ЗА НЕВЕРОВАТИ!!! – (коментар Небојше Јовића на вест о оставци Крстимира Пантића)

Небојша Јовић (поводом Пантићеве “оставке”): ЗНАЛИ СТЕ ГОСПОДО СВЕ!!! И СВЕСНО ЛАГАЛИ НАРОД ТЕРАЈУЋИ ГА У НЕСРЕЋУ И НЕСТАЈАЊЕ!!!

 

3 Votes

 

Jović1-445x270
Небојша Јовић
11.01.2013.

ЗА НЕВЕРОВАТИ!!!

(коментар Небојше Јовића на вест о оставци Крстимира Пантића)

Vest o Panti– Није им сметало да ПРИЗНАЈУ ИЗБОРЕ КОЈЕ ЈЕ РАСПИСАЛА ткзв ПРЕДСЕДНИЦА квазиДРЖАВЕ КОСОВО;

– ПРИХВАТИЛИ су и признали АЛБАНСКЕ ИЗБОРЕ РАСПИСАНЕ ПО ЗАКОНИМА ткзв НЕЗАВИСНОГ КОСОВА;

– ЛАГАЛИ И ПОЗИВАЛИ НА ИЗБОРЕ ЗА “ЗСО” ИАКО СУ ЗНАЛИ ДА ЋЕ ОНА БИТИ ДЕО “К О С О В С К И Х” ИНСТИТУЦИЈА;

– ПРИХВАТИЛИ гласачки листић на коме је стајао лого НЕЗАВИСНОГ КОСОВА…

И сада им смета нека заклетва или спорна реченица???

ЗНАЛИ СТЕ ГОСПОДО СВЕ!!!

ЗНАЛИ СТЕ И СВЕСНО ЛАГАЛИ НАРОД ПОЗИВАЈУЋИ ГА, ПРЕТЕЋИ И ПРИСИЛОМ ГА (СА СВОЈИМ ФБ ПРОФИЛИМА И ФБ СТАРЛЕТАМА) ТЕРАЈУЋИ У НЕСРЕЋУ И НЕСТАЈАЊЕ!!!

Зашто не објасните полицији срБској зашто остају без посла када сте ТВРДИЛИ ДА НИКО БЕЗ ПОСЛА ОСТАТИ НЕЋЕ… а полицајци су САМО ПОЧЕТАК… И СТРАДАЊЕ И НЕСТАЈАЊЕ ТЕК СЛЕДИ!

Зато, НЕ ЛАЖИТЕ ПОНОВО, НЕ ГЛУМИТЕ НАИВНЕ, ЧАСТ И ДОСТОЈАНСТВО СТЕ ИЗГУБИЛИ ОНДА КАДА СТЕ СВОЈ НАРОД ХИСТЕРИЈОМ ФБ СТАРЛЕТА И НАВОДНОМ НАИВНОШЋУ СВОЈИХ ФБ ПРОФИЛА “УТЕРАЛИ” У НЕЗАВИСНО КОСОВО.

Знамо вас, препознајемо и добро знамо да разбојник не може проповедати јеванђеље, нити проститутка поштење, а поготово ИЗДАЈА НЕ МОЖЕ БИТИ “ОТРЕЖЊЕЊЕ” и ПОВРАТАК ПАТРИОТИЗМУ!

Ако је и од вас… МНОГО ЈЕ!!!

Шта је Србима Њу Џерси

On Saturday, January 11, 2014 10:14:28 AM, Сиви Соко <cubucoko@gmail.com> wrote:

Сиви Соко


Posted: 10 Jan 2014 03:53 PM PST
Како функционишу демократија, ефикасна држава, локална самоуправа и толеранција – пишем ово без наводника чисто читљивости ради – у земљи која их бомбом, сликом и превратом утерује остатку света, савршено илуструје случај прошлогодишње саботаже саобраћаја у Њу Џерсију.

Форт Ли (означено) via Google Maps

Форт Ли (Fort Lee) је место (borough) у савезној држави Њу Џерси, са око 35.000 становника. Са северним делом острва Менхетн, тј. градом Њујорком, повезује га мост „Џорџ Вашингтон“ преко реке Хадсон. Начелник Форт Лија је из редова демократске странке, и зове се Марк Соколић (Mark Sokolich). Гувернер државе Њу Џерси, корпулентни Крис Кристи (Chris Christie) припада другој екипи америчког политичког дуопола, републиканцима.

Деветог септембра прошле године, прилази мосту „Џорџ Вашингтон“ напрасно су и без објашњења затворени. Настао је четворосатни метеж на друмовима – застоји, несреће, повреде – при чему ни хитне службне нису могле да приђу болесницима или трагају за несталима. На први поглед, рекло би се да је реч о нуспојави америчке овисности о аутомобилима, ненамерној забуни неспособних бирократа која је брзо отклоњена, па су становници Форт Лија и Њујорка  наставили да возе на релацији „кућа-пос’о“.

Истина је, међутим, далеко мрачнија: саобраћајна катастрофа у Форт Лију била је намерна, дело политички осветољубивих функционера из кабинета гувернера Кристија (помиње се Бриџит Кели – Bridget Kelley – заменик шефа кабинета, као и неки други) како би се напакостило начелнику Соколићу.

У електронској преписци обелодањеној почетком ове седмице, Кристијеви помагачи за децу која су сатима заглавила у школским аутобусима криве што су им „родитељи гласали за Буоно“ – госпођу која је била противкандидат Кристију за гуверенера. Соколића називају „идиотом“ и предвиђају „хладан [изборни] новембар за малог Србина“, док паничне захтеве властима да отворе прилазе, непозната особа коментарише са „Је ли зло што се смешкам?“ (извор)

Соколић је био бесан: „Како се усуђујете да намерно изазовете саобраћајну катастрофу у мом месту? Ово је пример најотровније и најприземније врсте политике“. Тражио је од гувернера извињење, објашњење, и обећање да се „овакво нешто више никада неће поновити.“

То извињење још није стигло; иако је гувернер Кристи одмах отпустио Бриџит Кели, правда се да он није имао ништа с тим. Све је, вели, рађено без његовог знања, а камоли одобрења. Што, ако је истина, значи да се он у свом кабинету много и не пита…

Додатну димензију овој америчкој ујдурми дао је и „српски фактор“ – односно, цитат из порука које су завереници размењивали који о начелнику Соколићу говори као „малом Србину“ („little Serbian“).

Читајући Kurir и Танјуг, могли бисте помислити да се све окретало око Соколићевог – наводног – српства:

Са сајта листа Kurir, 9.1 2014

За то време, Славка Драшковић – „директорка владине Канцеларије за сарадњу са дијаспором“ – преко агенције Бета (коју овде преноси Србин.инфо) ствара утисак да она лично представља српску дијаспору у САД, која наводно тражи извињење од Кристија лично (!).

Па онда још вели: „Не смемо дозволити да се свако презиме које се завршава на ‘ић’ идентификује са лошим и погрдним, и да као у овом случају, постане жртва предрасуда и предубедјења (sic) када је у питању српски народ.“

Драшковић кривца за ово види у томе што су „Србија и Срби су од рата деведесетих година изгубили медијску кампању а тиме и добро име и углед“. Значи, свеопшту, хорску сатанизацију она назива „медијском кампањом“ и све сматра питањем управљања утисцима? Типично за београдску квислингократију. Као и, уосталом, навођење воде на сопствени млин изјавама попут ове:

„Србији је потребна одлука, добра лоби фирма и помоћ српске дијаспоре како би информације о Србији и српском народу вратиле добро име Србије.“

Па шта чекате на ту одлуку већ 13 година, одобрење Великог Брата? Да има за кога да се лобира, можда би се и могло. Али дијаспора одавно више не верује људима који гледају да се на њен рачун докопају канцеларије и улазница на коктеле у амбасадама, и не ураде апсолутно ништа да допринесу било чијим интересима сем сопствених.

Притом нико да спомене реакцију самог Соколића, који је – напоменувши да је Хрват – изјавио: „Имам пријатеље Србе за које сматрам да су увређени, јер је ово [у поруци] речено на ниподаштавајући начин.“ И тако нас боље одбранио од свих самозваних удружења, владиних канцеларија и бозгначијих комесара.

You are subscribed to email updates from Сиви Соко
To stop receiving these emails, you may unsubscribe now.
Email delivery powered by Google
Google Inc., 20 West Kinzie, Chicago IL USA 60610

Krstimir Pantić podneo ostavku

Krstimir Pantić je podneo neopozivu ostavku na mesto zamenika direktora Kancelarije za KiM. U saopštenju kojem obaveštava javnost o svojoj odluci navodi da ostavku podnosi zbog toga što „ne želi da svojim delovanjem nanosu štetu Vladi Srbija i građanima Srbije“.
Pantić se osvrće na opstrukcije vezane za konstituisanje Skupština opština na severu KiM koje, kako kaže, dolaze iz Prištine ali i iz Brisela.
Izbor koji su održani na KiM, a koji su navodno bili statusno neutralni i u organizaciji OEBS-a, bili su jedna velika prevara od strane međunarodne zajednice, tvrdi Pantić.
Predstavnici OEBS-a su nakon što smo predali izborni materijal na njima nalepili grb Kosova i natrpis Republika Kosovoi kao takav ga prosledili u Prištinu – navodi Pantić.
Ovih dana predstavnici EU pokušavaju da nas ubede da budemo malo kreativnii, da zažmurimo na jedno oko, pa su nam ponudili nekoliko nepristojnih predloga. Naime, gradonačelnici bi u prisustvu novinara položili usmeno svečanu izjavu, a onda u zatvorenom delu sednice potpisali izjavu na kojoj će biti grb Kosova prekriven stikerom, dodaje Pantić u saopštenju.
Ako međunarodna zajenica nastavi da vrši pritisak na legitimno izabrane građane, stvoriće se novi bezbednosni vakuum i pitanje je da li će više ikada biti moguće održati izbore na severu Kosova i Metohije.
Kako je ranije danas najavljeno, konstitutivne sednice sve četiri opštine na severu Kosova i Metohije, trebalo bi da budu održane danas posle podne.
Iyvor su navodno naveli da je postignuto je kompromisno rešenje sa međunarodnom zajednicom i Prištinom, kojim se neće dirati u statusnu neutralnost.
Predsednik Građanske inicijative „Srbija, demokratija, pravda“ Oliver Ivanović izjavio je da će danas biti održane svečane sednice četiri opštine na severu Kosova i Metohije.
„Danas će biti održane svečane sednice za četiri opštine na Severu. Kao i obicno, ni po njihovom, ali ne baš sasvim po našem zahtevu“, napisao je Ivanović na svom Tviter nalogu.

Krstimir Pantić podneo ostavku | Politika | Novosti.rs


Објавио Blogger у ЗАПИС 31 датума 1/11/2014 05:22:00 поподне

Стефан Каргановић: Политичка обука за светлу будућност

Стефан Каргановић: Политичка обука за светлу будућност

 

Чињеница коју је „Блиц“ у свом издању са Републику Српску[1] сасвим рутински открио, да је прво у Мостару у октобру, затим у Бања Луци од 6. до 8. децембра 2013, немачка Фондација Конрад Аденауер (ФКА) за челнике и активисте опозиционих странака у РС уприличила политички семинар „Формирање власти у демократским друштвима,“ не би требало да изазове изненађење. Пипци ове Фондације, која наступа иза бенигне репутације послератног западнонемачког канцелара, буквално се протежу свуда, не само по Србији и БиХ, већ и у најмање седамдесет земаља широм света.

 

Директорка ФКА у Сарајеву, Сабина Велкнер, изјавила је овим поводом „Блицу“ да је циљ сусрета са домаћим политичким странкама да се „омогући дугорочна сарадња базирана на политичким садржајима…Да ли ће из тога у коначници настати владајућа коалиција,“ невешто се вајка госпођа Велнер, „то није у нашим рукама. Али, у сваком случају, овде је неопходна политика усмерена на дугорочну сарадњу, која ће се базирати на заједничким вредностима и циљевима, како би се земља покренула напред.“[2]

Одмах после потписивања дејтонског мира Фондација Конрад Аденауер је отворила представништво у Сарајеву, а од 2001. године присутна је и у Србији. Задатке Фондације својевремено је објаснио њен први директор за Србију, Грегор Рисел: поред подршке процесима „демократизације“ и „европских интеграција,“ „не најмање важно, ради се на образовању политичара друге и треће генерације, без чега средњорочно и дугорочно гледано није могуће остваривање прва два циља.“ Немачки педантно, далековидо и темељно. Семинар који је Фондација организовала у Републици Српској, вероватно имајући у виду изборе заказане за октобар 2014. године, савршено се уклапа у постављене задатке. На такав закључак наводи и Рислова оцена да је „…важно схватити процесе политичког одлучивања и утицај релевантних група и сходно томе одређивати с ким и на који начин треба радити.“ [3]

Када говоримо о свеприсутности пипака ове организације, то није преувеличавање. ФКА већ годинама на овим просторима држи семинаре и радионице на тако разнородне теме као што су црквене радио емисије,[4] сарађује са званичним установама у састављању „кодекса државних чиновника“,[5] организује скупове о задовољавању верских потреба затвореника на издржавању казни у Србији,[6] и држи радионице за „младе независне новинаре“.[7] Томе треба додати и стипендије које Фондација додељује, али под врло занимљивим условом да је кандидат „активан политички или друштвено ангажован у социјалној области, [показујући] интерес и залагање за изградњу цивилног друштва.“[8] Профил идеалног стипендисте који се на овако кодиран начин сугерише довољно је јасан и нема потребе за додатним разјашњавањем.

 

То су све, наравно, узорне активности, како приличи удружењу насталом испод шињела немачке демохришћанске странке – чији је утемељивач-канцелар, побожни римокатолик „Der Alte“, био градоначелник Келна и под нацистима и под британском окупацијом после завршетка рата.[9]

Међутим, наведене беневолентне иницијативе за бољитак друштва у Србији и БиХ не исцрпљују опсег рада ове, како се чини, пожртвоване Фондације која је преузела на себе чак и да учествује у припремама за изборе у Републици Српској, бар у оној мери у којој би фаворизованим политичким странкама то могло користити. Фондација је заправо ангажована на низу пројеката који сугеришу нешто више од случајне везе између њене мисије и циљева званичне немачке политике. Тако је, на пример, 2011. у италијанском граду Канденабија посредовала у сазивању скупа ентитетских лидера из БиХ на тему „Да ли је устав БиХ компатибилан са ЕУ“.[10] Иза ове наизглед безазлено формулисане теме крио се покушај сламања отпора руководства Републике Српске на наметање централистичког концепта државе, који би развластио ентитете под изговором стварања услова за бржи пријем у ЕУ. Покушај није уродио плодом, али разлог зашто је „посао“ био поверен Фондацији уместо некој установи званичнијег карактера биће да је открио својевремени београдски директор Рисел у већ наведеном интервјуу. Он је рекао да „као директор немачке политичке фондације, имам добру позицију да не морам да говорим компликованим дипломатским језиком, већ могу директно да кажем шта ми се допада, а шта не и да отворено укажем на проблеме.“[11]

Мада се за немачке дипломатске представнике у Србији не би могло тврдити да су претерано дискретни у свом начину изражавања, слобода коју ужива Фондација Аденауер као формално приватно удружење, које наводно наступа независно од циљева званичне политике, сигурно пружа одређене погодности. Широј јавности је скоро непознато, али Фондација Аденауер је дубоко инволвирана у „решавање“ косовског питања, и то на начин који се фрапантно подудара са циљевима немачке, и уопште западне, политике. У марту 2013. Фондација је предложила радну верзију „оквирног споразума Србије и Косова“ која, између осталог, предвиђа да „обе стране развијају међусобне добросуседске односе засноване на немешању у унутрашња питања и обостраном поштовању територијалног интегритета.“[12] Ови побожни европски демохришћани очигледно не виде никакав проблем у охрабривању званичне Србије да се не меша у „унутрашње послове“ сецесионистичке територије под управом нарко банде која се, при том, сумњичи за извршење гнусних – неки би се изразили још оштрије и рекли би, канибалистичких – злочина против човечности.

Конкретно на подручју Босне и Херцеговине, Фондација Аденауер потврђује своје присуство низом активности које шаљу јасну поруку о томе којим је политичким снагама наклоњена. То се да наслутити по студији насловљеној „Уставно право Босне и Херцеговине,“ објављеној 2012. године у Сарајеву у издању Фондације, из пера политички коректног коауторског састава.[13] На ово се логички надовезује уговарање заједничких пројеката у сарадњи са „Уставним судом БиХ“,[14] спорном недејтонском творевином успостављеном декретом Високог представника. Уплитање у домаћи политички процес на нивоу обучавања активиста из пробраних странака за „демократско формирање власти“ уочи, по некима, кључних избора у Републици Српској у октобру ове године, зато уопште не представља значајан искорак из уобичајених активности ове интересантне Фондације.

Мада се Фондација Аденауер труди да не делује превише бучно, ипак, недавно њено присуство су оперативно забележили органи власти Руске Федерације. У оквиру вршења надзора над страним агентурама, и у складу са недавно донесеним законом, државно тужилаштво РФ је у марту 2013. извршило претрес просторија и покренуло опсежну истрагу делатности Фондације Конрад Аденауер на тлу Русије, не обазирући се на уложене протесте немачког МИП-а. У прави час, могло би се рећи, јер – како у вези са нередима у Украјини сазнајемо од немачког недељника „Дер Шпигел“ – „Фондација Конрад Аденауер, тесно повезана са ЦДУ-ом, у свему томе игра важну улогу, а и сам Кличко [вођа једне од прозападних политичких група-наша примедба] је изричито молио саветнике Ангеле Меркел за помоћ те фондације.“[15]

На плану политичке подршке за сада неуспелом прозападном пучу у Украјини, изгледа да су канцеларкини саветници изашли у сусрет Кличковој молби. Већ 2. децембра 2013, док је операција на кијевском Мајдану још увек била у пуном замаху, огласио се „Европски хришћански политички покрет“ (ECPM), кровна организација побожних демохришћанских партија на Западу, којој припада немачка странка ЦДУ канцеларке Меркел, па самим тим и њен политички сателит, Фондација Конрада Аденауера. Предвидљивом реториком, у саопштењу се оштро осуђује „прекомерно коришћење силе против мирних демонстраната, уз апел украјинској влади да испоштује вољу, људско достојанство и основна права украјинског народа.“[16]

Уз врло мало маште, могуће је замислити емитовање сличних апела када планирани нереди избију у Републици Српској, на јесен пред изборе, и досегну одређену критичну тачку. Инфраструктура за извођење „обојене“ представе у Бања Луци видно се монтира и тренинг опозиционих пиона за улоге које ће им тада бити додељене несумњив је доказ да је у припреми озбиљан политички перформанс. У оквиру постављања позорнице, треба истаћи још два елемента „меке моћи,“ поред Фондације Конрад Аденауер. Они ће доћи до изражаја када буде наступио одговарајући тренутак.


Први међу њима је симптоматично недавно покретање у Бања Луци новине на енглеском језику и на врло квалитетном папиру, „Srpska Times.“[17] У импресуму стоји да је тираж, за сада, 5.000 и да се новина дели бесплатно. То је већ довољно да покрене нека критичка питања, бар код оних који нешто знају о трошковима везаним за издавачку операцију овакве врсте. Да ли „Srpska Times“, као и „Слободну Републику“ Николе Дроњка, финансирају Срби из дијаспоре и грађани Републике Српске којима је стало до промоције њихове републике на страним језицима?

 

Један детаљ у вези са „Srpska Times“ који је вероватно промакао већини тих локалних донатора – домаћицама, пензионерима, ратним ветеранима, радницима, па чак и студентима филологије – је то да се ова репрезентативна новина у штампаној и интернет верзији објављује не на добром, него на савршеном енглеском језику. Студентима филологије то ће сигурно добродоћи за вежбу, али поента није то него нешто друго. За искусно око нема дилеме да лектор „Srpska Times“ може да буде само неко ко влада идиоматичним, матерњим енглеским језиком. Та особа или у редакцији ради као волонтер, или за своје услуге прима плату која, за услове Западног Балкана, мора да је позамашна. У овој другој варијанти, одакле средства за такав луксуз, посебно високотиражној публикацији која се дели бесплатно?


„Srpska Times“ можда ипак није тако велика енигма као што би се на први поглед могло помислити. Тајминг њеног настанка, у односу на планиране догађаје, је први знаковити путоказ ка сврси којој служи. Други је врло умерен тон у почетној фази деловања, попут западног обавештајног пројекта „Ал Џазира“ када је био на сличној етапи, што је служило стицању кредибилитета за накнадну употребу. Зато ћемо понудити следећу хипотезу: током наредних месеци „Srpska Times“ ће деловати врло обазриво и неконтроверзно. Његова права улога доћи ће до изражаја тек од средине године, када ће се од прикупљаног кредибилитета – по већ устаљеној либијској и сиријској матрици – трансформисати у „опсерваторију“ која ће западне медије снабдевати запаљивим извештајима са терена.


Друга нагазна мина западне „меке“ политичке моћи је аморфно названи „Центар за истраживања и студије – ГЕА“[18] из Бања Луке, који већ неколико година делује из позадине, али се однедавно пројектује у све већој мери као извор објективних оцена у вези са економском политиком и трендовима у РС. Задаци „Центра ГЕА“ описују се на његовој интернет презентацији низом магловитих и необавезујућих флоскула као „подржавање домаћих политика од значаја за одрживи развој,“ „едукација и јачање људског капитала“ и „борба против сиромаштва и заштита људских права.“

 

Међутим, много информативнији од тога о стварној мисији овог „труста мозгова“ је списак организација које подржавају његов рад: „USAID,“ „Делегација ЕУ,“ Канцеларија америчке амбасаде у Сарајеву, Фондација за Отворено друштво (Сорош), и „Центри цивилних иницијатива.“ Ова последња установа је још једна из низа лажних невладиних организација коју финансирају извори из истог политичког миљеа.[19]

За потребе обликовања предстојеће изборне кампање у Републици Српској, поред одговарајућег тренинга припадницима прозападне опозиције коју нескривено протежирају инструменти „меке“ моћи као Фондација Аденауер, кључни су такође доминација протока информација према иностранству (нужан предуслов за успешну сатанизацију) и демагошка критика друштвено-економског стања, да би у правом тренутку преврат добио привид моралног и психолошког оправдања. Понашање „Центра ГЕА“ за сада следи исту тактику која је прописана за „Srpska Times,“ што значи одржавање релативно ниског профила и избегавање претеривања сваке врсте. У координацији са другим факторима и развојем ситуације у Републици Српској, те уздржаности, срачунате на прикупљање позитивних поена, биваће све мање.

 

Инфраструктура сарадника из политичких странака и лажног невладиног сектора активираће се највероватније средином године. У међувремену, терен за њихов наступ припрема улична пешадија преврата. По речима једнога од тренутних челника ових формација, Николе Дроњка, „оно што ћемо ми радити, поготово у наредном периоду, биће перформанси по градовима. Покушаћемо да мотивишемо људе да изађу на улицу и покажу своје незадовољство…промјена није ако сте код куће и ако водите револуцију на тастатури и Фејсбуку. .. Режим Милорада Додика, та јањичарска свијест коју посједују, они само разумију језик улице, протеста и демонстрација.“

 

На питање водитеља интервјуа: „Хоћете рећи, језик силе?“, схвативши да је предалеко отишао у откривању карата, Дроњак за нијансу – али и даље врло знаковито – модификује свој коментар:

„Па, не баш силе. Ненасилне борбе. Циљ је ненасилна борба, пркос. Јер њих највише боли пркос на улици.“[20]

Inline image 1

Обојене револуције: разне крпе, исти Дроњци

 

„Ненасилна борба“ је, подсетимо се, терминолошка шифра Џина Шарпа и пуковника Хелвија која се односи на покретање циклуса „провокација – ескалација.“ У тој игри, насиље не само да није искључено већ је предвидљив и пожељан исход. Само што се, професионалном манипулацијом утисака, виновници насиља пропагандно представљају као жртве.

 

Судећи по владању концептима и терминологијом, Дроњак је још пре политичара био на „семинару,“ што је логично када се има у виду да је, за разлику од осталих актера, активна улога њему предвиђена већ у првом чину. У другој половини јануара очекује се његово поновно присуство у Београду да се састане и посаветује са искуснијим колегама који су ангажовани на истом послу.


Могуће је да ће, након Дроњковог наредног боравка у Београду, директор Канваса (бившег Отпора), Срђа Поповић, као у случају Марка Ивковића – активисте са дебелим Отпор-Канвас досијеом, кога су украјинске власти недавно избациле из земље за подстицање на насиље и изазивање нереда – изјавити да ни он ни чланови његове организације никада нису чули за Николу Дроњка.[21] У том случају, знаћемо засигурно да права сврха, у врло кратком интервалу, друге посете Николе Дроњка Београду – није било само да ове године баш ту прослави светога Јована.

 

(Текст је објављен у Печату бр. 301 од 10. 1. 2014)


[1] “Блиц“, 18, 19 и 20. децембар 2013.

[2] Ibid., 18. децембар 2013.

[3] „Време,“ 13. фебруар 2003.

[4] http://www.svetigora.com/node/11595

[5] http://suk.gov.rs/sr/dokumenti/prirucnici/

[6] http://ombudsman.npm.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=316%3A—-q————q&catid=87%3A2011-10-24-12-47-07&Itemid=75&lang=sr

[7]http://www.dobrevesti.rs/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%82/item/3260-prvi-seminar-posve%C4%87en-preduzetni%C4%8Dkom-novinarstvu-u-srbiji-odr%C5%BEan-je-u-beogradu-u-okviru-medijskog-programa-za-jugoisto%C4%8Dnu-evropu-fondacije-konrad-adenauer

[8] http://www.iserbia.rs/konkurs-stipendije-nemac-ke-fondacije-901/?l=cir

[9] http://www.kas.de/serbien/sr/publications/34781/

[10] http://srpska.etleboro.com/read.php?id=94481

[11] Ibid.

[12] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/konrad-adenauer:-radna-verzija-okvirnog-sporazuma-srbije-i-kosova_376669.html?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed%3A+RtvPolitikaCir+%28%D0%A0%D0%A2%D0%92+%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0%29

Навлачење Србије не само да индиректно призна „Косово,“ већ и да пристане да буде примљено у УН је део истог политичког пројекта у коме Фондација Аденауер активно учествује, види „Новости,“ 12. децембар 2013.

[13] http://www.kas.de/wf/doc/kas_33649-1522-15-30.pdf?130227155156

[14] http://ccbh.ba/srp/press/index.php?pid=3843&sta=3&pkat=606&kat=605

[15] http://www.spiegel.de/international/europe/russian-authorities-raid-german-foundations-and-ngos-a-890969.html

[16] http://www.ecpm.info/k/en/n9278/news/view/589631/68580/ecpm-president-yanukovich-should-respect-choice-of-ukrainian-people.html

[17] http://www.indikator.ba/index.php/ekonomija/aktuelnosti/11698-the-srpska-times-novi-projekat-frontala

[18] http://www.gea.ba/latn/?page=1

[19] http://www.cci.ba/pages/1/35/8.html

[20] http://www.6yka.com/novost/48774/nikola-dronjak-borim-se-da-izademo-iz-septicke-jame-dodikove-vladavine

[21] http://www.kurir-info.rs/srda-popovic-niko-ne-zna-ko-je-marko-ivkovic-otporas-iz-ukrajine-clanak-1151691

РАДИО СНАГА НАРОДА

http://snaganaroda.rs/inforatnici-11-01-2014/

Bora Čorba: Mađarska nam otima Vojvodinu masovnim deljenjem pasoša

Bora Čorba: Mađarska nam otima Vojvodinu masovnim deljenjem pasoša

bbora djordjevic corba 300x185 Bora Čorba: Mađarska nam otima Vojvodinu masovnim deljenjem pasoša

NOVI SAD – Frontmen grupe „Riblja čorba“ i član Glavnog odbora DSS Bora Đorđević kaže da je u toku akcija Mađarske na odcepljenju Vojvodine od Srbije.

– Uskoro ćemo slušati slogan: ,,Dogodine bez Vojvodine”. Vrši se jedna tiha akcija otcepljivanja Vojvodine na jedan jako perfidan način. Taj način je i ovo pomahnitalo masovno davanje pasoša od strane Mađarske države, pa svako može da dobije pasoš, ako zna par reči mađarskog i ako mu je neko bio u Austrougarskoj već nešto – izjavio je Đorđević u intervju za „Novine novosadske“.

I.M.

Bilo zabranjeno a sada se otkriva: Hičkokov dokumentarac o nacističkim logorima smrti – VIDEO

alfred-hickok

Njegovo prikazivanje posle rata je zaustavljeno pošto je došlo do promene politike prema Nemačkoj. Hičkokuje dostavljeno sve što su Britanci i Sovjeti snimili prilikom ulaska u mnogobrojne koncentracione logore. Majstor horora“ bio toliko šokiran materijalom koji je dobio, da nedeljama nije ulazio u studio.

Dokumentarni film Alfreda Hičkoka o nacističkim koncentracionim logorima, koji je nastao posle Drugog svetskog rata, ali nikada nije bio prikazan, konačno će ugledati svetlo dana.

Posle intervencije stručnjaka Kraljevskog ratnog muzeja, film je u odličnom stanju, a kako je rekao kustos muzeja Toni Higit, njegovo prikazivanje posle rata zaustavljeno je, pošto je došlo do promene politike prema Nemačkoj.

Za režisera filma izabran je Hičkok, kome je dostavljeno sve što su Britanci i Sovjeti snimili prilikom ulaska u mnogobrojne koncentracione logore.

Bilo je zamljišenjo da on film završi u veoma kratkom roku, ali je „majstor horora“ bio toliko šokiran materijalom koji je dobio, da nedeljama nije ulazio u studio.

Kada je film konačno bio završen, saveznici su zaključili da bi poske Nirnberškog procesa, a u sklopu promene političke klime, bio suvišan još jedan šamar Nemačkoj.

U Kraljevskom ratnom muzeju osamdesetih godina je pronađeno šest, od sedam rolni Hičkokovog filma i nešto od tog materijala je bilo prikazano na Berlinskom festivalu 1984. godine.

U međuvremenu je pronađen i materijal sa sedme rolne, koja je nedostajala, a stručnjaci Kraljevskog ratnog muzeja su sve obradili koristeći digitalnu tehnologiju.

Premijera filma očekuje se krajem ove godine, jer posao na obradi filmskog materijala još nije kompletno završen.

VIDEO: http://www.youtube.com/watch?v=xI_6oLPC-S0

(Kurir)

PLAGIJATOR ANASTAS KONDO – Memoari – Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

PLAGIJATOR ANASTAS KONDO

Memoari –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Posle objavljivanja moje disidentne poeme BOJANA, Dubrovnik 1952.godine, počela je ne samo titoistička medijska blokada protiv mene, već i intrigiranja, nemilosrdna borba protiv mene i onih mojih dela, koja sam – i pored te blokade – uspeo da objavim tu i tamo, na našen, srpskom jeziku, pa i na kojem stranom. Ovu blokadu i ova intrigiranja, ovu besprincijelnu borbu protiv mene i mog stvaranja prihvatili su i razvili Titoisti albanske dijaspore kod nas, u Jugoslaviji, u službi jugoslovenske UDB-e. U nastavku ove borbe, UDB-a me i uhapsila, a njeni Albanci su mi izašli kao svedoci te njene inscenirane optužnice, tobože za neprijateljsku agitaciju i propagandu protiv narodne vlasti, socijalizma, komunizma, bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, jer su tobože oni, titoističke vlasti i njeni albanski svedoci Adem Demači i Bahri Brisku, bili za batstvo i jedinstvo, pa i za narodnu vlast, za socijalizam i komunizam, što su nam dokazali (i vlasti i njeni svedoci!) svojom aktuelnom socijal-fašističkom stvarnošću i kriminalnim razbijanjem batstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, dovršeno i ostvareno posle ovog mog hapšenja.

Po izlasku iz zatvora, pošto sam emigrirao u Albaniju (na putu za SSSR!) ovu medijsku blokadu i borbu protiv mene i mog stvaranja nastaviće Titov ratni i posle ratni kolega, Albanac Enver Hodža, sa svojom socijal-fašističkom klikom na vlasti, koji su me 10 godina držali interniranog, a zatim me uhapsili (i oni kao disidentnog književnika!) i osudili službeno na 43 godine monstruoznog zatvora, faktički su me osudili na smrt, pa su to i pokušali da ostvare preko zatvorskih vlasti i osuđenika u njihovoj službi. Iako u medijskoj blokadi, pa i u zatvor, ja sam ne samo sa « slobode », već i iz zatvorske ćelije uspeo da objavim, pored ostalog: sa « slobode » roman IZDAJA, zbirku pripovedaka ODJEK KORABA i novelu ZMIJA, a iz zatvorske ćelije sonet DOĆI ĆU!. Sva disidentna dela.

Izgleda da dugovečnik ne može da postane kratkovečan. Da istrajem u svakodnevnoj borbi sa smrću pomoglo me upravo ovo stvaranje i tvrda vera da će jednog dana i socijal-fašizmi doći kraj.

Posle preko tri decenije mog teroriziranja u Albaniji, gde mi je od vlasti prostituirana žena a deca, Dušan i Dušanka, i masakrirana, sin je prošao i kroz albanski zatvor, punih pet godina, uspeo sam da prebegnem u Švajcarsku, gde mi je odmah, lično od presednika Švajcarske Konfederacije g. Flavio Kotti, dat status političkog emigranta, a zatim i državljanstvo.

Iako sam pod zaštitom švajcarskih vlasti, i ovde me dan-danas proganjaju Titoisti i Enverovci, koji su organizovali protiv mene mobing i satanizaciju, pa i medijsku blokadu, kao i protiv svih onih koji me na bilo koji način podržavaju. Tako su mobingom primorali albanskog naučnika dr Aridana Kljosi da izvrši samoubistvo. Druge su ubili svojom rukom, kao Srbina Milana Brajovića iz Skadra.

Organizovane od albanske enverističke mafije na vlasti, aktuelno protiv mene deluju ništa manje već šest država. Na megdan mi je izašao lično presednik Albanije i šef njene “komunističke” Partije rada Ramiz Alija sa sekundantima Ismail Kadare i Adem Demači. Ramiz Alija je istupio protiv menje ne samo na albanskom jeziku, već i na francuskom (kao i Ismail Kadare!), a preko najvećeg «komunističkog» lista na svetu L’HUMANITE. Adem Demači je istupio na albanskom i srpskom jeziku.

Svakakvim falsifikatima i lažima, najabsurdnijim, najneverovatnijim, preko svega kočijaškim psovkama i najprljavim bludničkim uvredama, oni su se osuli protiv mene na svim jezicima sveta, pa i na arapskom, kineskom i japanskom, što možete videti preko interneta.

U početku su mi negirali ne samo autorstvo mojih dela, već i lično ime, pretendirajući za mene da sam agent UDB-e koji se pretstavlja imenom u Jugoslaviji poznatog književnika Kaplana, koga su tobože ubili Titovi udbaši u njihovim zatvorima. Pošto im propade ovo, razglasiše na sve strane da nisam ni akademik, ni profesor, ni doktor nauka, šta više da nemam ni srednje obrazovanje i da moja dela nemaju nikakvu vrednost, ni umetničku, niti naučnu. A kad im i ovo propade, razglasiše da moja dela piše Srpska akademija nauka i umetnosti i da mi ih objavljuje nekakva « slovenska mafija », koja me za njih plaća i debelim honorarima, te tako u Švajcarskoj vodim jedan jako luksuzan život, da mi se sa svih strana sveta (i iz Tbilisa!) obraćaju za materijalnu pomoć oni koji veruju u to. Istovremeno švajcarske mi vlasti iz godine u godinu potstrižuju onu njihovu socijalnu pomoć, koju mi mesečno daju da im ne umrem od gladi.

I eto, iako su moja dela proglasili za sasvim nevredna (uz svestranu podršku Titoista! Ili ne, Ilija Petroviću ?!), upravo ovi Albanci (i ne samo ovi, već i drugi, pa i Francuzi!) čine mojim delima svakakve plagijate, umetničke, publicističke i naučne. O plagijatima mojih dela već je napisana i objavljena čitava studija od moje prijateljice Svetlane Kapetanović, koja je sprva to objavila na sajtu ISTINA God. II, Br. 53, Beč, 26. II. 2006, pa je to preštampala i u svom delu SATANIZIRANJE AKADEMIKA BUROVIĆA, Ulcinj 2006., str. 85-90. Kao plagijatore mojih dela ona spominje Albance Anastas Kondo, Petro Marko, Ismail Kadare, Xhevahir Lleshi, Agim Gjakova, Llazar Siliq, Hajro Ulqinaku, M.M.(ovaj je jedan moj albanski prijatelj, pa sam je zamolio da njegovo ime ne iznese u javnost!), Petrit Ruka, Anton Nikë Brisha, Petraq Kolevica, Kastriot Myftaraj i čitava grupa albanskih autora, koji su se čoporativno digli protiv Ismaila Kadare sa optužbom da je lagao Albance i čitav svet da je tobože napisao disidentnu poemu PASHALLARËT E KUQ(CRVENE PAŠE). Među njima je i književnik Fatos Lubonja, inače moj kolega iz zatvora u Bureli, gde je stigao kao ideo-poklonik Ismaila Kadare i, okrenuo se protiv njega, pošto sam ga ja osvestio ko je i šta petstavlja ovaj Kadare u njihovom, albanskom životu.

Ja nemam vremena da se posebno bavim svakim od ovih plagijatora. A i nije potrebno, jer je o svima njima dala potrebne podatke pomenuta Svetlana Kapetanović, naziv mog dela, kojemu je učinjen plagijat, kao i naziv njihovog dela, gde su taj plagijat učinili. Ipak, da se svet suoči sa ovom za Albance gorkom istinom, izneću ovde detaljnu istoriju plagijata, koji je učinio jednom mom delu albanski književnik Anastas Kondo.

Početkom godine 1966. poslao sam za štampu listu DRITA u Tirani moju pripovetku SHYTA(Šuta), napisanu od mene direktno na albanski jezik. Te sam godine, upravo tom pripovetkom, uzeo učešće na Nacionalnom konkursu u Albaniji. Član žirija, pesnik Vehbi Skenderi, uznastojao je na tome da se ovoj pripovetci dodeli prva nagrada, ne znajući ništa o borbi koju, iza kulisa, vode albanske vlasti protiv mene.

Iste godine, isto ovako, desilo se i drugom albanskom književniku Tuni Papučiu, koji – kao presednik žirija na Nacionalnom konkursu revije FATOSI u Tirani, mojoj pripovetci MAJČINA LJUBAV dodeli prvu nagradu, ali – kad je poslao listu nagrađenih Centralnom Komitetu Partije rada – ovi mu tu listu vratiše bez mog imena.

Tuni Papučiu, iako melično nije poznavao, nadahnut jednim posebnim poštovanjem prema meni preko mog romana IZDAJA, koji je, kao i mnogi drugi, pročitao bez predaha, kad je video odgovor CK Partije rada, ne daje prvu nagradu nikome, dok u listi za drugu nagradu, prvo postavlja moje ime i moju pripovetku, a iza mene postavlja imena profesora Državnog universiteta u Tirani, inače članovi Partije Envera Hodže, Myzafer Xhaxhiu i Mark Gurakuqi. Odmah posle objavljivanja ovog rezultata konkursa, T.Papučiu me pozvao u Tirani i, u četiri oka, strogo poverlivo, reče mi stav CK PRA prema meni.

Ja sam i pre toga saznao da mi se nešto iza leđa kuva od strane albanskih vlasti, ali je odmah pritrčao u gradić Ljušnje, gde sam živeo, lično presednik Republike Haxhi Lleshi, da mi maže oči i da me denigrira(da me tobože Ismail Kadare persekutira), te da tako ne otkrijem tu njihovu zločinačku pripremu za moje likvidiranje.

Albanska socijal-fašistička banda na vlast, koja je pretrpela neuspeh u nastojanjima da me preda jugoslovenskim vlastima u zamenu za njihovog književnika Martin Camaj, izbegao u Jugoslaviju kao politički emigrant, spremala se da me likvidira fizički, a ne da dozvoli moju dalju afirmaciju, pa i da me nagradi sa prvim nagradama njenih književnih konkursa na nacionalnom nivou. Zato je i intervenirala odmah da se nijednoj od mojih pripovedana ne da nikakva nagrada, kamoli i prva.

Revoltiran od ovoga, Vehbi Skenderi, koji me od vremena poznavao lično, dočekivao me kod svoje kuće u Tirani i dolazio mi je kod kuće u Ljušnje, objavi mi pripovetku ŠUTA u reviji YLBERI Br. 2, Tirana 1967, gde je on radio kao redaktor te rubrike.

Objavljivanje ove moje pripovetke i, posebno, moja reč, koju sam održao na Plenumu Saveza književnika i umetnika Albanije godine 1967., gde sam pretstavio javnosti da se u Albaniji persekutiram od Ismaila Kadare i njegovih ližisahana, potresla je Plenum i učinila da pobesne one koji su mi spremali likvidiranje.

Upravljači Plenuma prekinuše dali rad objavljujući odmor od 20 minuta.

Instruiran od socijal-fašističke bande Envera Hoe, Ismail Kadare uzima reč u nastojećoj sednici, znači odmah posle mene, i izjavljuje da se slaže sa kritikom koju sam učinio na prethodnom Plenumu njegovom romanu GENERAL MRTVE VOJSKE i noveli MONSTRUUM, šta više i da se odriče te novele, dok roman je ispravio, preuredio, pa ga tako ispravljenog i preštampao.

Odmah posle Plenuma, banda na vlast ubacuje svog najamnika iz Ljušnje zvani Gori Prifti, koji čini “kritiku” mojoj pripovetci. Tu su “kritiku” objavili u reviji YLBERI Br. 4, iste te godine, a pošto su izbacili iz Partije, pa i internirali, Vehbi Skenderi-a.

Ustali su protiv ove kritike Albanci i poslali svoje napise i reviji YLBERI i listu DRITA, glavni organ Saveza književnika i umetnika Albanije, ali nikome nisu ni reč objavili. Tada sam se ja obratio protestnim pismom direkno Enveru Hodži, ali mi on na to nije nikako odgovorio, ako ne treba uzeti kao njegov odgovor pojačanje provokacija protv mene, mobinga i sataniziranja od strane albanskog SIGURIMI-a (pandan jugoslovenske UDB-e), koja su mi činjena iza ljeđa, a za što su vrbovali i moju ženu, majku moje dece.

Posle dve godine, u listu DRITA, dana 05.01.1969, Anastas Kondo, tada književnik i kadar Ministarstva Prosvete i Kulture, danas kandidat za člana CK PRA, objavljuje svoju pripovetku pod naslovom RRUGËS MIDIS NJERËZBE TË THJESHTË(PUTEM, MEÐU OBIČNIM LJUDIMA), gde nam govori za jednog inžinjera, koji beše premešten iz Tirane poslom u pokrajinskom gradiću QYTETI STALIN (Albanski STALIGRAD, pre se zvao Kučovo, srpske etimologije). Tada je Enver Hodža, pod maskom odlaska za rad u bazu, udaljavao iz Tirane sve nepoželjne, slao ih po pokrajinskim gradićima, a odvade i po selima, tobože za godinu dana, pa i za dve i tri, u stvari ili za stalno, ili dok se policijski ne obrade i priprave za hapšenje.

Inžinjer druga Anastasa, pošto je proveo u alb. Stalingradu određeni rok, kreće otuda za u ministarstvo, da traži povratak u Tiranu, svoj rodni grad, gde je bio poslom do dana odlaska “u bazu”. U autobusu, kojim je putovao za Tiranu, bili su i neki radnici, koji su ostavili svoje radno mesto i svoje porodice, kao i on, i putovali su za negde daleko, u nekakvoj provinciji, da rade “u bazi”. Prisluškujući sa pažnjom razgovor radnika, inžinjer postaje svestan sa kakvom to visokom svešću i revolucionarnim poletom misle i rade oni, obični radnici, pa reflektira i oseća se postiđen od sebe samog, zato što je krenuo da traži povratak u Tiranu. Znači, pokajao se i povratio se u Stalingrad, na posao, pa je napisao o svom pokajanju i članak za novine, svoju ispovest o nedostojnim mislima, koje su ga za čas bile obuzele.

Drugim rečima, vi, koji ste premešteni iz Tirane i iz gradića, po selima Albanije i koperativama, gde ljudi ne stižu da se pošteno najedu ni kukuruznog hleba, odvojeni od svojih porodica i radeći ne po svojoj profesiji, već (i sa diplomom univeristeta!) neki običan fizički rad, zajedno sa interniranima, ostavite svaku nadu da se opet vratite u svoj grad, pa povucite tamo i svoje porodice, ženu i decu, ako nećete da živite odvojeno od njih, ako nećete da vam se porodira raspadne, žena i kćerke prostituiraju…

U mojoj pripovetci ŠUTA ne govori se o nekom inžinjeru, ni o čoveku visoko obrazovanom, pa ni o posletratnom životu. Nema kod moje glavne ličnosti ni visoke svesti, niti revolucionarnog poleta. Ja u mojoj pripovetci govorim za jednog nepismenog seljaka, zvani Nue Ðon, jadnog, siromašnog čobanina koza, i za njegovu kozu zvana Šuta, jedinu ličnu kozu stada njegovog sela, koje je on čuvao svaki dan uz sasvim malu naplatu od onih čije su ostale koze. Štoviše ni mesto, pa ni država gde se odigrava radnja nisu određeni. Tako Albanci mogu uzeti, pa su i uzeli, da se radnja odvija kod njih, u Albaniji, ali to slobodno mogu uzeti i Jugosloveni na sebe, da se radnja odigrava kod njih, u Jugoslaviji.

Dok je on čuvao koze obroncima planina, nailaze na njega partizani, umorni, razdrobljeni, ranjeni u ratnim okršajima sa fašističkim okupatorima zemlje, gladni i žedni.

Komandan partizanske čete traži od njega jednu kozu ili jarca, da ga zakole i nahrani svoje partizane.

Videći u kakvom su jadnom stanju partizani, on im, posle malog dvomišljenja, daje svoju jedinu kozu, kojom je do tada hranio svoju porodicu. Tu su kozu sa nestrpljenjem čekala u kolibi njegova deca, i ona gladna i žedna ništa manje od ovih partizana.

Za njegovu decu ta je koza bila ne samo hranilac, već i član njihove porodice. Sa njom su ona živela ne samo pod istim krovom, već su sa njom i spavala. Ona im je bila kao njihova sestra, kao njihova majka.

Gledajući kako mu je kolju i jedu gladni partizani, čobanina zabole srce, ali se odmah pribra, misleći na njihovu borbu i samopožrtvovanje za oslobođenje domovine, misleći da su i oni deca svojih roditelja.

Pre polaska, komandant partizanske čete dade čobaninu jednu pismenu potvrdu za ustuplenu kozu i reče mu da se posle oslobođenja prijavi njajbližim narodnim vlastima, jer će mu je isplatiti.

Sve drugo u mojoj pripovetci i u pripovetci druga Anastasa, kako u motivu, tako i u idejnom planu, je isto. Razgovori radnika ubediše inžinjera da se pokaje i vrati na posao, dok čobanin, čekajući na red da ga primi presednik narodnog odbora i da mu isplati kozu, sluša razgovore roditelja poginulih partizana, koji čekaju da otpočne skupština ratnih veterana, vojnih invalida i roditelja poginulih. Gledajući u crno odevene majke i ratne invalide sa još uvek neizlečenim ranama, slušajući njihove razgovore o poginulim, među koje spominju i komandanta čete, koji mu je dao priznanicu za kozu, čobaninu se opet stegnu srce, oseti isti bol kao i onda kam mu zaklaše Šutu, pa stegnu priznanicu grčevito među prste i nesvesno, sasvim nesvesno poče da je drobi. Zatim se diže i vrati svojoj kolibi sa neizbrisivim utiscima i rečima roditelja, koji su dali tom ratu svoju decu, mnogi i svoje jedine sinove, pa i kćerke.

Znači, A.Kondo nije učinio ništa naročito, originalno. Sa idejom i motivom moje pripovetke u vezi rata, napisao je pripovetku za posleratni život svog naroda, u službi jedne nove, socijal-fašističke bande, koja je uzurpirala narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorila u ličnu diktaturu svog führera. Tako, ono što sam ja rekao za običnog seljaka, čobanina, iz godine 1944, odmah po svršetku rata, on je rekao za svog inžinjera iz godine 1969.

Plagijat ne znači samo kopirati i prisvojiti doslovno delo drugog. Ideje i motivi su važniji. Oni su kolone dela, jer se dela na njih i oslanjaju, na njih se održavaju. Bez ideja i motiva nema ni dela.

Ali ovo i nema tako veliki značaj. Moja dela, i bez ikakvih izmena, kojima se sviđaju, mogu ih objaviti i svojim imenom. Ja sam i sâm nudio drugima na poklon moja dela, jer nemam para da plaćam njihovo objavljivanje, a zbog medijske blokade nijedna izdavačka kuća mi ih ne preuzima na sebe za izdavanje, niti mi ih ko sponsoriše, pa ni najmanju pomoć ne pruža.

Sa druge strane, dok nemam ništa protiv toga da moja dela objave drugi svojim imenima, neka niko i ne pokuša da svoja dela objavi mojim imenom, jer sa ovime se ne slažem. Ne kažem ovo tek onako, reda radi: jedan makedonski jako poznati književnik, potpisao je svoju klandestinu poemu pseudonimom, koje asocira na moje ime! I to upravo u ono vreme, kada me UDB-a proganjala za moju poemu BOJANA !

Znači, kako naglasih, ovo za mene nema neki značaj. Od značaja je doček moje pripovetke i stav koji su zauzeli prema pripovetci Anastasa Kondo.

Dok moju pripovetku iskritikovaše upravo za njenu ideju i rekoše da “iskrivljava” realnost, pošto moj nepismeni čobanin, godine 1944(!) – prema njima – bio je svesniji, sa mnogo višom svešću od inžinjera Anastasa Kondo, i to godine 1969(!), pripovetku druga Kondo ne samo što ne iskritikovaše ni za imitaciju moje pripovetke, jer za ideju nikako, već nasuprot,lično Enver Hodža hvali je i uzima je kao primer sa značajem od “prve ruke” za “ideološko vaspitanje samih književnika i umetnika”1), koji se od njega iz godine u godinu premeštaju iz gradova po selima, odvajaju od svojih porodica i primoravaju se da fizički rade za koru nasušnog hleba.

Što je istina, ovom prilikom, Enver Hodža, koji je sigurno od vremena pročitao moju pripovetku, dodaje i ovo:

Ni qoftë se nga një procedim i tillë ndonjëri…mund të përvetësojë e shfrytëzojë mendimet e atutorit (tjetër), fundja le t’i shfrytëzojë, ai që përpiqet të kopjojë dhe të rrojë me “mend hua” nuk mund të shkojë gjatë, se s’bën prokopi”.2)

PREVOD: “Ako iz koje takve procedure kogod…može prisvojiti i iskoristiti misli (drugog) autora, na kraju krajeva neka ih iskoristi, onaj koji nastojava da kopira i da živi sa “pozajmljenom pameću” ne može dugo da preživi, jer od toga nema koristi”.

Ali i ovo nema neku važnost, sem što dokazuje da je E.Hodža shvatio da je mom delu učinjen plagijat. Važno je i od posebnog značaja to što je Gori Prifti ubačen od bande na vlasti da mi “iskritikuje” pripovetku. Ovo je samo jedan beočug u beskrajnom lancu naj-antizakonskih tretiranja. Provociranja i policiske najprljave, najkriminalnije obrade, koja su mi učinjena, ne samo sa ciljem denigriranja i obmane, sa cilem protiv mog autoriteta, publiciteta, kredibiliteta i personaliteta, već i da bih se provocirao, da bih se policijski obradio, da bih se ovim tremanom izložio mobingu, i – polazeći od ovog tretmana – da bih prihvatio ponudu njihovog provokatora Veselj Baleci“da emigriramo”(kao što je upravo tada emigrirao književnik Biljalj Xhaferri!), i tako da im idem u zasedi, koju sum mi spremili Enverovi banditi, režiseri svih ovih svinjarija i zločina, koji su mi učinjeni u ovoj zemlji.

I određenje Gori Prifta da potpiše tu “kritiku”, koji ne samo do tada, već ni posle toga nikad nikakvu kritiku nije pisao o ničemu i ni o kome (postoji mogućnost da ni ovu on nije napisao, da ju je napisao Ismailj Kadare i podao njemu da je potpiše!), nije učinjeno slučajno. U Ljušnje, gde sam ja živeo do dana hapšenja, on je bio poznat kao huligan. Autori ovog inskeniranja sigurno su očekivali da ja kažem koju reč tom huliganu i da tako provociraju kakav skandal, koji bi iskoristili banditi za moje kompromitiranje.

Iako nisam znao ništa za pozadinu ovih provokacija, polazeći samo i samo od toga što je on u gradu bio poznat kao huligan, nisam nagazio na tu njihovu trulu dasku, nisam naseo: niti sam prihvatio predlog Vesela Baleci za begstvo, i niti sam i najmanju reč rekao njihovom huliganu.

Iako su mi provokatori odmah podali list DRITA da vidim plagijat Anastasa Kondo, iako ja to nisam shvatio kao provokaciju, ni na adresu ovoga nisam uputio niti izgovorio sa bilo kim ni jednu jedinu reč. Pravio sam se kao da nisam shvatio da je mojoj pripovetci učinjen plagijat, dok su oni očekivali moj iskaz, spremni da se survaju protiv mene da neosnovano optužujem njihovog kandidata za člana Centralnog Komiteta.

Albanska banda na vlast pretrpela je neuspeh u niz svojih provokacija, svinjarija i zločina protiv mene, dok im je vreme, kako se jasno vidi i iz njihovih samopriznanja, razdralo i razdire im svakodnevno maske. Posle ovoga, Enver Hodža može da se busa u prsa za zakonitost, pravdu, pa i za marksizam-lenjinizam, i da kaže: “Ne asgjë nuk kemi kopjuar nga të tjerët…”3) PREVOD: “Mi ništa nismo kopirali od drugih…”

Zatvor u Burelju,

Albanija, 24.II.1984.*)

_______________

1) HOXHA, Enver: VEPRA, tom 40, Tirana 1983, str. 326-327.

2) Iden: str. 329.

3) HOXHA, Enver: VEPRA, tom 47, Tirana 1985, str. 389.

*) Rukopisu iz zatvora, prilikom pripremanja ovog teksta za štampanje, dodate su od samog autora one stvari koje je vreme donelo. Ovi su memoari po prvi put objavljeni na albanski jezik u njegovom djelu MARGINALIJE, Ženeva 2003, str. 74-78, koje je uzburkalo Albaniju, jer je sa ovom knjigom u ruci protestirao u Albanski parlamenat vlaški poslanik Kristo Goči, uskličući: “Ovo je istina o Vlasima, a ne ono što piše Ismailj Kadare!” Ovu scenu je prenela i albanska televizija. Neke studije ove knjige su odmah preštampane u albanskoj periodičnoj štampi, dok je ona, koja se odnosi na vlaški etnos u Albaniji, prevedena i na vlaški jezik i objavljena u vlaškom listu FARSAROTU, Ðirokastra, novembar 2003.Knjiga Akademika Burovića je zabranjena u Albaniji, pa i organi štampe, koji su joj preštampali koju studiju. Sa druge strane, glasnik jugoslovenske i albanske mafije Bahri Brisku, preko “svoje” knjige POLEMIKË LIDHUR ME FALSIFIKIMET SHKENCORE KUNDRA SHQIPTARËVE TË KAPLLAN BUROVIQIT, Skadar 2011, pozvao je Albance da ne čitaju knjigu MARGINALIJE. Onima, koji će je čitati, pripretio je da će ih uvesti u crne liste kao veće n e p r i j a t e l j e albanskog naroda i od samog Akademika Burovića.- REDAKTOR.

КО СУ ОВИ ЉУДИ:

https://www.youtube.com/watch?v=2Zx4CINqsw4