Последњи председник Совјетског Савеза Михаил Сергејевич Горбачов предао је 25. децембра 1991. шифре војних нуклеарних постројења председнику Русије Борису Николајевичу Јељцину, чиме је, практично, обзнањен распад Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР).
Данас, после 22 године, актуелни руски председник Владимир Владимирович Путин намерава да ствари врати на некадашње место и обнови постојање евроазијског џина. Уосталом, он је одавно свет уздрмао својим ставом да је „распад СССР-а био највећа геополитичка трагедија 20. века”.
Путин не намерава да учини корак назад. Догађај из 1991. не само да је географски изменио изглед „Старог” и Азијског континента, него је многим земљама омогућио да се прилагоде такозваним западним вредностима, и да их у потпуности прихвате као своје. Неко са више, неко са мање успеха. Председникова идеја је да се повратком на старо, у ствари, крене напред – али заједнички и убрзаним темпом.
Шеф руске државе полази од чињенице да су Царинска унија (коју засад чине Русија, Белорусија и Казахстан), потом Организација договора о колективној безбедности (ОДКБ), такође заснована у оквиру бивших совјетских република, па и Евроазијска унија, довољна основа да се поједине некадашње чланице СССР-а прихвате заједничког посла и заједничке одговорности.
Западни аналитичари Путинову идеју, међутим, тумаче као искључиву намеру Москве да поново око себе окупи совјетску браћу. Другим речима, савез који би био створен као пандан ЕУ ипак би почивао на другачијим постулатима од европских. У томе свакако има истине, али савез Европљана се у последњим годинама показао као прилично климава конструкција и, што је најгоре, подложна свакојаким утицајима са стране.
Путин управо то жели да избегне и зато није за чуђење то што његова иницијатива укључује и сарадњу са појединим осведоченим евроазијским аутократама. Како наводи „Фајненшел тајмс”, циљ Москве је да изгради наддржавну политичку структуру, што са собом повлачи делимичну предају суверенитета осталих потенцијалних земаља чланица. А у контактима са евроазијским лидерима паре су те које најлакше отварају сваку браву. Видело се то недавно на примеру Украјине, као и Белорусије. Прва је добила директну помоћ од 15 милијарди долара, а друга између 7 и 12 милијарди, и то на годишњем нивоу.
Ма колико била моћна и располагала великим резервама свих могућих енергената, ни руска каса није баш без дна. И ту би могли да се јаве проблеми. Јер тешко је веровати да би Путин био спреман да своју већ четрнаестогодишњу популарност угрози успорењем, па и смањењем, животног стандарда сопствених сународника (и бирача), зарад добробити житеља неких других „пријатељских држава”, међу којима је и Египат за који је одвојено 12 милијарди долара.
Са друге стране, такав приступ Евроазијском савезу само би додатно осоколио све оне који су склони корупцији, посебно у административном апарату. А ту битку Русија још није добила ни на сопственом терену.
Финансијска помоћ другим државама, наравно, није руски изум. Уосталом, како у својој књизи „Нова спољна политика САД” напомиње аутор Ханс Моргентау, „помоћ другим државама у суштини представља изузетно ефикасно средство за поткупљивање савезника, мада је реч углавном о беспотребном расипању средстава”. И он наводи Египат као пример земље у коју је Вашингтон уложио много а добио врло мало.
Обнова пуне сарадње бивших совјетских република ипак има дубоког оправдања. Реч је пре свега о компатибилности привреда, постојању неопходне инфраструктуре, бесцаринским погодностима које би утицале на појевтињење „источних производа” и на европском и другим светским тржиштима. Али постоји и много шта што оптерећује овај пројекат. У питању су, пре свега, локални ратови који се, као у Чеченији или Дагестану, воде под плаштом борбе против тероризма, или спор око Нагорно Карабаха који мути односе Јерменије и Азербејџана…
Како би се остварила идеја поновног окупљања бивших совјетских република, своју реч морају да кажу и они који су, својевремено, чинили шта су могли да растуре ову велику земљу. Ту се пре свега мисли на САД и њене стратешке партнере. Овај пут није реч о неком новом могућем „хладном рату”, мада се и оружјем звецка свакодневно, или дизању нових „берлинских зидова”. У питању је – посао.
Јер ако Запад већ мора да води рачуна о кинеском привредном буму, најмање што би му требало јесте да се нешто слично појави и у оквирима евроазијске заједнице. А таква могућност у данашњој отвореној размени технологија није ни најмање искључена.
објављено: 13.01.2014.