КАЖУ, ДРЖАВА ЈЕ УБИЛА ЋУРУВИЈУ, А КО – БОРКУ ВУЧИЋ?

                   КАЖУ,  ДРЖАВА ЈЕ УБИЛА ЋУРУВИЈУ,

 

                                  А  КО –  БОРКУ ВУЧИЋ?

 

 

 

Чему опет понављање прича о убиству Ћурувије, кад ни једна досадашња није довршена. Чак и кад би се открило ко је убица, никако да се открије зашто је убијен.

 

Једно је сигурно да до тог злочина није дошло због његових „оштрих критичких речи“, како је написало Удружење новинара, на споменичкој плочи на месту убиства. Било је ту много много тежих ствари,  и на једној и на другој страни, јер ни једна није била усамљена, па ипак већ 14 година  све стоји, и сад одједном, Првом потпредседнику, коме је увек  потребан некакав „тремоло“, нешто што ће да опседне простоту, да стално држи узнемирене духове, све у уверењу да тиме диже своју популарност, своју и своје странке, излази са обећањем да ће већ током ове недеље почети хапшења свих оних који су били налагаоци, организатори и директне убице Славка Ћурувије,  11. априла 1999, у улици Светогорској, у ходнику зграде у којој је становао.

 

Наравно сличних обећања било је већ сијасет, која су, као што се зна, сва изостала, чак је и Мишковић пуштен из затвора, његов главни џокеј у дизању сопственог рејтинга, иако је изјављивао да би Мишковићево пуштање  сматрао за свој лични пораз. У низу нагомиланих и наилазећих догађаја, који обећавају шансу за даље и успешно  „тремолирање“ и узбуђивање,   Мишковић, као да је изгубио и на актуелности и на тежини „случаја“, уосталом њим ће се бавити судство,  утолико пре што ће нов случај, мада стар 14 година, подићи сву јавност на ноге! Зар је мала ствар, 14 година се власт замајава открићем детаља овог уморства, а ево сад, он, једним махом, све открива и све кривце у апс и на суд тера! Да би напетост била што већа, П.п. обећања чак,  да ће поднети оставку уколико не буду похапшени сви они који су умешани у ово 14 годишње трајуће убиство!!

 

Дакле, нема шале!

 

Међутим, има једна пукотина, кроз коју се могу и неке ствари  провући.

 

Наиме, уредник двонедељника „Сведок“, Владан Динић,  неколико је пута већ  писао, да кад год почне по медијима да се прича о убиству Ћурувије, да je то сигурна најава општих избора.

 

Откуд сад па то? И какве везе  те две ствари, међу собом,  имају, да једна другу провоцирају. Тек,  опет се обновила  прича о том убиству, чак се тврди да је оптужница написана, да ће идуће недеље почети хапшења окривљених  али, гле чуда, прича се увелико и о изборима, што значи да је Динић у праву.

 

          Мучно је све то, још и више, кад се преко једног неразјашњеног убиства, од пре 14 година,  доказује да ће  „Коначно  постати јасно  да је Србија земља у којој  злочини не остају некажњени!“

 

У једној правној држави, у којој се рад свих државних  органа заснива на законима, све је јасно, па је потпуно депласирано било кога убеђивати и говорити му, да се у једној таквој држави не може убијати некажњено.

 

Наравно, већ смо навикли да П.п. о свему мора да прича, обећава, прети, и све у најскорије време, које редовно измиче и прекрива оно што је казано.

 

Напослетку,  што  би оптужница о налагодавцима, органиаторима и извршиоцима убиства,  имала бити објављена. То је ствар судска, а не  медијска, и ако се процес буде одвијао како закон налаже, довољно је да буде објављена  судска пресуда, која ће саму себе  задовољити и на којој се не могу правити  и добијати било какви поени.

 

Дабоме, као и обично и што је већ постало навика ова влада  стално истиче да се пре ње ништа није радило, да је, такорећи. све што је нормално и законски, тек са њом почело, са њеним радом. При чему, јој није било чудно, што је усред свог благословеног мандата морала да врши реконструкцију, да смени пола министара, за које су тврдили да нису, ни они, ништа радили!

 

Све је то знано, као што  и оно што наилази, ма како било скандалозно,  неће бити изненађујуће, јер је већ устаљена чињеница, да ова влада  не може да се састави од способних људи, пошто њену кадровску базу чине они  који су  напустили раније странке, под условом добијања уносних места, са свим оним што она доносе. Друго их ништа не интересује!

 

Изненађења нема, свима је јасно, ко хоће да живи  има да се бори  са страначких клупа и позиција, што знају и они који их распоређују и услишују им жеље и потребе. Дакле, П.п. и у мањој, али значајној мери и премијер.

 

Коначно, шта ће се добити, ако и дође до судског процеса поводом тог убиства? Хоће ли тај процес било шта покренути у овој држави?

 

А онда, глупаво је тврдити да је њега држава убила А премијер, да не би изостао иза П.п-а, одмах се испрсио са својом изјавом, да је и Ђинђића убила држава! Што би имало да значи само једно, да они који су осуђени, представљају државу! Чиме се унапред  најављује, да ће и они који буду осуђени, на овом евентуалном суђењу, исто тако представљати државу, без обзира на значај жртви, али што  још више говори о оном који је себи дозволио да тај значај доводи на  исту раван. Тај свет себи све дозвољава, медији су њихови, па и цензори, који би морали бити у једној правној држави знани.

 

Коначно, тешко је рећи ко је уопште држава, поготову  у ових 13 година, баш као што је тешко рећи ко чини државу и у ових 19 месеци?

 

Не желећи да будемо духовити и да засмејавамо читаоце, али испада да државу чине обећања! Она су стално присустна, са њима се оперише  као да су настала из уверења и личне сигурности.    

 

          Но, све се излизало, другачије и не може бити, утолико пре што су уверења, као и све остало, диктирана и налагана. Тако неки Кацин, нико и ништа у Словенији,  али за нас фактор и наредбодавац из ЕУ,  у чије се име противи изборима, што је доказ да ови, својим радом, задовољавају ЕУ, што их, очигледно,  испуњава поносом. Па, нису ни потребни избори.

 

          Кад би се нешто дигао Јован Ристић, који је у свакој прилици истицао, што год узмемо са Запада, као искуснијих у вођењу и организовању државних послова, морало је по њему бити у духу наше традиције и наших потреба, и кад би видео како се овом земљом влада и, још горе, какве све ништарије владају њом,  сместа би се вратио у гроб, ако у сандуку, после 115 година, има још нешто  И док је у време Ристићево,  Србија  све више стасавала и постојала и званично призната и поштована независна држава, данас  благодарећи овим несрећницима, Србија и не постоји, сведена је на географски појам, који се круни и има још да се одкруни.

 

          Према томе, остаје нам да видимо шта ће бити  на суду, ако га буде.

 

          Међутим, постоји још једно неразјашњено и мистериозно  убиство, и то не макар кога, већ  дугогодишње директорке  Београдске и Централне Банке Југославије и министра финансија, Борке Вучић. Уз то и високог функционера СПС-а, што све заједно далеко надмашује Ћурувијин друштвени положај и значај, па ипак његово убиство вуче се по медијима пуних  14 година, док је њено убиство покривено једним рутинским саопштењем о саобраћајној несрећи.

 

         Смрт је затекла 1. августа 2009, на ауто путу Београд-Ниш, близу Лапова,  кад више није било ни Милошевића, ни Ђинђића, те према томе они, као држава, нису могли бити умешани. Био је зато читав ешалон других.

 

 Но, независно од  свих других, ако то уопште може да се претпостави, Дачић, који није ни најмање наиван човек, као шеф СПС–а и министар унутрашњих дела, био је обавезан да спроведе званичну истрагу, ако ништа друго да покрије себе. Међутим, он је, из њему само знаних разлога, прешао преко те загонетне смрти, на „дневни ред“, и тиме  прећутно ослободио било каквих брига оне,који су могли да се брину, да је Борка остала у животу.

 

Наравно у Дачићевој политичкој пракси  то није ни првина, ни новина. Не зову њега бадава и случајно најлукавијем и најпрепреденијим  политичарем

 

Интересантно, ту скоро, загребачки новинар Домагој Маргетић, који је био близак Борки, често се виђајући и разговарајући са њом, сазнао је многе појединости, не само о кипарској афери. Шта више, он је доста логично, посумњао у саобраћајни удес.

 

Наиме, она га је позвала да 1-августа дође у Београд, да би му коначно све испричала што зна, а знала је много. И тим поводом он каже: „Иако је службена верзија смрти Борке Вучић, до данас, остала та саобраћајна несрећа,детаљи ове несреће никада нису до краја истражени и разјашњени, јер је очито многима у Србији, али и Хрватској, Македонији. Црној Гори и САД–у, највише одговарала управо чињеница  да Борке више нема, да је заувек ућуткана, што је  осигурало и политички напредак, и дугогодишње  постојање на политичкој сцени Србије, између осталих и бившег потпредседника Владе Србије, Млађана Динкића“.

 

То су озбиљне речи,  једно сведочанство које се никако не може оставити неважним и успутним, оно је тврдоглво обавезно за све оне који су службено задужени да делују. А, ето, скоро 5 година – тајац. Другим речима, може се са великом вероватноћом сумњати да државним органима, онима који  у њима делују, одговара (из личних разлога) овај тајац, па се може мирно рећи, да је Борку убила држава, утолико пре што су, како је рекао Домагој, у њеном ућуткивању учествовали бројни , чак, међудржавни фактори.

 

Ових дана, као гром из ведра неба, прострујала је премијерова изјава, на дан 48.рођендана, да је решио да се повуче из политичког живота!

 

Са становишта прећутане и неистражене Боркине смрти – касно!

 

Наравно, скочили су одмах његови флигл ађутанти, међу њима и његов најнедокучивији протеже, Дијана Вукмановић, изјављујући, да  „председник  има још много да уради, зарад бољег живота грађана Србије!“

 

Лепа жена, али не би јој сметало кад би имала мало више достојанства, да не кажемо – карактера! Који су то грађани, и који је то – бољи живот?!

 

Наравно, сутрадан је  лично премијер и председник СПС (т) повукао тј.

 

демантовао ту своју изјаву, коју су новинари, наводно,  другачије формулисали. Један  од оних што коментаришу по медијима вести, рекао је – „Нисмо ми те среће“! Мада, можда и јесмо. Са изборима, СПС (т) сигурно одлази у опозицију, а чим ниси на власти, онда ниси ништа, тј. постајеш Коштуница и Тадић    

 

          Да заваршимо са П. п- ом.

 

Ко је учио српску историју, тај се сећа да је Господар Вучић, како каже

 

Слободан Јовановић, „Мање него ико  умео да влада  у редовним приликама“  

 

          После 154 године јавио се један са истим презименом, који има амбицију да буде Господар, али не и „предводитељ народа“, што је Господар Вучић  такође био, али српског народа, док овај не сме да употреби ни реч Србин, већ увек и само грађанин. И стално нешто кука, стално се нешто жали, обећавајући хапшења тзв. тајкуна, борбу против корупције и криминала, а сви ти што се баве тим пословима,  седе му уз „крило“, никог није ни пипнуо, па чак ни Мирослава Мишковића,  ког је прогласио за свог главног џокера у борби за престиж и освајање апсолутне власти, мислећи да ће се тако омилити народу, за разлику од свог далеког презимењака, који је  умео и да заповеда и да влада, и шибом и оборима за непослушне, али вазда на корист   српског народа. 

 

          Наравно, П.п. има и неке олакшавне околности, које проистичу из одрицања Војислава Шешеља, који га је политички и егзистенцијално створио,  и тим одрицањем  морао да прихвати  оне услове који су му, и њему и Томи Николићу, издиктирани  тамо где се они иначе диктирају, једном речи: да се у свему промени  и постане слуга европских интереса.

 

          После пет година од тог преломног тренутка, већ је све било јасно, али с обзиром да су за испуњена обећања, богато  награђени, постали су привлачни за све оне који  желе да се користе њиховом издајом, и свет је нагрнуо, не само из Радикалне странке, већ и из свих осталих, постали су сабирни центар  свих проблематичних људи, који су напуштали своје раније странке, да  би се више и берићетније попели.

 

          Другим речима, први проблем је решен,  дошло је до наглог окупљања свег и свачег, али послушног  света… па је тако  прошао, између осталог, и проблем Космета, иако су се раније заклињали да ће Космет остати у саставу Србије. Видело се како је све текло,  чак је дошло до тога, да Вулин, једна личност са мрачном прошлошћу, изјављује да је Србија спремна на компромис. О каквом компромису може данас бити речи, после  Бриселског споразума. Зар он сам по себи већ није компромис. Не, није. Шиптари траже и тражиће све више и више, независно од тог Споразума, а њима, који заступају Србију, остаје  само да попуштају пред њиховим тражењима, што јасно говори, да примена Споразума, може бити и биће само онаква каква Косову, одн. његовим спонзорима, одговара.

 

          И шта се сад дешава? Нешто крајње непредвиђено. Њихов човек, кога су наметнули косовским Србима за градоначеника  Косовске Митровице,  даје оставку, јер одбија да се потпише на приступу положају, са албанским грбом и заглављем: Косово република.

 

Дакле, остало је у њему још мало недирнутог Српства.

 

И шта им сада остаје него да траже неког другог, прилепчивијег, да њега прогурају за градоначеника у Митровици.

 

Међутим, тај остатак Српства у Крстимиру Пантићу, може да значи  и разбијање државне стратегије на КиМ, што би значило и крах косовске политике. Зато и није чудо, што П.п. признаје нешто што би требало, као нека врста експлозије, да се огласи у ушима и души свих Срба.    

 

          „Наш највећи проблем је како променити свест Срба,  како  би имали другачији  приступ  животним проблемима“.

 

          Дакле, како учинити оно што им је Немачка још пре годину дана наложила – промену националне свести Срба! 

 

          Бедно и срамотно!

 

                                                                   Слободан Турлаков

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: