И ЈОШ ЈЕДНОМ МОМА КАПОР

И ЈОШ ЈЕДНОМ МОМА КАПОР

Ето, узмите, на пример, мога сина: зубар у Цириху. Какав зубар, будалетина! Могао је и овде да живи као господин човек. Жена му, иначе, Швајцаркиња. Нема деце. Дођи, те дођи! Моја стара ишла четири пута, ја ниједном. Шта ћу тамо? Да му шетам кучиће? Опет, син је син! Одем да га обиђем. Понесем сто педесет сармица у виновој ложи и дваест кила кора за гибаницу. Сир, кајмак, све. А око врата венац љутих папричица. Знам да не сме да се уноси, али дете се ужелело. Пита ме њихов цариник: шта вам је то? Хаваји, кажем, Хонолулу! Као, ми Срби носимо фефероне уместо цвећа. Откинем једну папричицу и поједем је пред њим. Понудим и њега. Данке, каже и загризе. Мила мајко, кад се загрцну! Сузе му на очи ударише. Само ми махну руком да прођем; оне сарме и коре за гибанице није ни погледао. Свака част том Цириху, мали ме свуда водио, све смо обишли. Купио ми је и сат. Електроник! Једног дана каже он мени, хајде ћале, каже, да те водим на ручак! Хајде, де! Нек сам и то дочекао. Одведе ме на Банхофштрасе, то им је као главна улица, у неки скуп ресторан где се служе само салате. Триста салата сам набројао. Узимаш сам од чега хоћеш и колико ти душа иште, само пиће служе келнерице. Једна лепша од друге! Прилази нам за сто нека црномањаста, очи ево оволике – зелене; са таквим очима пре рата нису пуштали у пристојне куће. Нема јој више од двасет две, три. Пита ме на немачком шта ћемо да пијемо. Наручи нам неко бело, кажем малом, само немој ми ту неке ваше швајцарске карафеке, разумеш, да случајно буде слатко, него да рези ко наше и да буде мало пресечено! Објасни цури, кажем, а она ће мени: Разумем ја, вели, српски, чико; не треба ништа да објашњава, донећу… – Ма, јеси ли стварно наша? – Наша сам – каже. – Па одакле си дете? – Из Груже. – Хеј, девојке из Груже, лепе су ко руже! Само што запевуших, кад она брижну у плач! Онако, из чиста мира. Суза сузу стиже, све ми сузе капљу у салату. Нисам је, ваљда, нешто увредио? – Шта ти је – питам – зашто плачеш? – Ништа – каже – све ми се скупило! А и ви, као да сам мог тату видела. Он исто пије бело. Ништа, сад ћу ја да престанем. Али, врага! Не престаје. А мој син, будалетина, све је нешто окреће и заклања. Шта је окрећеш, питам, пусти дете нек се исплаче, биће јој лакше! – Сад ћу ја одмах да престанем – каже она и размазује шминку око очију. – Опростите, молим вас, не знам шта ми је! Љиљана се звала, имала је и таблицу на грудима, пише: Лилиан. – Ако је газдарица види да плаче на радном месту – каже мој мали – сместа ће је отпустити. Зато је окрећем! Они, Швајцарци, изгледа, нити се смеју, нити плачу. Али, умало и ја не заплаках. Преседе ми ручак. На часну реч, тео сам одма да је уватим за руку и водим кући, па шта кошта да кошта! Питам је колико је дуго тамо? Каже, седам година. – Па, бре, што се не вратиш – кажем… – Не могу – вели – не могу ни да се вратим, ни да останем. Не знате ви како је мени овде… Једва се некако смири. После мој син каже како је Швајцарска сређена земља, а ја ћутим и мислим у себи: бем ти сређене земље у којима келнерице не смеју ни да плачу! М.Капор

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: