BOŠKO OBRADOVIĆ: VRATITE SE U GRANICE USTAVA, ODGOVARAĆETE ZA DRŽAVNI UDAR!

BOŠKO OBRADOVIĆ: VRATITE SE U GRANICE USTAVA, ODGOVARAĆETE ZA DRŽAVNI UDAR!

ponedeljak, 01 april 2013 21:16

bos01043aAko se odluče za državni udar, onda ne mogu očekivati da više bilo koji drugi deo aktuelnog Ustava i zakona važi u Srbiji

 

 

bosko obradovic kol

„Mi, po Ustavu, ne bismo smeli da prepoznajemo Kosovo kao nekakvu specifičnu teritoriju izvan autonomije ali smo u Rezoluciji predvideli, računajući da će nam građani to odobriti kroz promene Ustava, zato što su naši građani spremni da se taj problem jednom konačno reši”, reči su predsednika Srbije Tomislava Nikolića kojima je javno najavio početak državnog udara od strane vladajuće četvorke Nikolić-Dačić-Vučić-Dinkić. Ovaj četverac sa kormilarom iz Brisela povukao je niz antiustavnih poteza u poslednjih nekoliko meseci, kojima se njihova vladavina ne može oceniti drugačije nego kao pokušaj državnog udara i uzurpiranje Ustava Srbije.

Prosto je neverovatno da imamo Predsednika koji predlaže skupštinsku rezoluciju koja predviđa nešto što po aktuelnom Ustavu ne bi smela da sadrži, računajući da će mu građani to odobriti kroz naknadne promene Ustava. Dakle, Predsednik javno priznaje da krši Ustav i sprovodi nešto što je po važećem Ustavu zabranjeno, pritom najavljujući da će jednog dana Ustav biti promenjen i računajući na to da će mu tada građani dati poverenje za ono što sada antiustavno radi.

Na predsednika države se naslonio premijer – predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić, koji izgovara rečenicu koju nije izrekao nijedan srpski državnik u istoriji – da Kosovo nije naše i da je ta laž da je Kosovo naše upisana u Ustav. Premijer ide, dakle, dalje od Predsednika i Ustav naziva lažnim, i odriče se dela suverenosti države čiju Vladu vodi. Pritom, da bi stvar bila nenormalnija, obojica su izabrani na ove najviše državne dužnosti po tom istom Ustavu i zaklinjući se da će Ustav Srbije poštovati.

Na predsednika i premijera se nadovezuje prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, koji intenzivno počinje da pominje promenu svesti u srpskom narodu, nimalo slučajno u potpunosti se poklapajući sa jednim od sedam zahteva nemačkih parlamentaraca našem državnom vrhu. Očito je da bez neke takve promene svesti srpski narod nikada neće dati za pravo Tomislavu Nikoliću i podržati ustavne promene koje izbacuju Kosovo i Metohiju iz Ustava Srbije. Dobro to znajući, ni Nikolić ni Vučić nisu smeli da pominju takve ideje pre izbora, već se nadaju da u budućnosti uspeju da nešto porade na ovoj promeni nacionalne svesti.

U istoj koloni je i provereni grobar nacionalnih i državnih interesa Mlađan Dinkić, koji, posle uništenja domaćih banaka i preduzeća, sada dogovara prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, što je isto tako antiustavna delatnost.

TOK DRŽAVNOG UDARA Sve je počelo izbornom krađom o Đurđevdanu prošle godine, a potomse nastavilo potvrđivanjem Borkovih dogovora u Briselu, pravljenjemgranice sa KiM i davanjem atributa državnosti tzv. Republici Kosovo uvođenjem carine na nove granične prelaze, uprkos predizbornim obećanjimaSNS da će svi Borkovi dogovori iz Brisela biti poništeni. Već tada sezakoračilo na put državnog udara i već za te antiustavne delatnosti trebada odgovaraju nosioci i stare i nove vlasti, ali su uspeli da zablokirajuUstavni sud i ocenu ustavnosti njihovih dogovora u Briselu. Nakon togaotvoren im je put u potpunu predaju Kosova i Metohije i priznanje drugešiptarske države na Balkanu. To se jasno vidi po tome što se više nepominje niti Rezolucija SB UN 1244, niti povratak teme KiM u UN, niti

uključivanje Ruske Federacije u proces pregovora, već samo status tzv. srpske zajednice na KIM, što jasno svedoči da se razgovara o statusu Srba na nezavisnom Kosovu, praktično kao o Srbima u dijaspori a ne u svojoj državi.

Nova runda pregovora u Briselu, na kojoj se očekuje istorijski sporazum između Srba i Šiptara, nije ništa drugo nego potpisivanje priznanja nezavisnosti tzv. Republike Kosovo od strane Srbije. Tim potezom bi državni udar bio okončan i zavladalo bi potpuno antiustavno stanje u Srbiji. Ostalo je još 24 sata da se vladajući režim Nikolić-Dačić-Vučić-Dinkić zaustavi na tom putu. Imaju priliku da odbace briselske ultimatume, odustanu od državnog udara i vrate se u granice ustavnosti, i od toga zavisi sve u Srbiji. Posebno kada se uzme u obzir da ovakvu politiku prema Kosovu i Metohiji niko od njih nije kandidovao na prošlogodišnjim izborima i da stvaranjem ovakve Vlade i vođenjem ovakvih pregovora direktno krše izbornu volju građana Srbije. Nebuloza da će građani naknadno sve odobriti kroz ustavne promene vređa zdrav razum nacije, jer su sve ovo mogli da kandiduju na izborima i provere mišljenje građana, ali nisu, već su se poslužili izbornom prevarom.

KO SE LATI DRŽAVNOG UDARA, OD NJEGA ĆE I NASTRADATI Ako se ipak odluče za državni udar, onda ne mogu očekivati da višebilo koji drugi deo aktuelnog Ustava i zakona važi u Srbiji. Jer, zašto bibilo šta drugo važilo i zašto bismo mi kao građani bilo šta drugopoštovali, kada najviši državni funkcioneri ruše najviši zakonski aktdržave Srbije i odriču se dela naše teritorije? Od tog časa oni suuzurpatori vlasti u Srbiji i prema njima se treba odnositi kao premastranim okupatorima. Jednostavno: nema tog Srbina koji može da prizna ipotpiše tzv. nezavisnost Kosova. Ko to uradi nema nikakve veze sa srpskimnarodom, i odgovaraće pred srpski narodom.

Ako to uradite kao ustavorušitelji, u ime Pokreta Dveri možemo da obećamo da ćemo svim svojim političkim snagama insistirati na sledećem: poništićemo sve što se usudite da potpišete kao priznanje nezavisnog Kosova i krivično-pravno ćete odgovarati za kršenje Ustava i veleizdaju kada se Dveri budu pitale. A Vaša vlast nakon toga više ne počiva ni na čemu jer ste joj sami izmakli ustavni temelj. To znači da sva naša politička borba ima za cilj rušenje njihove uzurpatorske vlasti i povratak na stanje pre državnog udara, povratak suverenosti države Srbije ne samo u odnosu prema Kosovu i Metohiji, već i u oblasti ekonomije, prosvete, kulture, medija…

Za sve nas zajedno, sve građane i državu Srbiju, je bolje da se zaustavite na putu državnog udara kojim ste pošli i vratite se u okvire Ustava. I u tom slučaju potrebni su vanredni izbori da se građani izjasne o svemu što ste uradili, kao što je to odavno trebalo da učini i Ustavni sud. Ova Vlada nije izraz izborne volje građana, ova politika prema Kosovu i Metohiji nije prošla izbornu proveru niti ocenu Ustavnog suda. Vreme je da zaustavimo i srušimo ovu Bananu-Vladu Srbije, ako već sama nije spremna da se drži Ustava na koji se zaklela. Šta će biti njihova odluka videćemo uskoro, a oni neka našu odluku u slučaju izdaje već sada znaju.

( 39 ocena )

0
inShare

BOSANCI I HERCEGOVCI U AKCIJI POMOĆI OBOLJELOJ DJEVOJČICI IZ SRBIJE :

BOSANCI I HERCEGOVCI U AKCIJI POMOĆI OBOLJELOJ DJEVOJČICI IZ SRBIJE : Brate Sergej, još nismo propali kao ljudi… Ovo je naš doprinos za spas male Tijane Ognjanović!

Ponedjeljak | 01.04.2013.

Bh. glumac Feđa Štukan, uvijek spreman na akciju i pomoć, nakon dojmljive geste svog kolege Sergeja Trifunovića, odlučio se na sljedeći korak – novac koji je prikupljao za spas jednog sarajevskog beskućnika, a koji je nažalost sakupljen prekasno, prebacio je na račun za operaciju teško oboljele djevojčice iz Srbije Tijane Ognjanović

Feđa Štukan/ Foto: DEPO PORTAL
Sergej Trifunović u Velikom bratu

Brate Sergej, long time no see!

Moram da ti ispričam nešto. Prije jedno tri mjeseca pokrenuo sam akciju spašavanja života jednom beskućniku u Sarajevu. Pošto nisam imao pare da mu pomognem sam, iz očaja sam zatražio pomoć preko fb-a, i ljudi su počeli da se javljaju. Bosanci i Hercegovci iz svih krajeva svijeta: piloti, padobranci, studenti, režiseri, glumci, glumice, zubarke, advokati, građevinski radnici, sportisti, ateisti, vjernici, Muslimani, Srbi, Hrvati, Jevreji-svi, k’o u stara dobra vremena.

Poslao je koliko je ko bio u stanju, ali skupilo se nešto. I ne pitaj me zašto, uz ogroman trud svih nas, akcija spašavanja je propala, ali je akcija spašavanja nas kao ljudi – uspjela. Na mom bankovnom računu su još uvijek stajale pare za pomoć, s kojima nisam znao šta da radim. Nakon tvoje ljudske geste na b92 sam shvatio. Nazvao sam sve te ljude i pitao slažu li se da njihove pare prebacim na račun male Tijane, i brate, bez imalo kolebanja, svi do jednog su odgovorili „obavezno“.

Eto, sjedim i pišem ti ovo, sav naježen od nekakvog ludog osjećaja i  saznanja da nismo propali kao ljudi i da za nas ima nade, da ima nade i za malu Tijanu, i da još uvijek postoje oni koji djecu ne djele po vjeri i naciji i koji su svjetlosnim miljama daleko od ove moderne seoske furke zvane „nacionalizam“.

I zato te, brate, molim, ako si u kontaktu sa Tijanom i njenim roditeljima, da ih sve puno pozdraviš i poljubiš i poručiš im da smo uz njih; i bez ikakve zle krvi nadamo se da će mala Tijana brzo završiti operaciju i zasluženo nastaviti da živi svoj slatki život.

Hvala ti puno! Na svemu!!!

Feđa Štukan

VEZANI TEKST: VIDEO/ SERGEJ TRIFUNOVIĆ ŠOKIRAO TV JAVNOST U REGIJI: Pomozite teško bolesnoj djevojčici umjesto da gledate kako Stanija muze kravu i ko kome masturbira falus!


Мира Радосављевић Не плашите народ

Не плашите народ, народ је огуглао на застрашивање, али је, упркос свему, изоштрио критичку моћ расуђивања. Јесте у земљи беда, незапосленост и глад, али све то не значи да се здраво за готово примају понуде бољег живота за одрицање од себе, своје историје и Косова и Метохије.Покажите храброст окретањем себи, Србији и правим пријатељима. Није то ни аутархија, ни изолационизам, ни «пуцање себи у ногу» – то је враћање самопоштовању и припрема за истинско партнерство са сваким другим. Само тако можемо рачунати да нас боље разумеју, поштују и са Србијом равноправно сарађују и Берлин, Лондон, Вашингтон и Брисел. Уз ону већину, која је Србију увек поштовала.

ПОРУКА ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА – Вратите се, молим вас, гаранцијама СБ УН и резолуцији 1244

facebookreporter.org

ПОРУКА ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА понедељак, 01 април 2013 10:27 Беофорум Ствари ми изгледају тако да можете у Брислу, данас, сутра, или прекосутра потписати било шта, можете дати, одрећи се, зарећи се, обећати, али тамо Србија за догледно време нема шта, нити ……

Пробиј медијску цензуру, шири „Политички гласник Покрета Двери“

Пробиј медијску цензуру, шири "Политички гласник Покрета Двери"!

[file:///pictures/1-MULTIMEDIJA/publikacije/images.jpg]

Пробиј медијску цензуру, шири "Политички гласник Покрета Двери"!

Због небивале медијске цензуре у Србији, Покрет Двери окренуо се алтернативним начинима ширења информација о свом деловању. Због тога вам представљамо први "Политички гласник Покрета Двери", који ће се ускоро појавити на улицама Србије и биће бесплатно подељен.

Ипак, због свих Вас до којих неће доћи, поклањамо читаоцима сајта електронско издање билтена, уз жељу да га проследите на што више адреса.

Политички гласник Двери преузмите http://www.dverisrpske.com/sr-CS/multimedija/preuzmi-materijale/preuzmi-stampaj-i-deli.php[http://www.dverisrpske.com/sr-CS/multimedija/preuzmi-materijale/preuzmi-stampaj-i-deli.php]

Редакција сајта

http://www.dverisrpske.com/pdf/politicki-glasnik-dveri/NovineDveri.pdf[http://www.dverisrpske.com/pdf/politicki-glasnik-dveri/NovineDveri.pdf]

Milan Zarić

www.anti-censura.com[http://www.anti-censura.com]
--------------------------------------
Sajt za besplatne publikacije.
Objavite vaše vesti, razne tekstove, video materijal...

Игуман Евменијe „Аномалије родитељске љубави“ (10)

Игуман Евменијe „Аномалије родитељске љубави“ (10)

Породица, 01.04.2013.
Саша Бугарчић
Bookmark and Share
Четири врсте родитељске приврженостиДакле, родитељска приврженост се из корена разликује од љубави. Она се најчешће испољава у четири облика, у четири врсте.Прва врста коју ћемо размотрити јесте поседничка љубав. Обично се она изражавау тежњи родитеља да изазову у детету осећање глобалне зависности од њих.Разуме се, док је дете мало, везаност родитеља за дете очигледна је и апсолутна.Али ако се током одрастања детета она не смањује, постаје препрека на путу душевног развоја.

Многи родитељи, покушавајући да задрже децу у потчињености, користе своју родитељску власт, а понекад чак иду и на моралну уцену. Мајка апелује на највиша осећања одраслог детета: „Ја сам те одгајила, ноћима због тебе нисам спавала, а у старости нема ко чашу воде да ми да“. Овакви родитељи гледају на дете као на своје власништво, сматрајући да имају на сина или на кћер сва права. Класичан пример поседничке љубави је љубав трговкиње Кабанове према свом сину Тихону, описана у драми Островског – Олуја: „Кабанова: Ако хоћеш да послушаш мајку онда ти, када дођеш тамо учини онако како сам ти одредила.“

По правилу, родитељи-поседници од малих ногу усмеравају своје дете томе да је оно само њихово власништво, које они потпуно поседују. Васпитавајући малог човека на овакав начин, они га не припремају за самосталан живот одрасле особе, не формирају у њему потребу за самосталношћу и независношћу. Родитељи морају да поштују у детету право да буде самосвојно, што свакако не значи одустајање од ограничења прихваћених у друштву, нити дозволу да оно ради шта хоће.

Треба подстицати дете да мисли и испољава непосредност, да се осећа као самосталан човек који мора све више и више да преузима на себе одговорност за своје мисли и поступке. Ако родитељи игноришу право детета на независност, оно може одрасти као личност потпуно потчињена родитељској вољи, личност покорна и неспособна чак и да схвати право на избор свог места у овом свету. Такви људи лако постају плен властољубивих и утицајних лидера различитих криминалних или секташких скупина зато што немају вољу и самостални животни став.

У мери у којој дете расте, његови односи с родитељима ће се највероватније погоршавати – пре или касније оно ће почети морално да се свети родитељима због претерано јаких „загрљаја“ који су као стеге гушили самостални развој његове личности, светиће се за насиље, терор и уцену. Мајчинска љубав је у стању да буде чудовишно егоистична. Да, мајка воли свог сина, искрено и јако га воли – док је мали, док је у њеној власти; али кад почиње да одраста, те постаје самосталан и почне да испољава своја сопствена мишљења која се не подударају с мајчиним – управо тада за њега отпочиње борба.

Борба с ким? Па с њим, с његовом личношћу, с његовим „ја“. Борба за шта? За љубав. За то да син који одлази од ње (а он одлази у свет, у живот) као и пре у потпуности припада њој. Али „потпуно припадање“ јесте потпуна потчињеност; а потпуно се потчинити може само ствар. Њен мали син је за њу и био само ствар, омиљена играчка. Није био човек. То је ужасна истина, али то је истина. Медицинска истина. И то је прво што морамо нарочито да истакнемо.

Друго почиње нешто касније – када се појављује она која стиче право да му уместо мајке спрема доручак; она којој ће он сада уместо мајке давати новац; и сада ће њој причати о својим пословима; и с њом ће се, а не са мајком, сада саветовати. Туђинка, незнанка, која се ко зна одакле створила, мршавица, намигуша, она ће командовати њеним сином и узимати ону пажњу коју је син поклањао мајци; и што је главно! – она добија право да захтева од њеног сина, и то да захтева оно са чиме се уопште не слаже мајка – мајка која га је одгајила, дала му толико снаге, дала му саму себе…

Или, једноставно и кратко: сада ће он припадати другој.То је неподношљиво! Па према томе, то је и недопустиво. И то је у суштини све. А сада замислите да је мајка још и болесна. Или се разболела да би задржала сина уз себе. Није се разболела смртно, већ захтева сталну негу. То је, да ако кажемо,уобичајена пракса која је одлично позната медицини. Бранећи се од слома, од душевне катастрофе, организам бира мање зло и одлази у физичку болест. Ако се осврнете, открићете да се систем односа „мајка – неожењени одрасли син среће далеко чешће него што вам се чини“.

Родитељ мора увек имати на уму да је дете велики дар који му Господ даје ради тога да би васпитао дете за Бога и за њега самог, а нипошто власништво родитеља, мора схватити да треба да се каје пред Господом због поседничких осећања. Новомученица царица Александра која је не речима, већ читавим својим животом показала каква може бити мајка и супруга и коју све мајке, које воле своју децу и желе да од њих одгаје праве људе, могу узети за узор – овако пише у свом дневнику о васпитању деце:

„На руке родитеља положено је свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају, и то улива родитељима осећање одговорности, приморава их да се замисле. Деца су апостоли Бога, Које нам из дана у дан Он шаље да бисмо говорили о љубави, миру и нади!
Велика је ствар преузети на себе одговорност за те нежне младе животе који могу обогатити свет лепотом, радошћу и снагом, али који такође лако могу пропасти; велика је ствар одгајити их, формирати њихов карактер – ето о чему треба мислити када градиш твој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти за истинскии племенити живот, за Бога“.

Ако родитељ открије у себи поседничка осећања – а она су, несумњиво, у већој или мањој мери изражена код многих, нарочито код мајки – мора да научи да их одвоји од природне бриге о напретку детета. Треба стално да прати испољавање тих осећања, да их савладава, да се каје због њих на исповести, да се учи да умери сазревања детета овоме даје све више одговорности, препуштајући сину или кћери право да врше самостални избор у разним животним ситуацијама.

ЧИМЕ СУ ИХ УЦЕНИЛИ ДА БЕЗ ИСПАЉЕНОГ МЕТКА БАЦАЈУ ПОД ДУШМАНСКУ ЧИЗМУ И СОПСТВЕНЕ ЗАКОНЕ И ЗАВЕТ ПРЕДАКА?

Ко изда Косово – издао је сву Србију и потписао капитулацију

gazimestan

ЧИМЕ СУ ИХ УЦЕНИЛИ ДА БЕЗ ИСПАЉЕНОГ МЕТКА БАЦАЈУ ПОД ДУШМАНСКУ ЧИЗМУ И СОПСТВЕНЕ ЗАКОНЕ И ЗАВЕТ ПРЕДАКА?

01/04/2013, Срби на окуп

  • Веле, тешко им је. Њима, који свакога дана личним примером илуструју неподношљиву лакоћу издаје? Терет који су сами себи натоварили. Ако је коме данас тешко, то су нормални, честити, родољубиви Срби
  • Чија је стварно кривица ако су ово најтежи дани од Дејтона и Рамбујеа?
  • У Дејтону је човек кога су издали и презрели, сам против Империје и њених сателита, успео да добије признање Републике Српске и да сачува Југославију. Оно „нећу“ из Рамбујеа сачувало је образ Србије и њено право на постојање
  • А они данас нуде и оно што душмани не траже, оно што нису могли да ураде бомбама и санкцијама. Заузврат, од кривоклетника, убица, лопова и лицемера очекују да им обећају некакав датум
  • Ово што они мисле да ураде није продаја, већ предаја. И то не само Косова, већ све Србије, којом се од заветне земље прави она шака пиринча, на ползу вранама. То је капитулација. А та реч не постоји у нашем језику

ЗНАЈУ ли ови што себе сматрају државним врхом, а у ствари су државничко дно, шта значи пакао?

Олако говоре о „пакленим данима“, несвесни изгледа да је пакао судбина најтежих грешника, кривоклетника, издајника, лакомих, лажљивих, прождрљивих, кукавица. Нека само погледају у огледало.

Веле, тешко им је. Њима, који свакога дана личним примером илуструју неподношљиву лакоћу издаје? Терет који су сами себи натоварили. Ако је коме данас тешко, то су нормални, честити, родољубиви Срби.

Чија је стварно кривица ако су ово најтежи дани од Дејтона и Рамбујеа?

У Дејтону је човек кога су издали и презрели, сам против Империје и њених сателита, успео да добије признање Републике Српске и сачува Југославију. Оно „нећу“ из Рамбујеа сачувало је образ Србије и њено право на постојање.

А они данас нуде и оно што душмани не траже, оно што нису могли да ураде бомбама и санкцијама. Заузврат очекују кривоклетнике, убице, лопове и лицемере да им обећају некакав датум!

Датум! Црни дане а црна судбино…

Претешке речи? Нипошто.

Да су убице и лопови, то сваки дан сведоче вести из целог света, свугде где крочи њихов банкар или њихова чизма, најчешће заједно.

Да су лицемери, сведочи њихов презир према сопственим законима и вредностима.

А да су кривоклетници, сведоче сви њихови преговори и договори, од оних са сопственим урођеницима које су свирепо истребили до Дејтона, Рамбујеа, Куманова и ових сада, где би да истребе нас.

Да је иоле другачије, зар би се Србији после 12 година њихове „демократије“, током којих је сама себе затирала на њихову ползу, сада опет правили Дејтон и Рамбује?

Србима једнако зло мисле и кад се боримо, и кад пужемо. Чему онда пузање? Чему предаја?

Да су ти непријатељи свемоћни, као што и они и њихов култ послушника веле да су, зар би морали да се толико труде да Срби сами себи пуцају у главу?

Право је зборио Матија Бећковић: Ако Косово није српско, зашто га траже од Србије? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако могу да га отму, зашто се устручавају?

Јер не могу да га отму, ето зашто. Отеће га једино када и ако им Срби то дозволе. Па су нашли „Србе“ за које мисле да тај посао могу да им заврше. Грдне кукавице, плахе и лакоме, погане изроде, зло домаће.

Чиме су их уценили, чиме су им запретили, да без испаљеног метка бацају под душманску чизму не само сопствене законе, већ и Завет предака?

Завет који је сачувао пламен слободе у вековима ропства, који је отерао сваког душманина који је хтео да камен земље Србије учини својим. Од којег и данас ти душмани толико зазиру да се боје и његове сенке, па од Срба траже да га сами убијемо и оскрнавимо, да би после лакше од нас сужње и слуге направили.

Ово што они мисле да ураде није продаја, већ предаја. И то не само Косова, већ све Србије, којом се од заветне земље прави она шака пиринча, на ползу вранама. То је капитулација. А та реч не постоји у нашем језику.

Ови што се рукују са кољачима Срба, преговарају са терористима и договарају се са окупаторима, мисле да то могу зато што су власт. Али не разумеју да власт пре свега значи обавезу. И то не према неким аморфним бирачима, већ према народу.

А народ су не само они који данас живе, и они који ће се сутра родити, већ генерације мртвих предака, и завет дат Богу једног летњег дана на Косову пољу.

Ако се већ не боје сопственог народа, који изгледа мрзе и презиру, нека се упитају боје ли се Бога. Јер ово што се од њих тражи грех је, смртни, не само према народу већ и према Њему. Нека се сете вапаја мајке Јевросиме, да је боље изгубити главу него огрешити душу.

Потписом ће изгубити душу. А главе неће спасити.

Сиви соко / ФАКТИ.ОРГ

ПОРУКА ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА

ПОРУКА ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋАСтвари ми изгледају тако да можете у Брислу, данас, сутра, или прекосутра потписати било шта, можете дати, одрећи се, зарећи се, обећати, али тамо Србија за догледно време нема шта, нити од кога, да добије. Датум је уобразиља преговарача и мамиконцесија Брисла. Берлин се спрема за изборе, бриселски комесари и институције су на дужи рок пребукирани темама неизвесне судбине монетарне уније, Шпаније, Португалије, Грчке, Кипра, Словеније… а Вашингтон и Лондон су преокупирани Сиријом, Ираном, Северном Корејом, Пацификом, АФРИКОМ-ом…
Док се у Брислу питају Меркелова и Камерон, чији су ставови према Србији јасно ултимативни, а према Тачију, родитељски заштитнички, Србија нема шта тамо да тражи, нема шта да добије, већ само да предаје, испоручује, да се понижава и да прихвата да је понижавају. Као што, уосталом, непрекидно то чине, не само у Брислу, већ и усред Београда.
Британија и Немачка су, уз подршку САД, подгревале сепаратизме бивших југословенских република, финансирале, па чак их и наоружавале. СФРЈ је разбијена на њиховом – колосеку Европске уније, тадашње Европске економске заједнице. Сетићете се да је тадашњи министар за иностране посолове СФРЈ Будимир Лончар тврдио да је ЕЗ – једини пут за решавање југословенске кризе. Шта би са Југославијом, шта би са Државном заједницом Србије и Црне Горе? Јесмо ли тако брзо заборавили ондашње претече садашњих комесара? Те и неке друге земље су деценијама охрабривале, финансирале, наоружавале и тренирале албанске терористе ОВК. Тачно пре 14 година оне су извршиле оружану агресију (НАТО) против Србије (СРЈ). Био је то, дакако, освајачки рат чији је непосредни циљ био насилно одузимање Косова и Метохије како би служило стратегији покоравања Балкана и продора на Исток. Циљ није у потпуности остварен. А што се стратегије тиче, не зна се ни да ли ће.
Зато оне све време, од тада до садашњих бриселских тзв. преговора, настоје да легализују и агресију као злочин и отимање дела државне територије. Током 2008. оне су међу првима признале илегално проглашено отцепљење Приштине. Током тзв. преговора у Брислу, оне су, уз САД, главни адвокати и заштитници Тачија. Он ни у Брислу не преговара. Са искуствима из Рамбујеа 1999. и Беча 2006/7, Тачи чека да му Београд, као на тацни, све преда, укључујући север Покрајине.
Тражити данас некакве гаранције од Велике Британије и Немачке, исто је што и Тачију вероватни на реч. Уосталом, они су савезници у рату против Србије па не треба ни да изненађује што су уиграни. Иза Ердутског споразума 1995. којим је предвиђена Заједница српских општина у Славонији стајале су својим гаранцијама многе земље и организације. Шта је са применом свега тога у пракси? Не стоји ли читава ЕУ иза «статусно неутралног» ЕУЛЕКС-а, па ипак, чиме је ЕУЛЕКС испољио своју «статусну неутралност»? Тиме што је у читавом периоду, од свог илегалног инсталирања и накнадне легализације, до данас, изграђивао «независно Косово»!?
Вратите се, молим вас, гаранцијама СБ УН и резолуцији 1244. Оне нису идеалне, али ништа боље не постоји. Засад. То је далеко више и боље, од гаранција које сте јавно затражили од поменутих земаља-заштитница Тачија и независног Косова и Метохије. А и шта би вам министри те две земље гарантовали – то да је Косово и Метохија независна држава у којој су Срби припадници националне мањине!? Па они су ту гаранцију дали још 2008.
Жао ми је што из дана у дан засипате народ катастрофичним изјавама, од оних да је Србије све изгубила и да нема више шта да изгуби, да је свака варијанта лоша за Србију, да Србија мора постићи споразум на предстојећим тзв. преговорима, да ће остати без плата и пензија, да нема варијанте за заштиту српских интереса и сл. На страну што такве изјаве шире дефетизам и безнађе, треба знати бар толико, да оне само охрабрују ултимативно постављање друге стране или других страна и да преговарачку позицију Србије, разарају.
Такође вас молим, ако вам је икако могуће, немојте се више позивати на то да вас је Тадић обавезао резолуцијом Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ, или Борковим договорима о успостављању границе према Србији. Та резолуција је техничког карактера, а Боркови договори нису засновани ни на међународном ни на националном праву Србије и не представљају међународно-правне обавезе Србије. Ваше позивање на то, за озбиљне државнике, није прикладан аргумент. Пред историјом, поготову.
Јесте непријатно, тешко, чак можда и драматично мењати прилаз, нарочито с обзиром на све концесије које су до сада учињене, али тренутак, услови и актери су дати, не могу се ни бирати, ни избећи. Ако је за било кога дилема шта је значајније и према чему се оцењује државна и државничка озбиљност – у односу на техничку резолуцију Генералне скупштине, или у односу на правно обавезујућу резолуцију Савета безбедности 1244, онда је то знак да нешто озбиљно није у реду. Једина меродавна међународно-правна основа и обавеза за све чланице светске организације, је резолуција Савета безбедности 1244. Неодговорно је резолуцију СБ УН 1244 гурати у страну, а још горе, позивати се на њу само када Приштини треба учинити неку концесију, када Немачкој или другој великој сили треба потврдити да «ми поштујемо територијални интегритет Косова».
Народ се не штити конфронтацијом, али ни непрекидним узмицањем, поготову не прихватањем укидања државних институција Србије на северу Косова и Метохије. Када се јавно саопштава да се прихватањем Тачијевих захтева и непрекидним концесијама штите грађани у Покрајини, Срби и други, да ли то значи да је Србија уцењена безбедношћу и животима својих суграђана и да зато мора прихватити све што се од ње тражи? Да ли је Србија, иначе, уцењена било чиме од било кога?. Ако су Србија и њени преговарачи у Брислу уцењени, онда је ред да се то јавно саопшти – ко, на који начин и чиме уцењује Србију, или њене преговараче – безбедношћу грађана, новим санкцијама, заустављањем инвестиција… или било чиме другим? У том случају, то више није ствар преговарача већ институција, у првом реду Народне скупштине. Ако није уцењена тим боље и лакше вратити се праву и СБ УН.
Често се у јавности барата реализом и реалном ситуацијом. Не каже се изричито, али је контекст, да зато «што смо све изгубили», зато што смо се годинама само-обмањивали, зато што имамо лош устав , као и због много сличних «аргумената» – морамо да попуштамо, узмичемо, прихватамо и неприхватљиво, понижавајуће, да називамо компромисом чисте губитке, једностране уступке и слично. Чини ми се да има доста, ако не и превише, разлога да се каже – није реализам, или реално само оно што тврде представници Немачке, Велике Британије и САД, а за њима и Тачи. Реалност је и постојање српских државних институција на Косову и Метохији, реалност је и да 250.000 Срба и других неалбанаца, уздајући се у принципе хуманизма, владавине права и европских стандарда, већ 15 година чека да се слободно и безбедно врати у своје домове на Косову и Метохији, реалност су резолуција СБ 1244 и Устав Србије ма колико, по нечијим оценама, био лош, реалност је да су и Европа и ЕУ данас нешто другачији него 90-тих година прошлог века, а свет поготову. Реалност, дакле, није једнозначна, поготову када је одсликавају чиниоци и личности које Србији нису познате баш као објективне и непристрасне. Хоће ли ВБ, Немачка, САД поштовати одлуке СБ УН за које су и саме гласале, или неће, то је ствар њиховог односа према принципима светских односа, према светској организацији, према основним вредностима савремене цивилизације. Али, Србија треба да тражи оно што јој по међународним законима припада, а не да преузима готове оцене оних који никако да се ослободе вековног манира диктата и ултиматума. Иронија је да се оцене противника Србије јавности у Србији пласирају као оцене одговорних државника који ништа не крију од својих грађана!
У јавности се јављају поређења данашње ситуације са оном у време Дејтона и Рамбујеа. У Дејтону се преговарало под санкцијама и под суспензијом наше тадашње државе у ОУН, ОЕБС-у и другим међународним организацијама. Ипак, сачувана је и призната Република Српска. Тамо су захтевани и преговори о Косову и Метохији. Југословенско-српска делегација то није прихватила. Тражила је да домаћини испоштују позив и дневни ред на коме је била само једна тачка – окончати грађански рат и постићи мир у Босни и Херцеговини. Домаћин је то прихватио, а споразум о миру у БиХ је потписан.
У Рамбујеу није било никаквих преговора јер то САД-у, ВБ и ЕУ није одговарало. Њима је била потребна још једна представа уверавања јавности да је оружани напад једино што им је преостало. «У Рамбујеу смо лествицу подигли тако високо да је Милошевић не може прескочити» – њихово је признање. Представа из Рамбујеа одвијала се након што је Савет НАТО претхнодно донео одлуку о оружаној агресији. Ултиматум да се прихвати безусловна капитулација и окупација читаве Србије и Црне Горе (СРЈ) од стране НАТО, била је тежа од ултиматума Аустро-угарске 1914. Ултиматум није прихваћен, јер то што је тамо нуђено не би прихватила ни једна суверена држава. И то је њихово признање, такође. Ултиматум који САД и Немачка сада, преко Ештонове, испостављају Бриселу – треба одбити.
Зна се какви су односи и трендови данас, а какви су били 1995. и 1999. Зашто не рећи и то, да у време Дејтона и Рамбујеа нису постојали ни БРИКС, ни Г-20, ни Шангајски савез, ни кредитне линије из Русије и Кине, друге земље, да не помињем.
Не плашите народ, народ је огуглао на застрашивање, али је, упркос свему, изоштрио критичку моћ расуђивања. Јесте у земљи беда, незапосленост и глад, али све то не значи да се здраво за готово примају понуде бољег живота за одрицање од себе, своје историје и Косова и Метохије.
Покажите храброст окретањем себи, Србији и правим пријатељима. Није то ни аутархија, ни изолационизам, ни «пуцање себи у ногу» – то је враћање самопоштовању и припрема за истинско партнерство са сваким другим. Само тако можемо рачунати да нас боље разумеју, поштују и са Србијом равноправно сарађују и Берлин, Лондон, Вашингтон и Брисел. Уз ону већину, која је Србију увек поштовала.