MOJI ALBANSKI PRIJATELJI – Reportaža – Piše : Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

MOJI ALBANSKI PRIJATELJI

Reportaža –

Piše : Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Beograd i Tirana su sklopili ugovor da 1970. godine uspostave diplomatske odnose na rang ambasada. U aneksu ovog Ugovora, kao uslov uspostavljanja ovih diplomatskih odnosa, bilo je da albanske vlasti ili predaju živog jugoslovenskim vlastima političkog emigranta, jugoslovenskog disidentnog književnika, akademika, prof. dr Kaplana Burovića, poznat u Albaniji pod pseudonimom RESULI, ili da ga same likvidiraju (i fizički!) kako budu znali i mogli, te da njegove objavljene knjige povuku iz cirkulacije i njegovo ime izbrišu iz svesti albanskog naroda.

U to vreme, preko romana IZDAJA, koji su mi albanske vlasti objavile 1965.godine u 5.000 primeraka, a 1967., drugo izdanje, u 20.000 primeraka, ja sam bio najčitaniji savremeni “albanski” književnik ne samo u Albaniji, već i u albanskoj dijaspori po svetu, posebno u Jugoslaviji, gde su hapšeni od UDB-e svi oni koji bi bili uhvaćeni tim romanom u ruke. Koliko da se zna, tim romanom i drugim mojim delima, objavljenim u Albaniji, ja sam raskrinkao kliku Josipa Broza Tita za izdaju stvari radnog naroda Jugoslavije, kako to do tada nije niko učinio. Otuda i njegovo angažovanje protiv mene.

Pošto su me albanske vlasti primile za člana njihovog Saveza književnika i uvele i u njihov službeni program Ministarstva prosvete i kulture za škole svih kategorija, iz Albanije su klandestino uvedeni u Jugoslaviji ništa manje već 1.000 primeraka prvog izdanja i 5.000 primeraka drugog izdanja. Ovim sam romanom eklipsirao najvećeg albanskog režimsko-enverističkog književnika Ismaila Kadare (jedan od razloga mog proganjanja i likvidiranja!) i – pošto je roman objavljen na geginskom dijalektu – stavio sam u opasnost supremaciju toskinskog dijalekta Envera Hodže, koji je gušio geginski i činio sve da ga likvidira. Sred ovih nastojanja albanskih vlasti, čim je Albancima dopao u ruke moj roman, javno su istupili sa potražnjom da se geginski dijalekat mog romana uzme za književni jezik i proglasi službenim za sve Albance, Albanije i njene dijaspore.

Sa druge strane, disidentni karakter romana je odmah shvaćen od albanskih čitalaca. Štaviše, šaputalo se na sve strane da je to alegorija za albansku stvarnost, pa su i Envera Hodžu, po pežorativnom opisu ličnosti romana Mula Mamer Hodža, počeli pežorativno da nazivaju MULA Enver. Dodajte ovome i moju disidentnu poemu BOJANA, objavljena 1952. godine u Dubrovnik, a naredne u Beograd i Zagreb, u kojoj sam Enverovu Albaniju nazvao GOLGOTOM, pa ćete razumeti da se Enver Hodža spremao da me likvidira i bez potražnje Josipa Broza Tita.

Pokušaj Envera Hodže da me živog preda u ruke Josipa broza Tita propade im 1967.: bez mog znanja “izvežbali” su me na planini Dajti da me tobože prebace u Jugoslaviju kao diversanta, na što sam im se ja zahvalio, čim sam to saznao, i odbio tu “misiju”, iako nisam ni posumnjao da su sve to inscenirali sa ciljem da me tako predaju u ruke UDB-e, kako su to od vremena predavali jedni-drugima političke emigrante.

Naredne godine su pokušali da me preko “prijatelja” privedu u blizini jugoslovenske granice na Jablanici, da bi me tu uhapsili pod optužbom da sam hteo da prebegnem za Jugoslaviju, ali im i ovo insceniranje propade, dok ja opet ne shvatih kakva se prljava igra čini samnom.

Godine 1969. uveli su mi mladu, lepu učiteljicu, sada od svih poznata imenom Ana Apis, da me dovuče do jugoslovenske granice iznad Skadarskog jezera, da me tu strpaju u vreću i živog predaju UDB-i, ali im i ovo propade. Ovaj put sam nešto shvatio, ali su brže bolje učinili sve da to zabašure (Objaviše mi novelu ZMIJA!) i tako mi zapepeliše oči i učiniše da zaboravim tu provokaciju.

Godine 1970. su angažovali i samog presednik republike, Hadži Leši-a, da bi me ubedili da mi više nema života u Albaniji, da treba što pre da izbegnem preko granice. Mobing, preko koga su mi učinili život nesnosnim ne samo na radnom mestu, već i kod kuće (regrutirali su za ovo i moju suprugu!), dostigao je vrhunac ubacivanjem provokatora Veselj Baleci, jugoslovenski emigrant, preko koga su učinili sve da me policiski prerade i ubede da treba da krenemo (Zajedno!) prema granici, ali im i ovo propade.

U međuvremenu se jugoslovenski ambasador Jovan Pečenović spakovao i čekao znak iz Albanije da se može popeti na avijon i krenuti za Tiranu. Odlaganje mog hapšenja iz godine u godinu više se nije moglo ponoviti, jer se i ugovoreni dan proklamiranja uspostave diplomatskih odnosa na rang ambasada bližio.

U gradu Ljušnje, gde sam živeo i radio kao nastavnik književnosti u jednoj osmoletki, od vremena sam se upoznao sa pukovnikom Nuči Tira, šef Otseka unutrašnjih poslova, koji mi se pravio velikim prijateljem, sigurno instruktiran tako odozgor, da bi mi zabijao noževe iza leđa. Ja sam o njemu i njegovim svinjarijama od vremena posebno pisao. Ovde naglašavam samo da je on upravo u vreme našeg “prijateljstva” objavio jednu knjigu u vezi delovanja jugoslovenske agenture na teritoriji Albanije. Otvoreno se govorilo da sam mu tu knjigu napisao ja, iako sam učinio sve da ubedim ljude za suprotno, jer stvarno, tu knjigu do dana kad sam je kupio, nisam je ni video očima.

U međuvremenu je puk. Tira izašao u penziju i porodično se preseljio u Tiranu, ali je često dolazio u Ljušnje u poseti svojim prijateljima. Posećivao je i mene. Jednog dana, u razgovoru s njim, predloži mi da zajedno napišemo roman o zapadnoj agjenturi na teritoriji Albanije. Po njegovom predlogu zdogovorismo se da radnju romana smestimo na jugu Albanije, da se diversanti ubacuju na teritoriji Albanije sa grčkog ostrva Krf, i da su tu, u albanskim selima grada Sarande i Butrinta, imali svoje baze. Ovaj razgovor se odvio negde u proleće 1970. godine, kad je i Veselj Baleci počeo da me obradi i ubeđuje da zajedno izbegnemo iz Albanije.

Krajem avgusta 1970. godine opet mi dođe puk. Tira u posetu i upita me što sam uradio sa romanom. Rekoh mu da sam samo skicirao neke skene i pokazah mu ih. Razgledajući ih, tu i tamo i čitajući na glas koješta, upita me:

-Poznajete li teren?

-Ne,- rekoh mu iskreno.

-Niste bili ni do Sarande nikad?

-Nikad !

-Pa kako ćete to pisati roman, kad ne poznajete teren ?!

I on me ubedi da odmah krenem za Sarandu, da odem i do Butrinta, da tamo vidim i arheološki centar, kanal Krfa, reku Bistrica, koja se uliva u taj kanal, samo ostrvo, teren i sve što mi treba da bih verodostojno prikazao ambijent u kome se odvija radnja romana.

-Krenite odmah !,- insistirao je on, imajući u predvid da će za koji dan početi nova školska godina i da ja, kao nastavnik, biću angažiran nastavom u školi. Tako sam ja mislio. A kako je on mislio, to je druga stvar.

I ja eto – krenuh.

Jednom šoferu kamiona sa targom GJ pokazah novčanicu od 100 leka. On se odmah zaustavi, primi me i odvede do grada Ðirokastra (na albanskom GJirokastra). Bilo je prošlo podne. Stajao sam na dnu grada, na putu koji je vodio za gradove Delvina i Saranda. I ovde sam pokazivao šoferima novčanicu od 100 leka, ali se nijedan ne zaustavi da me primi.

Ni na kraj pameti mi nije bilo, da su kilometar-dva ispred mene oficiri SIGURIMI-a zaustavljali sva vozila za Delvinu i Sarandu i naređivali im da ne prime nijednog putnika sve dok ne pređu Ðirokastru, iako sam video jasno kako prolaze vozila koja imaju prazno mesto pored šofera.

Posle nekoliko minuta uzaludnog mahanja sa novčanicom, pridruži mi se jedan mladić tridesetih godina, koji mi reče da i on putuje za Sarandu. Poče se smrkavati. Nijedno vozilo ne primi ni mene, ni njega. Tada mi on predloži da pođemo pešice, prekim putem, preko planine. Iako nisam ni posumnjao za bilo što loše sa njegove strane, nisam prihvatio taj predlog. Krenuh u grad da večeram u kojem restoranu, pa nađoh i hotel da prespavam tu veče u Ðirokastri. Dođe i on zamnom. I u restoran, i u hotel.

U sobi sa tri kreveta, dva smo zauzeli on i ja, dok su u trećem spavali dečak od 10 godina i devojčica od 7-8 godina, brat i sestra, oboje na putu za Burelj, da vide uhapšenog oca, jer ih je majka napustila: preudala se za drugog.

Oko pola noći devojčica je zaplakala. Probudih se. Beše pala sa kreveta. Podigoh je i postavih opet pored njenog brata. Slučajno bacih pogled na krevet mog saputnika. Ne beše tu. Gde je? Pričekah da se vrati, moguće iz WC-a. Ali se on ne vrati. Čekajući da se on vrati, ja sam usnuo. Ni ujutro, kad sam se probudio, on ne beše tu. Pojeo ga krevet ?! Ne sumnjajući da me na svaki korak prati SIGURIMI, nisam ni pomislio da je i on bio jedan od njih i da je njegov predlog, da pešice udarimo za Sarandu preko planine, bila provokacija da me besputicama privede prema grčkoj granici i da me tamo uhapse pod optužbom da sam otišao tamo da prebegnem za Grčku.

Ujutro, jednim kamionom prebacih se do Delvine. Tu sam, čekajući kakvo prevozno sredstvo za Sarandu, ručao u jednom restoranu, gde mi rekoše da otuda svaki sat polazi autobus upravo za Sarandu. I stvarno je autobus tuda prolazio, ali se nijednom ne zaustavi, iako sam ga ja čekao na noge i pružao ruku. Prolazio mi je ispod nosa. Šofer bi me samo pogledao i nastavio dale.

Najzad, kasno popodne, šofer zaustavi autobus i prebaci me do Sarande, na autobuskoj stanici, gde se jedan autobus spremao da pođe za Butrinti sa svega dva-tri putnika. Javih se šoferu i on me bez reči uze, pa me i smesti pored njega, na prednjem sedištu. Putem, iako mu to nisam tražio, poče da mi objašnjava teren, posebno prema Kanalu Krfa i grčkoj granici. Reče mi da se za nekoliko minuta može preplivati kanal i da se tuda često prebacuju na albansku teritoriju zapadni diversanti.

Na moje iznenađenje, pokaza mi jedan kamen, stenu, u moru, pored samog albanskog kopna, ne dalje od 10 metara, i reče mi:

I taj kamen je grčka teritorija !

Nisam mu verovao, ali nisam ni posumnjao ništa.

Autobus stiže na mestu odakle se vraćao u grad. Tu beše jedna mala baraka, gde se prodavala kafa, alkoholna i osvežavajuća piša. Ja potražih cicerona i zamolih ga da mi pokaže arheološki centar. On pođe predamnom, a ja za njim. Tamo sam razgledao sve što su albanski arheolozi sakupili tu, pa sam i beležio koješto u mom blok-notu.

Kad se vratih kod barake-kafića, šofer, koji je pijućkao pivo iz flaše, pozva me da i ja popijem flašu piva:

-Evo sam poručio i mezeta !– reče mi.

Taj čas primetih da se autobus napunio ženama, koje su od ranog jutra radile tu u poloprivredi i sada čekale šofera da ih vrati u grad.

-One su čitav dan radile ovde i sada čekaju da ih vratite njihovim kućama, gde ih čekaju deca i kućni poslovi. Krenimo odmah za Sarandu !- rekoh šoferu.

I pođoh k autobusu, popeh se i sedoh na moje pređašnje mesto.

Nisu prošla ni dva-tri minuta, džips Otseka unutrašnjih poslova grada Ljušnje, u kojima behu oficiri Lazar Gogo i Alesio Guri, koje sam dobro poznavao, pa i popio sa njima po koju kavu lokalima grada, prođe mi ispod otvorenog prozora. Ja im mahnuh rukom iskreno, sasvim prijateljski, drugarski, jer sam još uvek mislio da su mi drugovi, da se borimo na istom frontu za stvar radnog naroda.

Oba oficira SIGURIMI-a me pogledaše reazrogačenih očiju, krvnički, ni da sam im tim pozdravom rekao:

Da se zdravo vidimo, gospodo kriminalci! I ovaj vam put propade pokušaj da me uhapsite !”

Sigurno, u atobusu, koji se vraćao za Sarandu, pa i na oči tolikih radnica, nisu mogli da me uhapse i optuže da sam tu stigao sa namerom da bežim preko granice.

Nijedan mi od ova dva moja “prijatelja” ne otpozdravi. Pa i kad su se zaustavili jedno deset metara isred autobusa i iskočili iz džipsa, ni glavu nisu okrenuli prema meni. Oni se pridružiše šoferu da popiju moje pivo i pojedu moje meze, sigurno poručeno od njih i plaćeno -znojem onih radnica, koje su čekale da ih autobus vrati kućama i deci.

Šofer, posle kratkog razgovora sa Lazarom Gogo, dođe i krenu autobus za Sarandu, gde su me očekivale nove provokacije i nove svinjarije ovih mojih “prijatelja”. Kao zaliven, šofer je čitavim putem ćutao. Ni da je sasvim drugi drugi čovek, a ne onaj koji me malo pre dovede u Butrinti tolikim pričama i razjašnjenjima o grčkoj granici.

Ni ovaj put nisam ni najmanje posumnjao u ništa. Nisam ni pitao sebe šta traže oficiri SIGURIMI-a u Butrinti i zašto mi ne otpozdraviše, kad ih pozdravih?! Zašto me ne pozvaše da sa njima popijem i ja flašu piva?! Ni na kraj pameti mi nije bilo da su tu došli da me uhapse, jer ja, iako me Veselj Baleci skoro svaki dan nagovarao da bežimo iz Albanije, nisam na to ni pomišljao. Kao strani državljanin imao sam pravo da uđem u bilo koju zapadnu ambasadu da tražim njihovu zaštitu od zločina, koji su mi se činili u Albaniji. Na to sam nekoliko puta i pomislio, ali nisam hteo da se odvojim od moje dece, što sam jednom prilikom otvoreno rekao jugoslovenskom emigrantu albanske nacionalnosti Esat Muftari, koji beše napravio molbu albanskim vlastima da mu dozvole povratak u Jugoslaviju. Umesto povratka – uhapsili su ga. Živ je, u Tirani, aktuelno (1997) poslanik Albanskog parlamenta.

Dana 03. novembra 1970. godine uhapsili su me na dužnost kulturno-prosvetnog radnika grada Ljušnje, u prisustvu šefa Otseka za prosvetu i kulturu Dhosi Jani. Na sve strane su razglasili da su me uhapsili na jugoslovenskoj granici, koju sam sa 24 druga i radio primo-predajnikom pokušao da prebegnem za Jugoslaviju, pošto mi je propao pokušaj puča, da oborim sa vlasti Envera Hodžu i da Albaniju prisajedinim Jugoslaviji kao njenu sednu republiku.

Dana 04. novemra 1970. stigao je na aeroportu Tirane jugoslovenski ambasador Jovan Pečenović.

Ženeva,

dana 12. novembra 1997.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: