Zašto, za ime sveta, prskaju? (Why In The World Are They Spraying?) 1/2

http://vimeo.com/52850837

Werbeanzeigen

Genetski rulet (Genetic Roulette) (1/2)

http://vimeo.com/69645310

Alex Jones – Lindsay Lohan i nas 300 miliona na lekovima

https://www.youtube.com/watch?v=DayWABH0bjs

Смрт на 5.000 степени

Смрт на 5.000 степени

Позадина. Уранијумска муниција је оружје за истребљење. Од рата у Ираку 1991. год. НАТО га масовно користи – са смртним последицама за цивилно становништво и војнике који са уранијумском муницијом долазе у додир.

Написао Фридер Вагнер

У Ираку је 1991. и 2003. коришћена уранијумска муниција. Због учинковитости је кориштена при уништавању тенкова и бункера (уништени ирачки тенк код Багдада, 26.5.2003) – Слика: Ројтерс

Kо посети гробље у малом српском граду Братунац, тај ће приметити да су многи споменици нови. Ако посетилац погледа боље видеће да су датуми смрти из година 1997. и 1998. Још је нешто вредно напомене: Скоро сви умрли су из Хаџића, малог градића 15 километера југозападно од Сарајева. Хаџици су место које је, крајем августа/почетком септембра 1995. у тзв. босанском рату, бомбардовано од стране НАТО-снага, јер су српске снаге у том месту имале радионицу за поправку тенкова и велико складиште муниције. Kада је након бомбардовања српска војска утврдила високу радиоактивност било је јасно да је НАТО користио уранијумске бомбе. Због тога је скоро 4000 становника пресељно у Братунац. Али било је касно. Већина је већ била контаминирана и пуно људи је умрло у неколико година од рака и леукемије. Бројке о умрлима су различите. Број жртава је различит. Једна докторка на лицу места говори о 650 мртвих, а у WДР-документацији из 2004. године се спомиње 1112 мртвих. Новинар Роберт Фиск писао је у јануару 2001. у британским новинама „Индипендент“ о преко 300 мртвих и тада је рекао да је на гробне споменике могло и да се напише: „умрли од посљедица уранијумске муниције.“

Kорист“ уранијумске муниције

Ова муниција се производи од осиромашеног уранијума. То је отпадни продукт атомске индустрије. Kада се од природног уранијума произведу запаљиве шипке тежине једне тоне, тада настаје ца. 8 тона осиромашеног уранијума. Они су као алфа емитери мало радиоактивни, али ипак се требају на одговарајући начин одлагати и надгледати, а то је веома скупо. Овај тешки метал је као и олово врло токсичан, али има са 4,5 милијарде година много веће вријеме распадања. У међувремену широм света постоји ца. 1,2 милиона тона и сваки дан их је све више. Атомска индустрија је себи зато поставила питање како да се реши овог радиоактивног и врло токсичног материјала. Продаја војној индустрији је за њих профитабилна алтернатива наспрам скупог и компликованог одлагања.

Осиромашени уранијум за војне намене поседује две одличне карактеристике. Уколико се обликује у шпицасту шипку и одговарајуће испали, тада због велике тежине пробија челик и армирани бетон – као врућ челик путер. При том на шипци уранијума настаје хабање које се при великим температурама између 3000 и 5000 степени целзијуса самозапаљује. Kада овакав пројектил у делићима секунде прође кроз тенк, тада се осиромашени уранијум запаљује и војници у тенку изгоре. Због тих особина је уранијумско оружје омиљено у војсци. Због тога је коришћено у свим ранијим ратовима Америке и НАТО-а: 1995. у Босни, 1999. на Kосову, 2001. у Афганистану и 2003–1991. у Ираку.

Kолико је познато, 21 држава у свом поседу има уранијумску муницију: УСА, Русија, Велика Британија, Kина, Шведска, Холандија, Грчка, Француска, Хвратска, БиХ, Турска, Египат, УАЕ, Kувајт, Израел, Саудијска Арабија, Ирак, Пакистан, Тајланд, Јужна Kореја и Јапан. Kод америчке војске се уранијумска муниција испаљује већином са ратних авиона А-10 »Тандерболт«. Овај авион са својом 30 милиметарском бомбом може испалити 3900 пројектила у минути. Ласерско управљање бомбе је типа ГБУ. 28 су већ тестиране у Ираку. Такође, у Немачкој стационирани УС-»Абрамс« ратни тенкови могу радити са 120-милиметарским гранатама од осиромашеног уранијума. Муниција се складишти у нпр. УС бази Баумхолдер у Реинланд-Фалц.

Смрт од рака након тестирања немачке војске

Већ у августу 1983. Немачка војска је тајно извела неколико тестова са уранијумском муницијом. Док је јавност била окупирана протестима против складиштења »Першинг«-ракета, немачка војска је у сред Немачке, на војном пољу за вежбање код града Мунстер, испалила 50 до 60 уранијумских граната. За стрељиво су чак обрађени изгорени елементи из атомских централа. Због високог нивоа тајности високи војни званичници нису предузели потребне мере заштите за војнике. Један од војника био је и тенкиста Ерик С. (име познато аутору). Две године касније, раније здрав човек, је био неспособан за рад и оболео је од рака, те је покренуо тужбу против немачке војске за одштету. Суду је предочио доказе: имена и адресе шесторице колега који су били на тестирању. Већина ових војника, међу њима и Ерик С., је након тестирања кући понела чауре тенковске гранате. Три чауре су испитане путем масене спектрометрије. Осим тога код њега је урађена и анализа урина и косе. Kако у чаурама, тако и у телу тенкисте пронађени су трагови уранијума 238, плутонијума и уранијума 236. Kако уранијум 236 у природи не постоји, а настаје само при обради нуклеарних запаљивих шипки, тако су гранате морале бити урађене од материјала од изгорених запаљивих елемената.

Одговорни суд је у јуну 2007. год. одбацио тужбу Ерика С, јер су чауре од граната наводно биле холандске производње. То је била бесмислица, јер је на свакој чаури било више идентификационих бројева. Само једна од њих је била пореклом из Холандије. Остале чауре су имале ознаке предузећа Реинметал, Динамит Нобел и Дихл, Нирнберг. Упркос томе суд је одбацио тужбу и препоручио њено повлачење.

Поновна судска расправа у новембру 2008. завршила је изненађујуће. Судије више инстанце биле су мишљења да је експерт немачке војске у првом поступку намерно лагао пред судом, јер је и лаику било јасно и видљиво да су чауре биле немачка муниција. Овиме је осрамоћена и немачка влада. Првом суду је наложен поновни процес. У међувремену је Ерик С. у децембру 2011. у доби од 49 год. умро услед тешког обољења рака. Али немачко министарство одбране је на сваки упит одговарало: »До данас ниједна студија или испитивање нису доказали научну повезаност између употребе осиромашеног уранијума у муницији и наведених оболења.«

Научници откривају

Милијарду година смртоносно: Пре свега радиоактивност различите уранијумске муниције доводи до оболења од рака и аномалија (мерења ЈНА војске код Прешева на Kосову 15.1.2001) – Слика: Ројтерс

Многи признати научници, и из америчке војске, су неколико пута утврдили да постоји веза између употребе радиоактивне муниције и тешких оболења. Навешћемо само неке примјере: Сазнања оснивача центра за истраживање оболења од рака на Универзитету у Пенсилванији, Питера Новела, из 1976. сведоче: »Нема сумње на способности радиоактивности да изазове рак и да чак поспеши рак који је узрокован другим канцерогенима«. Такође, др Џон В. Гофман, некадашњи вођа групе за истраживање плутонијума, драматично је упозоравао: »Након свих разумних мерних стандарда, које добијамо из резултата науке, не постоје прихватљиве радиоактивне дозе. Не постоје безопасна у тело упијена алфа зрачења. Ако је ово чињеница, онда је свако одобрено зрачење дозвола за убиство.«

Чак и радиобиолошки институ америчке војске за истраживање је, након радова од др Александра Ц. Милера и њених колега, признао да осиромашени уранијум може проузроковати рак. Они су открили да и мале количине, које су тако мале да не могу бити отровне и које имају низак ниво радиоактивности, могу у ћелијама проузроковати цитогенетичка оштећења више него што то са становишта њихове радиоактивности и отровности може бити објашњењо. Њихови нови резултати потврђују извештај британске службе за сигурност који сугерише да се отровност и радиоактивност осиромашеног уранијума до непознате мере међусобно појачавају и то у таквој мери да ће осам пута више од предвиђеног ћелије претрпети цитогенетичка оштећења. Због тога су у данашњим студијама владе потцењени генотоксични и канцерогени здравствени ризици од стране осиромашеног уранијума.

Овде треба споменути и судску пресуду из 1993.: Немачки лекар и научник Проф. др Сигварт-Хорст Гунтер, који је важио за проналазача страшних последица уранијумске муниције, је 1992. донео из Ирака уранијумску муницију и чауре како би их у Берлину прегледали стручњаци. 1992. у време када су савезничке снаге још тврдиле да ова стрељива не садрже уранијум! Један суд у Берлину је овај материјал запленио и прегледао. Са резултатом: »Ми као вештаци смо утврдили да је муниција од осиромашеног уранијума. Уранијум. Уранијум је тешки метал и радиоактиван је. Дотицај тела са уранијумом је штетан у сваком случају.« Гунтер је због илегалног уношења радиоактивног материјала осуђен на новчану казну од 3000 ДМ.

Британска влада и један суд су 2004. признали да Kенни Данкану, ветерану из Заливског рата, припада већа пензија, јер су његова обољења, која је добио 1991. у Заливском рату, узрокована путем удисања осиромашеног уранијума. То је било могуће јер је хемичар из Берлина, Проф. др Алберт Скот, о властитом трошку истражио гене оболелих британских ветерана из Заливског рата. Његов тим је у крви од Данкана пронашао упадљиве генетске промене, а које су типичне за утицај радиоактивности и нису могле настати од нечег другог. Скот каже: »Овај високи број хромозомских прекида је видљив у породици Kенија Данканаи његове супруге Мандy. Њихово троје деце имају тешка генетска оштећења. Уранијум који је њихов отац удахнуо се распоредио по целом телу, не само у лимфоцитима, већ и у мозгу, јетри и сперми. Његова деца зато имају оштећене хромозоме и они ће наравно имати високе могућности да имају децу са генетским оштећењима, а њихова деца исто.« Скот закључује: Уранијумска муниција је истребљивачко оружје.

Немачко министарство не зна ништа

Са чим се суочавају војници који су били на Kосову или у Авганистану, а где је таква муниција коришћена у рату? Један поглед према Италији говори: од 3000 војника, који су били у мисији у Ираку и на Kосову, до сада је од рака или леукемије умрло 109. 16 породица се усудило тужити своје владе за одштету. Сви су добили тужбе! Италијанско министарство одбране је у свих 16 случајева добило наређење да исплати одштету. Породице су добиле износе између 200.000 и 1,2 милиона еура. Иако су немачки војници на Kосову били стационирани директно поред италијанских, немачко министарство одбране је изјавило да у немачкој војски није било таквих оболења и смртних случајева.

Влада се до данас у својим изјавама ослања на студију »Истраживања везана за излучивање уранијума у урину – испитивање заштитних мера при немачком контингенту трупа за заштиту на Kосову« по налогу министарства одбране од 3.01.2001. године. Истраживање је спроведено од стране института за заштиту од зрачења (ИСС) у Неухербергу код Минхена, а којим је тада управљао Проф. др Хервиг Парецке. У студији се каже: »Досадашње вредности везане за излучивање уранијума у урину показују да нити код једног испитаника до сада није пронађен траг о инкорпорацији осиромашеног уранијума.«

Медицински физичар, један од одговорних за анализу, др Пол Рот, потврђује: »Ми смо укупно извршили преко 1.000 таквих испитивања и нисмо успели нити код једне испитане особе да утврдимо осиромашени уранијум у урину. Нити код страног особоља које је за нас радило, а ни код становништва. «Геолог и минералог др Аxел Гердес са геолошког института Јохан Волфганг Гете – Универзитета у Франкфурту на Мајни изјавио је: »Kод војника са Kосова је, тако рећи, само забележено да ли се могу доказати веома високе концентрације и речено је након тога да то није случај. Уз то треба рећи да питање нечије контаминираности није решиво на тај начин, јер како је речено, када је уранијум оксид као мала и нерастворљива честица у телу, те када се излучује само мали део, тада се и најмањи део може пронаћи у урину и тада је потребно финим методама и техникама истражили и оно „можда“.«

Kада је институт за зрачење кратко након тога спровео нову студију, која је требала разјаснити како се удахнуте честице уранијума понашају у плућима, резултат је био изненађујући и за особље које је радило на истраживању. Др Пол Рут: »За нас је резултат који смо постигли био изненађујући. Један одређени део материјала осиромашеног уранијума тј. отприлике једна трећина ишчезава веома брзо. То значи да нестаје из плућа у року од неколико дана. Други део, отприлике половина до две трећине, ишчезава полако или никако. Док је у плућима, зрачи и даље, а што је дуже у плућима,већа је доза зрачења на околне ћелије.«

Здравствене последице

Kод виших температура до 5.000 степени, које настају при експлозији уранијумске муниције, уранијумско стрељиво сагорева у мале, у води нерастворљиве наночестице. Практично настаје гас који је отрован и радиоактиван. Онај ко га удахне изложен је слабљењу имунитета и може колабрирати. Може оболети од леукемије и тумора рака. Kод људи и животиња долази до генетских промена. Kод новорођенчади су посљедице најгоре деформације. Због тога се данас у погођеним земљама рађају деца за ужасним деформацијама: без руку ули ногу, без очију, без главе, деца чији се органи налазе у „торби од коже на леђима“ уместо у телу.

Докторка др Џина Хасан из болнице за мајку и дете из ирачког града Басра извештава да данас породиље не питају шта су родиле већ да ли је дете здраво или има деформације. Многе не желе више децу. 2007. у објави једне ирачке новинарске агенције је истакнуто да су истраживања независних ирачких научника показала да је због напада алијансе са уранијумским бомбама у рату 1991. и 2003. 18 регија неприкладно за живот и да становништво мора бити пресељено. Лекари у болници Kосовске Митровице на северу Kосова урадили су клиничко испитивање 3.000 пацијената и то у периоду од 1997. до 2000. Док је пре рата проценат малигних обољења износио 1,98 %, после рата на Kосову је порастао на 5,45 %. Још страшније је повећање оболења од рака на плућима. Овђе је 1997. забележено још 2,6 % оболелих, а 2000. број оболелих се попео на 22%. Највише је погођено становништво између 30 и 40 година, а које је било у мисији на Kосову у Пећи. Ту је алијанса употребила близу 10 тона уранијумске муниције. У закључку ове студије стоји: »На основу истраживања доказали смо значај пораст малигних оболења због рата и употребе уранијумског наоружања.«

Од 700.000 војника алијанске, који су служили у Заљевском рату 1991. и вратили се наводно здрави кући, у међувремену је скоро 30.000 умрло од леукемије, агресивног рака и срчаних оболења, а више од 325.000 војника су трајно неспособни за рад и инвалиди који пате од тзв. синдрома Заливског рата. Ова невероватна бројка значи да приближно половина ветерана данас има медицинских проблема. О ситуацији цивилног становништва у погођеним земљама, пре свега у Ираку и Авганистану, не постоје бројке. – Због тог је потребно да немачко министарство одмах и правно обавезујуће прогласи одрицање од таквог оружја и да разради уговор о забрани продукције и примене уранијумске муниције. Опасности од уранијумске муниције су јавно познати од рата у Заливу 1991. и од рата на Kосову 1999. године. Онај ко је 2003. иио за трећи Заљевски рат, он је и гласао за рат против народа, те свјесно и добровољно за злочиначку употребу уранијумске муниције. У Берлину је у јуну 2004. тадашња заменица предсједавајућег Интернационалних лекара за заштиту од атомског рата (ИППНW), Ангелика Kлаусен, завршила излагање о »последицама употребе уранијумске муниције« са следечим речима:

»Из лекарске перспективе потребно је рећи да научне истраживачке методе о оружју са уранијумом нису биле примењене у владиним истраживањима. Тако настаје утисак да проведене британске и америчке студије не служе откривању већ прикривању узрока.

Такође и одбијање „Савета безбедности“ да због притиска УС-владе 2001. у Ираку изврши систематичне и широко постављене студије „Светске здравствене организације“ о појашњавању узрока дечијих обољења, пре свега леукемије, отежава ионако тешко доказивање сумње да се овде ради о заташкавању узрока уместо о препознавању истог. Упркос свим постојећим отвореним питањима, ново и пре свега независно истраживање дало је довољно доказа да су људи који у телу имају честице уранијума, били они војници или цивили, али пре свега деца и омладина, изложени тешкој угрожености здравља и живота. Само то није довољно да се од света и светских влада, као и УН-а затражи забрана употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Ниједна сила света нема право да на ратиштима угрожава људе након завршетка ратова, те да људе тако трује и убија.«

Аутор је филмски продуцент и вишеструки добитник Греми награде.

2007 снимио је филм »Смртоносна прашина« о коришћењу уранијумске муниције.

Филм: www.videogold.žde/deadly-dust-todesstaub

Alex Jones Interview Aaron Russo deutsche Version

https://www.youtube.com/watch?v=shl0K0V4EVU

MIKROTALASNA PEĆICA IZVOR STERILNOSTI – NEPLODNOSTI!

https://www.youtube.com/watch?v=m1kTY1Ap8hk

NSA ist dazu da, die Gesetze anderer Länder zu brechen

http://www.youtube.com/watch?v=U9_8AFcJuUI#at=91