Посета секретара руског Комитета за одбрану Војислава Шешеља

Посета секретара руског Комитета за одбрану Војислава Шешеља
Чланови Комитета за одбрану Војислава Шешеља Дејан Мировић, Вјерица Радета и Љиљана Михајловић састали су се данас са секретаром руског Комитета за одбрану Војислава Шешеља Маргаритом Обрасковом.
У пријатељском и отвореном разговору представници оба комитета су се сагласили да се против др Војислава Шешеља у Хашком трибуналу води политички процес и да му се 11 година на најгрубљи могући начин крше сва људска и процесна права.
Маргарита Обраскова обавестила је прдставнике Комитета за одбрану Војислава Шешеља да ће руски Комитет, у сусрет очекиваној ослобађајућој пресуди у Хашком трибуналу, крајем септембра организовати округли сто у Руској думи посвећен председнику српских радикала.
Чланови Комитета за одбрану Војислава Шешеља захвалили су руским пријатељима на пажњикоју су свих ових година посвећивали хашком процесу др Војислава Шешеља и изразили наду да ће се
сарадња са руским интелектуалцима, члановима руског Комитета за одбрану Војислава Шешеља, наставити и након Шешељевог повратка у Србију у циљу учвршћивања пријатељства између два
братска народа.
Представници оба комитета су сагласни да ће Шешељев повратак у Србију позитивно утицану на неопходне политичке промене и поновну афирмацију Српске радикалне странке као и на враћање Србије са погубног европског пута на пут сарадње са пријатељским државама, првенствено са Руском Федерацијом.


Миљан Дамјановић
064 29 40 646
064 80 77 189

Српска радикална странка
Београдски округ
Одсек за информисање
Тел.: +381 11 3077 247

Istina o Genetski Modifikovanoj hrani, hemijskim tragovima na nebu, itd – Телевизија Мост

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Yk0vYSUVPIE#t=417

ПОЛИТИКА: Двери као десничарска верзија „Отпора” Дачићу

Политика

Двери као десничарска верзија „Отпора” Дачићу

За Бранка Ружића су „дверјани” неуспели политички експеримент демократа, а за Чедомира Антића логична појава са крајњих граница политичког спектра

Са протеста „Двери” испред Владе Србије 2012. године (Фото Фонет)

Повик Дачићу да је издао Косово и Метохију, пред окупљеним народом у Текеришу у понедељак, обезбедио је покрету Двери бар два дана медијске пажње. То је оно што посебно недостаје ванпарламентарним странкама и организацијама чији иступи и акције најчешће не завреде, по њиховом мишљењу, дужну пажњу медија. Овог пута могу да захвале полицији, чија је реакција – привођење Славише Милетића, члана руководства Двери, који је довикнуо премијеру Ивици Дачићу да је издајник – привукла пажњу новинара, а „дверјанима” омогућила прилику за оптужбу да „Србија клизи у диктатуру и ванредно стање…”

Уследила је необично оштра реплика Бранка Ружића, функционера социјалиста, у којој се помиње потреба квазипатриотског покрета Двери као неуспели политички експеримент ДС-а. Његове оптужбе су Двери јуче одбациле истом жестином, називајући их „гебелсовским клеветама” и наставили да и даље оптужују премијера Дачића за издају, а МУП позвали да поступа по кривичној пријави против њега због афера „кофер”, „Галеника” и „Агробанка”.

Успут су покренули и акцију „Дачићу, издајник си! Ухапси и мене”, позивајући грађане да „у време небивале медијске цензуре” на друштвеним мрежама искажу своје мишљење и покажу да се не боје репресалија режима.

Сличне оптужбе Двери лиферују већ дуго, а имају штошта да кажу и на рачун Александра Вучића, Томислава Николића и владајуће коалиције уопште. Све се то може видети на сајту Двери и чути у њиховим јавним иступима, у чему су, чини се, далеко агилнији од, на пример, радикала, али и умеренији од, рецимо, покрета „1389” или „Образа”. И све у нади да ће у другом покушају успети да прескоче „лествицу” подешену на пет процената за улазак у републички и покрајински парламент, за шта им је прошле године недостајало око пола процента. Али су успели да освоје одборничка места у Новом Саду (где се, због приласка владајућој коалицији под вођством напредњака, одборничка група издвојила у посебну организацију „Трећа Србија”), Чачку, Краљеву, Пожеги, Бачкој Паланци…

Срђан Миливојевић, народни посланик ДС-а и некадашњи члан организације Отпор, прогнозира им да ће на следећим изборима бити успешнији и одбацује Ружићеве наводе о томе да су Двери креација демократа.

„Жао ми је што СПС термине ’издајник’ и ’страни плаћеник’ није заштитио као своју интелектуалну својину, па их сада иритира када други користе тај вокабулар у обраћању њима”, каже Миливојевић и подсећа да су прошле године, између два изборна круга председничких избора, Двери најгласније нападале Бориса Тадића и ДС за наводну изборну крађу: „Те лажи су могле битно да дестабилизују државу. Ако смо ми то стварали, не верујем да би се ти људи тако опходили.”

Миливојевић који познаје многе од дверјана и о њима приватно, како каже, има врло високо мишљење и подржава неке њихове активности и идеје („породичну шетњу” као промоцију породичних вредности, или обележавање славних дана наше прошлости), али не и њихов политички програм, каже да су Двери и Отпор потпуно неупоредиви покрети.

За Чедомира Антића, историчара и председника Напредног клуба, Двери су сасвим логична појава, јер је логично да јачају странке и организације са крајњих граница политичког спектра у условима када је подела на десницу и левицу обесмишљена а велике странке постале потпуно популистичке. Примећујући да су Двери једна од организација које су засновале своју идеологију и програм на снажној религијској црти, он истиче да они нису лоша појава у нашој политици јер ту недостаје „идеолошких људи”.

„Ми смо просто потпуно дезидеологизовани. У другој држави би промена коју су прошли влада и посебно СНС током 2013. године довела до народног устанка, а овде им је чак скочила популарност”, каже Антић.

Он не види никакав проблем у томе што неко премијеру каже да је издајник, када је премијер, како додаје, прекршио Устав бар три пута за ових годину дана и указује да док год Двери не прекрше уставне норме и законе, њихови начини протеста су легитимни: „Посебно што је та њихова политика у односу на Косово и Метохију, за коју сматрам да је потпуно бесмислена и критиковао сам је, донесена вољом већине Срба. Ја сам, у ствари, задовољан да у Србији није на делу деловање неких тајних организација, насилних, терористичких. Јер, када се елита која води државу понаша тако неодговорно и неверно, онда просто не би било чудно да се догоди и то”.

Б. Баковић
објављено: 21.08.2013.

Последњи коментари

Зоран Маторац | 22/08/2013 10:41

Аутор каже на једном месту: „…у условима када је подела на десницу и левицу обесмишљена…“ а сврставе Двери у десничаре. По којој логици?

Милан Зарић | 22/08/2013 17:17

Похвала за уредника овог текста!
Ово личи на демократију.
Хвала!!!

Милан Зарић | 22/08/2013 18:07

Mislim da mnogi političari i neznaju sta znace levica i desnica!

Evo objasnjenja!
Ja sam ponosan da sam desničar!

Desnica, u najširem smislu, označava ideju da su pojedinac i društvo dužni da se pridržavaju Zakona (uključujući najčešće hrišćanski moral i tradiciju).

Desno krilo, politička desnica, ili najjednostavnije desnica su nazivi koji se odnose na onaj deo spektra političke misli i ideja, koji je povezan za konzervativizmom, klasičnim ekonomskim liberalizmom, religijskom desnicom, nacionalizmom; najjednostavnije rečeno, one ideje koje su suprotne levici.

Smatra se da je naziv nastao u vreme francuske revolucije, kada su monarhisti, pobornici starog režima nazivani desničarima, zato što su sedeli na desnoj strani Skupštine.

Vremenom je ovim nazivom počeo da se označava spektar političkih ideja i stavovi koje bi iznosio govornik, a koji u sebi sadrži ideje konzervativizma, ekonomskog liberalizma, nacionalizma i sl.

Др Сеид Халиловић: Милешева је и моја баштина

Др Сеид Халиловић: Милешева је и моја баштина

Интервју | | avgust 9, 2013 00:09


Разговарао  ЈОВО БАЈИЋ 

На научним скуповима у Београду на којима се у последње време разговара о религији, идентитету, o опстајањау верујућих појединаца и религијских заједница и изазовима које пред њих поставља савремени свет, јавља се и једно ново име – др Сеид Халиловића из београдског Центра за религијске науке „Ком“. Др Сеид Халиловић пореклом је из Пријепоља, стасао је у Ирану где је живео двадесетак година. Студирао је на једном од најстаријих и најзначајнијих муслиманских Универзитета у иранском граду Кому, где је одбранио два доктората. Он је по вокацији исламски филозоф и теолог, а школовао се  углавном  на учењима која су развили ирански теолози, али и религиозни мислиоци широм исламског света чији се погледи најчешће не поклапају са научним истинама до којих је дошла западна наука која се развијала од ренесансе до наших дана.

Др Сеид Халиловић је један  од оснивача београдског Центра за религијске науке „Ком“ који припрема неке научне пројекте, а резултати тога научног рада саопштавају се у новопокренутом часопису „Ком“. Поред тога Центар се бави и издаваштвом где се недавно у преводу др Сида Халиловића на српском језику појавило дело  „Наука и филозофија“ савременог иранског мислиоца Хамида Парсанија. Ово дело значајно је и по томе што полемише са нововековним европским учењима. Поред тога што  нуди нове погледе на важна питања науке и филозофије, ова књига пружа информације о исламским мислиоцима и њиховим делима о којима се код нас мало зна.

На недавном научном скупу „Национални идентитет и религија“ који је организовао београдски Институт за  политичке студије др Сеид Халиловић поднео је запажено излагање „Религија и идентитет у политичкој филозофији ислама“. Ово излагање подстакло нас је да са њиме разговарамо  о томе како он, као човек који је пореклом са простора Србије, који је баштиник филозофског и религијског знања стеченог на чувеном Универзитету у Кому, гледа на нека важна питања што их је на просторима Србије и Балкана наметнула прошлост, али и ново време. Једно од најважнијих питања је и однос православних хришћана и муслимана.

Школовали сте се  у Ирану, где сте студирали исламске верске науке, тамо сте одбранили два доктората. Постоје ли у савременој иранској исламској теолошкој мисли, када је реч о погледима на мултиверско и мултиетничко друштво, нека схватања која се разликују од схватања савремених исламских филозофских школа, развијених у другим исламским центрима у свету?

Традиционални исламски универзитети у Ирану познати су по томе што на њима можете детаљно да се упознате са изворним текстовима најзначајнијих представника различитих научних дисциплина исламске спознаје. У бројним школама, које активно раде неколико стотина година, јасно је очувана традиционална методологија изучавања исламских наука. Две деценије сам живео и учио у таквом посебном цивилизацијском амбијенту. Та традиција је жива и доминантна. У многим научним дисциплинама тамо ћете изучавати најкомпликованија штива чији се садржај прецизно преноси с генерације на генерацију – снагом живе речи професора. У принципу, изворни текстови исламских научних дисциплина су писани на начин да се могу разумети само уз помоћ професора, из разлога што сам професор, својим делима и понашањем, поучавам своје ученике како да спроводе васпитно-духовне норме приближавања задовољству божјем. С друге стране, научна скрупулозност је истакнута карактеристика многих ондашњих учењака. Зато, нипошто не изненађује то што професор, у току једночасовног предавања, често прочита и прокоментарише само два или три реда књиге коју су изучавале многе генерације пре нас.

Оно што је посебно карактеристично за традиционалне исламске универзитете у Ирану, а што је директно повезано са вашим питањем, јесте значај који се придаје учењу и развоју исламске филозофије у ондашњем образовном систему. Данас, нигде у свету се не можете непосредније и детаљније упознати са различитим школама исламске филозофије као у традиционалним школама у Ирану. Да бисте изучили једну филозофску или гностичку књигу, тамо можете учествовати на свакодневним предавањима која трају до три или четири, па и до десет година. Због пресудног присуства снажне и изворне филозофске мисли, исламска ученост у Ирану углавном није оптерећена догматским ограничењима, него је јасно отворена, спремна и вољна да се сусретне са новим различитостима, па и са савременим изазовима. Сматрам да филозофска баштина исламске учености, како у Ирану, тако и у свим другим деловима света, може утемељити амбијент научне отворености у оквиру којег ће доктринарне, религијске, етничке и културолошке различитости представљати највеће богатство. Јер, наука и цивилизација напредују онда када можемо да препознамо различита мишљења и друштвена обележја, а не када се друштву наметну искључиве форме монолитног живота.

Како Ви гледате на исламска учења и праксу који су посредством Турака стигли на Балкан и Европу и ту се одржали?

У одговору на ваше питање покушаћу да се усмерим на две различите димензије културолошко-друштвеног присуства Османске империје у нашим крајевима. Оно што мене посебно занима јесте чињеница да је у тој епохи утемељена и неколико стотина година обогаћивана раскошна и чак задивљујућа баштина традиционалног спознајног стадијума ислама код нас. Бројни муслимански учењаци из овдашњих крајева били су познати као маркантни професори различитих научних дисциплина исламске религијске традиције, попут куранских наука и егзегезе, предања, теологије, јуриспруденције, методологије јуриспруденције, гнозе и суфизма, логике, арапске, персијске и турске књижевности, па и математичких и природних наука. Ови врсни учењаци нису били научно активни само у традиционалних школама на Балкану, него и у многим другим пределима пространог Османског царства. Бројни наши муслимани били су професори, кадије и муфтије у Меки, Медини, Дамаску, Алепу, Цариграду, Измиру и Едирнеу. У свим крајевима код нас имали смо грандиозне институције највиших степена исламске учености, многобројне мектебе, џамије, месџиде, дарул-хадисе, ханикахе, текије и око стотину активних медреса само у Босни. У овим школама су изучаване значајне књиге најславнијих арапских, турских и персијских учењака из историје исламске спознаје. Хоћу да кажем да је у том периоду обележен беспремачни цивилизацијски преокрет у развоју исламске научно-културолошке баштине код нас и у утемељењу сјајне традиције теомонистичког спознајног стадијума наших муслимана.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

КУСТУРИЦА ИЗДАЈИЦА НИЈЕ

Koliko je meni poznato Mehmedalija Nuhić se pokrstio i postao ponovo
pravoslavac..Mislim da je to objavio pečat pod naslovom Mehmedalija
svoj krst nosi..

Na linku:

http://www.pecat.co.rs/2013/06/mr-mehmedalija-nuhic-kako-svoj-krst-nosi-mehmedalija/

2013/8/22, Ratko Licina <vladarsk@gmail.com>:
> *Вид Маливук из Невесиња*
>
> *2**2. август 7521 (2013) *
>
>
>
> *КУСТУРИЦА ИЗДАЈИЦА НИЈЕ***
>
> * *
>
> Да ли знате, да л‘ сте послушали,
>
> Што се чује – а из Босне стиже,
>
> Са Миљацке реке сарајевске?
>
> Сарајево у августу врелом,
>
> Двехиљадетрин’есте године,
>
> А дан беше управ‘ осамн’ести.
>
> Тога дана на Миљацки реци,
>
> Скупише се вође сарајевске,
>
> Оне вође вере муслиманске,
>
> Које јесу Срби од постанка,
>
> Ал‘ говоре да то они нису.
>
> Ђедове им Аустрија слага,
>
> Аустрија кад завлада Босном,
>
> А завлада у столећу горком,
>
> Деветн’есто то столеће било,
>
> А година седамдесетосма.
>
> Тад из Беча Немци дојурише,
>
> У џамије они нагрнуше,
>
> Те верницим‘ вере Мухамеда,
>
> Говорише да се Срба клоне,
>
> Јер српскога немају порекла,
>
> Него да су народа бошњачког,
>
> Од давнина у поносној Босни,
>
> А да Срби јесу изјелице,
>
> Што стигоше на бошњачку земљу,
>
> А стигоше право из Русије
>
> Тамо негде у столећу седмом!
>
> Е те вође муслиманске вере,
>
> На Миљацки дуго беседише,
>
> Беседише како Срби нису
>
> И још томе додају и тврдњу,
>
> Како Србин не може да буде,
>
> Чак и онај ком‘ је наметнута
>
> У Србији на Морави свакој,
>
> Наметнута вера Мухамеда,
>
> Па и онај испод Дурмитора,
>
> Дурмитора у тој Црној Гори
>
> И он није рода неваљалог,
>
> Нег‘ је и он само Бошњак красни.
>
> А Бошњак је веле на Миљацки
>
> И муслиман земље македонске.
>
> Уз овакве тврдње бесмислене,
>
> Наметнуте одавно из Беча,
>
> Споменуше на реци Миљацки,
>
> Споменуше Емир Кустурицу.
>
> На њега се бесно издераше,
>
> Што не призна тај бошњачки народ,
>
> Него вели да је Босна српска,
>
> А да у њој само Срби живе,
>
> Без обзира које вере јесу,
>
> Православне или католичке,
>
> Или јесу вере муслиманске.
>
> У тој групи српских муслимана,
>
> Грлат беше Изетбеговићу
>
> Име Бакир отац му је дао,
>
> А отац му Алија је био,
>
> Који крвцу Босном проливао,
>
> Кад рат крен’о против православних,
>
> Желео их с огњишта изгонит‘ –
>
> Што не убит‘ преко Дрине гонит‘.
>
> То је било недавно у Босни,
>
> У хиљаду деветој стотини
>
> Деведесет и другој години.
>
> На Миљацки Бакир реч је уз’о
>
> И овако беседио гласно:
>
> „Кустурица Емир издајник је!
>
> Издао је свој Бошњачки народ,
>
> Па се креће брдима Србије
>
> И по свету он разноси приче,
>
> Да су Срби жртве рата били,
>
> А Срби су само агресори.
>
> Енвер конта да је Србин лично
>
> Зове себе јоште и Немањом!
>
> Тим је изд’о свој рођени народ,
>
> А свој народ, народ нам бошњачки!“
>
> Кустурица ово је дочуо,
>
> Док је светом великим ходио,
>
> Где су њему дочеке спремали –
>
> У Паризу, Лондону и Риму,
>
> У Њујорку граду америчком,
>
> Па и оном славном Холивуду,
>
> Где га цене као великана,
>
> Који снима значајне филмове,
>
> Баш филмове за награду сваку,
>
> У којима представља и Србе,
>
> Који сталне жртве европске су,
>
> Када војске Западњака крену,
>
> Да прошире своје колоније
>
> Да покоре и све српске земље,
>
> Као што су тако учиниле
>
> И хиљаду девете стотине
>
> Деведест и друге године,
>
> А уз помоћ Бакировог бабе,
>
> Тог Алије црн му образ био.
>
> Кустурица о свем премишљао,
>
> Кад с Миљацке глас му допаднуо.
>
> У Паризу тад је боравио,
>
> Парижанке с њим су лепе биле,
>
> Од једне је перо затражио
>
> И уз перо чистога папира.
>
> Кад му мома жељу испунила,
>
> Емир приђе столу краљевскоме,
>
> Седе мирно, ситну књигу пише,
>
> А пише је Сарајеву граду,
>
> Где је младост лепо проживео,
>
> Шаље књигу Бакиру несрећном,
>
> Те овако њему поручује:
>
> „О Бакире, несрећниче јадни,
>
> Зовеш мене издајицом тешком,
>
> На све стране то си отпослао,
>
> Да у Босни народ је бошњачки,
>
> Те тај народ да сам тешко изд’о,
>
> А још тврдиш да сам главом Бошњак,
>
> Да припадам том народу твоме
>
> И да нисам српскога колена!
>
> Несрећниче из поносне Босне,
>
> Добро знадеш не знали те људи,
>
> Да у Босни само Срби живе,
>
> Други народ тамо не постоји.
>
> Те кад нема другога народа,
>
> Ја издајник баш не могу бити,
>
> Не може се народ издавати –
>
> Онај народ који не постоји.
>
> Такав народ нигде не постоји,
>
> А све болан на то указује,
>
> Ако нема бошњачког народа,
>
> Нема онда државе бошњачке!
>
> Добро знадеш не знали те људи,
>
> Да су моја давнашња колена,
>
> Била српска, од српскога рода
>
> И да ми је мој далеки предак,
>
> Чије име Димитрије беше,
>
> На Косово јуначки кренуо,
>
> А у војсци српскога војводе,
>
> По имену Влатка Вуковића.
>
> Е та војска јуначка је била
>
> И са војском српског кнез Лазара,
>
> На Косову Турке уставила –
>
> Одбила их до Једрена града.
>
> Добро знадеш, не знали те људи,
>
> И твој предак био на Косову,
>
> А у војсци српског кнез Лазара,
>
> Добро знадеш и његово име,
>
> Он је био јунак Константине.
>
> Добро знадеш, не знали те људи,
>
> Да си Србин, као и ја што сам.
>
> А твој ђед је рођен у Србији,
>
> Београд је њему родно место,
>
> Одраст’о ти ђедо на Дорћолу,
>
> То је четврт града Београда,
>
> Што наљеже обали Дунава.
>
> Твој је ђедо и то добро знадеш,
>
> Имо сјајну кућу београдску,
>
> Која била у самоме центру,
>
> У улици што је стрменита,
>
> Јер се спуста падином дорћолском,
>
> А зове се Улица француска.
>
> Ту је негде сад чувена зграда,
>
> У којој је Удружење писац‘.
>
> Твој је ђедо ту кућу продао,
>
> Преш’о Дрину и у Босну стиг’о.
>
> Тад Србију он је оставио,
>
> А стиг’о је у поносну Босну,
>
> А ти знадеш не знали те људи,
>
> Да су Босна и Србија једно,
>
> Јер су обе српски завичаји.
>
> О Бакире, можеш ли се тргнут‘,
>
> Да ли можеш истину изрећи,
>
> Да ти стари православни беше,
>
> Ал‘ их Турци силом потурчише
>
> Исламску им веру наметнуше.
>
> Ја имадох снаге и разума,
>
> То признадох о својему претку,
>
> Којег Турци давно потурчише,
>
> Те му име српско одузеше.
>
> Име му је, причала ми нена,
>
> Било име српскијех владара,
>
> А то име баш је Стефан било.
>
> Кад сам за то сазнао од нене,
>
> Кренуо сам цркви православној,
>
> Где ме радо српски поп прихвати
>
> Покрсти ме и записа име,
>
> Те сам сада именом Немања,
>
> Ал‘ Бакире, добро да упамтиш,
>
> Ни старо ја име не одбацих,
>
> Те ме можеш звати и Емиром,
>
> Ал‘ Бошњаком звати ме не можеш,
>
> Јер сам Србин као и преци ми,
>
> Јер сам Србин као и ти што си.
>
> Од нас двој’це издајник ће бити,
>
> Само онај што издаје Српство!“
>
>
>
> Лета Господњег, 7521 (2013), дана Господњег 22. августа.
>
>
>
>
>
>
> 2013/8/22 Amir Čamdžić <amircamdzic@gmail.com>
>
>>
>> http://www.pecat.co.rs/2013/06/mr-mehmedalija-nuhic-kako-svoj-krst-nosi-mehmedalija/
>>

Муслимани варају и свет и себе јер одбијају да схвате да су део јужнословенског бића

Муслимани варају и свет и себе јер одбијају да схвате да су део јужнословенског бића

УПОЗОРЕЊА САРАЈЕВСКОГ ВЕРСКОГ АНАЛИТИЧАРА МЕХМЕДАЛИЈЕ НУХИЋА

Мехмедалија Нухић

  • Нухић тврди да бх. муслимани „беже од сложене проблематике која потреса јужнословенско подручје од дана када су пристали да буду слуге туђим интересима на славенском Балкану“
  • Они, у ствари, желе да сталним притисцима држе интензитет светске пажње на балканском региону“
  • Нухић наглашава: „Босански муслимани на више начина желе да држе пажњу кругова утицаја над балканско-словенском проблематиком, коју су они и те како произвели својим тврдокорним ставовима“

        ВЕРСКИ аналитичар Мехмедалија Нухић упозорио је да је циљ бх. муслимана, без обзира којем правцу припадају и како испољавају ислам, увек исти – да је БиХ њихова земља, земља Бошњака-муслимана.

        „Немуслимани, по том аутоматизму, припадају оним земљама по којима се и називају“, објашњава Нухић.

        Он истиче да не постоји сукоб унутар босанских муслимана на релацијама – класични ислам, социјалистички ислам, Титов ислам, са данашњим тзв. народним, изворним исламом, шиитским или вехабијским – већ је то само заваравање јавности.

        „Нема сукоба у исламу са исламом. Они, без обзира како га испољавају, жариште проблема виде у ономе што не припада исламу“, оцењује Нухић.

        Према његовим речима, „различити ставови муслимана како да се реше тог жаришта намећу неслагања о решењу оног што су планирали као проблем, па је у том смислу и сукоб унутар Исламске заједнице БиХ и Ријасета“.

        Нухић сматра да „босански муслимани лажу себе и цели свет“ и да „никако не желе да схвате да су део јужнословенског бића и животног простора“.

        Он сматра да бх. муслимани „беже од сложене проблематике која потреса јужнословенско подручје од дана када су пристали да буду слуге туђим интересима на славенском Балкану“.

        „Муслимани сукобом, који перманентно и интензивно подстичу још из времена српских, а и хрватских буна и устанака против османлијског окупатора, усмеравају жариште кривице на устанике, истичући их као главне виновнике нестабилности балканског региона“, наводи Нухић и појашњава:

        „Они, у ствари, желе да сталним притисцима држе интензитет светске пажње на балканском региону“.

        Према његовој оцени, „босански муслимани на више начина желе да држе пажњу кругова утицаја над балканско-словенском проблематиком, коју су они и те како произвели својим тврдокорним ставовима“.

        Подлога свих тих ставова, како тренутно тако и кроз историју, јесте њихова религија, наводи Нухић и оцењује да се „босанским муслиманима око ислама окреће цео свет“.

        „Они тај свет варају исламом и уз помоћ њега. Они тим истим идеолошким и догматским односом варају и сами себе већ дуже време“, наводи овај верски аналитичар.

        Према његовим речима, „када осете да долази крај варању, када схвате да нема обећаних златних кашика без рада и муке, све више посежу за разним делима да би задржали пажњу јавности над радњама које су сами изазвали и којим су сопствени виновници“.

        „Да би се вратили на пут истине, на једини пут који води стању нормалног живота, муслимани треба да признају себи ко су они, у ствари, и где су као такви у животном простору смештени“, оцењује Нухић у интревјуу Срни.

        Нухић закључује да цео словенски народ постепено страда због „босанско-муслиманског усуда“.

        (Срна)

AKO MOGU BOSANCI, CRNOGORCI, HRVATI ONDA MOGU I LALE DOBITI LALINSKU DRŽAVU! ILI SVI ILI NIKO – HAJDE DA PITAMO NAROD ZA OVE REALIZOVANE GLUPOSTI

Evo svima onima kojima je stalo do mira na Balkanu da pogledaju ovaj video kako bi svakome bili jasni uzroci krvoprolića na našim prostorima a i bolje razumljiv nadolazeći tekst iza ovog linka. https://www.youtube.com/watch?v=Ts1QuCH3r8o
Što s tiče onih koji govore i pišu neke tekstove o narodima  moram reći da baš i ne razumem o kojem to narodima govore, koji nemaju ni svoj jezik ni svoj govor a da bi bio drugačiji od srpskog! U Nemačkoj žive na jugu, pokrajini Bajern, apsolutnom većinom katolici a na severu, pokrajini Šlesvig/Holstejna, apsolutnom većinom protestanti koji govore posebnim dijalektom ali nikome tamo ne pada ni na kraj pameti da se ne nazivaju nemcima odnosno nazove nekim drugim narodom. Znate, da kad govori jedan nemac iz Saksonije i jedan iz Bajerna ili Šlezvih/Holštajna svojim dijalektom, verujte da ne razumeju jedno drugo pa i sto puta, ma ne, hiljadu puta lošije nego što je to slučaj izmedju srba, hrvata i muslimana na našim prostorima. Ako jedan narod govori isti materinjski jezik bilo bi logično da je onda i isti narod a ne da odlučuje religiozna pripadnost ko kojem narodu da pripada. To je u interesu samo onih kojima nije od interesa da na tim prostorima Balkana, kroz koji vodi najkraći put za Afriku, da živi jak i jedinstven narod pa nam ubacuju kojekakve smicalice kako bi nas mogli u svako vreme kad im to ustreba zavaditi kako bi nam vladali. Više je toga krvoprolića dosta. Svako osnivanje neke različitosti kvazi novog naroda na osnovi religiozne pripadnosti vodi do razjedinjenja i nesloge i na kraju do krvoprolića. Zato bi nam trebao biti prioritetni cilj; jadan jezik jedan narod kao što je to slučaj u Nemačkoj. Oni nama prepovedaju vodu a sami piju vino! Oni bi da svaka religija na našim prostorima da bude i država samo kod sebe to nesme da važi. Te i takve stvari ne bi smeli prihvaćati! Ako nam je isti maternji jezik onda smo i isti narod-Taman posla da sutra i lale iz banata počnu da tvrde kako nisu srbi već drugi narod pa da osnuju Lalinsku državu!
DN