ЂИНЂИЋА ЈЕ ПОДИГЛО У САМ ВРХ ВЛАСТИ А И УБИЛО СОБСТВЕНО НЕ ПОЗНАВАЊЕ ОСНОВНИХ ЗАКОНИТОСТИ ПОЛИТИЧКИХ ЕКОНОМИЈА

Ђинђић је биo посебно карисматична особа, изразите реторике стечене на основи филозофског образовања, бескомпромисно амбициозна са веома ограниченим стручним знањем и познавањем економских законитости односно политичких економија које су владале светом. Као такав је био идеална особа, идеалан медијум за манипулисање од страног фактора па као такав бива и подржаван од истих елемената који су му се представљали као добронамерни саветници од утицаја.

Политичка економија тадашње Југославије је била заснована на некој врсти Марксистичке филозофије односно идеологији, радничком самоуправљању заснованог у основи на централно планираној привреди али суштински овисној од западног капитала који се комулисао из сасвим супротног привредног система базираног на принципима тржишта, понуде и потражње а и снажног банкарског система претежно у приватним рукама. Наравно да је тај идеолошки систем, социјалистичке идеологије, тежио централизацији како би се постигла што ефикаснија организација радне снаге у продукцији основних и свеопштих добара. Добара којих је квалитет а стим и конкурентност на светским “тезгама” тржиштима зависила од иноватора и проналазача који су опет били претежно у рукама западног супарничког економског система односно у рукама приватног капитала који је на тај начин меродавно утицао на конкурентну способност или не способност супротне стране у овом случају социјалистичких уређења а Србија је била у то време једно такво квази уређење „ни на небу ни на земљи”. У таквој ситуацији, где је последица те неконкурентне привредне ситуације била (из горе наведених разлога) велика незапосленост, нису се лако налазила радна места нити за квалификоване раднике у производњи добара а камоли за безхлебну „уметност“ као што је то била филозофија, лутао је Ђинђиђ улицама Београда и наводно игром случаја набасао на колегу по струци који му је омогућио посао у Немачкој и то одмах на немачком универзитету. Наравно да је таква ситуација задивила Ђинђића, што он доживљава као непојмљиву надмоћност капиталистичког привредног система над привредним системом радничког самоуправљања не познавајући дубље механизме тог привредног система. Оно што је том приликом превидео, рекао би да вероватно није то ни знао, било је то да је Немачка била у стању себи дозволити тај луксуз и запослити га као филозофа да по милој вољи филозофира шта и колико хоће (још зато и добро плати за такорећи џабаролебарошку струку) само захваљујући свом високом привредном стандарду који је себи омогућила, привредним уништавањем и подређивањем мањих и слабијих привредних система у које се убраја и Србија. Ту Ђинђић превиђа да је луксуз, у којем уживи, део стратегије са циљем приказивања супериорности свог западног привредног система, идеологије која је у основи заснована на принципу понуде и потражње а стим и на доминантности  јачега и способнијијег да на међународним пијацама и тезгама на основи квалитетније и иновативније робе и више зарађује, побеђује на рачун слабијег па да јој је и циљ да слабији заувек остане слабијим све док као слабији не буде подпуно, потиснут са тржишта услед недостатка потражње за тим, од слабијег квалитета, производима. То је природан пут тржишне економије.  Слабији пропада, док јачи постаје све јачим а слабији све слабијим. Јачи изграђујује своју супериорност купујући најспособније иноваторе из слабијих земаља, у које се убраја и Србија, које бивају стим још мање конкурентне и све слабије и од јаких све овисније и уцењивије. Док јаке бележе профит и зараду слабије бележе све већу незапосленост услед не кконкурентности свијих производа а стим и све већи пораст проблема у држави. Што доводи по одливу умова, проналазача, иноватора и до одлива радне снаге по јефтиној цени чинећи тиме слабије земље још слабијим и овиснијим што у суштини води у тоталну зависност од јаких индустријских држава попут Немачке и подпуну задуженост слабих. Те механизме тог привредног система, којим је био просто занесен да не кажем опијен, у подпуности је превидео или подценио или једноставно није видети хтео па уз помоћ тих држава долази на власт у Србији пропагирајући привредни систем Немачке као решење за привредну кризу Србије не видећи да је тај систем скројен у интересу Немачке по Немачким потребама а те су довођење врхунских стручњака и иноватора из целог света па и Србије да раде за што продорнију Немачку конкурентност на међународним пијацама и Берзама како би са њих потисла мање и слабије економије преузимајући њихове тезге стварајући себи дуплу корист од своје надмоћности. Једном, преузимањем из слабијих држава стручњог особља, изумитеље, иноваторе и на тај начин реализацију већег профита, директно слабљење свог конкурента на тржишту а потом долази да преузимања истим тим државама и радну снагу по јефтиној цени. На тај начин да неко преда свој најбољи алат свом конкурентну, није још нико решио свој привредни проблем што је Ђинђић егзактно баш то учинио због својег непознавања материје и законитост о којима одлучује, пропагирајући приступ Европи што није ништа друго до отварање самопослуге за Европу да покупује, (покупи и оно мало преосталих “кокошака” што још носе јаја) – најспособније проналазаче и иноваторе Србије да стварају робу за Немачке привредне интересе на међународном тржишту, што би слабило привреду Србије. Јер како би се могло бити конкурентан кад ти конкурент покупује најбоље играче да играју за Немачку прву лигу и за Немачке клубове а онда се још и надати да би их наш клуб, састављен од остатка већ пробраног материјала могао и победити. Кад је увидео да нема привредног просперитета Србији и поред предаје Милошевића Хагу уочио је да то мешање страних фактора у унутрашње ствари Србије сноси кривицу за лошу привредну ситуацију Србије а не он који је то све омогућио па је почео то мешање и јавно да критикује као узрок свих недаћа у којој се Србија нашла, још увек не схватајући игре и законитости западног привредног система, кола у које се ухватио а из којег се лако не излази, што га је на крају и главе коштало!

Паралеле садашње владе Србије са тадашњом Ђинђићевом владом су идентичне по питању познавања законитости политичких економија па стим су и грешаке које чине исте гурајући слабе да узму учешће на турниру светских првака, обећавајући им златну медаљу.

И ова влада тражи решење привредне ситуације Србије на исти начин као што је то покушавао и Ђинђић отварајући широм врата своје куће, давањем својег најбиљег алата својем привредном конкуренту (противнику) са надом да ће конкурент (противник) учинити Србију конкурентнијом од себе а стим и богатијом уместо себе. Да ће Црвена Звезда или Партизан решити свој финанцијски проблем кад распродају најбоље своје играче обећавајући да ће на тај начин играти у првој европској лиги. Да играће у Европској лиги шампиона и побеђиваће али не за Србију односно Црвену Звезду или Партизан већ за онога ко их и најбоље плаћа односко оне који су их и купили! Неће пунити благајне Звезде ил Партизана већ Бајерна… Вучић није ништа мање слабији реторичар од Ђинђића али исто тако није ни ништа бољи познаваоц законитости политичких економија што ће довести и њега и Србију у свеопшту катастрофу, пропаст, апокалипсу.

То што не зна, није му ни за замерити, нико се није научен родио. Али то што скупља око себе саветнике из противничког табора или чак трчи њима у сусрет да га саветују у интересу Немачке односно ЕУ сматрајући те своје потезе као нон плус ултра решење ситуације у коју је Србија од истих гурнута, остајући при томе „слеп“, крај здравих очију, да му се одузима и К/М а да Србија и даље истим темпом пропада јер ствар не лежи у приступу ЕУ већ у детаљима политичких економија и познавању законитости истих, народ му опростити неће! Ради његовог тоталног незнања и не познавања економских политичких система, као и не окупљања око себе експерата којима је материја политичких економија позната а који би радили у интересу Србије, доживеће свој суноврат.

И он ће увидети као и Ђнђић да је насамарен да је изманеврисан у слепу улицу па ће окривљавати стране конзуле због мешања у унутрашње ствари Србије што ће му запечатити даљи политички просперитет јер су га они и довели на власт. Они који су га довели на власт нису га довели да служи у интересу Србије већ у интересу влада тих конзуларних представништава па ће га исти ти и скинути са власти. Живот вероватно неће изгубити јер им више неће моћи сметати пошто ће Србија бити већ у подпуности „оглођана кости“! Са народом ће му остати отворени рачун до краја свога живота а и у наслеђе својим поколењима. А народу ће остаће само прича, ружна бајка, како је један веома богати народ спао на просјачки штап!

Аутор, Душан Нонковић-https://dijaspora.wordpress.com

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: