AKO NAMERAVAŠ

AKO NAMERAVAŠ

АКО НАМЕРАВАШ

Ако намераваш да напишеш барем донекле добру књигу

мораш сести за сто са намером да напишеш бестцелер.

 

Ако намераваш да освојиш душу и срце своје вољене

мораћеш убеђен бити да ћеш јој снеба скинути звезде

 

Ако намераваш у животу срећан бити мораћеш моћи

разумети и схватити колико су ситнице велике ствари

 

Ако намераваш да ти љубав вечна буде мораћеш знати

ситним, пролазним стварима велику пажњу посветити

 

Ако намераваш велику љубав за сва времена освојити

мораћеш прво знати сву своју љубав и самог себе дати

Душан Нонковић

Sretna svima nova godina i neka Vas prati dobro zdravlje i pregršt slatkih nemira uz po koji nežan poljubac od srca voljene il voljenoga-Vaš stari i nivi prijatelj-Dušan Nonković

Dušan Zec: „Meni su pokrili oči da ne pamtim tijelo mrtvog oca“

Dušan Zec: „Meni su pokrili oči da ne pamtim tijelo mrtvog oca“

Objavljeno: 03.01.2014. – 16:07
„Sasvim su mi pomiješana sjećanja na tu noć, imam u glavi dvije verzije događaja. U jednoj verziji su oni, ubojice, ušli u kuću, a ja sam gledao s prozora, a u drugoj me komšija Božo probudio u krevetu kada se već sve završilo i ništa nisam vidio. Uopće ne znam što je od toga stvarno bilo, valjda bih trebao ići na hipnozu da saznam što sam sve potisnuo“
Veličina slova: a a a

 

Dušan Zec bio je desetogodišnjak kada mu je 7. prosinca 1991. pred obiteljskom kućom na Trešnjevci u Zagrebu ubijen otac, Mihajlo Zec (38), a dvanaestogodišnja sestra Aleksandra i mama Marija (36) odvedene na Sljeme gdje su u noći 8. prosinca također ubijene. U kuću im je došlo petero pripadnika pričuvnog sastava Ministarstva unutarnjih poslova: Siniša Rimac, Munib Suljić, Igor Mikola, Nebojša Hodak i Suzana Živanović. Nekoliko dana poslije zločina, policija ih je uhitila i ubojstva su priznali, ali unatoč tome, kao i drugim dokazima, formalno je objašnjenje da zbog proceduralne pogreške nitko nije osuđen. Ni tada ni ikada kasnije

Mihajlo je bio poznati zagrebački mesar, a Marija je vodila gostionicu na Dolcu i mesnu proizvodnju u njihovoj obiteljskoj kući. Dušan se oca dobro sjeća, mame nešto manje, a Aleksandre sasvim slabo. Kaže da je ta sjećanja vjerojatno šok potisnuo. Te noći kada su im roditelji ubijeni, Dušan i njegova sedmogodišnja sestra Gordana su spavali, što ih je vjerojatno spasilo.

Ni Dušan ni Gordana ne razgovaraju s novinarima. To mi je rekao kada smo se prvi put čuli početkom godine. Zvala sam ga nakon što je Oliver Frljić objavio da radi kazališnu predstavu o Aleksandri Zec. O tome Dušan nije ništa znao. No kada smo se neobavezno našli u Banjaluci gdje živi, pristao je na intervju. Bilo je to 8. prosinca, na 22. godišnjicu ubojstva njegove mame i sestre. Aleksandra, Marija i Mihajlo pokopani su u Gornjoj Dragotinji, rodnom mjestu Mihajla Zeca. Dušan kaže da mu godišnjica njihove smrti ne pada toliko teško koliko Aleksandrin rođendan 8. svibnja. Na taj dan misli koliko bi imala godina, kakva bi bila. Dušan ima 33 godine, troje djece i bavi se nekretninama.

Imali ste deset godina kada su Vam ubijeni roditelji i sestra. Sjećate li se te noći?

Sasvim su mi pomiješana sjećanja na tu noć, imam u glavi dvije verzije događaja. U jednoj verziji su oni, ubojice, ušli u kuću, a ja sam gledao s prozora, a u drugoj me komšija Božo probudio u krevetu kada se već sve završilo i ništa nisam vidio. Uopće ne znam što je od toga stvarno bilo, valjda bih trebao ići na hipnozu da saznam što sam sve potisnuo. U svakom slučaju, nas troje djece – Aleksandra, Gordana i ja – smo bili na spavanju, jer je bilo već 11 sati uvečer. Aleksandra je istrčala na dvorište za mamom, vjerojatno ju je buka probudila. Nakon što su otišli, Goga je sama otišla zvoniti komšiji na vrata. Putem je prošla pored našeg oca koji je ležao na dvorištu. Goga se s tom slikom teško nosila kroz život. Meni je komšija prekrio oči tako da oca nisam vidio. Sve dok nismo došli u Prijedor, nismo znali što se dogodilo s Aleksandrom i mamom. Mislili smo da su se i one negdje sklonile.

Kako ste otišli iz Zagreba u Prijedor i kakav Vam je tamo bio život?

Od komšije je Gogu i mene u svoj stan odvela naša strina, supruga očeva rođaka, oficira JNA koji je tada bio u Beogradu. U našu se kuću više nismo vraćali. Ta je strina bila jedina osoba u Zagrebu s kojom smo imali rodbinske veze. Imali smo u Otočcu u Lici maminu obitelj, ali njih nekako tada nije bilo. S njima ni danas nismo u kontaktu, iako imamo trojicu ujaka, maminu braću. Možda su oni mislili da smo mi ovdje, među Srbima, a oni su Hrvati, možda nisu bili u financijskoj mogućnosti, možda su nas izbrisali… Ne znam, zapravo, nemam neko objašnjenje. No iz tadašnje Vojne bolnice u Dubravi vojnim avionom otišli smo u Beograd, a iz Beograda u Prijedor gdje nas je čekala naša baba, očeva majka. Ona je živjela u selu Gornja Dragotinja pokraj Prijedora. On se sa 19 godina i bez ikakve škole u toj selendri zakačio na voz i otišao u Zagreb. Tamo je završio večernju školu za mesara, zaposlio se u Mesnoj industriji Križevčanka i napredovao je do poslovođe poslovnice Križevčanke u centru grada. Paralelno je u kući koju je sagradio na Trešnjevci imao privatnu proizvodnju mesa i dućan mješovite robe. Nakon onog što se dogodilo, baba je preuzela starateljstvo nad nama. Smjestili smo se u kući babina brata i tamo smo proveli dvije godine. Baba nije nikome vjerovala nakon toga što se dogodilo. Ni tu, domaćim Srbima, jer su stalno obigravali oko novog džipa koji je moj otac tu držao i htjeli su ga uzeti. A to je bila jedina naša pokretna imovina i baba ga je čuvala da bi od prodaje napravila nadgrobni spomenik mojim roditeljima i Aleksandri, drugog novca za to nije imala. Baba je bila jaka žena. U školi Goga i ja nismo imali ni jednu jedinicu jer je za babu to bila sramota, mada je jedva znala pisati, a mi je nismo htjeli sekirati nakon svega što je prošla u životu. Nije ljude dijelila po tome koje su nacionalnosti. Naši su komšije uglavnom bili muslimani i s njima je bila u odličnim odnosima. To je sigurno pomoglo da uspijemo naći ljude s kojima smo zamijenili našu kuću u Zagrebu s njihovom u Banjaluci. Iako su muslimani odlazili iz tog kraja, to nije bilo jednostavno zbog onog što se u kući dogodilo.

Otac Vam je imao širok krug prijatelja u Zagrebu. Je li se netko od tih ljudi brinuo za Vas, jesu li se javljali, nudili pomoć?

More ljudi je prolazilo kroz našu kuću, javnih ličnosti, puno očevih prijatelja koji su bili na visokim položajima u policiji… No samo se nekolicina njih kraće vrijeme povremeno javljala. Moj otac je bio imućan i možda su mislili da nam ništa ne treba, ali nije bilo ni moralne podrške. Neki su nas i izigrali. Baba se bojala da nas neće imati čime prehraniti i dala je bivšem očevom prijatelju punomoć za prodaju vikendice u Crikvenici i lokala na Dolcu. Od prodaje smo dobili neki smiješan novac. Nakon niza pokušaja stupio sam u kontakt s tim čovjekom i tražio kupoprodajne ugovore, ali nam ih nije htio pokazati. Onda sam uspio naći čovjeka koji je kupio našu kuću u Crikvenici. Znao je tko sam i bio je vrlo ljubazan. Pokazao mi je dokumente iz kojih sam vidio da smo dobili samo trećinu novca. Pogodilo me kada sam vidio da smo tako iskorišteni.

Zbog čega je Vaš otac ubijen, kome je smetao?

Mislim da je ubijen zbog toga što je bio Srbin i što je smatrao da ono što se tada događalo u Hrvatskoj nije u redu. Najviše se kompromitirao kada nije htio staviti šahovnicu na mesnicu u Petrinjskoj gdje je bio poslovođa. Govorilo se da je davao neki novac za HDZ, valjda da se zaštiti, ne znam koliko je to točno. No ako je i davao, možda su smatrali da to nije dovoljno jer su mislili da on ima ne znam kakve milijune. Bio je imućan, ali ipak nije imao toliko. Prijatelji su ga upozoravali da pripazi, dobivao je i prijetnje. Privodili su ga bar desetak puta na informativni razgovor i iz kuće su mu uzeli sve lovačko i drugo oružje koje je legalno posjedovao. Očito nije realno sagledao situaciju. Bio je čovjek koji se nije nikoga bojao. Njegova je cijela porodica bila komunistička i partizanska. Bio je dijete s Kozare, gdje su ustaše pobile strašno puno ljudi, pogotovo iz njegova sela. Njemu je 1941. ubijen djed kao komunist. Kada je proglašena neovisnost Hrvatske i kada je Tuđman postrojio vojsku, očekivalo se najgore. Odrastao je u strahu od ustaša, u njegovu kraju se pričalo tko je koga i kako izgubio, svi su znali te priče i bojali su se. Sada mene moj Mihajlo, koji ima šest godina, pita gdje je moj tata po kojem je dobio ime. Što da mu kažem? Jednog dana ću mu morati objasniti.

Dolazili ste u Zagreb nakon te 1991., jeste li bili i u kući u kojoj ste živjeli?

Više puta sam dolazio, ne bojim se, imam osjećaj da mi se ne može ništa desiti u Zagrebu. Sama pomisao da u tom gradu slobodno živi Siniša Rimac, ubojica mog oca, nekome bi stvarala nelagodu, ali ja sam to potisnuo i pustio da prevlada uspomena na Zagreb kao mjesto mog rođenja i odrastanja. Ali do kuće nisam išao. Sve mogu, ali tamo ne mogu otići. Puno me lijepih uspomena veže uz to mjesto i bojim se da bih ih pokvario da odem.

Ubojice Vaših roditelja i sestre nikada nisu osuđeni. U toku je suđenje Tomislavu Merčepu, kojeg se tereti da je kao zapovjednik pričuvnog sastava MUP-a odgovoran za ubojstva srpskih civila, među ostalima i Vaše obitelji. Bi li Vam što značilo da bude osuđen?

Vjerojatno bi, ali ne razmišljam puno o tome, jer ne vjerujem da će biti osuđen. A ako i bude, bit će to za druge zločine, ne za moju obitelj. Uvjeren sam da je Merčep naredio ubojstvo moga oca, da nisu o tome na svoju ruku odlučivali oni koji su došli po njega. Možda ga nisu namjeravali ubiti pred kućom, ali su ga planirali ubiti. Jedan od njih, Munib Suljić dolazio je kod nas kući i otac mu je posuđivao novac. Mislim da ga ne bi samoinicijativno došao ubiti, bez obzira što je bio kriminalac i prije rata. Netko mu je to morao narediti. Ne vjerujem ni da je motiv bilo koristoljublje, jer zašto onda nisu ušli u kuću i opljačkali nas? Imali smo zlata, a ništa nisu odnijeli. A hoće li se dokazati na sudu da je Merčep naredio ubojstvo mog oca? Mislim da neće.

Postoji li išta što bi Vam makar donekle dalo osjećaj zadovoljštine?

Ništa mi ne može vratiti roditelje i sestru, ali bih ipak volio da su ubojice bile osuđeni. Značilo bi mi da je Munib Suljić osuđen zato što je ubio dijete, ali njega više nema, umro je. Ništa mi ne bi vrijedilo da je Siniša Rimac i 150 godina u zatvoru, jer je bio osuđen za druge zločine, ne zbog ubojstva moga oca. No ipak sam se strašno iznenadio kada ga je tadašnji hrvatski predsjednik Stjepan Mesić prije četiri godine pomilovao. To ne mogu shvatiti.

Je li Vam se ikada itko od predstavnika hrvatskih vlasti ispričao? Možda onda kada Vam je Vlada premijera Ive Sanadera isplatila milijun i pol kuna takozvane novčane pomoći?

Tim je ipak Hrvatska država priznala da je to bila njezina odgovornost, ali je to upakirano u jednokratnu financijsku pomoć, nije to bila klasična odšteta niti smo dobili ikakvo izvinjenje. Ma i da mi se tadašnja potpredsjednica Vlade Jadranka Kosor, koja nas je primila, izvinjavala pet dana, to mi ne bi nešto posebno značilo. Zapravo su htjeli izbjeći sudski proces koji smo Gordana i ja, na inicijativu advokata Ante Nobila, pokrenuli tražeći naknadu štete. Da je suđenje išlo do kraja, nešto bi se u presudi moralo navesti, čija je to odgovornost, tko ih je ubio, a ovako se to izbjeglo. Nismo inzistirali na nastavku suđenja jer nismo bili sigurni u ishod. Nije baš da vjerujemo hrvatskim sudovima.

 

 

Tekst preuzet sa Tportala

 

 

ЕМИР КУСТУРИЦА Нико као ја + коментар Д. Нонковић

 

Политика

ЕМИР КУСТУРИЦА

Нико као ја

Емир Кустурица (Фото Танјуг)

Мост који је везивао обалу НИКО са обалом НЕКО за мене је био Венецијански фестивал. Ја сам ходајући свечаном салом „Волпе” хитао ка Златном лаву и прешао тај мост. Иако је тада новинар „Тајма” написао „Ове године је у Венецији побједио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ”

Један близак човјек, који је у Сарајеву покушао да извади мој родни лист како би ми направио боравак у Вишеграду легалним, већ на капији ме у повјерењу пита:

– Да ли знате да су вас у сарајевској општини Центар избрисали са списка грађана  Босне и Херцеговине?!

– Како сад то? – помислих.

– Је л’ то значи да ме тамо нема ни живог ни мртвог?

– Баш тако!

Често мислим на писца Чарлса Буковског. Он је много пио и много писао, али је увијек знао да погоди тему. Ја мало пијем и не пишем много. И, што је горе, свашта радим. Није баш да сваштарим, али претјерујем, па, ваљда, због тога моје мисли лете према некоме ко је гајио аристократски однос према животу и избјегавао да ради.

Ситуације у причама Буковског постављене су тако да их човјек чита као да гледа како сјечиво ножа пресјеца јабуку напола. Најмилији ми је онај лик пијанца који нема долар у џепу, али одбија да ради послове које му нуде пријатељи. Не жели да чини бесмислене ствари. ’Ладно одбија понуду једног занатлије који му нуди десет долара да држи мердевине док овај поправља олуке у неком америчком градићу. Какве то везе има са мном? Има, јер презирем савремене интелектуалце, али зато волим аристократске појаве. У животу и још више у литератури. Моји хероји су умјетници који знају како од обичних ствари могу да направе велика умјетничка дјела. Како се и ја бавим истим послом и због тога што ми то не полази увијек за руком, радујем се када то неко мајсторски изведе. Буковски се правилно односи према баналностима.

Када он пише о томе како би желио да попије пиво а нема пара, он се прво сјети етикете која роси у у фрижидеру. Зна како да изрази своју љубав према алкохолу. Зато послије не троши ријечи о томе како пије. Уз то умије да постави озбиљна питања.

Једном се питао: „Зашто СВАКО мора да буде НЕКО?!”

Ту је погодио у „сриду” мога проблема.

Као да је, ко сињски коњаник, копљем у трку покупио алку са жице. Ја сам се читавог живота трудио да постанем НЕКО и када је другима било јасно да то јесте тако, већ тада сам повјеровао да то и није најважнија ствар. Ту је најважнија животна искра љубави према орошеној етикети. Која само што није спала са пива. Тако се рјечником Буковског изговара I love you. Дакле, НЕКО се постаје када знаш да сањаш о томе како роси етикета на жељеном пиву! Сигуран сам у то.

Најбоља потврда је сам Буковски. Када нешто волиш онда те није брига како ће ствар завршити и бити плаћена. Наћи ће се већ НЕКО да покрије трошкове. Све остало око испијања пива је досада. И ја сам то знао, само што ствар није у техници савладавања животних тешкоћа. Дођу буре, олује а ти си насред мора и онда пожелиш да се вратиш на копно и да будеш НИКО.

И ја сам био један од оних који су чинили све да постану НЕКО. Када се то десило, послије свега, нерјетко сам желио да будем НИКО. Превелика цијена се плаћа када други мисле па и ти повјерујеш да си НЕКО. Штета што ми Буковски раније није допао шака. Чак ми се дешавало да послије животних драма жалим што нисам НИКО. Као да ми је измицало из руку оно што претходи задовољству када нешто постижеш. Као да нисам више могао да прије него што ми се пије пиво сањам његову орошену етикету. Мост који је везивао обалу НИКО са обалом НЕКО за мене је био Венецијански фестивал. Ја сам ходајући свечаном салом Волпе хитао ка Златном лаву и прешао тај мост. Није било сумње. Тада је у мојој близини био један трезвени Американац, новинар магазина „Тајм”. Он је на крају написао текст, сумирао Венецијански фестивал 1981. и у то укључио побједу филма „Dolly Bell”.

У свом извјештају је написао: „Ове године је у Венецији побједио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ…!”

Ако је то написао новинар магазина „Тајм”, онда у то није требало сумњати. То је давно одлучено. Само што је судбина друкчије водила причу о путу између НИКО И НЕКО.

Када постанеш НЕКО нема натраг, брале. Пожелиш да никада ништа ниси направио, скврчиш се на кревету и само ти још треба кажипрст у устима да побјегнеш у мајчину утробу. Да ти НИКО буде одбрана од невоља у које те уваљује НЕКО.

Путујући тако друмом са Мећавника и опхрван мислима о Буковском, стигнем у Андрићград.

Један близак човјек, који је у Сарајеву покушао да извади мој родни лист како би ми направио боравак у Вишеграду легалним, већ на капији ме у повјерењу пита:

– Да ли знате да су вас у сарајевској општини Центар избрисали са списка грађана Босне и Херцеговине?!

– Како сад то? – помислих.

– Је л’ то значи да ме тамо нема ни живог ни мртвог?

– Баш тако!

– То је нечувено!

– То ти је тако! Ево ти потврда – рече човјек и показа папир на којем је све о томе како ја тамо не постојим.

– Човјек изгуби грађанска права када неког убије или када је осуђен на смрт. Онда га сахране изван гробља, не зна му се траг, то знам из филмова које сам волио!

– Не може то тако!

– Могу они све! – каже ми човјек.

– То ни фашисти нису радили!

Човјек се унезгодио, племенитог рода, па изгледа као да му је жао што ми у ствари рече како сам тамо гдје сам рођен сада НИКО. И да ми је џаба што сам ономад у Венецији прешао онај мост!

– Све би било друкчије да сам раније прочитао Буковског и да сам остао НИКО!

– Како?

– Баш тако…

– Ти најбоље знаш ко си, а знају и они!

– Шта ти мислиш?

– Ја сам НИКО па не могу да судим о другим људима! – рече ми овај човјек и оде кући.

Неколико недјеља послије сусрета са документом по којем ја не постојим у папирима града у којем сам рођен и гдје сам живио трећину живота, на моју мејл адресу стигао је позив тешањске компаније „Плањаx гроуп Тешањ”. Они кажу да спремају обимну едицију „Ко је ко у Босни и Херцеговини”! Сјећам се да је мој отац био један од уредника таквог издања давне 1972. Била је част свакоме ко је тада добио упитник да испуни све што траже уредници. Да тако уђе у књигу важних људи. Мој отац је био човјек задатка. Заједно са уређивачким одбором успио је да направи ту књигу, а ја сам се потајно надао да ћу се једнога дана, када нарастем, и сам уписати у књигу „КО ЈЕ КО”. Тада је, вјероватно, почела моја нада да ћу постати НЕКО. С тим што је то била моја скривена жеља. Ко је растао у Сарајеву зна да пјесма „Нико као ја” није била најпопуларнија. Тамо је рајетинска руља уживала да понижава оне којима се чинило да су НЕКО, чак је и Андрићиспред „Парккафане” био прозиван од трбухозбораца:

„Хало, писац, напише ли се шта”… Мене је судбина водила сигурном руком, колико је то било могуће у животу умјетника и било ми је јасно да се не треба разметати идејом да си НЕКО. Посебно у мом случају гдје је постојала искрена сумња у властиту важност. Али то је већ давна прошлост и у њој само сјећања повремено угрију душу. Баш као и она идеја Буковског о етикети која роси  на хладном пиву.

Како сада послије свега да одговорим на питање „Ко је ко у Босни и Херцеговини”. Вјероватно ови људи не знају да ме нема у списку грађана Босне и Херцеговине. Јер да знају, не би ми слали ово писмо.

Не сумњам да су то добронамјерни енциклопедисти, нити да се ствари у Босни и Херцеговини дешавају по неком писаном правилу. Не вјерујем да је тамо зацртан општи интерес и да неко ко ме је збрисао из књиге рођених у БиХ има везе са овима из Тешња. Такве идеје су могле настати из главе онога ко ми је упао у стан и срушио кућу, па му је неко преко везе средио да се ја нисам у Сарајеву родио. Да би био сигуран како нећу стићи до своје имовине. Шта знају у Тешњу шта раде ови у Сарајеву. Сигурно не знају како је мене један Бранко Црногорац 1986. из сарајевске поште, као поштовалац који је вјеровао да сам ја НЕКО, позвао у своју канцеларију. Тада сам страсно говорио јавно оно што је прижељкивао да каже мој отац. Нису могли ништа да ми учине због тога јер нисам био НИКО. Иначе би ме спаковали иза решетака. Највише сам млатио по Бранку Микулићу, шефу ЦК Босне и Херцеговине, и његовој кћерци Планинки. Заузврат, они ми нису дали телефонски број. Црногорац је знао за јадац са телефоном и шапатом ми рекао: „Ко им јебе матер” Извукао је неку велику књигу која ме подсјећала на дневник из гимназије, отворио је и прелистао. Тамо су стајале хиљаде и хиљаде телефонских нумеричких комбинација. Збуњен од толике количине бројева, једва сам изабрао један од њих.

„Ти си, јуначе, НЕКО, ти си, бре, светски човек, не може тебе ова комунистичка трања држати без телефонске линије! Буразеру, ти си НЕКО!” Он је хтио да каже да не поштује босанске комунисте.

Можда и ови из Тешња не воле ове који сада тамо у Сарајеву владају умјесто комуниста. Можда и није тако, али претпостављам да им није познато како мене у списку грађана Босне и Херцеговине нема. Тако и није могуће да испуним њихов упитник. Једино да преименују своју едицију и да се умјесто „Ко је ко у Босни и Херцеговини” изда књига под насловом „КО је НИКО у Босни и Херцеговини”. То не би могло да се обави без Буковског.

Емир Кустурица
објављено: 01.01.2014.

Последњи коментари

Славиша Гавриловић | 02/01/2014 15:43

S.K.
Видим не волите Кустурицу па вам се поглед замаглио. Ако су сви моји преци и насљедници држављани како су мене заобишли. И зашто морам да тражим од полиције увјерење о кратању. Зар родни лист није неприкосновен. Нико није питао моје синове када су рођени хоће ли да буду држављани, а ја морам у полицију. Е мој, С.В, или си читав живот провео у државној служби или си човјек са рајинским менталитетом.

Inženjer Bivši | 02/01/2014 15:52

Nije očekivano da jedan inženjer komentariše kulturnu scenu. Ali Kustin izvanredni tekst i opšta konfuzija u sprezi politike i kulture su me prosto primorali.
Nije Kusta jedini koji je kao NEKO je izbrisan iz knjige rođenih. U BiH, nažalost, to postaje manir. Ovde se u kulturi može postati „NEKO“ ako iz knjige izbrišeš NEKOG ili u nju upišeš NIKOGA. Kome nije jasno neka pažljivo pročita knjigu „Bosna i Hercegovina: hiljadu pitanja, hiljadu odbovora“. A autor je, sada već pretprošle 2012. godine, dobio naradu grada Sarajeva za doprinos kulturi. Srećna vam svima Nova 2014. godina

mil luk | 02/01/2014 19:31

Hvala veliki Covece, sretna i uspesna 2014.

Помаже Бог! Обавјештавамо вас да ће Србско сабрање Баштионик у недјељу, 05.01.2014.

 

S R B S K O S A B R A W E

B A [ T I O N I K

ТЦ „Видовић“ (локал бр. 9), И.Ф. Јукића бб, 78 000 Бањалука, Република Српска

Жиро рачун: 571-010-00002178-29Комерцијална банка а.д. Бањалука ЈИБ: 4403486380006

Тел/факс: +387(0) 51211802, +387 (0) 65 526 873, bastionik.org, srbsko.sabranje.bastionik@gmail.com

­­__________________________________________________________________________________________________________

Помаже Бог!

Обавјештавамо вас да ће Србско сабрање Баштионик у недјељу, 05.01.2014. године, посјетити десетак породица на подручју Бањалучке епархије и уручити им помоћ прикупљену у добротворној акцији Будимо људи.

Полазак је испред Ребровачке цркве у 11 часова.

Додатне информације на телефон 065/ 526873, Предраг Адамовић

PS: EVO AKO MOŽDA NEKO MOŽE:https://dijaspora.wordpress.com/2014/01/02/pisem-vam-o-dejanu-jankovicu-iz-paraga/