POTPUNO PRIRODAN I LAGAN NAČIN za uklanjanje žučnih kamenaca! Čisti žučni mjehur, a pomaže i jetri…

POTPUNO PRIRODAN I LAGAN NAČIN za uklanjanje žučnih kamenaca! Čisti žučni mjehur, a pomaže i jetri…


ZucnikamenacOvo je, tvrde, pomoglo mnogima. Kineski doktor dr. Lai Chiu Nan preporučuje potpuno prirodnu metodu uklanjanja žučnih kamenaca – koji su vrlo opasni – osim što izazivaju bol, dovode i do žutice, pa i do raka. “Rak nikad nije prva bolest koja se pojavi”, kaže dr. Lai, navodeći kako, obično, postoji puno drugih problema koji dovode do raka. Po njegovim istraživanjima, obično osobe koje dobiju kancer, ranije su imale kamence.

Jedan od simptoma žučnih kamenaca je osjećaj nadutosti nakon teških jela. Osjećate se kao da ne možete probaviti hranu. Ako stvar postane ozbiljnija, osjećate bol u području jetre. Dakle, ako mislite da imate kamence, dr. Lai nudi sljedeće metode kako biste ih uklonili, naravno.

Navodi se da je ovaj tretman također dobar za one sa slabom jetrom, jer su jetra i žučni mjehur usko povezani.

Režim:

1. Prvih pet dana, uzimajte četiri čaše soka od jabuke svaki dan. Ili jedite 4-5 jabuka, šta god želite. Sok od jabuke omekšava kamence. Tokom tih pet dana, trebate normalno jesti.

2. Šestog dana ne večerajte.

3. U 18 sati uzmite čajnu kašičicu gorke soli (magnezij sulfat) s čašom tople vode.

4. U 20 sati ponoviti isto. Magnezij sulfat otvara propust žuči.

5. U 22 sata uzmite pola šolje maslinovog ulja (ili ulja sezama) s pola šolje svježe iscjeđenog soka od limuna. Izmiješati dobro i popiti. Ulje podmazuje kamenje te će olakšati njihov prolaz.

Sljedećeg jutra, trebali biste naći zeleno kamenje u stolici. “Obično oni plutaju”, Nan Chiu primjećuje. “Možda ćete ih poželjeti brojati. Imao sam ljude koji pronađu 40, 50 ili čak do 100 kamenja. Jako mnogo”.

– Čak i ako nemate nikakve simptome žučnih kamenaca, možete uzeti ovu prirodnu terapiju. Uvijek je dobro svoj žučni mjehur imati čist – kaže ovaj kineski doktor.

(Doznajemo.com)

И ЈОШ ЈЕДНОМ МОМА КАПОР

И ЈОШ ЈЕДНОМ МОМА КАПОР

Ето, узмите, на пример, мога сина: зубар у Цириху. Какав зубар, будалетина! Могао је и овде да живи као господин човек. Жена му, иначе, Швајцаркиња. Нема деце. Дођи, те дођи! Моја стара ишла четири пута, ја ниједном. Шта ћу тамо? Да му шетам кучиће? Опет, син је син! Одем да га обиђем. Понесем сто педесет сармица у виновој ложи и дваест кила кора за гибаницу. Сир, кајмак, све. А око врата венац љутих папричица. Знам да не сме да се уноси, али дете се ужелело. Пита ме њихов цариник: шта вам је то? Хаваји, кажем, Хонолулу! Као, ми Срби носимо фефероне уместо цвећа. Откинем једну папричицу и поједем је пред њим. Понудим и њега. Данке, каже и загризе. Мила мајко, кад се загрцну! Сузе му на очи ударише. Само ми махну руком да прођем; оне сарме и коре за гибанице није ни погледао. Свака част том Цириху, мали ме свуда водио, све смо обишли. Купио ми је и сат. Електроник! Једног дана каже он мени, хајде ћале, каже, да те водим на ручак! Хајде, де! Нек сам и то дочекао. Одведе ме на Банхофштрасе, то им је као главна улица, у неки скуп ресторан где се служе само салате. Триста салата сам набројао. Узимаш сам од чега хоћеш и колико ти душа иште, само пиће служе келнерице. Једна лепша од друге! Прилази нам за сто нека црномањаста, очи ево оволике – зелене; са таквим очима пре рата нису пуштали у пристојне куће. Нема јој више од двасет две, три. Пита ме на немачком шта ћемо да пијемо. Наручи нам неко бело, кажем малом, само немој ми ту неке ваше швајцарске карафеке, разумеш, да случајно буде слатко, него да рези ко наше и да буде мало пресечено! Објасни цури, кажем, а она ће мени: Разумем ја, вели, српски, чико; не треба ништа да објашњава, донећу… – Ма, јеси ли стварно наша? – Наша сам – каже. – Па одакле си дете? – Из Груже. – Хеј, девојке из Груже, лепе су ко руже! Само што запевуших, кад она брижну у плач! Онако, из чиста мира. Суза сузу стиже, све ми сузе капљу у салату. Нисам је, ваљда, нешто увредио? – Шта ти је – питам – зашто плачеш? – Ништа – каже – све ми се скупило! А и ви, као да сам мог тату видела. Он исто пије бело. Ништа, сад ћу ја да престанем. Али, врага! Не престаје. А мој син, будалетина, све је нешто окреће и заклања. Шта је окрећеш, питам, пусти дете нек се исплаче, биће јој лакше! – Сад ћу ја одмах да престанем – каже она и размазује шминку око очију. – Опростите, молим вас, не знам шта ми је! Љиљана се звала, имала је и таблицу на грудима, пише: Лилиан. – Ако је газдарица види да плаче на радном месту – каже мој мали – сместа ће је отпустити. Зато је окрећем! Они, Швајцарци, изгледа, нити се смеју, нити плачу. Али, умало и ја не заплаках. Преседе ми ручак. На часну реч, тео сам одма да је уватим за руку и водим кући, па шта кошта да кошта! Питам је колико је дуго тамо? Каже, седам година. – Па, бре, што се не вратиш – кажем… – Не могу – вели – не могу ни да се вратим, ни да останем. Не знате ви како је мени овде… Једва се некако смири. После мој син каже како је Швајцарска сређена земља, а ја ћутим и мислим у себи: бем ти сређене земље у којима келнерице не смеју ни да плачу! М.Капор

Русија формира Евроазијску унију, светски центар моћи – нека Србија изабере

Русија формира Евроазијску унију, светски центар моћи – нека Србија изабере

Међународни скуп РУСИЈА И БАЛКАН – прошлост и перспективе – излагање Аждара Куртова

* Евроазијска економска унија (ЕАЕУ) стартоваће 2015. године, а биће отворена не само за бивше совјетске републике, већ ће у њу моћи да уђе било која друга држава

* Унија нема намеру да диктира било коме економска правила понашања, нити у духовној сфери. Русија нема намеру да у њу било кога насилно увлачи. Поштујемо свачији избор. Свака земља има право да одреди свој курс у међународним односима

* Русија даје 88 одсто укупног ДБП Уније, а у Евроазијској економској комисији, руководећем органу ЕАЕУ, има 57 одсто, Казахстан и Белорусија по 21,5 одсто гласова – а у том телу нема одлучивања простом већином

* `Интеграциони ефекат` за Украјину од приступања ЕАЕУ био би до 2030. године изнад 200 милијарди долара. А за све четири земље – Русију, Белорусију, Казахстан и Украјину – премашио би до 2030. билион долара! 

РУСИЈА предузима кораке да обнови своју моћ и истовремено потпомогне развој својих суседа, оних најближих, који су некада заједно са нама живели у једној и јединственој држави – Совјетском Савезу.

Децембра 1991. године десила се највећа катастрофа, велика држава се распала. Није распала из објективних разлога, већ због користољубивог преживљавања политичких елита у савезним републикама и њихове жеље да првом и последњем председнику Совјетског Савеза измакну фотељу. Међутим, њихови напори су и држави «измакли» тло испод ногу. Сама држава је била раскомадана.

Након две деценије, распршили су се многи митови у чијем плену су почетком 90-тих година били народи бившег СССР. Просто више нису ни актуелни.

Политичари су тада тврдили да ће на месту уништеног Совјетског Савеза доћи нешто ново и боље. Да ће функционисати нова форма интеграције под називом Заједница Независних Држава, да ће се народи СССР ослободити од наводног империјалног диктата Москве, да ће националне економије бити стабилне и да ће се развијати на добробит народа. Тврдило се и  да ће бити повећана безбедност, да на границама више неће бити војних сукоба и да ће се благостање народа вишеструко повећати.

Данас можемо да проверимо истинитост ових тврдњи. У суштини, многе економије бивших совјетских република, а сада суверених држава, у стању су деградације.

По макроекономским показатељим, рецимо по просеку пензија и плата у Русији, ни једна држава у оквирима ЗНД није ни близу Русији. А неке од њих за руским показатељима заостају вишеструко. Дакле, очито је да нема места причама о било каквом империјалном диктату у прошлости или о жељи Русије да некоме наметне нову форму диктата.

           Прошле године, руководство Русије је покренуло нову важну иницијативу. Иницијативу да се формира Евроазијска економска унија. А шта та иницијатива у суштини представља?

Водећу тројку те Уније чине три државе: Руска Федерација, Белорусија и Казахстан. Ове три земље су на постсовјетском простору сачувале остатке совјетског индустријског потенцијала. Ове три земље имају развијену пољопривреду. Русија и Казахстан располажу, захваљујући вољи Свевишњег, и великим природним богатствима. Зато је интеграција, управо ових земаља, у оквиру Царинске Уније која постоји од 2010. године, била продуктивна и сврсисходна. Такав пут је већ донео прве резултате.

Само у првој години постојања Царинске уније, робна размена између три земље-чланице, повећала се 40 одсто. Од првог јануара 2012, ступили смо у нову етапу. У етапу Јединственог економског простора која претпоставља не само слободан проток робе, што већ постоји у Царинској Унији, већ и слободан проток услуга, капитала и радне снаге.

Функционисање Јединственог економског простора ће довести до уједначавања макроекономских показатеља у земљама-чланицама. А у будућности, и то у скорој будућности, у периоду од две до три године, биће основана Евроазијска економска Унија (ЕЕУ).

Ова унија биће отворена да у њу уђу не само бивше совјетске републике, већ и било која друга држава.

Руска академија наука је израчунала користи од приступања Унији. Претпоставља се да ће од 2011. до 2030 године, друштвени бруто производ тројке бити увећан 2,5 процента само захваљујући овим интеграционим пројектима.

Наравно, показатељи неће бити исти за сваку земљу појединачно. Највећу корист имаће Белорусија. Њен ДБП ће се повећати, на основу прогноза, за 14 одсто, ДБП Русије само за 2 процента. То је зато што су економске димензије Русије потпуно другачије од Белорусије па ће интеграциони ефекат за Русију бити мањи.

Међутим, у периоду до 2030. – мерено у милијардама долара – раст ДБП треба да достигне 909 милиарди долара за све три државе. Русија ће од ове суме имати 632 млрд, Белорусија 170, а Казахстан 106 млрд долара.

То су огромне цифре које показују да се неће повећати само робна размена,  да неће само постојати огромно тржиште, већ да ће такво тржиште бити подстицај развоју целих нових грана индустрије, обнови и модернизацији оних грана које већ постоје. Још већи ефекат може бити остварен у случају да Царинској унији и Евроазијској економској унији приступи Украјина.

Израчунат је и `интеграциони ефекат` за Украјину и износи – више од 200 милијарди долара! Тако би, у перспективи, ако Евроазијска економска унија обједини ове четири земље, њихово благостање до 2030. –  само за рачун овога – премашило билион долара. Билион долара!

           Русија, у свом приступу Евроазијској економској унији, нема намеру да у њу било кога насилно увлачи. Само указујемо на корист од интеграција.

За разлику од приступа ЕУ, руске власти немају намеру да граде систем доношења одлука при којем би неко диктирао своју вољу другима, како се то дешава у ЕУ при чему државе старе Европе успевају да униште читаве гране индустрије оних земаља које су приступиле овој организацији сасвим недавно.

Систем доношења одлука у Евроазијекој економској унији тренутно је постављен тако да Русија – упркос томе што је  унутар ње доминантна економска величина јер на њу отпада 88 одсто укупног ДБП Уније – у Евроазијској економској комисији, руководећем органу ЕАЕУ, има 57 одсто, а Казахстан и Белорусија по 21,5 одсто гласова.

При том се одлуке не доносе простом већином, а у таквом систему Русија самостално не може да наметне своје мишљење другим двема чланицама, као што ни две друге чланице -Белорусија и Казахстан – не могу да своју вољу намећу Русији, тј. да доносе одлуке које би противречиле националним интересима моје земље.

Систем доношења одлука подстиче налажење компромиса, разумног компромиса заснованог на поштовању интереса свих страна. То је пут којим имамо намеру да и даље идемо.

Поштујемо свачији избор. Свака земља има право да одреди свој курс у међународним односима.

ЕАЕУ нема намеру да диктира било коме економска правила понашања, нити правила понашања у духовној сфери.

Видимо да се тако нешто веома често дешава у земљама Европске Уније. У Русији, међутим, никоме ни на памет не би пало да забрани ношење нагрудних крстова на послу, чему иде Уједињено Краљевство Велика Британија. Напротив, духовне вредности су увек уједињавале око Русије и православне и народе који припадају другим конфесијама. Ради опште безбедности и прогресивног економског развоја, уз извесност да ће духовне вредности бити очуване.

Искрено предлажемо да сви окупљени у овој сали размисле о иницијативама Русије.

Нерзависно од свега, Русија ће Евроазијску економску унију градити без обзира на све супротстављања том процесу. Ма од кога долазила.

Већ имамо евидентне успехе на том путу. У условима економске кризе која је почела 2008. године у Европи, многе земље се налазе на ивици банкротства, а све се то веома много разликује од онога што ми желимо да видимо на простору Евроазијске економске уније. Социјални расходи Русије расту и то вишеструко. Издвајања, за грађане Русије који раде у оружаним снагама, ове године, повећана су 2,5-3 пута. Током наредне две године исто такво вишеструко повећање плата очекује и друге категорије буџетских корисника, као што су запослени у здравству, просвети, високом образовању и култури.

Ми имамо новац и да модернизујемо нашу економију и да помогнемо нашим суседима, посебно Белорусији.

Зато предлажемо алтернативни пут развоја. Формирање организације засноване, поновићу, на равноправности чланова, на уважавању интереса свих. Организације која ће омогућити да се изгради нови центар светске моћи.

Избор је на вама.

(Аждар Аширевич Куртов је водећи експерт Руског института за стратешка истраживања и главни уредник часописа «Проблеми националне стратегије»)

Г. Ш.

Категорије:

Јаничар као месија

Јаничар као месија

Управо захваљујући чињеници да је Србија под квислиншко-медијском окупацијом, није нимало тешко дешифровати шта се крије иза свакодневног управљања утисцима. Пропаганда је до те мере безочна да њено одгонетање не захтева велики ментални напор. Просто речено, кога овакви медији на сав глас хвале, не може да ваља.

Најновији пример су панегирици упућени „генију“ и „светском стручњаку“ Лазару Крстићу (29), који је ових дана „стигао у Србију“ на позив Државног Дна да преузме ресор финансија.

Шта је план овог „генијалног стручњака“, онако свежег са „консултација“ у транс-националној фирми Мекинси? Према Куриру: „Као највеће проблеме Србије, Крстић у свом плану наводи незапосленост, пореску недисциплину, компликоване процедуре и корупцију.“ Три од четири проблема тичу се народа, а један државе. Шта мислите шта је Крстићу приоритет? Дабоме: „Као једну од првих и најважнијих [мера] млади стручњак предлаже завођење нулте пореске толеранције, што значи да ће сви морати да плаћају све порезе.“

Нема везе што горенаведени незапослени немају од чега да плате. Или што и оно што се прикупи (а убитачни ПДВ се прикупља итекако ефикасно) поједе горенаведена корупција. Срби некако живе упркос чињеници да би то, на основу званичних економских статистика, требало бити немогуће. Зато се доведе „стручњак“ који ће из камена да исцеди крв. Или, како вели ага у песми: „Харач рајо, харач треба.“

Да би слика наводног плана избављења била потпуна, додаје се да Крстић предлаже „формирање посебних канцеларија за брз и ефикасан рад на изради документације потребне страним инвеститорима“. Значи, још више бирократа на државним јаслама, који би се издржавали од тог силног утераног пореза, а „брзе и ефикасне процедуре“ само ако сте из Фиата, Емирата или неког другог осведоченог „пријатеља“ Државног Дна. Док ће „сиротињи раји“, ако су срећни, остати досадашњи шалтероризам.

Критике које ће родољубиви медији да упуте Крстићу највероватније неће бити засноване на економској неодрживости његових предлога, него ће се бавити њиме лично: млад је, неискусан, амерички студент. Али ниједна од те три ствари сама по себи није проблем. Ако ико успе да данашње распамећено српство извуче из каљуге, биће то млађи људи који нису задојени самомржњом. Политичари и економисти одговорни за суноврат Србије су показали да дугогодишње искуство у погрешним стварима може да буде итекако штетно. А у Америци се заиста може научити много тога корисног. Проблем је што је, барем на први поглед, новопечени министар омануо у сва три аспекта.

Према биографским подацима из штампе, Крстић је посетио Америку 2001, у оквиру програма SYLP (Serbia Youth Leadership Program, Програм младих лидера Србије) који воде осведочено србољубиви Стејт департмент и амбасада у Београду. Две године касније, уписује се на Јејл (Yale), универзитет који похађа америчка политичка елита – не толико да би тамо нешто научила (Буш Млађи је тамо дипломирао) него да би склопила познанства са будућим партнерима у олигархији која управља САД.

На Јејлу, Крстић оснива „Асоцијацију европских студената“ – не српских, чак ни југословенских – и ради (као студент, за минималац) у „Одељењу за развој“. Ова мистична америчка синтагма у ствари означава универзитетску бирократију задужену за скупљање донација од државе и некадашњих студената (alumni). Можда отуд потиче његова опсесија порезима. У сваком случају, више је него очигледно да је Крстићу намењена улога империјалног јаничара. А нема никаквих назнака да се он томе успротивио.

Лазар Крстић је већ десет година у Америци. И за ту целу деценију није оставио скоро никакав електронски траг, осим једног научног рада на којем је сарађивао. Једном је споменут у режимским медијима 2005, и то када је кудио Србију што му не плаћа школовање. И то је то. Од „стручног“ ангажмана, једино се прича – и то је немогуће наћи ишта више од гласине са Б92 – да је 2009. учествовао у „експертском тиму“ Мекинсија (McKinsey), масно плаћеног да направи план „реструктурисања“ НИС.

Дакле, за све ове године, ни трага од родољубља, али ни неког научног, културног или пословног аранжмана. И као студент и као дипломирани „консултант“, Крстић је „испод радара“ – док није одабран за министра. Узалуд му сва памет, када није научио ништа корисно. Чак штавише, ако је судити по раније наведеним пореским предлозима, његово знање и искуство су демонстративно штетни.

Да је Лазар обраћао мало више пажње током свог америчког образовања, научио би да држава постоји као нужно зло, структура створена да би штитила Богом-дана права својих становника на живот, слободу и имовину. То лепо пише у америчким оснивачким документима, који су свима доступни. Научио би и да је Америка створена у пореској побуни против Лондона, и да бар на папиру, држава убира порез како би могла да извршава своју основну дужност: заштиту живота и имовине грађана.

Ту дужност је Србија, после 5. октобра 2000. године, не само потпуно напустила већ се њени „лидери“ – од Врховног Жутника до Државног Дна – тиме хвале као својим највећим достигнућем. Србија, дакле, већ одавно није држава, него компрадорска клептократија, која страним непријатељима даје све што од ње траже, а сопственом становништву директно укида право на слободу, имовину и живот.

Од чега тај народ да плаћа намете о којима Крстић сања? И за шта – да плаћа огромну паразитску бирократију која само смишља начине да га додатно опљачка, понизи, преуми и коначно затре? Финансирање такве власти је злочин, а не родољубива дужност.

Али ако већ хоће да попуни буџет те и такве вампироидне „државе“, Крстићу би боље било да укине једнострану примену ССП са Бриселом, за коју чак и режимски медији признају да је после скоро пет година уништила српску привреду. Али пошто је ЕУропство свети грал Државног Дна, нема теоретске шансе да се то деси. Спречавање странаца да опљачкају Србију? Ију, па да му неко из Мекинсија – или Стејт департмента – замери! Шта би тек рекла братија из „Лобања и костију“?

Срби који у Крстићу виде спаситеља  – ако их уопште има, тј. ако све ово није тек пример медијског управљања утисцима – заборавили су изгледа претходног „стручњака“ који је тако дошао да „уведе ред“ у порески систем. Божидар „Божа Дерикожа“ Ђелић увео је драконски ПДВ, са теткиног кауча „зарадио“ виле и лимузине, и – отишао. Сада своје „поштено“ стечене милионе троши опет као „консултант“ негде на Западу, Србија је опљачкана, окупирана и понижена, а медијско-квислиншки комплекс народу сервира новог харачлију, који се сад зове Лазар. А боље би му пристајало име Смаил-ага.

АИДС: Само добро исплатива лаж

АИДС: Само добро исплатива лаж

Поред рака, АИДС важи за најсмртоноснији бич нашег времена. Пошто је сексуална револуција довела човечанство до разврата, оно се сада може контролисати преко наводно смртоносне пошасти – и преко патње зарадити милијарде.

1. ХИВ је недоказани фантом.

23. априла 1984. године Роберт Гало изјавио је на новинарској конференцији да је пронашао вирус који је одговоран за избијање АИДС-а, чиме је започео вишегодишњу правну свађу са французом Луком Монтаниером, који је рекламирао исто откриће као своје.

Од 1984. објављено је више од 100.000 научних чланака на ту тему – медицина и даље није одмакла ни један корак у лечењу АИДС-а.

Дубоко закопана у тајанственој и добро чуваној догми да је АИДС заразу изазвао вирус по имену ХИВ, лежи временска бомба високо експлозивне и контрадикторне информације.“ Ово је рекао Гордон Стјуарт, пензионисани професор за народно здравље на универзитету у Глазгову. Запослени академици који могу да изгубе добру репутацију, много теже признају тако нешто. Кери Мулис: „Широм света специјализовано је 10.000 људи за проблематику ХИВ-а. Нико од њих није заинтересован да размотри могућност како ХИВ уопште не проузрокује АИДС јер би тада њихови научни радови били бескорисни.“ АИДС критичар Мулис добио је 1993. године Нобелову награду за хемију и, поред америчког виролога Питера Дусбергера са универзитета Беркли, важи за најславнијег поборника за истину скривену иза мита о АИДС-у. До данас, тврди Мулис, није познат ниједан научни доказ за везу између ХИВ-а и АИДС-а. Из тог разлога су новине Континум објавиле да дају награду од 100.000 долара ономе ко први може да пружи доказ за то. Награда и данас чека и свог примаоца.

Отац ХИВ-а Гало био је 1992. године крив за научну превару. До тог закључка дошао је „Office of Research Integrity“ америчког Националног здравственог института (National Institute of Health). Разлог за пресуду: Галова тврдња о проналаску ХИВ вируса. Иако је тај човек откривен као хронични лажов, он је поновљено развлачио, потискивао и погрешно интерпретирао научне чињенице у своју корист; Гало и данас спада у предводнике ортодоксног научног истраживања о АИДС-у.

И медији подстичу мит око ХИВ-а. Например, британски Daily Telegraph: 20. септембра 2000. године, преко целе странице објавио је чланак о наводно тако опасном АИДС вирусу и показао га на великој слици у боји. Приказани ‚вирус‘ је био само „компјутерски створено дело једног уметника, који је замислио како би вирус могао да изгледа“, признао је касније одговорни уредник за фотографије.

2. ХИВ не може проузроковати АИДС.

Фантом ХИВ не испуњава услове Кочових постулата, који су типични за једног узрочника болести:

АИДС није заразан. Болничко особље за негу и чланови породица пацијената оболелих од АИДС-а нису се заразили у контакту са њима. И експерименти са животињама су показали да АИДС није заразан.

Хиљаде АИДС-пацијената су ХИВ-негативни, у њиховим телима вирус се не може пронаћи.

Ко је ХИВ-позитиван не мора обавезно да оболи од АИДС-а.

ХИВ не може у нормалним околностима (in vivo) да се изолује из ћелија болесних од АИДС-а.

АИДС-активиста Мајкл Верни-Елиот саркастично погађа право у мету: „Честитамо. Од људи који не могу да нам докажу да је рак вирусна болест, долази сада вирус, који није узрочник АИДС-а.“

3. АИДС-тест је безвредан и опасан.

Када ни постојање ХИВ-а, ни његово проузроковање АИДС-а није доказано, онда је наравно и такозвани ‚АИДС-тест‘ безвредан. Осим тога, при његовом настајању, као и доказивању ХИВ-а, изостала су основна правила научне методике. Елени Пападопулос-Елеопулос, професорка медицине у Royal Perth Hospital на Западноаустралијском универзитету, стога наглашава да и даље не постоји никакав доказ о постојану ХИВ-а.

АИДС-тест је и застрашујуће нетачан. Наиме, њиме се не доказује наводни вирус, већ једино антитела, која на ХИВ треба да реагују. А и на овај индиректни доказ могу да утичу многи фактори, што чак признаје и ортодоксна медицина. Због тога у разним земљама важе и различити стандарди за интерпретацију; то би тачно значило: исти тест би могао у једној земљи да буде негативан а у другој позитиван.

Антитела су у здравом имуном систему стално активна. Зна се да преко 60 раличитих болести могу довести до ‚позитивног‘ резултата у тесту на АИДС. Ту спадају, на пример, и тако безазлене болести као грипа или акутна инфекција, такође вакцинације, алкохолизам, херпес, туберкулоза, маларија, хепатитис Б., итд. Чак и нормална трудноћа може да проузрокује да АИДС-тест испадне позитиван! Упркос томе се у неким областима захтева да АИДС-тест буде обавезан. Велика Британија препоручује већ свим трудницама(!) да се тестирају, јер се ХИВ наводно преноси са мајке на дете. У том руском рулету радују се фармацеутски концерни, који производе АИДС-тест, али и Гало и Монтаниер: то двоје наиме деле тантијеме од изума АИДС-теста – до 1994. године било је то већ 35 милиона долара…

Нетачност АИДС-теста показује се и у томе, да позитиван резултат већ следећег дана може бити негативан и да зависни од дроге губе своја ХИВ-антитела када се ослободе зависности – што по званичној АИДС-теорији уопште није могуће, јер по њој неко ко је ХИВ-позитиван остаје носилац вируса целог живота.

Уместо тога, пресуда ‚ХИВ-позитиван‘ на многе погођене делује као смртна пресуда. Критичар АИДС-а Гари Нул писао је 1997: „Прочешљао сам целу психо-неуро-имунолошку литературу и нашао сам више него довољно чланака који доказују како све квантитативне мерљиве вредности – природне ћелије убице, Т-ћелије, фагоцити итд., опадају кад се човеку каже лоша вест. У року од неколико сати имуни систем може да ослаби. Када се тим особама још наприча да ће им се здравље даље погоршавати, њихов психо-неуролошки имуни систем убаци се у једну спиралу која све више иде низбрдо. Моћан страх доприноси да се све више разбољевају. Хемијске убице имуног система ураде остатак.

4. Медикамент АЗТ развија АИДС.

Хемијска тољага АЗТ створена је пре 30 година као средство против рака. Али тај отров за ћелије је тако моћанда су у експерименту са животињамапомрли сви мишеви: све здраве ћелије су отроване и имуни систем онеспособљен. Због тога је 1964. године АЗТ гурнут у фиоку – да би се поново рекламирао много касније, као средство за борбу против АИДС-а.Баш један отров за ћелије, који слаби имунитет, треба сад да лечи болест недостатка имунитета АИДС!

Многе студије показују такође, да ХИВ позитивне особе које су лечене АЗТ-ом чешће умиру него они који не узимају тај отров за ћелије. Доналд Абрамс, управник програма за АИДС у General Hospital болници у Сан Франциску, рекао је 1996. године на једном предавању: „Имам много пацијената које од почетка пратим и који не прихватају анти-ретровиралне лекове. Сви су могли да посматрају како њихови пријатељи ускачу на ‚анти-вирални воз‘ и умиру.“ Питер Дусберг наглашава, да је управо АЗТ кривац за типичне симптоме оболелих од АИДС-а као што су мршавост и сметње имуног система.

5. АИДС је болест метаболизма.

Још 1986. године Елени Елеолопулос и њен тим схватили су да је АИДС болест размена материје у организму, изазвана оксидационим стресом у ћелијама. Здраве ћелије показују одмерене редокс-процесе (редукција и оксидација су два супротна хемијска процеса). Ако превагне оксидација, ћелије обољевају.

Хемијски фактори као семена течност (при аналном односу), тешке дроге, нитрити и коагулатори крви, покрећу у ћелијама оксидациони стрес. Онда тело производи ендогене (телу својствене) ретровирусе, значи одломке протеина, који су за оболеле од АИДС-а тако типични и погрешно се тумаче као ХИВ- антитела. То објашњава, зашто је АИДС у развијеним земљама још увек ограничен на хомосексуалце, зависне од дроге и особе које крваре: хемијске дроге су телу страни отрови, на које организам делује антителима. Они слабе имуни систем. Осамдесетих година прошлог века било је на хомосексуалној сцени преко 70 хемијских стимуланса, који су помагали да се издржи често дневно вишеструки секс.

Мушка семена течност у цревима је телу страни протеин, који темељно оптерећује имуну одбрану. Притом сперма има особину да јако потисне имуни систем. Због тог разлога је анални однос једини доказани фактор ризика за АИДС – чак и код проститутки.

Упркос томе, АИДС није сексуално преносива вирусна болест. Кад би било тако, морао би се ширити као епидемија и равномерно у свим слојевима становништва – што се није десило. Чак ни у Африци.

6. Ширење АИДС-а из Африке је лаж.

Милиони наводно оболелих од АИДС-а у Африци су гола измишљотина. Није потребан АИДС да би се објаснило умирање у Африци: исцрпљеност многих Африканаца последица је неухрањености и воде за пиће заражене паразитима, као што је било у свим вековима пре. У Африци се у међувремену многе давно познате болести означавају као ‚АИДС‘, између осталих туберкулоза, маларија, колера, тифус итд.

Нису само фармацеутски концерни открили АИДС као златни рудник, урадиле су то и афричке владе: ‚Помозите нам у борби против АИДС-а, шаљите нам новац!‘. Новинарка Силиа Фербер описује своје доживљаје овако: „Где има АИДС-а, има и новца: нова болница, нови Мерцедес који стоји испред зграде, модерне лабораторије за тестирање, високо плаћени послови и међународне конференције.“

Тимоти Стампс, министар здравља у Зимбабвеу, отворено признаје: „Широм земље ХИВ-индустрија је милионски посао, по мом мишљењу постала је једна од највећих опасности по здравље.“

Људи умиру из психолошких разлога“, објашњава Џон Шентон, ауторка и АИДС-активисткиња. „Неко оболи од једноставне маларије, боји се да оде код лекара, јер ће га сврстати у клинички случај АИДС-а. Тако људи остају у кућама, уместо да се лече.“

7. Излечење је могуће!

Позитиван АИДС-тест не треба да вас забрине – он је бескористан. Због тога се уопште не треба тестирати. Ако већ патите од ‚АИДС-а‘ и лече вас АЗТ-ом, тражите хитно алтернативне методе лечења и информишите се о свему у везиса АИДС-ом. АЗТ је тако јак отров за ћелије, да разбија и најјачи имуни систем.

Општу слабост имуног система, која је добила назив ‚АИДС‘, не може изазвати само АЗТ, већ и вишегодишњи нездрави начин живота. Без радикалног заокрета тело се не може регенерисати. Томе не припада само здрава психо-хигијена (стечене негативне мисли – и обрасци осећања могу да разруше здравље), већ и спровођење неколико основних заповести и забрана: нема дрога и психоактивних таблета, нема деструктивне сексуалне праксе (пре свега нема аналног секса!), много одмора и сна, по могућству здрава исхрана, циљано јачање имуног система великим количинама природних витамина и минерала итд.

‚АИДС‘ може да се превазиђе само уз свеобухватни приступ решењу. Упутите се стога обавезно на једно свеобухватно лечење и дозволите да ваше тело буде проверено помоћу кинезиологије, анализе крви итд., да би се тачно установило где је потребно да се ојачање циљно спроведе. Интегрално опремљене болнице, или лекари алтернативне медицине који имају пуно искуства у овој области, могу дати подстрек у правом смеру.

Извор текста:

http://www.zeitenschrift.com/news/aidsnureineluege.htm

Превод:

www.anti-censura.com

Обрада:

www.arterego.rs

Са богом и фашистима – Немачко сведочанство о усташком геноциду над србима уз аминовање Ватикана и подршке католичке цркве (из поглавља 13 Karlheinz Deschner-a) Погледај енциклопедију; Wikipedija

Уз анализу блиског односа између Ватикана и фашистичког режима овог века Карлхајнц Дешнер нам представља део мрачног поглавља у историји католичке Цркве. На основу опсежног материјала утврђује нам познати немачки писац и критичар Католичке Цркве да је Католичка црква не само подржавала ране фашистичке покрете у Европи већ да је и директно и учествовала у њима. Било да је у питању закључак Латеранског споразума у 1929, подршка Франку у Шпанском грађанском рату, признавање нацистичког режима у Немачкој по конкордату из 1933, или подршка фашистичким усташама у Хрватској: У свим случајевима католичка Црква је била на страни насиља и насилника како би се још више обогатила и још више учврстила свој утицај на владе. Претњу комунизма користила је као повод да се обрачуна и са православљем како би Ватикан проширио свој утицај по сваку цену оправдавајући своју идеју о универзалном Католичанству јачег од свих хришћанских учења мира и милосрђа.
ВИДЕО ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ, СА БОГОМ И ФАШИСТИМА, KARLHEINZ DESCSCHNER:

Милан Зарић – ДН

https://www.youtube.com/watch?v=Ts1QuCH3r8o