‘HRVATSKA JE U NAJVEĆOJ TAJNOSTI RASPRODALA SVE SVOJE ZLATNE POLUGE’ – Žestoko u Saboru

KRATKA VIJEST….

‘HRVATSKA JE U NAJVEĆOJ TAJNOSTI RASPRODALA SVE SVOJE ZLATNE POLUGE’ – Žestoko u Saboru
***********************************************
ZAGREB – Sabor je jutros nastavio raspravu o Strategiji upravljanja državnom imovinom. HDZ-ovac Goran Marić ocijenio je kako je Strategija pokazatelj da je imovina Hrvatske u potpuno neorganiziranom, zapuštenom i arhaičnom sustavu. Iskoristio je raspravu kako bi upozorio i da nitko ne brine o sukcesiji odnosno potraživanjima Hrvatske na imovinu bivše SFRJ.

– U Strategiji je navedena imovina koje nemamo, primjerice potraživanje po pitanju sukcesije iz bivše SFRJ. Podaci o tome ne postoje nigdje, nitko se u Hrvatskoj ne bavi sukcesijom. Ne postoji dokumentacija o sukcesiji, a ukupna vrijednost potraživanja temeljem sukcesije financijskih potraživanja iznosi 3 milijarde eura – tvrdi Marić. Samo na jednom računu koji su bili u inozemstvu na deviznim računima 2001. godine je, objašnjava, nestalo 568 milijuna dolara od čega je pripadalo Hrvatskoj 28,49 posto.

– Nikad nitko nije potegnuo pitanje tko je dignuo te novce i zašto Republika Hrvatska nije dobila dio tih novaca, a to je milijardu kuna. O sukcesiji nitko u Hrvatskoj ne brine kao da to nije naša imovina – upozorava.

U Strategiji se kaže navodi novac, štedni ulozi i zlatne poluge, a “Hrvatska nema zlatnih poluga, nema ni grama zlata”.

– Hrvatska je pod najvećim okriljem tajnosti rasprodala svoje zlatne poluge, 15,5 tona zlatnih poluga, točnije 15055 kilograma prodala, a 468 kilograma ostavila Beogradu. Po sukcesiji nam pripada 28,49 posto za zlato koje smo imali u Beogradu, a dobili smo samo 23 posto – kaže Marić. Osim toga ne postoji, dodaje, niti jedan dokument koji govori o prodaji zlatnih poluga.

– Ne postoji nijedan zapisnik niti ni u jednom izvješću ne postoji informacija o toj prodaji. Zar je moguće da se to događa u Republici Hrvatskoj, a mi govorimo evo ovdje i o tim zlatnim polugama. Ukupno je prodano za 145 milijuna dolara, a vrijednost današnja je milijardu dolara – tvrdi Marić.

U raspravu o zlatnim polugama uključio se i Laburista Nikola Vuljanić koji je bivšeg guvernera HNB-a Željka Rohatinskog optužio da ih je prodao ispod cijene.

– Tko je tada guverner HNB-a, najbolji guverner na svijetu kada su se takve stvari događale. Nije li to isti guverner koji je ukidanje devizne klauzule nazvao smiješnim, nije li to isti guverner koji je praktično zamrznuo tečaj kune na nemogućoj razini i tako uništio, anulirao hrvatsku prerađivačku industriju – prozvao je Vuljanić neizravno Rohatinskog.

HDZ-ovac Marić se pak, u svom izlaganju usprotivio i prodaji Croatia osiguranja i Hrvatske poštanske banke je smatra kako je to “predaja posljednje crte financijskog suvereniteta Hrvatske”.

– Prodajom CO ne prodaje se samo udio u toj tvrtki već i 50 posto jednog mirovinskog fonda, prodaje se štošta drugo gdje je isprepleteni vlasnički odnosi. Prodajom CO prodaju se najvrjednije nekretnine koje u Hrvatskoj postoje, prodaju se spomenici kulture. Ne postoji niti jedan grad u Hrvatskoj gdje u središtu samog grada najvrjednija, najcjenjenija, najstarija zgrada nije u vlasništvu Croatia osiguranja.

Zašto bi država prodavala Hrvatsku poštansku banku kad može, evo privatizirati onu u kojoj ima problema više nego u Poštanskoj banci u kojoj nema uopće problema – naglašava Marić.

Upozorio je i kako Hrvatska ima imovine za koju i ne zna.

– Nikad nitko nije procijenio vrijednost telekomunikacijske infrastrukture, nikad nitko nije procijenio vrijednost turističkog zemljišta tisućama kvadrata koje hotelska poduzeća koriste već 20 godina. U milijardama eura se mjeri – tvrdi.(jutarnji.hr)
www.novi-svjetski-poredak.com

Masovna pojava ‘obrnutih’ duga: ŠTA SE DEŠAVA sa atmosferom planete?

Masovna pojava ‘obrnutih’ duga: ŠTA SE DEŠAVA sa atmosferom planete?

Obrnuta duga nad Britanijom

Duge koje ‘stoje natraške’ – simptomi koji naučnike oblivaju hladnim znojem. Iako su ljudi u umerenim, mediteranskim, suptropskim i tropskim predelima planete navikli da viđaju isključivo normalne lukove duga, koji nastaju refrakcijom solarne svetlosti kroz kapljice kiše, sve je više pokazatelja da se u našoj atmosferi događaju promene koje nad ovim područjima donose fenomene koji se inače mogu videti samo u polarnim i sub-polarnim područjima planete.

Prošlog leta nad Eseksom, u Velikoj Britaniji, je bilo snimljeno polarno svetlo čudesne ljubičaste boje, dok su Amerikanci gledali u crvenu polarnu svetlost koja se videla južno čak do Arkansaza.

Ova godina je prepuna čudesnih atmosferskih i geomagnetskih anomalija; prvo solarni luk nad Havanom kojeg su stvorili ledeni kristali, zatim je većina planete bila prekrivena tmastim oblacima koji su stvorili brojne tornade, oluje, poplave i pijavice, a pre nekoliko dana smo po prvi put imali priliku da vidimo kako izgleda geomagnetna oluja koju Sunce nije prouzrokovalo.

Poslednji u nizu neobičnih fenomena su obrnute duge, koje su čak snimljene i na području bivše Jugoslavije.

Nebeski osmesi ili predznaci ledenog doba?

Circumzenithal arc – nebeski osmesi ili obrnute duge nastaju gotovo u zenitu, kada je Sunce blizu horizonta i to zahvaljujući velikim i stabilnim horizontalno smeštenim šestostranim kristalima leda koji nastaju u oblacima Cirrus na visinama većim od 5000 metara.

U polarnim oblastima su ovakve duge obično deo komplikovanog optičkog fenomena koji se naziva Kernov luk (duga). Naime, H.F.A. Kern je 1895. godine prvi prijavio složeni optički fenomen u našoj atmosferi koji je sadržao solarnu auru, solarne pse ili Parhelion i često po dva „nebeska osmeha“ na različitim visinama. Prvi takav moderan fenomen je snimio Marko Mikila u Finskoj 2007. godine iako su brojni polarni posetioci prijavljivali delove Kernovog luka s vremena na vreme.

Potpuni prikaz Kernovog luka zajedno s fenomenima nasmijane dugem, solarnog luka ili aure sa solarnim psima, s desne strane možete vidjeti od kojih vrsta leda nastaju ovakvi atmosferski fenomeni.Potpuni prikaz Kernovog luka zajedno s fenomenima nasmejane duge, solarnog luka ili aure sa solarnim psima, s desne strane možete videti od kojih vrsta leda nastaju ovakvi atmosferski fenomeni

Nebeski osmesi su polako ali sigurno u poslednjih tridesetak godina počeli da putuju „na jug“ zajedno s još jednim interesantnim novitetom, a to su izrazito niski oblaci undulatusi asperatusi koji su tek 2009. zvanično klasifikovani kao najnovija vrsta oblaka.

Fenomenalni prikaz Kernovog luka s nebeskim osmjehom i solarnim psima.Fenomenalni prikaz Kernovog luka s nebeskim osmehom i solarnim psima

Iako se u SAD-u i Kanadi nebeski osmesi mogu videti uglavnom sa parhelionom, Velika Britanija je za njih postala uobičajeno nalazište tek sredinom osamdesetih godina, dok je jug Ujedinjenog Kraljevstva još uvek ostao začuđen ovakvom pojavom, naročito zbog činjenice da su ovakvi fenomeni najčešće zaklonjeni oblacima iz donjeg dela atmosfere.

Nakon što je pre nekoliko dana u blizini Banja Luke viđena jedna od obrnutih duga, s pravom se pitamo koliko je naše trenutne oblačnosti formirano od stabilnih i velikih kristala leda i kako je nešto tako moguće na samom kraju kalendarskog proleća na severnoj hemisferi?

Hoćemo li konačno „progledati“?

Kada je 2010. godine IOP (Institute Phisics Academic & Science) objavio istraživanje koje je razbesnelo klimatske fundamentaliste i zagovornike nepovratnog globalnog zagrevanja, u kojem se navodi kako sve toplija leta uzrokuju sve hladnije i hladnije zime, i kako topljenje glečera uslovljava promenu saliniteta okeana, čime se usporavaju najvažnije morske struje koje regulišu stabilnost klime na planeti, posebno na severnoj hemisferi, većina medija je prećutala ovu vest jer nikome nije bilo stalo da se istina konačno sazna.

Prikaz glavnih okeanskih strujaNaša planeta za stabilnost planetarne klime može zahvaliti velikim okeanskim strujama
Njihovim usporavanjem i nestajanjem, nestala bi i stabilna klima na Zemlji

Termalini su sklop svih najvećih morskih i okeanskih struja. Zahvaljujući jednoj od njih, meksičkoj struji, Severna Evropa uživa u toplim letima i umerenim zimama. Njen uticaj se oseća sve do Islanda, a Mediteran (zahvaljujući istoj) ima značajne količine padavina što direktno, što indirektno.

Neposredno nakon izlivanja sirove nafte iz Deep Horizona ova okeanska struja je bila gotovo nestala, iako se s godinama relativno oporavila. Nakon ulivanja miliona galona naftnih disperzanata ponovo je usporena. S obzirom da nafta i dalje curi iz Deep Horizona, čini se da je ovo još jedan od uzročnika destabilizacije klime.

Može se primetiti kako nestaju najhladnije i najdublje okeanske vode. S obzirom da je ovaj efekat uglavnom zavisan o promeni, tačnije smanjenju saliniteta morske vode i ogromnom dotoku slatke vode, isprva se činilo kako je ovo savršena vest za pristalice globalnog zagrevanja, a zapravo to je samo još jedan dokaz da najveće morske struje nepovratno nestaju ili se značajno smanjuju.

Sjećate li se ovih oceanskih fenomena, ako ne složimo sve djeliće slagalice u jednu sliku, nikada nećemo shvatiti što se događa s našom klimom.

Svima onima koji se sećaju tekstova o efektima El Ninja i La Ninje tokom 80-ih godina XX veka, koji su značajno zagrevali područja Ekvatorijalnog Pacifika, je trebalo biti jasno da naša mora i okeani prolaze kroz promene koje će svakako imati uticaj na planetarnu klimu.

7 medenice smrtiLedenice smrti, fenomen o kojem ne znamo skoro ništa
Ako mislite da se more zaleđuje isključivo horiznotalno, prevarili ste se

S druge strane, mora koja se nikada nisu zaleđivala, su postala mesta na kojima rapidno rastu neobične morske ledenice koje ubijaju sve što im se nađe na putu. O ovome neobičnom fenomenu slike govore više od hiljadu reči.

Kako na nebu, tako na Zemlji (i u moru)

Nakon burnog vrhunca 24-godišnjeg solarnog ciklusa koji značajno utiče na regulaciju klime na planeti i stvaranju oblačnosti, nakon brojnih eksplozija supernova – koje su u prošlosti uticale na najveće nestanke i nastanke vrsta – pa stoga verujemo da i sada imaju isti učinak, nakon izuzetno snažnih vulkanskih erupcija, pa čak i tektonskih poremećaja poput potresa u Japanu koji je stvorio anomaliju u planetarnoj gravitaciji, počinje biti jasno da uzroke za planetarne klimatske promene ne možemo tražiti samo na Zemlji.

Po našem skromnom mišljenju, najfascinantnija fotografija Undulatusa Asperatusa.Undulatus Asperatus

Svima onima koji se ne daju zbuniti od bukača poput Bila Gejtsa i Ala Gora (dobitnika Nobelove nagrade za mir koju je dobio na svom “svesrdnom” radu u promociji opasnosti od globalnog zatopljenja) je sasvim očigledno da klimatske promene imaju brojne i naoko nepovezane okidače o kojima se jako malo govori, a još manje istražuje.

Ali, to nije sve. NASA je početkom 2012. pisala o neobičnom decenijskom fenomenu, polaganog ali sve očiglednijeg spuštanja oblačnosti prema tlu. Osim što se oblaci sve više i više množe, oni su sve bliži planeti što pak znači da oblaci koji su niže u atmosferi mogu uticati na efikasnije hlađenje Zemlje.

NASA je, u savršenoj sinhronizaciji s alarmistima globalnog otopljavanja, izvestila kako takvi oblaci “mogu pomoći u efikasnijem hlađenju Zemlje”. Iščitamo li ovaj podatak bez propagande, rekli bismo da ova poznata svemirska agencija na sve moguće načine ne želi da prizna koliko iskrivljuje podatke i koliko je već očigledno da smo do grla “u oblacima.”

Poduka iz daleke istorije

Zemlja je, hronološki gledano, ledena planeta. Istraživanjem ledenih kora u polarnim kapama, uticaju glečera po predelima planete, nastajanju i nestajanju vrsta, Zemlja je uglavnom bila prekrivena glečerima koji su dosezali sve do južnog dela Balkana, u našem neposrednom okruženju, dok je za vreme glacijacije nivo okeana i mora bio mnogo niži. Svaki kraj glacijacije donosio je topljenje ledene kore i poplave na globalnom nivou.

Tokom geološke prošlosti planeta je prošla kroz tri ledena doba u predkambriju, tačnije u proterozoiku (pre 940-615.000.000 godina). Nakon toga je usledilo ledeno doba u devonu (pre 400.000.000 godina), te u gornjem karbonu i permu (pre 295.000.000 godina).

Konzervativna predođba ledene kape za vrijeme zadnjeg ledenog doba, napravljena na bazi današnjih obala i razine mora.Konzervativno viđenje ledene kape za vreme poslednjeg ledenog doba, napravljena na bazi današnjih obala i nivoa mora

Poslednje ledeno doba je nastupilo prije dva miliona godina, a završilo se s malenim oscilacijama na pojedinim delovima planete, pre otprilike 10 hiljada godina.

U Wikipediji stoji kako je poslednje ledeno doba u predelu Alpa počelo pre 130 hiiljada godina, dok je Severna Amerika uglavnom imala stalne i duge periode ledenog doba. Na području ovog kontinenta led je otprilike bio debeo kilometar i po, dok je Južna Amerika bila mnogo manje pogođena istim.

Naime, u Argentini su lednici bili rasprostranjeni samo do 40-tog stepena južne geografske širine. Jedino u Africi nisu nađeni nikakvi dokazi o ledenim dobima i lednicima, te zbog toga možemo smatrati kako je ovaj kontinent bio pošteđen glacijacije kroz svoju geološku prošlost.

U slučaju novog ledenog doba, većina razvijenih zemalja na svijetu našla bi se u zoni djelomične ili potpune glacijacije.

U slučaju novog ledenog doba, većina razvijenih zemalja na svetu našla bi se u zoni delimične ili potpune glacijacije

Najnovija istraživanja pretpostavljaju kako je za vreme poslednjeg ledenog doba led prekrivao 24 miliona kvadratnih kilometara Zemljine površine koja je danas bez leda. Za takvu količinu leda, okeani su trebali biti niži za najmanje 180 metara, što veoma dobro možemo videti na primeru Britanije koja je za vreme poslednjeg ledenog doba bila deo Evrope, a na delu koji je danas potopljen živele su brojne životinje i ljudi.

Interesantno je spomenuti da je Holandija za vreme poslednjeg ledenog doba bila prekrivena s 600 metara leda – što je zapravo bio najdeblji ledeni pokrivač u Evropi. Ostatke uticaja lednika možemo pronaći i na tlu Slovenije u Kranjskom i Soroškom polju, Ljubljanskom polju i dolini Soče, dok se u Hrvatskoj uticaj lednika mogao primetiti u Rujanskoj Kosi i Krasnom polju na Velebitu.

Uticaj poslednjeg ledenog doba se u BiH može videti na planinama poput Bjelašnice, Visočice i Veležu, a u Crnoj Gori na Durmitoru, dok je u Makedoniji uticaj lednika vidljiv na planini Šara, u Srbiji na Kopaoniku i Staroj i Suvoj planini.

Kako god bilo, naša geološka istorija bi nam trebala otkriti i eventualnu budućnost: Balkan bi uskoro ponovo mogao postati deo zaleđene tundre s područjima hladnih stepa, i sa pojedinim oblastima prošaranim šumama.

Ako vas još uvek interesuje pitanje zašto nas uveravaju da nam predstoji globalno otopljavanje, smatramo da je pitanje profita i globalne kontrole izuzetno važno, jer šta bi uradili ljudi u zemljama koje imaju potencijalnu mogućnost totalnog „zaleđivanja“ nalik filmu „Dan posle sutra„.
Iz svega sledi ključno pitanje:  Hoćemo li mi u budućnosti uopšte imati leto i hoćemo li uskoro zakoračiti u novo ledeno doba?

Ekstremi 05 06 2013 – Vredi pogledati

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=ahEdRTZ-BZw#!

Шта може „Бондстил“

Шта може „Бондстил“
Амерички војник испред дрвених касарни војне базе „Бондстил“ на Косову. База има око 300 објеката и аутономни систем снабдевања електричном енергијом и водом. Извор: Reuters.

Може се рећи да је америчка база „Камп Бондстил“ на Косову (Camp Bondsteel, или краће Бондстил) најпознатији и уједно најчувенији по злу амерички војни комплекс у Европи. Смештена је близу Урошевца у источном делу Косова. Назив је добила по имену старијег водника америчке војске Џејмса Бондстила који је ратовао у Вијетнаму и добио Медаљу части – највећу војну награду у САД. Формално „Бондстил“ служи као седиште Вишенационалне оперативне групе „Исток“ под командом САД, али њен прави значај далеко превазилази задатке мировних јединица КФОР-а.

Проамеричка енклава на Косову обезбеђује концентрацију оружаних снага САД у региону и развој војне базе ‘Бондстил’. То у координацији са америчким војним контингентом у Босни и Херцеговини и Бугарској омогућава контролу транзита енергената и вршење операција у правцу југа и југоистока, а у случају потребе и размештање на територији Косова сваке врсте оружја, укључујући и елементе ПРО.

генерал Леонид Ивашов,
Академија геополитичких проблема

Изградња комплекса почела је 1999, одмах после бомбардовања Југославије од стране НАТО-а и уласка америчког војног контингента на територију Косова. Бондстил су тајно градили амерички војни инжењери, а такође стручњаци приватне компаније Kellogg, Brown and Root Corporation (KBR), којој је поверено и опслуживање базе после изградње. У току радова било је потребно раскопати два брда и попунити увалу између њих. База је уведена у употребу већ у лето 2000. Сама изградња је трајала од јула до октобра 1999. База заузима површину од 3,86 квадратних километара, неправилног je облика, а њен обим износи око 11,3 km. У бази има око 300 објеката, а међу њима су инфраструктура за стационирање хеликоптерских, артиљеријских и тенковских јединица, аутономни систем снабдевања електричном енергијом и водом, ТВ систем, биоскоп, тржни центар, велики спортски комплекс, библиотека, затворени базен, систем супермодерних склоништа и супермодерни болнички комплекс. Укупна дужина путева на територији базе износи 25 km. Комплекс је опасан земљаним и бетонским штитом дугим 14 km са бодљикавом жицом и 11 осматрачница.

База „Бондстил“ од самог отварања има и задатак да спроводи тајне операције које не могу да контролишу ни УН, ни европске и евроатлантске организације, укључујући НАТО. То омогућава чињеница да се „Бондстил“ потчињава директно Пентагону и ужива екстериторијалност.

Према многим изворима, управо је „Бондстил“ највећа америчка база у Европи. Други извори тврде да је највећа ваздухопловна војна база „Рамштајн“ у Немачкој, која има три пута већу површину. Истине ради, треба рећи да је „Рамштајн“ типична ваздухопловна војна база, док „Бондстил“ може да решава далеко шири спектар задатака. Према сведочењу британског истраживача Тима Џуде, стварање ове базе на Косову било је завршни чин у реализацији програма који се спроводи од краја 1980-их и подразумева премештање америчких војних објеката са територије сада већ уједињене Немачке у подручја која су погоднија са војнополитичког гледишта. „Британске, француске и америчке трупе су после рата пола века биле стациониране у Немачкој и имале су тамо шта да раде, с обзиром на опасност коју је тада представљао Совјетски Савез. Сада више немају шта да раде у Немачкој, али су зато добиле задатак да одржавају мир на Балкану. Сасвим је могуће да ће и овај задатак обављати пола века. Амерички војни стручњаци су то брзо схватили. ‘Камп Бондстил’ код Урошевца је највећа америчка база изграђена после Вијетнамског рата. Поред тога што је ту трајно смештено 5.000 војника (у случају потребе база може да прими до 7.000 војника), Бондстил служи и као хеликоптерска база.“

Амерички војни легиони су се трајно учврстили на западној и источној периферији Евроазије. […] По читавом Евроазијском континенту су се проширили амерички вазали и потчињене државе, међу којима поједине теже да успоставе још чврће званичне везе са Вашингтоном.

Збигњев Бжезински,
бивши саветник председника САД за националну безбедност

Геополитика „Бондстила“

Значај базе „Бондстил“ у оквиру војнополитичке стратегије САД у југоисточној Европи постаје јаснији ако се погледа географија сличних комплекса у региону. Што се тиче Косова, Американци поред „Бондстила“ могу да рачунају и на базу „Филм-Сити“ која припада снагама КФОР-а. Па ипак, у поређењу са „Бондстилом“ њене могућности су далеко скромније. Поред тога, са правног гледишта тај објекат не користе само Американци, него и јединице других чланица НАТО-а, што Пентагону објективно ограничава простор за маневар. Међутим, још важнија је чињеница да се објекти САД на Косову налазе у центру војне и територијалне „осовине“ која се протеже од Италије према Турској. Војне базе САД на италијанској територији су главни комплекси такве врсте које Пентагон има у региону Јужне Европе. Потенцијал тих база (пре свега ваздухопловне војне базе у Авијану) био је интензивно коришћен за бомбардовање Југославије 1999. Међутим, гледано у ширем регионалном контексту могућности тих објеката су ограничене. Што се пак тиче америчке ваздухопловне војне базе „Инџирлик“ у Турској, она је пре свега прилагођена за операције САД у региону Блиског и Средњег истока.

Председник САД Џорџ Буш Млађи у посети америчким војницима у бази „Бондстил“ на Косову 24. јула 2001. У том тренутку Буш је био други амерички председник који је посетио Косово у року од само две године. Извор: Reuters.

Даље, управо база „Бондстил“ омогућава САД да контролишу воде Средоземног и Црног мора, као и путеве ка Блиском истоку, Северној Африци и Кавказу, а такође трасе постојећих и будућих цевовода из региона Каспијског мора и Централне Азије. Ради се, конкретно, о пројекту нафтовода Бургас-Скопље-Влора, за који је министар енергетике САД Бил Ричардсон 1999. изјавио да је реч „о енергетској безбедности Америке“: „Ми смо уложили значајну суму у Каспијски регион, и сада нам је веома важно да се нафтоводи и политика крећу у правцу који нама одговара“.

Према томе, ако на југоисточном крилу НАТО-а избије велики регионални оружани конфликт, управо ће „Камп Бондстил“ бити главна база за организовање и извођење операција америчке армије. Поред тога, јединицама армије САД стационираним у овом комплексу пружиће подршку аеродроми у Тирани, Драчу, Приштини, Болоњи, Скопљу и Тузли. Доступне информације упућују на могућност укључивања базе „Камп Бондстил“ у реализацију планова САД везаних за противракетну одбрану као додатак објектима ПРО у Румунији, Турској и водама Средоземног мора. Према оцени генерала Леонида Ивашова, председника Академије геополитичких проблема и једног од водећих руских војних експерата, „проамеричка енклава на Косову обезбеђује концентрацију оружаних снага САД у региону и развој војне базе ‘Бондстил’, што у координацији са америчким војним контингентом у Босни и Херцеговини и Бугарској омогућава контролу транзита енергената и вршење операција у правцу југа и југоистока, а у случају потребе и размештање на територији Косова сваке врсте оружја, укључујући и елементе ПРО“.

База „Бондстил“ од самог отварања има и задатак да спроводи тајне операције које не могу да контролишу ни УН, ни европске и евроатлантске организације, укључујући НАТО. То омогућава чињеница да се „Бондстил“ потчињава директно Пентагону и ужива екстериторијалност.

Ми смо уложили значајну суму у Каспијски регион, и сада нам је веома важно да се нафтоводи и политика крећу у правцу који нама одговара.

Бил Ричардсон,
министар енергетике САД (1999)

Ова околност је била кључна у скандалу који је поводом базе избио у новембру 2005. Тада је комесар Савета Европе за људска права Алваро Хил Роблес претпоставио да у америчкој војној бази „Бондстил“ на Косову постоји тајни затвор. Он се у интервјуу за француски „Монд“ присетио како је за време посете Косова у септембру 2002. са осматрачнице видео „умањену копију Гвантанама“. Видео је дрвене бараке окружене високом оградом од бодљикаве жице и неколико десетина затвореника у наранџастим комбинезонима (неки су имали браду и читали су Куран). Све је то подсећало на амерички затвор на Куби, у коме се у нељудским условима држе заробљени талибани и друга лица ухваћена током антитерористичких операција.

Сличне податке садржи и извештај који је по налогу Бундесвера припремио Берлински институт за европску политику. У том документу се наглашава да се управо „у постојању тајног затвора CIA на територији базе ‘Камп Бондстил’ на Косову“ најочигледније испољава истинска улога САД и њихово одсуство жеље да садејствују у истрагама које се спроводе у Европи.

Према сведочењу британског истраживача Тима Џуде, стварање ове базе на Косову било је завршни чин у реализацији програма који се спроводи од краја 1980-их и подразумева премештање америчких војних објеката са територије сада већ уједињене Немачке у подручја која су погоднија са војнополитичког гледишта.

Тада је у приштинској канцеларији опуномоћеника за људска права на Косову саопштено да изјава Хил Роблеса за њих није никаква новост. По речима заменика косовског омбудсмана Љубинка Тодоровића, ситуација у „Бондстилу“ је током свих ових година изазивала озбиљно подозрење. Још 2002. је Стејт Департмент САД саопштио да се у бази држи 179 затвореника. Ипак, „ни опуномоћенику за људска права на Косову Мареку Новицком, ни Савету Европе није омогућено да посете затвор који је под контролом америчких војника“. Мисија УН на Косову је изјавила да не контролише војне базе чланица НАТО-а на овом подручју.

База „Бондстил“ омогућава САД да контролишу воде Средоземног и Црног мора, као и путеве ка Блиском истоку, Северној Африци и Кавказу, а такође трасе постојећих и будућих цевовода из региона Каспијског мора и Централне Азије.

Према верзији америчких власти, сви затвореници су 2003. напустили базу „Бондстил“. Хил Роблес је, међутим, уверен да сам затвор није демонтиран и још увек може да служи сврси.

Јавна и тајна делатност базе „Бондстил“ очигледан је доказ да је тачна тврдња Збигњева Бжезинског, бившег саветника председника САД за националну безбедност (на тој функцији је био од 1977. до 1981) и једног од архитеката савремене геополитике, који је рекао да су се амерички „војни легиони трајно учврстили на западној и источној периферији Евроазије“. Штавише, према његовом сведочењу, „по читавом Евроазијском континенту су се проширили амерички вазали и потчињене државе, међу којима поједине теже да успоставе још чврће званичне везе са Вашингтоном“.

Није случајно што се у америчким медијима база „Бондстил“ тако активно приказује као антипод Центра за ванредне ситуације у Нишу који се формира уз учешће Русије.

Како сведочи Ендрју Бацевич, професор катедре за међународне односе и историју на Бостонском универзитету, циљ војне операције НАТО-а против Југославије 1999. управо је била „подршка надмоћи САД“ у Европи и „спречавање Европе да одступи од ранијих правила“. Под тим правилима, како сасвим исправно истиче Ноам Чомски, професор Масачусетског института за технологију и један од водећих америчких експерата у сфери геополитике, „издвојено место заузима правило о доминацији САД“.

И најзад, још једно запажање које није безначајно. Командант савезничких снага НАТО-а у Европи у време бомбардовања Југославије, амерички генерал Весли Кларк, признао је да се „прави, кључни разлог“ интервенције Северноатлантске алијансе на Косову састојао у тежњи НАТО-а „да наметне своју вољу руководиоцу земље чије је отворено одбијање да се покори најпре у Босни, а затим и на Косову, подривало ауторитет америчке и европске дипломатије, и умањивало утицај самог НАТО-а“. Са тог гледишта трајно војно присуство САД у центру Балкана заправо је идеална могућност да се читав регион држи на нишану и да се тако амерички интереси заштите од могућих унутарполитичких катаклизми. Није случајно што се у америчким медијима база „Бондстил“ тако активно приказује као антипод Центра за ванредне ситуације у Нишу који се формира уз учешће Русије. Данас Вашингтон и Брисел врше све већи притисак на Београд како би га приморали да дезавуише српско-руске споразуме везане за поменути центар, чиме би се избегло чак и привидно војнополитичко присуство Русије у близини Косова.

Аутор је доктор историјских наука, виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука и спољнополитички коментатор радија „Глас Русије“.

Забрањени су копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције.