Теслин наследник

Друштво

Теслин наследник

Српски научници су обавезни да се у следећих десет и више година посвете помагању домаћој привреди, у првом реду средњим и малим предузећима, сматра професор др Дејан Илић, наш највећи савремени изумитељ

Дејан Илић (Из личне фотодокументације)

Ниједан други није близу да достигне и надмаши највећег изумитеља српског рода.

Осим професора др Дејана Илића, који подједнако успешно истрајава и у истраживању, и у проналазаштву, и у пословању. Увелико се и данас, после неколико година, препричава да га је познати немачки лист прозвао „папом за батерије”. Зато што је неприкосновени откривалац непознатих поступака у овој обећавајућој области физичке хемије, нарочито у њиховом смањивању и уграђивању у „паметне картице”. Уједно и руководи једним од најкрупнијих индустријских подухвата у Немачкој – „Електромобили 2015”.

Никола Тесла је за 87 година (у току је обележавање 70 година од смрти) укњижио више од 700 одобрених и нешто мање непријављених изума; Дејан Илић му се на средокраћи шесте деценије живота увелико примакао (с преко 600 признатих, од тога 200 чека на објављивање)!

И ту се окончава или отпочиње свака сличност између двојице стваралаца нашег порекла. Изазови се разликују јер свако време има своје обичаје, преиначимо ли малчице чувену старолатинску изреку.

За разлику од неприкосновеног претече, који је само једном краће од дан и по (1. јуна 1892) посетио српску престоницу, потоњи долази често, кад год уграби слободан дан у претрпаном роковнику, и увек се радо одазове позиву из матице. Као што ће то учинити у уторак и среду када се, под окриљем Канцеларије за дијаспору, окупља двадесетак виђенијих Срба из расејања.

Повод је уобичајен и неуобичајен: помоћи Србији да опстане и напредује у годинама великих искушења, и да свету, као у Доситејевој свечаној песми, покаже привлачније и паметније лице. Своје виђење образложиће, предвиђа се, највишим државним званичницима.

Шта ће им поручити?

„Српски научници су обавезни да се у следећих десет и више година посвете помагању домаћој привреди, у првом реду средњим и малим предузећима. Упознао сам двадесетак-тридесетак која своје производе и услуге извозе”, наглашава Дејан Илић. „Немачка у којој живим и радим од 1981. свој економски полет, управо, на таквима заснива. Тако се успоставља знана спрега знања и капитала. Ко то не разуме, не схвата савремена техноекономска збивања утемељена на најновијим научним достигнућима. Зар Србија није лане више зарадила од продаје памети (софтвера) иностранству него од малина?”

Другим речима, домаће иновације за домаће предузетнике. На својеврстан начин то је преточено у крилатицу „Истраживања за иновације” недавне изложбе српске науке на Сајму технике у Београду (од 13. до 17. маја), највеће икада у нас уприличене.

„Научници кажу да нема индустрије и питају за кога да смишљају технолошке поступке, производе, побољшања и тако редом, а предузетници узвраћају да на факултетима једино јуре цитате (навођење у часописима) и договарају се ко ће кога поменути”, упозорава Дејан Илић. „Стотинак милиона евра годишње из државне благајне је премало за већи искорак напред и превише ако се самери учинак истраживача у привреди. И то није никакав зачарани круг: нове идеје рађају се у главама, испитују у лабораторијама, потврђују у фабрикама и, на крају, користе народу! Универзитетски професори су плаћени да научено преточе у опипљива дела, а не да унедоглед препричавају теорије.”

Од „Политикиног” саговорника сазнајемо да наша земља увози брикете за роштиљ, а да једног малог предузетника из Бора који их израђује од одбачене прашине надлежни увелико у томе ометају. Нико се не обазире на то што чисти околину и уштеђује девизе. Хоће ли наша деца постати бистрија кад једу скупљу „милка” чоколаду из увоза или треба потпомоћи домаће произвођаче?

На први поглед оштре замерке он поткрепљује најсвежијим опорим примером: „Недопустиво је у сиромашној Србији утрошити 20–30 милиона евра на проучавање наноматеријала којим се не бави ни толико земаља колико је прстију на руци! Доскора малтене нико у нас није завирио у сићушни свет честица од неколико милионитих делића милиметра, зато што није било одговарајућих електронских микроскопа. У Немачкој их је набавила свака компанија. Зашто се ми не посветимо изучавању безбедности и да израђујемо и извозимо нанопречистаче и наномаске, пошто свака та невидљива мрвица материје када је удахнете изазива рак плућа?”

У својству председника Управног одбора Фонда за иновациону делатност Србије предложиће професору др Радивоју Митровићу, државном секретару за науку, да се хитно оснује национални савет за технолошки развој по угледу на сличне за науку и високо образовање. С најпречим задатком: поспешивање истраживања којима ће се у најкраћем року побољшати „крвна слика” онемоћале српске привреде.

————————————————————–

„Оскар у Холивуду

Професор на неколико европских универзитета, укључујући београдски, доктор физичке хемије, проналазач и менаџер, једини је Србин овенчан наградом Међународног удружења хемичара. Уз прегршт међународних признања, новинарима није промакао холивудски „Оскар” 2009. за техничка достигнућа.

Дугогодишњи први човек компанија „Варта” и „АРРИ” (и члан управних одбора још неколико) каже: „Бољи сам инжењер него хемичар. ”

Станко Стојиљковић
објављено: 20.05.2013.

Последњи коментари

Milan Kocic | 20/05/2013 15:18

Kod nas se nauka svodi na primanje plata a da bi neki projekat nauke bio realizovan u privredi treba dugorocne stabilne finansije i ono najvaznije sto nemamo : privreda .Monopolske drzavne firme ne smatram privredom nego zivim mrtvacem koji otimanjem od naroda kroz pdv drzava produzuje agoniju takvih preduzeca . Slucajno ili namerno nasi vlastodrsci ne zele ili ne znaju ili ono trece nikako da privatizuju na realnoj osnovi privredu (ili je daju drugovima tajkunima ili ostave u agoniji samoupravljanja koje se pokazalo ekonomski nesposobnim)

Васко Миглаш | 20/05/2013 15:19

Браво за овај чланак. Коначно да се чује глас о технолошком развоју без кога нема изласка из технолошког ропства. Господин Илић не само да има идеје за иновације већ и за организовање ове области код нас.

Коначно да неко проговори о сврсисходости објављивања научних радова наших научника и професора. Улога владе у прогармском повезивању привреде, института и универзитета је прворазредна.

Повезани текстови

Када се Двери буду питале о односима Матице и Дијаспоре

Када се Двери буду питале о односима Матице и Дијаспоре


Бошко Обрадовић

Једнога дана, очекујем да то може бити веома брзо, Двери ће се озбиљно питати у држави Србији и тада ће бити могуће применити све те, до сада непримењене идеје о повратку Срба из расејања.

Београд/Јоханесбург, 20.05.2013

Каква искуства носите из српских заједница које сте посетили широм расејања?
– Стицајем околности имао сам ту прилику да у последњих пет година као представник Двери обиђем практично комплетну српску дијаспору. Био сам у преко педесет српских заједница у Европи, Америци, Канади, Африци и Аустралији. Имам у том смислу заиста богато искуство и сматрам да ми је Бог дао једно велико богатство да имам уопште ту могућност да пропутујем свет и посетим највеће светске метрополе, али практично посећујући српске заједнице у њима.

Дружећи се са Србима широм света заиста сам могао да видим и све предности и све мане, и све врлине и све тешкоће тог живота у расејању далеко од отаџбине, на толико различитих континената. Нема данас тачке на планети до које није стигао Србин, или где се не налазе српски гробови и уопште где Срби живе. Оно што је за мене било прво приметно јесте колико су Срби успешни у дијаспори. Ради се о људима који су у огромном броју завршили најпрестижније факултете на западу, који раде у најпрестижнијим фирмама запада, који су стекли велике приватне бизнисе, и који су, што је посебно важно, много се одужили својој цркви и свом народу. То каквих сам прелепих цркава видео, огромних имања, фантастичних црквених сала, спортских клубова, разних облика културног живота – једноставно показује да Срби не могу и не желе да буду без свог идентитета, без своје цркве, и без програма који су посвећени нашој историји, нашој култури. Толико угледних уметника, књижевника, разних гостију долази из отаџбине и често су гости српских заједница широм света. Све то говори о љубави коју Срби, расути широм света, негују према својој отаџбини и великој носталгији коју осећају. И најчешћа реч која се може чути у разговору са њима јесте повратак: повратак у отаџбинске земље на Балкану.

Међутим, има и она друга страна медаље. Има, наравно, и велики број Срба широм расејања који живе тешко, који нису успели да нострификују дипломе, да нађу одговарајућа радна места, да стану на своје ноге. Посебно у овим последњим годинама када је економска криза захватила запад, то се осећа и међу Србима. Наравно, зависи од државе, али генерално живи се тешко. Није више то онај запад који је био пре неколико деценија, када се много лакше стизало до неког материјалног статуса. Оно што је наравно највећи изазов Срба у расејању, и они то најбоље знају, јесте та огромна асимилација. Врло лако се губи језик, а са језиком се губи и пола идентитета. Лако се губи вера, лако се губе други обичаји. Некако се превише лако утапамо у те земље домаћине, у тој трци за материјалним престижом, за пословним успехом. Често чак и са неким комплексом да се што пре достигне начин живота те земље домаћина и да се уклопе у неке њихове стандарде. Да се на њиховој лествици успеха што више попење. Заборави се често и на своје порекло, и на своје вредности, и на своју веру и цркву, и на свој идентитет. То је оно што је, највероватније, најзначајнији проблем српске дијаспоре. Српска дијаспора, углавном, нема материјални проблем, али често има тај духовни проблем, и има тај проблем асимилације.

Оно што је мој најјачи утисак, то је једно највеће могуће гостопримство које се да замислити. То како смо дочекивани широм тих српских заједница, на који начин је према нама показано гостопримство, како су нас заволели многи Срби широм света, колико смо добили поклона, пажње, помоћи сваке врсте – то је нешто што никада до краја живота нећу и не смем заборавити. Једноставно, и саме Двери, и ја сам то неколико пута истакао, питање је колико би опстале и колико би могле да врше ову мисију коју врше да није било српске емиграције, да није било српског расејања које нас годинама уназад помаже и финансијски и на бројне друге начине. И то је нешто што видим као неку најважнију ствар коју су Двери задобиле у овим годинама, а то је једно велико поверење српске дијаспоре и једна велика сарадња српске дијаспоре. И то готово да нема града широм српске дијаспоре где не постоји једно мало друштво пријатеља Двери и да се о Дверима не говори, где се Двери не подржавају, и да се за њих не гласа на изборима. Заиста, добили смо једну велику подршку српске дијаспоре, и ја се надам да ћемо остати достојни тог поверења и да ћемо заиста оправдати то поверење у свему ономе што ћемо радити у будућности.

Да ли су Двери до сада имале какве програме прилагођене потребама Срба у расејању?
– Када смо за ових пет година обишли све те српске заједнице широм српског расејања увидели смо шта је њихов највећи проблем, а највећи проблем је како очувати идентитет у двадесет првом веку на западу, у тој брзини живота, са неколико послова, са дванаест до четрнаест сати радног времена, са огромним раздаљинама у километрима да би се било где стигло. Наравно, видео сам да постоје породице које путују стотинама километара да би дошли недељом на свету литургију у цркву, који путују десетинама или стотинама километара да одведу своју децу у српску школу, који на посао путују десетинама и стотинама километара. Све то компликује живот једног Србина широм српског растојања. У свему томе је врло тешко одвојити време и посветити се својој цркви, посветити се читању, посветити се праћењу појединих културних и политичких збивања, или рецимо васпитању и образовању своје деце о српској традицији. Онда смо размишљали шта би било решење, шта би била помоћ, шта би Двери могле узвратно на сву ту љубав коју смо добили да врате тим српским заједницама у расејању. И ми смо осмислили један пројекат пре неколико година који смо назвали “Светосавска Школа“. Идеја је била, заправо, да једна нова генерација Срба у дијаспори буде носилац једног новог специфичног вида покретања српских школа. О чему се заправо ради?

Српска политичка емиграција од 1945. урадила је много. Све те националне организације направиле су све то што данас постоји у дијаспори: велелепне храмове, предивне домове, имања на којима сви који су данас у дијаспори могу да имају свој кутак, своје парче српске земље у иностранству. Међутим, те су генерације отишле, а смена генерација није на прави начин постигнута. Нема нових организација које данас врше ту мисију, а ове старије генерације нису то предале својој деци, својим унуцима.

Једноставно, на неки начин, тај организовани живот је замро. Остало је само још то што се око цркве дешава и у цркви, и хвала Богу то јесте најбоље и најважније, али замро је тај национални и организовани живот око цркве. И ми смо желели да направимо неку специфичну врсту Светосавске Школе, која би подстакла управо тај национални живот око цркве. Идеја је зачета у европској дијаспори, и неколико црквено-школских општина широм Европе где смо почели да шаљемо предаваче на одређене важне духовне, културолошке, националне и друге историјске теме из живота српског народа. Једном месечно долазио би један предавач, по договору у ту заједницу и црквену општину у Европи. Онда би он тамо провео читав један викенд, направио би једно предавање за одабрани круг младих људи, који би требало да буду припремани да буду носиоци вођења националног живота у будућности, а недељом после свете литургије одржавана би била предавања за све који би долазили у српску цркву и били би позивани у ту Светосавску Школу.

Идеја је била да се, са једне стране, пробуди заједница за значај националног организовања око цркве, а са друге стране да се одаберу млади људи, они који су овде успешни, који су се овде остварили, који су талентовани менаџери, и који би могли у будућности да воде српске заједнице, да воде црквено-школске одборе, и да воде национално-патриотске организације. То је био циљ и смисао Светосавске Школе, и она је заживела у преко петнаест српских заједница у Европи, а касније се проширила и на Канаду, Америку и Аустралију, где са мањим или већим успехом траје и до дана данашњег.

Можда је прилика да истакнем једну од најуспешнијих светосавских школа, која се одржава у Ротердаму у Холандији, под покровитељством тамошње црквено-школске општине Свете Тројице, и двојице дивних и изузетних српских свештеника, проте Војислава Билбије и о. Горана Ковачевића, који бдију над радом те школе. И то је заиста Светосавска Школа за пример. Поред тога истакао бих оно што ради наша млада, патриотска организација Косовски завет у Канади, под покровитељством Епархије Канадске, где такође годинама уназад веома успешно траје Светосавска Школа.

Поред идеје Светосавске Школе, која је имала за циљ да Срби који остају у дијаспори што јаче приме свој идентитет, и што боље се организују да би сачували свој идентитет, ми смо имали још један пројекат посвећен Србима у дијаспори, под називом “Повратак“. Група наших стручњака из Двери, и наших пријатеља и сарадника који су из те области, приредила је један приручник који смо ми назвали “Приручник за повратнике из расејања“, где смо саставили све информације које неко ко хоће да се врати у Србију треба да има када слети на сурчински аеродром у Београду. Како обезбедити документа? Како децу пребацити у школе? Какав је здравствени систем који их чека? Какав је привредни амбијент? Какви су сви други услови живота у Србији? Прошли смо сва законска акта која третирају повратнике и у једном малом приручнику направили водич за све оне, а све их је више, који желе да се врате са породицама, са својим пословима у Србију.

Дакле, то су била два пројекта са којима смо ми желели да се одужимо српском расејању, а надам се и очекујем да ћемо са што већим политичким утицајем Двери на власт у Србији имати и већи број пројеката за Србе из расејања, које доживљавамо као највећу преосталу снагу српског народа.

Како видите однос Матице и Дијаспоре?
– То је најболније питање са којим се суочавају Срби у дијаспори, више од пола века уназад. Практично пола века држава је према њима била непријатељска. У комунистичко време, српска дијаспора третирана је као непријатељ државе. Према њој су се примењивали сви методи уништавања и прогона, чак до физичких ликвидација. До дана данашњег није направљен попис колико је тајна комунистичка полиција убила Срба у дијаспори, колико уништила њихових активности, колико утицала на поделе и раскол који се десио у српској политичкој емиграцији. И уопште, колико је однос између дијаспоре и матице стигао до најзатегнутијих могућих односа у то време. Захваљујући историјској мисији једне изузетне личности, блаженопочившег Патријарха Српског господина Павла, који је помирио завађену браћу, у политичкој емиграцији почеле су да се мењају ствари, и данас држава показује неке знаке бриге о расејању. Формирањем Министарства за дијаспору и формирањем Скупштине дијаспоре наизглед направљен је помак. Двери су то поздравиле. Међутим, тај помак је остао више козметичке природе. Као једна шминка актуелним политичарима на власти, да као они нешто раде, и нешто брину, а иза тога, суштински, никада није постојала озбиљна брига државе према дијаспори. То је највећа критика коју могу да чујем свуда широм српских заједница у дијаспори, а са којом се ја лично наравно слажем.

Двери на томе толико инсистирају, и практично су једине у томе. У политичкој кампањи на претходним изборима инсистирали смо на тој теми односа матице и дијаспоре. Једном речју, матица се недовољно квалитетно, озбиљно и одговорно односи према свом расејању. Рекао сам, и поновићу, наша дијаспора је готово једина и свакако највећа преостала снага српског народа уопште. У нашој дијаспори налази се огроман капитал који може помоћи у развоју српске државе, али није само капитал, о чему се најчешће прича, оно што српска дијаспора има. Она има, пре свега, огромно знање, које је стекла на тим најпрестижнијим факултетима. Има огромно пословно искуство, у свим тим најпрестижнијим компанијама и у приватном бизнису који имају бројни Срби света. И има огромне контакте и бројна пријатељства, на разним странама света, што би све могло бити стављено у функцију отаџбинских земаља на Балкану, и матице уопште.



Оно што треба констатовати, искрено и отворено, да држава Србија, у лику ових политичара и режима који су се мењали у последњих двадесет година, никада озбиљно није третирала српску дијаспору. Никада озбиљно није позвала Србе из дијаспоре да се врате, никада им није дала услове за повратак. Лако је рећи вратите се, али је у пракси тај повратак увек болан и тежак. Колико је у Србији само корупције. На сваком шалтеру, да бисте било шта урадили, добили документа, платили грађевинске дозволе, или покренули неки свој бизнис, наићи ћете на најразличитије проблеме или препреке, ако сте Србин из дијаспоре. Све то, једноставно, држава је морала да реши.

Држава је морала да каже: „Да, битни су нам Срби из дијаспоре. Да, позивамо их да се врате. Ево отварамо им неке услове за инвестирање, за улагање ако хоће да њихов капитал уложе у Србију”. Ми имамо тај парадокс да наши режими дају по десетине хиљада евра страним фирмама да би отвориле нова радна места. Ми смо толико пута рекли: “Зашто нисте позвали Србе из расејања? Они вам не би тражили десет хиљада евра по новом радном месту. Али могли бисте да им олакшате пословни амбијент. Да дате можда неке грађевинске дозволе брже, лакше и јефтиније. Да омогућите неке друге повластице, привилегије, субвенције које би их мотивисале да овде уложе. Зар није природније и боље да ти Срби, повратници из расејања, или угледни пословни Срби света, буду инвеститори у Србији?”

И Двери су у том смислу истакле једну врло конкретну политичку идеју: да се отворе канцеларије за инвеститоре из расејања, које би њима олакшавале и убрзавале долазак у српски пословни амбијент. Све су то могућности које су претходне власти у Србији пропустиле. И зато није чудо када ви чујете широм српских заједница огромну критику о односу матице према дијаспори. Али оно што сам такође приметио, ма колико да су Срби критични према матици, то не може ни на који начин да победи њихову љубав према отаџбини. Према Београду, какав год да је, и ко год да њиме влада. Срби су заљубљени у своју отаџбину, у свој завичај. И увек су спремни да пређу преко свега што их је матица изневерила, преварила, разочарала и да се изнова подигну, да се изнова укључе. Њихова љубав према отаџбини је безгранична. Заиста мислим да долази време када ће држава Србија, пре свега, као матица свих Срба, морати да се одужи тим, заиста, најоданијим припадницима, Србима из расејања и да им понуди једну озбиљну, нову идеју како треба уредити односе матице и дијаспоре.

Шта би Двери урадиле по питању односа матице према српском расејању када би се нашле на челу државе?
– То јесте најзначајније питање, и Двери раде и труде се да једнога дана, када се ми будемо питали у држави Србији, заиста дође до пуноће остварења свега овога што смо у разговорима са Србима широм света и научили и обећали да ћемо једнога дана спровести. Двери у овоме часу нису у могућности да спроведу све те идеје, јер су опозиција овој садашњој власти у Србији, као и оној претходној. Једнога дана, очекујем да то може бити веома брзо, Двери ће се озбиљно питати у држави Србији и тада ће бити могуће применити све те, до сада непримењене идеје о повратку Срба из расејања, о значајнијој улози Министарства за дијаспору и очувању идентитета Срба, који остају у дијаспори, кроз српске школе и све друге видове промоције српске културе широм дијаспоре. Посебно кроз покретање нечега на чему би требало инсистирати, а то је једна нова спољна политика Србије, која би се бавила исправљањем те ружне медијске слике о Србима која данас постоји широм света. Морамо се једноставно много више ангажовати да испричамо истину о српском народу и његовој историји. Да нисмо геноцидан и злочиначки народ, већ да смо народ гостољубив, један стари, древни, европски, хришћански народ, који има богату културу, богату духовност, богату историју, бројне великане које смо подарили човечанству. Све то морамо презентовати свету. У томе нам и српска дијаспора много може помоћи, а иницијална каписла, основна инспирација и задатак мора кренути од Министарства спољних послова и од државе Србије у целини.

Дакле, када се Двери буду питале на плану спољне политике, ми ћемо покренути једну велику кампању причања и сведочења истине о српском народу читавој светској јавности. Пре свега, истине о геноциду који смо преживели у двадесетом веку, о томе колико су, заправо, Срби били жртве у свим тим ратовима приликом распада бивше Југославије. Друга ствар којој бисмо се ми посветили јесу сви видови подршке очувању идентитета Срба у дијаспори: све што се може појачати по питању српских школа, учитеља, наставника, професора који ће предавати српски језик, књижевност, историју и све друго што је потребно. Плус промоције квалитета српске културе, а имамо изузетну музику, фолклор, филмску  и позоришну уметност, имамо наше изузетне књижевнике, све то би требало посебним државним подстицајним мерама подржати да се што чешће нађе и у српским заједницама у расејању, али и пред светском јавношћу и земљама домаћинима. Трећа ствар о којој вреди размишљати, тиче се идеје повратка Срба и српских породица у отаџбинске земље.

Мислим да је дошло крајње време да држава Србија изађе са једним озбиљним пројектом на ту тему. И очекујем, да када се Двери буду питале на политичкој сцени Србије, да ће нама припасти брига о Србима широм расејања и вођење једног будућег, озбиљно осмишљеног и организованог Министарства за дијаспору, које ће идеју повратка поставити као најзначајнију државотворну идеју за двадесет први век. Држава Србија мора једним поседним актом, једним посебним обраћањем свим Србима широм света да затражи и позове на организован повратак у отаџбину. Али мора, са друге стране да направи услове за тај повратак и њихову реинтеграцију у српско друштво. Држава Србија мора пре свега њима да понуди низ олакшица приликом добијања докумената. Двери се залажу да сваки Србин света, по убрзаној и олакшаној процедури, треба да добије српско држављанство. Да им се олакша учествовање на изборима: Двери се залажу за електронско и поштанско гласање, како би што већи број Срба света имао прилику да гласа на изборима у Србији.

Наравно, оно што је најважније, када се враћају у Србију да имају могућност да што лакше уложе своје финансије и свој капитал, да имају једну пословну климу која је њима окренута, која их дочекује, која им даје одређене могућности за нормалан рад и једноставно која смањује сваку папирологију, сваку администрацију, и све ове препреке које су до сада постојале када су Срби покушавали да се врате и инвестирају у српској држави. Једном речју, чека нас много посла онога тренутка када Двери преузму могућност да уређују однос између матице и дијаспоре.

Шта бисте за крај поручили?
– Оно што је моја порука, што је уосталом порука Светога Саве, порука свих Светих Немањића и свих Светих Срба наше историје, јесте да сви Срби, па тако посебно и они у дијаспори, треба да се држе своје вере на првом месту, да се држе и не пуштају свој језик и своје писмо ћирилицу, своју историју, културу и обичаје. Да се сећају свога завичаја, своје Србије, Републике Српске, Црне Горе, Републике Српске Крајине, Старе Србије, и да непрестано бдију над судбином свога народа. Онако како је песник говорио: „Мене све ране мога рода боле”, тако да сви ми сада будемо заинтересовани за сваког Србина света и за сваки проблем који има сваки Србин света. И у том смислу, ово је време када једино можемо успети као јединствени, сложни, добро организовани и посвећени једном новом националном циљу, једној новој националној идеји, да сви Срби у некој перспективи, на крају двадесет првог века, живе у једној јединственој Српској Унији на Балкану, Уједињеним Српским Земљама, и да ево од данас, од сада, од сутра, свако од нас почне да ради у корист тог националног циља и те националне визије.

Наравно, оно што би можда била и најзначајнија порука, јесте да би за државу Србију, у перспективи, било најзначајније, када би се Срби из расејања вратили. Када би са собом донели и свој капитал, и своје знање, и своје искуство, и своје способности, и своје радне навике. То би за Србију био један изузетан догађај и један велики помак напред. Они који се не буду вратили, они треба још чвршће, још боље и још квалитетније да се организују да очувају свој идентитет овде у расејању. Да се држе своје цркве, да буду у цркви и са црквом, а око цркве да направе низ националних, хуманитарних и низ других иницијатива и организација.

Сви се сећамо и добро памтимо колико је српско расејање помагало последњих двадесет година. Где год је требало хуманитарно, у ратним временима, за пострадало Краљево или Подриње. У сваком случају, увек и свуда, српско расејање било је спремно да помогне. И то Србија и српске земље на Балкану, морају да памте и да цене.

Зато се надам да ће доћи време када ће се многи Срби света враћати у своју отаџбину, а надам се да ће им тада Двери бити домаћини и да ће се Двери много више питати у држави Србији, и да ћемо коначно моћи да успоставимо један прави однос између матице и дијаспоре. Да матица буде та која ће дијаспору позвати да се врати и омогућити јој боље услове повратка него што је то данас случај. Зато је порука: најпре очувати свој идентитет, очувати своју веру и традицију, не утапати се у богатство и материјалну пролазност овога света. Наравно, лепо је и добро је постићи одређени животни стандард који се може постићи на западу, али није добро да то буде по цену да се заборави своја вера, заборави свој језик, заборави своје порекло. И то неће бити срећа овога света. Можемо бити материјално богати колико год, али да ли ћемо у души и срцу бити срећни, то је велико питање.

Мислим да треба постићи један склад, једну сагласност измећу животног стандарда на западу и очувања сопствене традиције, очувања идентитета и наслеђа предака. И мислим да посебно млади Срби и младе породице у расејању све више постижу тај склад и све више успевају да постигну ту сагласност. Ја им заиста желим све најбоље и овога пута, уз сву благодарност и сву захвалност због огромног гостопримства које су Двери доживеле у дијаспори, уз велику захвалност за помоћ коју смо добили за све оно што радимо последњих година.

Да се једнога дана сви видимо у отаџбини где ће се они вратити, као и широм расејања, где ће они имати своје јаке црквено-школске општине, и своје јаке патриотске организације. То им заиста од срца желим.

Одломак из интервјуа Бошка Обрадовића за нови број часописа „Светосавско огњиште”, лист храма Св. Апостола Томе у Јоханесбургу, Јужна Африка.

Бошко Обрадовић


ГЛАС ДИЈАСПОРЕ
Аутокомерц Видовић
Геополитика

Сирија усмерила ракете ка Израелу

Сирија усмерила ракете ка Израелу

20. мај 2013. | Новости

svet 1 620x0 Сирија усмерила ракете ка Израелу

(Фото: Танјуг)

Дамаск – Сирија располажа ракетама земља-земља “тишрин”, оне су уперене на Тел Авив и спремне за употребу, ако Израел одлучи да нападне Дамаск, објавио је британски “Сандеј тајмс”.

Лист наводи да су извиђачки сателити открили припреме сиријске армије да размести те ракете. Израелски премијер Бењамин Нетанијаху је, отворајући у недељу седницу владе, одмах одговорио на такве извештаје, истакавши да “влада делује одговорно, одлучно и одмерено да осигура главни интерес државе Израел, безбедност њених грађана”.

“Сандеј тајмс” је цитирао израелског експерта за ракете Узија Рубина, који је рекао да Сирија има много таквих пројектила на располагању – ако их испали на Израел, оне би могле да паралишу све комерцијалне летове у тој земље.

То није први извештај у коме се наводи да Асадов режим има ракете уперене на Израел. Либанска телевизија Ал Мајадин цитирала је сиријског званичника 5. маја који је рекао да је Дамаск уперио ракетне батерије на Израел убрзо после два израелска ваздушна напада на Сирију.

Асад је почетком марта у једном интервјуу рекао да се Сирија увек светила за израелске акције, али на свој начин и да само Израелци знају шта он мисли, као и да освета не значи “ракета за ракету” или “метак за метак”.

У среду је “Њујорк тајмс” објавио речи неименованог високог израелског званичника да, ако Асад реагује нападом на Израел или покуша да удари на ту земљу преко терористичких савезника, ризикује пад сопственог режима, јер ће се Израел осветити.

У међувремену, сиријска војска је на домаћем бојишту покренула офанзиву, опколивши побуњеничко упориште Кусаир у близини либанске границе, јавили су светски медији. То место има немали стратешки значај: уколико га власти поврате, осигураће везу престонице Дамаска с обалом. А на сиријској обали налази се и руска поморска база Тарту.