Стефан Каргановић: Пет стубова преврата

Стефан Каргановић: Пет стубова преврата

stefan-karganovicАнглосаксонци имају користан обичај да после добро или лоше одрађеног посла седну и подробно размотре узроке добијених резултата. За разлику од Балканаца, који ретко анализирају разлоге својих промашаја, англосаксонци посвећују немалу пажњу чак и успешним потезима – да би их следећи пут могли поновити, али са још већим успехом.

 

Република Српска зато треба да буде захвална Корију Велту (Cory Welt), доценту за међународне односе на престижном Џорџ Вашингтон универзитету, који у једној краткој али информативној расправи[1] анализира околности које су условиле успех „револуције ружа“ у Грузији 2003. године и описује тактику која је тај успех обезбедила. Велт говори са знатним ауторитетом зато што се специјализује за „безбедност на подручју Русије и Евроазије, Кавказ (Грузију, Јерменију и Азербајџан), пост-совјетске републике и етничке сукобе.“[2] Његов стручни реферат је припремљен за потребе познате америчке „невладине организације“ USAID. Око синтагме „невладина организација“ стављамо наводнице зато што је у случају USAID-а у изворном смислу тај статус споран. Бар у Руској Федерацији, која је неубеђена  у „невладин“ карактер ове дружине, па јој је недавно забранила присуство на својој територији.

Пре свега, општи контекст кризне ситуације у Грузији 2003. године, која је предмет Велтових разматрања. На власти је већ скоро деценију Едвард Шеварнадзе, министар иностраних послова Совјетског Савеза у последњим годинама Горбачовљеве владавине, а пре тога шеф партијског апарата совјетске Грузије. Од како је Грузија стекла независност 1991. Шевернадзе води изразито про-америчку политику, без обзира на претходни изразито комунистички педигре. У моменту када се одигравају догађаји које Велт описује, објективних разлога за претерано незадовољство западних спонзора Шевернадзеом није било, осим зебње да би незадовољство плодовима његове владавине које се осећало у дубинама грузијског друштва могло измаћи контроли. Западни покровитељи изводе (вероватно правилан) закључак – чак и у недостатку специфичних замерки – да не би било лоше склонити Шевернадзеа и кооперативан режим освежити новим кадровима, да би се на такав начин унапред предупредила могућност слома сарадњи врло склоног система.

Позорница је припремљена за оркестрирану смену екипе под привидом популарне револуције, са свим главним обележјима тако драматичног чина: масовна мобилизација, коришћење „независних“ медија, координисање делатности политичке опозиције, активирање „невладиних организација“ и снажна пропагандна подршка релевантних фактора „међународне заједнице.“ Ох да, не заборавимо учешће још једног неопходног ингредијента: искусног недавно постављеног амбасадора САД Ричарда Мајлса (Richard Miles).[3] Након краћег и заслуженог одмора, после бриљантно одрађеног посла на челу Мисије у Београду, на време пред догађаје, у априлу 2002.  године, Мајлс је премештен у Тбилиси, где је опет доказао своје вештине на пољу успешног подривања безбедносних структура таргетираног режима.

ricard-majlsДобри ујка Ричард Мајлс: Mission аccomplished 

Велт у својој анализи издваја пет основних узрочних фактора који су условили пад Шевернадзеовог режима: (1) режим је непопуларан, толерантан и слаб; (2) изборни процес је био очигледно непоштен; (3) вође опозиције су одавале утисак кредибилних и одлучних особа, и на крају им је пошло за руком да се уједине; (4) притисак извана; и(5) пасивност апарата државне безбедности.

Велт почиње за наизглед парадоксалном констатацијом: „Спој непопуларности режима са неуобичајеном трпељивошћу за демократске форме, поред очите попустљивости режима, обезбедило је опозицији барем могућност да на дан избора објави победу.“ Да не би било забуне и утиска да је Шевернадзе био неки тиранин, Велт појашњава да је „у Грузији режим био чврсто опредељен за демократске структуре, па је дозволио приличном броју политичких странака да слободно делују, као и разним медијима, и да без препрека воде кампању а владу да отворено критикују.“ Наводе се председникове речи да на предстојећим парламентарним изборима  „свако има право да слободно бира“ и да „треба да гласа у складу са савешћу.“

Ово све звучи прилично демократски. Велт уверљиво закључује да „тако нешто председник не би поручио да су он, или други у владајућим круговима, имали намеру да наместе резултате коначног гласања.“ Међутим, Велт уопште не поставља питање са којим се, онда, правом страни фактор уплиће у изборни процес једне државе, нити покушава да на то очигледно питање пружи одговор.

Што се тиче „слабости“ режима, поред историјата толерисања учешћа у јавним манифестацијама, за шта нико није био хапшен нити је одговарао, што у функционалном смислу несумњиво представља  „слабост“ ако сте суочени са добро организованом и финансираном субверзивном кампањом, Велт као специфичан пример наводи „имплозију“ унутрашње структуре режима у периоду који је претходио изборима 2003. године. Имплозија значи урушавање. Испада да су Михаил Сакашвили, Зураб Жванија, и остала „нова лица“ политичке опозиције уствари раније сви били функционери Шевернадзеовог режима док од амбасадора Мајлса, или његовог претходника, нису добили миг да почну да му један за другим окрећу леђа, као што је пре тога сам Шевернадзе добио сигнал да напусти Совјетски Савез и Грузију поведе са собом.

После сваког чина напуштања њених редова, значајно примећује Велт, „владајућа странка ЦУГ се све више повлачила у себе.“ Серија пребега најзад је довела до тога да „ЦУГ-у чак није преостало способности да покаже снагу на општинским изборима 2002. године.“ Поштовање демократске процедуре и трпељивост према опозицији Шевернадзеу је мало вредело од тренутка када су га страни покровитељи маркирали за одстрел. Ово је лекција на коју треба да обрати пажњу не само руководство Републике Српске, него и опозиција која се тренира да га замени. Онај ко нема дубоке корене у свом народу и ко се за подршку ослања на иностране покровитеље може лако да буде постављен, али подједнако лако и смењен.

Што се тиче друге тачке, изборне преваре као окидача за масовни протест, Велт наводи да је „способности опозиције да докаже изборну крађу допринело прихватање, од стране режима, невладине организације којој је било дозвољено да води паралелну евиденцију пребројавања гласова после парламентарних избора.“ Међутим, аргуменат у вези са изборном крађом у овом случају испада врло натегнуто јер са изузетком сложене изборне ситуације која је на штету опозиције настала у аутономној регији Аџарија, Велт не наводи значајније неправилности и признаје да је владајућа коалиција у коначници ипак добила танку већину. Окидач за распламсавање масовног незадовољства, што је на крају довело до насилног заузимања зграде парламента (по српском сценарију, што опет показује немаштовитост организатора, мада из Тбилисија – за разлику од Београда или Кијева – нема извештаја о коришћењу багера), била је контроверза око резултата из Аџарије. Те цифре су владајућу коалицију стављале испод или изнад победничке црте.

У даљој анализи, преузимајући улогу ђавољег адвоката, Велт наглашава да је сам режим крив за утисак слабости који га је на крају укопао: „Уместо да збије редове и да инсистира да је победио, режим и његови савезници били су неодлучни како да реагују на протесте опозиције.“ Добар савет од професора Велта, само са малим закашњењем, у случају Едварда Шевернадзеа. Међутим, могао би убудуће користити другима који се нађу у сличној ситуацији.

Али вратимо се главној лекцији. Један од основних механизама у технологији преврата је задуживање неке „невладине организације“ да врши испитивања бирача при изласку са биралишта и да паралелно са овлашћеним институцијама броји гласове, који се затим према потреби штимају да би се званични  резултати могли оспорити и тако распламсати бес јавности. Искуство многих обојених револуција пружа бројне примере демагошке злоупотребе овог механизма, чак и у ситуацијама – као у Грузији 2003. године – где је изборни процес по свему судећи обављен углавном коректно.

analiza-usaidКликните за цео текст на енглеском (PDF)

Трећа тачка односи се на пројектовање повољне слике о вођама опозиције. Да би масе изашле на улицу, каже Велт, прво их се мора убедити да је „промена могућа,“ а стицање таквог убеђења условљавају три фактора: утисак да је „режим“ слаб, висок кредибилитет његових политичких противника и јединственост њиховог иступања на изборима. Дакле, ради се о индукованом, чисто психолошком процесу. Посматрано у правцу власти, перцепција је да се режим распада и повлачи, а са становишта опозиције да је јединствена и да наступа.

Оваквих перцепција вероватно не би било без подршке масовних медија, што је, по Велту, битно условило успех преврата у Грузији, посебно појава „независног телевизијског канала Рустави 2.“ Читаоци у Србији и Републици Српској лако ће уочити аналогије са светионицима слободног новинарства на домаћем терену. Чим се појавио овај „независан“ емитер, чији сигнал покрива 85 одсто Грузије, а двадесетчетворочасовне сателитске емисије много шире подручје, на сцену је могао да ступи грузијски „Отпор,“ под одговарајућим називом „Кмара“. Директор „Руставија“, Ероси Кицмаришвили, није крио учешће своје куће у распиривању уличних нереда који су довели до колапса Шевернадзеове владавине. Његово нескривено хвалисање „ми смо догађаје у Тбилисију преносили једнострано,“ Велт наводи са дозом благонаклоности па, враћајући се на омиљену тему „слабости режима,“ затим томе додаје да је чак и државна телевизија емитовала знатну количину кадрова са уличним нередима.

Четврти чинилац који је допринео успеху преврата у Грузији био је притисак извана. Велт је у том делу своје анализе врло отворен и брутално конкретан:

„Подршка америчке дипломатије на високом нивоу, у знак подршке поштеним изборима (укључујући предизборну посету бившег државног секретара Џејмса Бејкера, који је захтевао да режим прихвати паралелно бројање изборних резултата и реформу изборне комисије); средства која је USAID приложио у сврху реформисања гласачких спискова, обуку особља које ће паралелно бројати гласове и за формирање локалних НВО да надгледају изборе; најзад, обука за омладинску организацију ‘Кмара’ коју је финансирала Соросева Фондација. Све су то фактори који су повећали притисак на владу да одржи мање више демократске изборе, док се истовремено повећавала вероватноћа откривања евентуалне изборне крађе.“

Сатанизација и притисци достизали су крешендо: „На месец дана пред изборе глобална НВО ‘Transparency International’ сврстала је Грузију међу три најкорумпираније земље бившег СССР, док се у том погледу од Грузије у горем положају налазило само пет од 133 земаља света. Када није успео да Грузине убеди да усвоје његове препоруке,  ММФ је суспендовао помоћ Грузији. САД су најавиле смањење своје помоћи.“

Читаоцима из Републике Српске овакви потези сигурно ће звучати познато.

Као што је непосредно пред изборе у Грузији „међународна заједница“ организовала финансијску кризу да би помогла кандидату коме је  била наклоњена, та иста техника економске опсаде користи се и против Републике Српске:

– Захтев Републици Српској „лоших момака“ из Литваније (чланице ЕУ) који су се чаробним штапићем претворили у „добре момке“, за суму од 150 милиoна КМ.

–  Инсистирање „међународне заједнице“, преко своје агентуре у Федерацији, да се чист профит „Електропријеноса“ од 100 милиона не подели међу ентитете.

–  Немогућност реализације припадајуће транше ММФ-а.

– Најновије стварање ентитетске границе од стране Федерације како би се нашкодило извозном делу привреде Републике Српске.

–  Предвидљиво противљење Федерације краку „Јужног тока“ који би требало да буде изграђен у Републици Српској; посао би био вредан преко милијарду долара.

–  На то се надовезују све бројнији захтјеви појединих привредника и грађана за њихова обештећења од стране РС вредна стотине милиона конвертибилних марака.

Извор: канцеларија потпредседника Републике Српске, Емила Влајкија

Најзад, последњи али не најмање битан фактор успеха претенциозно именоване „револуције ружа“ у Грузији било је неутралисање и корумпирање безбедносних структура, што је ужа специјалност амбасадора Мајлса, у чему му је корисно послужило богато искуство из баш те области стечено у Србији. „Амерички званичници су, наводно, преко сопствених канала за преношење порука охрабривали снаге безбедности да се уздрже од коришћења силе,“ невешто саопштава Велт, па додаје:

„У случају да стигне наређење за коришћење силе против демонстраната, лојалност министарстава безбедности и одбране, на челу са Валери Кабурџанијом и Давитом Тевзадзе, била је упитна. Од 2001. године, оба министарства су одржавала блиске односе са Сједињеним Државама.“ Ако су уочљиве извесне сличности са Петим октобром и претходним плетењем пучистичке мреже у СРЈ, то није ни мало случајно. „Могло би се рећи,“ Велт наставља своју анализу, „по питању спровођења наређења да силом обуздају становништво, да су снаге безбедности биле подељене, и да су односи одређене природе са испоставама и агенцијама владе САД одиграли улогу у продубљивању тих подела.“

Као врхунац „револуционарног преврата“ било је зацртано спектакуларно заузимање зграде парламента и инсталирање као новог председника следеће по реду марионете, Михаила Сакашвилија. Међутим, претила је опасност да сценарио  пропадне зато што, супротно очекивањима извођача преврата и њихових страних покровитеља, озбиљније изборне нерегуларности ипак нису биле откривене и прописно изабрана парламентарна већина спремала се да почне са радом. У случају да парламент буде редовно сазван и ствари се нормализују, наглашава Кори, могла се догодити непријатност да опозиција не успе да организује уличне нереде и изазове промену власти. У том преломном  тренутку, приповеда Велт, Сакашвилијева „одлучност“ је одиграла кључну улогу. „Било је важно,“ каже Велт, „убедити следбенике да је недостајао само ‘последњи напор’ (the final push), то јест мирни јуриш на изабрани парламент, пре његовог формалног сазивања.”

Са бројним средствима обмане који су им били на располагању и захваљујући блокади заштитних механизама државе, „последњи напор“ није изостао. Навођењем изнајмљене руље, парламенту је било онемогућено да отпочне са радом док није прихватио  „оставку“ шкартираног Шеварнадзеа и потврдио марионету Сакашвилија на његовом месту.  Тако се шарада успостављања демократије западног типа у Грузији завршила устоличењем једног  неуравнотеженог кавкаског тиранина. Слично корумпираним производима „обојених револуција“ у Украјини 2004. године, Србији 2000. и осталим несрећним земљама које су се ређале на траци за одстрел, после година тетурања и Сакашвилијев режим је на крају пропао, зато што изван служења страним  покровитељима није имао никакву водећу идеју нити моралну визију укорењену у бићу свога народа, а најмање концепт службе његовој добробити.

Сличан сценарио је у припреми и за Републику Српску.

А амбасадор Мајлс? После изврсно обављеног посла у Тбилисију, и још једне паузе за заслужен одмор, у новембру 2008. године послат је у Туркменистан да након неочекиваног инфаркта „туркманбашија“ Нијазова у тој ожалошћеној земљи, пребогатој плином и свакојаким природним ђаконијама, среди прилике и осигура уредно увођење на власт једнако кооперативног аутократе.

У овим узбурканим временима, на евроазијској шаховској табли је тешко наћи професионалнијег дипломату и посвећенијег промотера демократије од њега.

(Текст је објављен у Печату бр. 303 од 24. 1. 2014)


[1]Causes for the Rose Revolution: Lessons for democracy assistanceреферат припремљен за USAID Workshop on Democratic Breakthroughs in Serbia, Georgia, and Ukraine, 18. март 2005.

[2] http://elliott.gwu.edu/welt

[3] http://en.wikipedia.org/wiki/Richard_Miles_(diplomat)

PRIRODNI RECEPT PROTIV BOLOVA U KICMI

PRIRODNI RECEPT PROTIV BOLOVA U KICMI

SRPSKI             

Jednostavan prirodni recept protiv bolova u kičmi

Prirodni                                                           recept protiv                                                           bolova u                                                           kicmi

 

 

 Zelite da vas kicma vise nikada ne boli?

Isprobajte ovaj prirodni recept, i necete prepoznati svoju kicmu. Jer, sve sto je genijalno je zapravo veoma jednostavno i dostupno, bukvalno na dohvat ruke, o cemu se dosta vas ubedilo koristivsi ovaj jednostavni i efikasni recepat za oslobadjanje bolova u ledjima, zglobovima i nogama.

 

 

Ako zelite da zaboravite na bolove u kicmi, svako vece , pred spavanje, u roku 1,5 meseca treba da jedete:
– 1 suvu smokvu
– 1 suvu kajsiju
– 5 suvih sljiva

Ovi plodovi sadrze supstance koje izazivaju regeneraciju tkiva, koje sastavljaju intervertebralne diskove. Oni ih cine jacim i cvrscim. Prsljenovi pocinju sami da staju na odredjene njima prirodom, mesta, bez spoljne manuelne korekcije.

Probajte i vi necete prepoznati svoju kicmu!

Svaki plod posebno sadrzi odredjene elemente i supstance, a njihovo mesanje daje odlican lek, koji je izuzetno efikasan protiv bolova u kicmi. Izuzetno je korisno za muskarce i za zene.

Ovaj recept je dobijen na poklon od sportista-olimpijaca, koji su na taj nacin regenerisali svoju kicmu posle teskih fizickih napora.

Budite zdravi!

 

 

 ENGLISH

 

 

 Simple natural prescription painkillers in the spine

Natural prescription painkillers in the spine

 

 

  Want to make your spine more never hurts?

Try this natural recipe, and you will not recognize your spine. Because everything is brilliant is actually very simple and accessible, literally at your fingertips, about which a lot of you persuaded In using this simple and effective recipes for the release of back pain, joint pain and feet.

 

 

If you want to forget about the pain in the spine, every night before bedtime, within 1.5 months should eat:
– 1 dry fig tree
– 1 dry apricot
– 5 prune

These fruits contain substances that induce tissue regeneration, which prepared the intervertebral discs. They make them stronger and firmer. Whorls begin themselves to stop them at certain nature, places, without external or manual corrections.

Try it and you will not recognize your spine!

Each fruit contains certain particular elements and compounds, and their interference gives an excellent remedy that is extremely effective against pain in the spine. It is extremely useful for both men and women.

This recipe was obtained as a gift from athletes-Olympians, who are thus regenerated his spine after heavy physical exertion.

Be Healthy!

 

(ВИДЕО) Немачки амбасадор шокирао Албанце: Статус Косова је још увек недефинисан

 

Објављено: 24. јануар 2014, 14:27

(ВИДЕО) Немачки амбасадор шокирао Албанце: Статус Косова је још увек недефинисан

http://www.pravda.rs/2014/01/24/video-nemacki-ambasador-sokirao-albance-status-kosova-je-jos-uvek-nedefinisan/

Otvara se novo poglavlje u političkoj istoriji Crne Gore

Miloš Brajković, portparol Srpske liste

Podgorica, 24. januar 2014

 

Stavom nosioca odborničke liste Demokratskog fronta za Ulcinj o tome da u toj organizaciji nema nikoga ko se zalaže protiv NATO pakta, otvara se novo poglavlje u političkoj istoriji Crne Gore. Na ovaj način je i formalno pokidana i poslednja politička kopča koja je Novu srpsku demokratiju formalno spajala sa nekadašnjom Srpskom narodnom strankom. Nakon što se najnovija stranka Andrije Mandića i zvanično ne protivi NATO-u, a odavno se ne protivi Socijaldemokratskoj partiji koja je glavni zagovornik NATO integracija, jasno je da Srbi čak ni na papiru nemaju jednog jedinog poslanika u državnom parlamentu.

Do tada podsjećamo da je u programu Srpske narodne stranke stajalo da o ulasku u NATO može odlučiti samo većina, ne građana, nego državljana Crnme Gore, a da se sve počelo mijenjati kada se Andrija Mandić na godišnjicu nezavisnosti Crne Gore obreo na NATO razaraču u Tivtu o čemu nije bio informisan bilo koji funkcioner Srpske narodne stranke ili Srpske liste. Od tada Mandić više liči na Vuka Draškovića, nego na sebe.

Zato bi bilo značajno da Mandić lično demantuje nosioca svoje liste u Ulcinju. Poželjno je i da kaže da li je Demokratski front i dalje koalicija, ili je partija kako uporno tvrdi Goran Danilović. Osim očiglednog priznanja da je Front zapravo jedinstvena stranka posvećena evroatlantskim integracijama, ne treba zaboraviti i da je Goran Danilović 15. januara, prije nešto više od nedjelju dana, kazao da je Filip Vujanović predsjednik Crne Gore koji će raspisati lokalne izbore po starom modelu. Na taj način je stavio do znanja da DF priznaje Lekićev izborni poraz i takođe se daje legitimitet Filipu Vujanoviću da obavlja cijeli spektar nadležnosti predviđenih Ustavom i zakonima Crne Gore za najodgovorniju funkciju u državi.

Uvažavajući činjenicu da parlamentarne opozicije praktično nema, da niko ne predstavlja Srbe u Skupštini i da je cijeli prvi ešalon nekadašnjih pristalica Slobodana Miloševića u Crnoj Gori danas listom za NATO ili su njegovi nevoljni, odnosno prećutni podržavaoci, Srpska lista predstaviće uskoro srpski odgovor NATO integracijama sa ciljem da se otvoreno suprotstavimo i vlasti i opoziciji povodom ovog pitanja koje vrijeđa rane koje je zločinačka alijansa našem narodu nanijela širom Republike Srpske, Srbije i Crne Gore.

Влада не одговара на писмо Николића

 

Друштво

Влада не одговара на писмо Николића

Председник Србије још од октобра чека одговор на питања о плановима за обележавање стогодишњице Првог светског рата

Председник Томислав Николић полаже венац на Споменик незнаном јунаку на Авали 11. новембра 2013. године, на Дан примирја (Фото Војска Србије)

Иако се примиче велики јубилеј – стогодишњица избијања Првог светског рата, чему се у многим европским државама посвећује изузетна пажња, припреме за обележавање овог значајног догађаја у Србији каскају за сличним активностима у другим земљама. Поврх свега, има и проблема у комуникацији међу највишим представницима власти – Влада Србије није доставила председнику Србије Томиславу Николићу податке о плановима за обележавање јубилеја које је тражио.

– Председник Републике СрбијеТомислав Николић у октобру 2013. године упутио је допис Влади Републике Србије, са захтевом да га информише о фази припреме програма, као и о припремљеним средствима за обележавање стогодишњице Првог светског рата. С обзиром на то да влада није предузела кораке о том питању или није обавестила председника Николића, председникове активности биће усмерене на подржавање активности на промоцији улоге Србије у Првом светском рату у свету, и на подршку таквим активностима у Србији – наводи се у званичном допису „Политици” из кабинета председника Србије, као одговор на питање „Политике” докле се стигло са припремама за обележавање великог јубилеја.

Као што је наш лист већ писао, влада је формирала Организациони одбор за обележавање стогодишњице Првог светског рата, на чијем челу је председник Николић. Чланови одбора су председник владе Ивица Дачић и сви министри, патријарх Иринеј и представници најзначајнијих националних институција.

У влади јуче није било могуће наћи саговорника који би објаснио проблем у комуникацији са кабинетом председника Србије. У Министарству рада, запошљавања, рада и социјалне политике, задуженом за неговање традиције ослободилачких ратова, кажу да нису упознати са писмом председника, због чега нису у могућности ни да коментаришу тврдње из његовог кабинета.

Како они истичу, по формирању организационог одбора дошло је до реконструкције владе, промене неких министара и руководилаца националних институција, због чега је из техничких разлога неопходно именовати нове чланове одбора. Недавно је донета одлука да се формира заједнички организациони одбор Србије и Републике Српске, што захтева конституисање практично новог одбора.

– Постоји нацрт обележавања стогодишњице Првог светског рата, у плану је централна државна свечаност за 28. јул ове године, у овом тренутку не бих могао да детаљније говорим о томе, организациони одбор ће доносити одлуке. Министарство рада, запошљавања и социјалне политике, иначе, има свој програм обележавања значајних датума и наравно да ћемо ове године посебну пажњу поклонити обележавању догађаја из Првог светског рата, а урадиће се доста тога и на реконструкцији меморијала овог рата – каже за „Политику” Негован Станковић, државни секретар у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, задужен за борачко-инвалидску заштиту и питања традиције.

За сада је са својим планом за обележавање јубилеја Великог рата искорачило само Министарство одбране, које ће наравно суделовати у свим државним активностима где се то буде од њих тражило. Организоваће се музејске изложбе, Војнофилмски центар „Застава филм” са РТС-ом снима документарни филм „Србија у Великом рату”, организоваће се међународни скуп историчара… Некадашњи аустроугарски брод „Бодрог”, са којег је 1914. гранатиран Београд, данас олупина која се налази на Дунаву у Београду, биће реконструисан и претворен у брод музеј.

М. Галовић
објављено: 24.01.2014.

Последњи коментари

Arsenije drugi | 24/01/2014 14:48

Vlada ne odgovara predsedniku. Na isti način ni državne institucije ne odgovaraju građanima. Imamo li državu? Odnosno, da li ovo što imamo može da računa na definiciju države?

HAŠKI TRIBUNAL OSUDIO SRPSKE GENERALE А где је мартовски прогон,где је „Жута кућа“… где сте Хашке судије када треба осудити шиптарска недела над Србима!!!

Ђорђе Маринковић via 50.000 Чланова који би волили да данас постоји Република Српска Крајина

А где је мартовски прогон,где је „Жута кућа“… где сте Хашке судије када треба осудити шиптарска недела над Србима!!!Док се шиптарски злочинци слободно шетају,Србе осуђујете на вишедеценијске затворске казне у Хашком суду.Срамота!

Хашки трибунал изрекао је данас правоснажне пресуде Николи Шаиновићу, Небојши Павковићу, Сретену Лукићу и Владимиру Лазаревићу, оптуженим за „злочине почињене над косовским Албанцима 1999. године“.
admin.novosti.rs

Tamburasi Rumski – Stanite dani stanite noci ( Pera Petrovic )

https://www.youtube.com/watch?v=jtKVPM6R05Y

Miroslav Lazanski Hitler je pobedio!

https://www.youtube.com/watch?v=yoZbs3Mn84Q#t=61

Sasvim licno – Biljana Djorović

http://www.youtube.com/watch?v=_GP3q6No_g0&feature=share

KAFANSKA MUZIKA

https://www.youtube.com/watch?list=PLA037CA0DA9A19B72&v=7zACsYH3LlM