Александар ПАВИЋ: Размишљања уочи поновљених „избора“ 17.11.2013.

Чекамо – а и начекаћемо се, по свој прилици, да неко из најнапреднијих кругова најнапредније евроатлантске цивилизације, осуди етно-расистичке претње које ових дана Србима у Северној Митровици упућују београдски, такође најнапреднији евроатлантисти, уочи поновљених тзв. избора на три места у том граду: гласајте, иначе ће вам Албанац бити градоначелник!

13.11.2013.Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

pavic pretnje

Где је Европска унија? Европска комисија? ОЕБС? УНХЦР? ЕУЛЕКС? Независни посматрачи? Повереница за заштиту равноправности? Ел-де-пе? Друга Србија? Центар за културну деконтаминацију? Борис Тадић, нови глобални бранилац мултикултуралности? Где је, до врага, амерички амбасадор? Да ли и они подржавају овај етно-расизам представника Владе Србије, на првом месту Дачића и Вулина? Ако смо за то „мултиетничко Косово“ – како онда ико сме да агитује против могућности да Албанац буде градоначелник у некој српској средини?

Овакво срамно, екстремистичко застрашивање се, иначе, не може чути из уста поборника бојкота. Бојкоташи се једино јеже од помисли да било ко буде изабран за градоначелника било где на Косову и Метохији – али поготово на северу покрајине – на основу „косовских“ закона. То је једина ствар која их брине. Јер, за разлику од својих напредних, ЕУропејских супарника – они истински верују у правну државу, и спремни су да се боре за њу. Можемо се слободно кладити у то да бојкоташи немају ништа против тога да неки косовски Арбанас буде изабран на место градоначелника Северне Митровице – под условом да ти избори буду расписани по законима Републике Србије. Наравно, то би било мало вероватно – јер би Срби са севера КиМ похрлили на такве изборе. Али, начелно, ништа спорно око избора лојалног косовског Албанца на градоначелничку функцију. Такав би неупоредиво мање сметао од било ког Тачијевог „Србина“.

Уопште, поборници бојкота, који су у исто време и највећи противници отцепљења КиМ од Србије – показују се далеко отворенијим према вишенационалном суживоту од својих „урбаних“ опонената. Може се приметити да, међу онима који пропагирају „ослобађање од косовског баласта“, најчешће провејава импликација да је, уствари, потребно „ампутирати Косово“ да не би сутра имали „два милиона Албанаца“ унутар државе (мада их на Косову и Метохији нема ни приближно у том броју, али то је нека друга тема).

С друге стране, очигледно је да „националисти“ немају ништа против тога да коегзистирају са тим презреним Албанцима – под само једним условом: да то буде у оквирима државе Србије, иначе етнички најразноврсније државе у овом делу Европе, а не државе коју воде бивши и садашњи нарко-терористи и трговци људским органима. Ко су, дакле, истински екстремисти, истински нетолерантни, ко су ти који су спремни да се рукују и договарају са лицима са потернице, а ко ти који не желе да таква лица њима управљају? Није ли све ово наопако?

Чудовишна је замена теза најновија мантра власти да ће Срби са севера „сами бити одговорни“ ако им на власт дође тамо неки Албанац. Не, напротив: сама власт у Србији би била најодговорнија за тако нешто. Зато што је прихватила спровођење „избора“ по законима тзв. косова. Зато што није спремна да распише изборе по законима сопствене државе. Зато што је потписала споразум у Бриселу који озакоњује примат закона тзв. косова на целој територији Косова и Метохије. Постоји ли пример у свету где се власт добровољно одриче дела свог грађанства, где то грађанство гура свим силама, чак и под претњом оружане интервенције, у наручје непријатеља и још онда покушава да пилатовски опере руке од целе ствари и прогласи кривим управо оне који би само да живе у сопственој држави и уживају иста права као и остали њени држављани?

С тим у вези, постоје ли бестиднији медији од ових у Србији? Постоје ли игде медији који апсолутно не дозвољавају ниједном браниоцу Устава и правног поретка земље да се преко њих равноправно огласи? Постоји ли игде оволика булумента новинара спремних да игноришу слона у дневној соби који се одазива на име „Устав“, спремних да аболирају власт од сваке кривице и помогну у оркестрирању хајке на оне који бране уставни поредак земље? На врху Олимпа оваквог новинарства је дневни лист Курир, који се упустио у систематску сатанизацију др Марка Јакшића, претварајући га практично, кроз клевете срачунате да га дехуманизују и претворе у савременог Голдштајна, у дивљач за одстрел на дивљем западу званом „косово“? Најновији бисер Курира (12.11.2013, стр. 2-3) је да оптужује Јакшића за „подривање система земље“ – истог Јакшића који се свакодневно, и то по неколико пута, оглашава у корист поштовања Устава, закона и Резолуције 1244 СБ УН. Наравно, све уз поновљене оптужбе да се „састао са Тачијем“ око поделе плена, да поседује разне скупоцене некретнине у земљи и у свету, и да ће ускоро бити ухапшен. Шта је ово осим прављења климе у којој ће свако насиље и принуда према Марку Јакшићу бити медијски правдано и затим „спиновано“ да би умирило обичан, наивни свет?

Према томе, може се слободно рећи – ако Тачисти (ма које националности, српске или арбанашке, свеједно је) преузму власт на северу – где је у првом кругу гласања 3.11. гласало свега око 3,8% српског становништва у четири општине, или ако се Марку Јакшићу нешто зло деси – кривци за то неће бити ни бојкоташи нити било ко други са севера КиМ. Кривци за то би били искључиво највиши носиоци власти у Србији. Они који су својевољно дигли руке од Косова и Метохије, иако тако нешто нису обећали пре избора и својевољно покушавају да своје косметске сународнике изруче у руке арбанашке мафије. Они који оркестрирају кампању против човека најодговорнијег за то што је Србија данас уопште у позицији да преговара у вези Северне Митровице.

За крај, најновија емисија „Однако“ вероватно најпознатијег и најпопуларнијег руског политичког новинара, Михаила Леонтјева, приказана 12.11.2013. на првом каналу руске државне телевизије,[1] само је наставила низ негативних осврта на тзв. локалне косовске изборе и улогу власти Србије у њиховом организовању који су се протеклих дана могли видети на разним руским државним медијима. Без обзира на све помпезне изливе обостране љубави у контексту (непотребних) мука око почетка радова на Јужном току, онај у власти који има уши и очи, требало би да бар покуша да чује и види медијске поруке које последњих дана стижу из Москве, из више извора: интервју са Марком Јакшићем, док се у позадини јасно види плакат са напредњачким двојцем и насловом „Мала је ово земља колики смо ми издајници“; приказивање унакажених плаката власти који позивају народ да гласа на „изборима“, као и акције „чишћења смећа“ (тј. про-изборне пропаганде) у Северној Митровици; оцена да је, дозволивши сепаратистима да одрже изборе, Београд „признао да Косово није Србија“; интервју са Славком Стевановићем, најнормалније, без икаквих наводница или друге релативизације, потписаним као „председник новоформиране Скупштине аутономне покрајине Косова и Метохије“.odnako

Посебно вредан пажње је крај најновијег Леонтјеовљевог обраћања руској јавности: „За разлику од Јануковича, још је рано да саосећамо са Николићем. Мада – Бог зна како ће то испасти. То је ипак Србија, где су његовог претходника Ђинђића просто упуцали поред ограде. Ипак, до виђења!“