i isisavaju manje krvi. To je za pacijenta blo bezbednije. Tako se dinamika isisavanja krvi mogla stručno regulisati dodavanjem ili smanjenjem broja pijavica. I za ovo su se, verovatno, specijalizovali lekari “pijavičari”. Terapija je bila toliko popularna da  su pijavice skoro istrebljene. Specijalizovali su se verovatno i uzgajivači pijavica, pa sakupljači, pa trgovci koji su ih prodavali lekarima itd. Svi oni koji su u ovom poslu učestvovali svakako su našli tu i svoj interes.

Da su se svi ovi “biznismeni” iz 19. veka tada organizovali kao jedna korporacija i jedan interesni klan, mogli su izdejstvovati  monopol na uzgajanje pijavica, na njihovu distribuciju i medicinsku terapiju. Investirali bi onda u edukaciju isključivo lekara “pijavičara” i patentirali ovu terapiju kao svoju i definisali svoje protokole u lečenju. Investirali bi u bolnice koje bi ovu terapiju sprovodile, isključivo po njihovim protokolima, i debelo to naplaćivali. Najveći deo zarade bi išao glavnim pijavičarima koji su registrovali patent.


Da bi ostvarili monopol u terapiji morali bi da stave pod kontrolu sve bare iz kojih bi se mogle nabaviti pijavice ili bi ih jednostavno isušili, a onda napravili svoje zaštićene bazene za njihovo uzgajanje. Držali bi monopol i u distribuciji pijavica, njihovom posebnom pakovanju, a investirali bi i u medije i popularne medicinske revije preko kojih bi  promovisali lečenje pijavicama. Građani bi tako bili ubedjeni da su pijavice najsavremenija medicinska metoda za lečenje mnogih bolesti.
Pijavičari bi otvarali svoje edukativne centre, medicinske škole , univerzitete, izdavali medcinske udžbenike. U upravnim odborima ovih institucija bi sedeli provereni pijavičari. Studenti medicine  bi učili o najsavremenijim medicinskim dostignućima u tretmanu pijavicama.

Lekari koji bi bespogovorno upražnjavali lečenje pijavicama išli bi na međunarodne seminare u egzotične krajeve, dobijali skupe poklone i stručna plaćena usavršavanja od odgajivača pijavica.  Interesni klan pijavičara bi za svoje odabrane lekare ustanovio posebnu svetski priznatu nagradu za dostignuća u medicini, a na sve strane bi nicali istraživački centri koji bi se bavili genetikom pijavica i rekombinovanjem njihovog DNK kako bi se dobile nove i savremenije vrste koje bezbolno buše kožu i sišu krv.

Posebne farme bi uzgajale ove pijavice u najsterilnijim uslovima, a sva naučna ispitivanja bi bila veoma skupa i to bi se odrazilo kasnije i na cenu tretmana.

U korporativni lanac bi se uključile i brojne farme na kojima bi se uzgajala samo hrana za pijavice.


Za saniranje ožiljaka od ujeda pijavica nakon terapije specijalizovala bi se posebna farmaceutska grana koja bi proizvodila meleme, kremove, losione i sl., za brži oporavak. Biznis bi se širio.

Naučnici bi na posebnim institutima proučavali  i utvrđivali količinu krvi koju pijavice treba da isišu za svaku bolest. Podaci bi izlazilu u stručnim časopisima koje bi finansirali pijavičari. Postojale bi pijavice za tumore, za reumu, hipertenziju, dijabetes… i, naravno, doktori “pijavičari” za to specijalizovani.
Cenu lečenja bi podigli u nebesa i tada bi mnogi manje imućni građani morali da idu od kuće do kuće i preko medija da  mole za humanitarni prilog za lečenje svog bolesnog deteta u najprestižijoj pijavičarskoj klinici koja bi skupo naplaćivala tretmane.

    
Mediji u vlasništvu pijavičara bi promovisali isključivo lečenje pijavicama, a servilne televizije (kao B92) bi skupljale pare za nabavku uzgajališta pijavica. Žene bi se pozivale da obavezno bar dva puta godišnje idu kod lekara na tretman puštanja krvi pijavicama i to bi se nazivalo prevencijom. Oni koji se ne bi odazvali na preventivne tretmane, bili bi preko istih medija zastrašivani mogućim dobijanjem “opake bolesti”.

Nevladin sektor bi zahtevao da parlament donese zakon o obaveznom puštanju krvi kao prevenciji.

Pijavice bi se prodavale samo za devize, pa bi državne i privatne bolnice u Srbiji morale da uzimaju kredite u evrima ili dolarima kako bi ih nabavili. Naravno, mediji bi promovisali američke pijavice kao najbolje.  Najbolje za ceo svet.
I na tome bi svi u lancu zarađivali novac. Sve po potrebi i u skladu sa medicinskom naukom koja nikada ne bi smela da izađe izvan okvira u kome se nalazi terapija pijavicama.
Sva dalja medicinska istraživanja bi bila zaustavljena, a svako ko bi pomislio da se leči na drugi način, osim pijavicama, bio bi proglašavan šarlatanom i nadrilekarom. Medicinska udruženja bi samo lekarima koji leče pijavicama izdavala licencu za lekarsku praksu. Svaka alternarivna lečenja bi bila zabranjena, a oni koji bi ih primenjivali nazivani bi nadrilekarima i preko medija bi bili omalovažavani i ismejavani.

Da se neverni uvere da je to JEDINO ISPRAVNO lečenje pravljene bi lažirane statistike o broju izlečenih od raznih bolesti. Ko bi to mogao proveriti kada su u svim upravnim odborima naučnih  institucija i svim medicinskim školama pijavičari?

Zapravo, stvarnog izlečenja za mnoge bolesti ne ni bi bilo, pa bi se medicinska nauka bavila novim istraživanjima u pokušaju da nađe optimalan način korišćenja pijavica za određene bolesti. Izlečenje od raka bi uvek bilo tu negde, stalno u novim  i novim otkrićima.
Ministri i bi iz državnih budžeta davali odgromna sredstva za dalja istraživanja pijavica i njihovu genetsku modifikaciju. To što bi mnogi umirali po bolnicama bilo bi tumačeno  da se nisu na vreme javili lekaru i dobili tretman pijavicama.
Generacije lekara bi bile uverene da se danas živi duže i zdravije samo zahvaljujući uspešnoj primeni pijavica u lečenju mnogih bolesti.

Da li vam sve ovo deluje sumanuto? Ili vam je tu mnogo toga poznato?

A da li vam deluje sumanuto kada danas moderna medicina 21.veka primenjuje lečenje hemoterapijom koja je nastala još 1909. od koje opada kosa, razaraju se tkiva i ljudi uvode u paklene muke. Da li vam je neobično što se u hemoterpapiji  koriste čak hemikalije koje se istovremeno koriste kao bojni otrovi (kao npr. citotoksin bis2-hloroetil -sulfid poznat zbog mirisa kao senf-gas).
I sve to košta od 300 000 do 1.000 000 dolara. Ko je odredio tako visoku cenu tretmana otrovima? Da li znate ko danas sedi u upravnim odborima tih eminentnih svetskih klinika?

ČIME SE OPRAVDAVA KORIŠĆENJE HEMOTERAPIJE

Jedini način da se opravda korišćenje hemoterapije i zračenja je ukoliko ovi tretmani značajno produžavaju život pacijenta u poređenju sa onima koji se leče drugim alternativni metodama. To znači da je hemoterapija (posle hirurgije) jedini način da se tumor, ukoliko ugrožava život, smanji ili eliminiše.  Imajte u vidu da nije svaka maligna izraslina na vitalnom organu i da mnoge i ne predstvlajju smetnju vitalnim funkcijama.
Tačno je da će se tumor na ovaj način brzo smanjiti, ali smanjiće se i vreme preživljavanja pacijenta.  Evo šta o tome kaže dr  Filip Binzel koji se preko tridest godina bavio tumorima:
“Kada se okrije da neko ima tumor, prvo što lekari razmatraju je šta da učine sa izraslinom. I kada takav pacijent prima hemoterapiju pažnja lekara najčešće je okrenuta tome šta se događa sa tumorom. I najvažniji cilj je njegovo smanjivanje ili eliminacija. Ali, kako se ovom terapijom smanjuje tumor i pacijent postaje  sve bolesniji. Zastrašujuće je koliko lekarima to ne smeta, a smeta im postojanje tumora, koji često ne smeta ni samom pacijentu, osim što kod njega izaziva paničan strah”. (Ovaj strah najčešće pospešuju mediji.)
“Najstrašnije je što se nakon eliminacije tumora, hirurškim putem ili hemoterapijom pacijent smatra skoro izlečenim. Ali nije tako. Naprotiv”.


Doktor Binzel podseća da je
tumor samo vidljiva manifestacija poremećaja koji se odvija u čitavom organizmu.Odstranjivanje tumora ne znači i odstranjivanje uzroka bolesti. Borba protiv raka mora biti borba protiv kancerogenog procesa u čitavom oganizmu. Jer, smrt ne nastupa od jedne maligne izrasline već od metastaze.

Na žalost, konvencionalna medicina je potpuno koncentrisana na simptom, a ne na uzrok. Tako se hemoterapijom, radijacijom i hirurgijom zapravo rak kao proces uopšte i ne tretira, a ljudi se nakon operacije otpušatju kući jer je širenje kancera tako zaustavljano.

Ne postoji ništa u hirurškom metodu odstranjivanja kancera što može sprečiti njegovo dalje širenje”, kaže doktor Binzel. “Radijacija, takođe, ne može sprečiti dalje širenje. Ni hemoterapija ne može zausaviti širenje bolesti. Kako to znamo? Jednostavno pregledom statistike.”

“Postoji u medicinskoj statistici nešto što nazivamo ‘vreme preživljavanja’. Ono je definisano kao vremenski interval od trenutka kada je rak dijagnostikovan do trenutka  kada pacijent umre od ove bolesti.”

“Poslednjih 50 godina, ogroman  napredak je načinjen u ranom dijagnostikovanju raka. U tom periodu vremena, ogroman napredak je načinjen u hirurškoj sposobnosti da tumore ukloni. Ogroman napredak je učinjen u primeni radijacije i hemoterapije i njihovoj sposobnosti da tumor smanje i unište. Ali,
vremepreživljavanja pacijenata danas nije veći od onoga koji je bio pre 50 godina. Šta to znači? Očigledno znači da tretiramo pogrešnu stvar”, piše u svojoj knjizi “Živi i zdravi” dr Filip Binzel. (Philip Binzel, M.D., Alive and Well).
Dr Filip Binzel smatra da se u primarnom stadijumu raka, osim malog broja izuzetaka, tumori nalaze u stanju da niti ugrožavaju zdravlje, niti život pacijenta. Ono što predstavlja opasnost je širenje bolesti na čitav organizam”.

HEMOTERAPIJA UBIJA BRŽE OD RAKA
Mnogi ljudi koji su “umrli od raka” zapravo su umrli od tretmana koji je uključivao hemoterapiju ili zračenje. Tako hemoterapija ubija zdrave ćelije organizma pre nego što ih razori kancer koji može veoma sporo da se razvija.
Većina pacijenata koji su “umrli od raka” zapravo su umrli od neuhranjenosti, jer kancerozne čelije uzimaju hranjive sastojke iz krvi i razaraju imuni sistem pa je tako oslabljen organizam podložan mnogim infekcijama protiv kojih nije više u stanju da se brani. Hrana se transportuje krvlju pa je ubijanjem krvih ćelija organizam još više ugrožen. Pored toga hemoterapija uništava ćelije creva, usne duplje i zbog totalnog mučenja organizma on prestaje da traži hranu.

Dakle, hemoterapija ne da ne podiže imuni sistem, već ga slabi. Sve ove pojave koja prate hemoterapiju medicina “leči” dodavanjem novih lekova koje je farmakobiznis spremio kao pomoćna sredstva u hemoterapiji.

Tako kada se unište bela krvna zrnca, ona se novim lekovima ponovo podižu na neki podnošljiv nivo. Ulceracije se leče rastvorima za ispiranje, a tu su i lekovi protiv proliva ili zatvora. Savremena medicina ima na raspolaganju lek za sve, samo ne lek protiv ljudske gluposti. Sve je to uključeno u cenu tretmana, pa jedna hemoterapija danas košta 300 000 do 1.000 000 dolara. Oni očajnici koji veruju savremenoj medicini moraće još i da podmažu ili mole lekare na VMA u Beogradu da bi ovaj skupi tretman i dobili, jer sve to na kraju plaća Fond za zdravstveno osiguranje.

Većina pacijenata obolelih od raka umire od hemoterapije. Hemoterapija ne odstranjuje rak dojke, debelog creva, ili rak pluća. Ova činjenica je dokumentovana pre više od deset godina, ali lekari i dalje uporno koriste hemoterapiju za ove tumore”. (Allen Levin, MD UCSF “The Healing of Cancer”)

Nemački epidemiolog na “Mannheim Tumor Clinic” u Haidelbergu, dr Urlih Abel, uradio je obimno istraživanje i analizu svake glavne studije i kliničke primene hemoterapije ikada izvedene u svetu. Njegove zaključke treba da pročita svako ko namerava da se ukrca na ‘hemo ekspres’, zapisao je u svojoj knjizi “Doktor u kući” Tim O’Shea (The Doctor Within).

Da bi bio siguran da je uzeo u obzir i pročitao sve što je ikada publikovano o hemoterapiji, dr Abel je poslao pisma na 350 medicinskih centara širom sveta tražeči da mu pošalju bilo šta  publikovano na tu temu. Abel je istražio hiljade članaka i verovatno da u svetu niko ne zna više o hemoterapiji od njega.
Za analiziranje mu je bilo potrebno nekoliko godina, ali su rezultati bili zapanjujući: Abel je otkrio da od ukupne naučne evidencije o primeni hemoterapije, koja mu je bila na raspolaganju,
nigde nema dokaza da je hemoterapija na bilo koji primetan način produžila život pacijenata koji su patili od najčešćih oblika kancera”.

Abel u svom radu naglašava da hemoterapija retko može i da poboljša kvalitet života obolelog. On opisuje hemoterapiju kao ‘naučnu pustoš’ i kaže da je najmanje 80 procenata hemoterapije izvedene u svetu bezvredno i poredi je posprdno sa “carevim novim odelom”, jer  niti jedan lekar niti pacijent nije voljan da od nje odustane, iako nema naučnih dokaza da ona nešto vredi”. (Objavljeno u medicinskoj reviji “Lancet, 10. avgusta 1991.)


Ni jedan vodeći medij u svetu nikada nije pomenuo o ovoj obimnoj studiji ni treči. Ona je totalno zataškana. (Možete pretpostaviti da su svi ti mediji u vlasništvu “pijavičara”).

Poređenjem „vremena preživljavanja“ kod hemoterapijom tretiranih i netretiranih pacijanata došlo se do sledećih rezultata:

Moje studije su pokazale da netretirani kancer kod obolelih ostavlja obolelima do četiri puta veće šanse za duži život, nego tretirani. Ako neko ima rak i reši da ne preduzme ništa, živeće bolje i kvalitetnije nego ukoliko se podvrgne radijaciji, hemoterapiji ili hirurgiji…” tvrdi profesor Hardin Džons (National Cancer Institute of Bethesda, Maryland, 1956 Transactions of the N.Y. Academy of Medical Sciences, vol 6.)
Doktor Džons je sproveo globalno istraživanje raka svih tipova i uporedio netretirane i tretirane slučajeve, da bi zaključio
da netretirani žive duže i često nadžive one koji su tretirani.

Kako izgledaju neki od altrenativnih tretmana biće reči u nekoliko narednih tekstova.

ZAŠTO SE U SRBIJI VRŠI PRIVATIZACIJA ZDRAVSTVA ?

Zdravstevana politika je deo državne politike. Državna politika je zaštita ekonomskih interesa države, a ekonomija je zasnovana na proizvodnji sredstava za život. Jedino ljudski rad može nesto da proizvede. Da bi narod radio i stvarao dobra bez kojih nema života (hrana, energenti, sklonište) mora da bude zdrav tj. radno sposoban. Zato stara rimljanska poslovica kaže: Sani divitibus ditiores – Zdravi su bogatiji od bogataša.
Ali, današnja društvena zajednica koja počiva na novcu kao “vrednosti” morala je i ovo da promeni. Zato se od lekara danas očekuje da prave novac, a ne da leče ljude. Tako je i globalna politika u oblasti zdravstva (koja se nameće i Srbiji) – da se od lekara naprave dileri lekova, a od zdravih ljudi – pacijenti (potrošači). Novac je tako postao vredniji od života pa je ogroman broj ljudi širom sveta postao biološki višak. Njegovu redukciju danas nameće globalna svetska oligarhija i to treba da sprovedu oni od kojih se to najmanje očekuje – lekari. Nevidljivi neprijatelj je najefikasniji. Lekari su danas tako postali najveće ubice i masovni egzekutori.

KAKO SE ODBRANITI?
Priroda je ipak jača od ljudskog zla i jedan biološki mehanizam je voljom Kreatora ugrađen u telo svakog zdravog čoveka. Zato, ukoliko prilikom odlaska kod lekara osetite STRAH – znajte da vam to Kreator šalje signal o opasnosti. To oseti i svako dete čim ugleda lekara. Da li ste se nekada pitali zašto? Sada znate. Ovaj prirodni signal isti medicinsko-korporativni klan nazvao je ijatrofobijom i promoviše ga kao bolest. Zato će vam „stručno“ preporučiti da se javite
psihijatru.

Na vama je da sami odlučite šta ćete činiti.

Preporučujem; IVONA ŽIVKOVIĆ

 

Ivona Zivkovic>

http://www.ivonazivkovic.net/

http://www.cancertutor.com/Articles/Overview_of_Best.html

http://www.cancertutor.com/Cancer02/BobBeck.html

Kako spreciti kancer i oboljenje srca>

http://www.vitamini.rs/

Nepotrebna sjeca dojki:

http://alternativa-za-vas.com/index.php/clanak/article/kirurg-osakatio-zene-bespotrebnim-operacijama-dojki

Rak (Ivona):

https://www.google.ba/#q=cancertutor.com

http://www.ivonazivkovic.net/HEMOTERAPIJA-NAJVECA-PREVARA.html

http://www.ivonazivkovic.net/MAMOGRAFIJA.html

http://www.ivonazivkovic.net/KORBAZOL.html

http://www.ivonazivkovic.net/KANCER-1.html

http://www.ivonazivkovic.net/KANCER-2.html

http://www.ivonazivkovic.net/KANCER-3.html

http://www.ivonazivkovic.net/KANCER-4.html

http://www.ivonazivkovic.net/KANCER-5.html

http://www.ivonazivkovic.net/B17.htm kostice kajsije

http://www.ivonazivkovic.net/RAJF%20KANCER.htm Rejmond Rajf

Rak je biznis>NSP* Denis

http://www.novi-svjetski-poredak.com/2013/12/12/ubijanje-pomocu-raka-industrija-vrijedna-1246-milijardi-dolara/

Deset zataskanih otkrica medju njima i lijecenje raka>

http://www.novi-svjetski-poredak.com/2013/12/09/deset-velikih-izuma-koji-su-namjerno-zataskani/

http://www.ivonazivkovic.net/NEMACKA-NOVA-MEDICINA-PRVI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/NEMACKA-NOVA-MEDICINA-DRUGI-DEO.html

http://germanskanovamedicina.wordpress.com/

http://www.ivonazivkovic.net/KAKO-NASTAJU-BOLESTI-PRVI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/KAKO-JE-NASTAO-ZIVOT.html

http://www.ivonazivkovic.net/KAKO-NASTAJU-BOLESTI-TRECI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/ISTINA-O-VITAMINIMA.html

http://www.ivonazivkovic.net/KAKO-MOBILNI-DELUJU.html

http://www.ivonazivkovic.net/marihuana.htm

http://www.ivonazivkovic.net/istina%20o%20vakcinama.htm

http://www.ivonazivkovic.net/CEKAJUCI-FRANKENSTAJNA.html Morgenlon bolest

http://www.ivonazivkovic.net/MATICNE-CELIJE-LECENJE-ILI-OBMANA.html

Dijabetes:

http://www.ivonazivkovic.net/DIJABETES.html

http://www.galaksija.com/planeta/dijabetes.htm

Gangsters in medicine:

http://www.healingmatters.com/Gangsters.html

http://www.ivonazivkovic.net/PARADA-ISPRANIH-MOZGOVA.html

http://www.ivonazivkovic.net/marionetska%20vlast.htm

http://www.ivonazivkovic.net/Mileusnic%20Kosmet.htm Koje vlasnik zemlje

http://www.ivonazivkovic.net/AMERIKA%20CIONISTICKI%20SLUGA.htm

http://www.ivonazivkovic.net/KOJESMESTAORATOVESRBIJI.htm

http://www.ivonazivkovic.net/kovladasvetom.htm

http://www.ivonazivkovic.net/geostrategija-mileusnic.htm

http://www.ivonazivkovic.net/Islam%20Prvi%20deo.htm islam oruzje Vatikana

http://www.ivonazivkovic.net/litvinjenko.htm Kako kompromitovati Putina

http://www.ivonazivkovic.net/DA%20LI%20JE%20DEMOKRATIJA%20FARSA.htm

http://www.ivonazivkovic.net/MOLI-SE-BOGU/MOLI-SE-BOGU-PRVI%20DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/MOLI-SE-BOGU/MOLI-SE-BOGU-DRUGI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/MOLI-SE-BOGU/MOLI-SE-BOGU-CETVRTI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/MOLI-SE-BOGU/MOLI-SE-BOGU-TRECI-DEO.html

http://www.ivonazivkovic.net/ZITNI-KARTELI.html

http://www.ivonazivkovic.net/UZASI-VAKCINACIJE.html

http://www.ivonazivkovic.net/KAPITALISTICKA-MEDICINA/KAPITALISTICKA-MEDICINA-PR

http://www.ivonazivkovic.net/ROMPUJ-BELGIJA-EU.htmlVI%20DEO.html

i

http://www.ivonazivkovic.net/PARADA-ISPRANIH-MOZGOVA.html

Манастир Бањска – Духовна обнова

Сведок  духовних помака
Време тече, ми ужурбано пролазимо поред  обележја, која нам говоре, да не треба стајати, већ да је добро  понекад осврнути се, иако хрлимо напред. Никли смо из неког корена, не можемо га ми посећи, оно што можемо, је да погледамо какве трагове је оставио и какво је дрво са безброј грана стасало над њим. Ако се „дрзнемо“, можда и наслутимо, шта нам је чинити! Нећемо погађати, јер споменици времена, културе и духовности стоје око нас, иако од камена — они говоре разумљувим језиком. Ослушнимо!
 Није тајна, већ истина вредна дивљења, да је Стефан Урош II Милутин, за време своје четрдесетогодишње владавине, оставио иза себе бројне храмове, а међу њима је Манастир Бањска на Косову — своју  задужбину (предвиђену за гробну цркву), као врхунац градитељства, оног времена. Да, један од најзначајнијих владара из лозе Немањића, оставио нам је пример, који је његово сведочанство већ 7 векова. Сав његов рад, заветован је Богу, тек да нас постиди над заветима,  које данас ко зна коме и зашто  дајемо.
 Овај Манастир, више пута је похаран од Турака и разорен кроз историју — чак претваран у џамију, али опстаје.  Конзервација је започињана два пута 1939. И 1990. године, оба пута су обнову прекинули ратови. Слутимо ли шта је то, је ли то човек деградира у покушајима да нешто побољша и преобрази своју духовност? Подстицај да се трећи пут покрене обнова Манастира, био је јубилеј од 700 година постојања. Потребна је готово целокупна рестаурација, како би се зауставило пропадање. Ова прича је била пропраћена у медијима, али некако се чини да се реч о овој теми „угасила“. За сада су рестаурирани само купола и подкуполни делови, јер нема довољно новца, те су даљи радови под „знаком питања“. Велика је штета да нема снаге, која ће омогућити да Манастир и даље живи, јер се овде литургије сасвим несметано обављају — вероватно као питање о одговорности свих нас!
 Осмотримо чињеницу и да је тело краља Милутина, још непосредно после Косовске битке, измештено из Бањске у Трепчу, а затим 1460. пребачено у Софију, где је и данас. Требало би га вратити у Србију, запитајмо се како? Неопходно је да људи у Србији покажу више жеље и воље да обнове светиње, а онда да се достојно тело похрани тамо, где је планирано, и тако се да значај духовности. Вера је део нас, нека буде и одговорност, а тек онда заслуге нек‘ припадну нама!

http://youtu.be/AamjVH-xtnI

Милан Зарић

SVE JE REČENO:

http://www.mpacuk.org/sites/default/files/palestine_land_map.jpg