Kraljevska porodica na premijeri dokumentarnog filma „Miris bosiljka“

Subject: SAOPSTENJE ZA JAVNOST-Kraljevska porodica na premijeri dokumentarnog filma „Miris bosiljka“
Importance: High

Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II

The Office of H R H Crown Prince Alexander II
SAOPŠTENJE ZA JAVNOST 

Kraljevska porodica na premijeri dokumentarnog filma „Miris bosiljka“

 

Beograd, 27. mart 2013. – Njihova Kraljevska Visočanstva Prestolonaslednik Aleksandar, Princeza Katarina, Princ Petar, Princ Filip i Princeza Jelisaveta prisustvovali su večeras premijeri dokumentarnog filma „Miris bosiljka“ u Muzeju jugoslovenske kinoteke u Beogradu.

Film o prenosu posmrtnih ostataka Njihovih Kraljevskih Visočanstva Kneza Pavla, Kneginje Olge i Kneževića Nikole i sahrani na njihovom konačnom počivalištu na Oplencu u oktobru 2012. privukao je mnogobrojnu publiku.

Premijeru filma svojim prisustvom su  takođe uveličali Njegovo Preosveštenstvo Vladika Andrej izaslanik Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Irineja,  Profesor Oliver Antić specijalni savetnik Predsednika Srbije g-dina Tomislava Nikolića,  Veliki Rabin Jevrejske zajednice u Srbiji  g-din Isak Asijel, predstavnici Vojske Republike Srbije, predstavnici diplomatskog kora i drugi uvaženi gosti.

 


Odnosi s javnošću
Kraljevski Dvor
Beograd 11040, Srbija
Tel:  +381 11 306 4000
Fax: +381 11 306 4040Email: pr@dvor.rsPosetite www.dvor.rs

 Public Relations
The Royal Palace
Belgrade 11040,Serbia
Tel: +381 11 306 4000
Fax:+381 11 306 4040

Email: pr@dvor.rs

Please visit: www.royal.rs

10 KRATKIH SATIRA – od Kaplana Burovića –

10 KRATKIH SATIRA

od Kaplana Burovića –

Poznati saradnik našeg sajta Kaplan Burović spremio je za štampu novu knjigu, ovaj put sa kratkim satirama, a pod sinjifikativnim naslovom SKENDERBEG PO DRUGI PUT MEÐU SRBIMA. Pretežno su to stvarni događaji iz njegovog burnog i jako tegobnog života, što autor ne krije, jer nam govori ne samo u prvom licu, već i iznosi svoje pravo ime i prezime. Isto tako on skoro svugde upotrebljava i prava imena onih koji su sudjelovali u tim događajima. Među njima mnogi su još uvijek živi. Tako, ove satire nisu samo umjetničke kreacije, već i jedna vrsta dokumentacije našeg vremena, našeg života i naše mukotrpne stvarnosti.

POMOĆ POPA

Rekao sam od vremena da su me za pisanje romana FANOLA pomogli i popovi, sa kojima sam se, kako se već zna, uvek sporazumevao za sve, onako – prijateljski. Tako, pripremajući se da pišem taj roman, gde je glavna ličnost jedna od onih dobrodušnih žena, koje nabijaju rogove svome mužu, pomislih da će najbolje biti da se posavetujem, da se prethodno konsultujem sa kojom od njih, da vidim njihovo iskustvo u tom poslu, kako to one čine, kako varaju i izneveruju svoje supruge. Za ovo se obratih mom kolegi, Elezu, za koga sam od vremena znao da je veliki ženskaroš, da je lomio noge trčeći za suknjama. Ali ovaj ne znade da mi kaže nijednu Ulcinjanku, jer je suknje ganjao tamo – u Sarajevo, dok se u Ulcinju pravio svetac, ni da je bio sin Svete Materi.

Tada odlučih da odem u katoličku crkvu Svetog Josipa. Pretstavih se pred popom jednim lažnim imenom, kao katolik, jer se do tada nismo poznavali. Pošto me blagoslovi ja počeh da mu se “ispovedam”:

-Zgrešio sam, čestiti oče…zgrešio sam jednom ženom…

-Udata?!- upita me on odmah.

-Je-jeste, udata, o-oče!- rekoh mu ja kao mucajući.

-Kako se zove?– upita me on očito užurbano, nestrpljivo.

-Žalim, oče, ali vam to ne mogu reći?!

-Da nije Tereza Petra Markovića?- poče me on ispitivati.

-Ne, nije ona, oče!

-Onda da nije Ðustina?

-Koja Ðustina, oče?

-Ðustina Marka Pici-a?

-Izvinite me, oče, ali vam ne mogu odgovoriti,- rekoh mu i izađoh iz ispovedaonice, ne čekajući da mi pop oprosti moje “grehove”, pa i ni oprostivši se sa njim. Brže bolje iskočih iz crkve.

Kod vrata čekao me Elez, koji me radoznao upita:

-E, dade li ti pop adresu od koje?

-Dve!

-Daj jednu meni!

-Šta će tebi? Ti nisi književnik, ne pišeš!- rekoh mu i pođoh kući da nastavim posao na pisanju mog romana FANOLA.

Tako, verovali ili ne, da pišem roman FANOLA, pomogli su me i popovi.

PREKOR MOG BRATA

Kako već sigurno zate, moj je najstariji brat bio član Partije, izašao iz partizanskog rata kao takav. Bio je i oficir, viši oficir, dostigao je i čin pukovnika JNA. Preko svega, član Partije mu je bila i supruga, izašla i ona kao takva iz partizanskih redova.

Porodično smo bili sa Partijom, odani i verni, dosledni.

U isto vreme, čim sam saznao za Goli Otok i koješta drugo, godine 1951. prošao sam i kroz zatvor (Zamalo stigoh i ja na Goli Otok !), ja sam još 1952. godine, mojom poemom BOJANA, nazvao Titovu Jugoslaviju ništa manje već Golgotom. Narednih godina učestao sam moje kritike prema partijskom i državnom rukovodstvu, a preko mojih dopisa i napisa po raznim organima štampe, umetnčkih, književnih i publicističkih, pa i preko naučnih.

Tako nisu imali potrebu za svoje špijune. Ja sam otvoreno istupio sa mojom disidencijom, a slepo verujući u Ustav, koji mi je garantirao pravo reči i štampe, pravo ne samo da hvalim, već i da kritikujem. Nisam ni pomislio da su nam tim Ustavom pepelili oči.

UDB-a se zato spremala da me nanovo uhapsi.

Da bi kao Pilat oprali ruke i opravdali se pred mojim bratom, pozvali su ga njegovi pretpostavljeni i rekli mu, požalili mu se za moje držanje.

Tada i moj brat pozva mene iz Tetova, gde sam bio nastavnik jedne osmogodišnje škole, pozva me u Skoplje, gde je on živeo sa svojom parodicom, i prekori me oštro:

-Stid te bilo! Kako govoriš tako protiv druga Tita i naše mile Partije?! Ko te tako indoktrinirao?! Ko te ovlastio da tako govoriš?! Znaš li ti da smo krv lili, pa i položili živote najboljih sinova našega naroda za ovu vlast, za našu Partiju i druga Tita?! Milion i pet stotina hiljada palih boraca i žrtava za oslobođenje i ovu vlast ! Tito je naša partija ! Tito je naša vlast, naša čast ! Tito smo svi mi, sav narod !

-Izvini me, brate,- rekoh mu smireno,- ali ja, kako znaš, ja se zovem Kaplan, a ne Tito!*)

Posle nekoliko decenija, provedenih po zatvorima ne samo u zemlji, već i tamo – u emigraciji, vratih se iz emigracije u Ulcinj. Rekoše mi da mi je brat u bolnici u Baru, bez žene, koja mu je umrla, bez dece, koja su ga napustila. Pođoh tamo, ali ga ni direktor bolnice ne znade naći, ponajmanje lekari i bolničari, bolničarke. Siguran da je tu, potražih ga sa sprata na sprat, iz sobe u sobu. Našao sam ga u podrumu, u jednoj jami polumarčnoj i prljavoj sa preko 10 drugih bolesnika, od kojih jedan beše umro dan prije, ali ga još nisu izvukli iz te jame. Svi odrpani, uličari, lopovi i vucibatine, ološ, obrasli u bradi i neošišanoj kosi, u neopranom vešu, polegli u nekakve prnje, upalih očiju više od gladi, negoli od bolesti.

Moj brat beše kost i koža. Kroz prozirnu kožu videle su mu se pocrnjene žile i požutele kosti.

Izvukoh ga iz te jame više noseći ga pod pazuh, kao kakvu vreću. Pozvah taksi i odmah ga odvedoh u najbliži restoran, pa mu dadoh da se najede i napije. Zatim ga predacih u Meline (Boka Kotorska), u vojnoj bolnici. Tada me brat zagrli i reče:

-E pa ti nisi Kaplan !

Pogledah ga začuđeno u očekivanju da mi kaže da sam Tito.

-Ne, ne, nisi Kaplan! Ti si kapetan, od onih naših kapetana, koji su vladali Perastom i prodrmali ceo Balkan, s kraja na kraj !1)

-Hajde, brate, jer akom sam ja kapetan, ti si pukovnik !- rekoh mu sasvim ozbiljno.

-Kakvi pukovnik !- uzbuni mi se brat.- Nisam ja više pukovnik ! Ja sam pokojnik !

__________________

1) Naša je porodica dala Perastu čitavu dinastiju gradskih kapetana, od kojih vode poreklo i dinastije gradskih kapetana Herceg Novog i Trebinja.

MOJ ZET

U Kazneno popravni dom (KPD) Idrizovo često su me pitali osuđenici da li poznajem i što mi je albanski književnik Adem Gajtani, koji se tih godina beše afirmirao kao “veliki” pesnik, pošto je na suđenju Adema Demači izašao kao glavni svedok.

-Poznajem ga, kako ne?! Pa on mi je zet!- najiskrenije sam govorio svima.

Ne izgledate tako star, baćane Kaplane, da vam je kćerka prispela za udaju!- reče mi Sejdi Rauf Bajrami.

– Pa-a, on mi i nije zet od kćerke!- rekoh mu.

-A da kako vam je zet?!

-On mi je zet po ženi!

-Zašto, ima vaša supruga kćerku za udaju?! Nisam znao da je bila udata pre udaje za vas!- nastavi sa svojim čuđenjem moj Sejdija.

-Ne, ne!- nastavih i ja.- Moja žena niti ima kćerku, niti je bila udata pre njene udaje za mene.

-Ne razumem vas, baćane Kaplane. Kako vam je onda Adem Gajtani zet od žene?!

-Eh, kako to ne razumete, baćko Sejdija?! Problem je sasvim jednostavan: Adem Gajtani, pošto me provocirao i intrigirao u UDB-i protiv mene, pošto mi je tražio i svastiku za ženu, čim su me uhapsili, oženio se mojom ženom. Eto tako, što mi je on sada?! Nije li moj zet?!

-Nova vremena – novi običaji! Pa – eto, i novi zetovi!- reče Sejdija misleći na sreću koja nas je snašla ovim hodom i ovim razvojem našeg društva.

RAMIZ ALIJA

Pošto je Kaplan govorio smelo sve što je saznao iz albanske stvarnosti i tako demaskirao vlasti, posebno Envera Hodžu i njegovu kliku, u zatvor Burelji behu rasprostrli glasove da je poludeo, da ne zna što govori, što kaže. Ne samo tajno, već i javno pozivali su zatvorenike da mu ne veruju, da ne poklone ni najmanju pažnju njegovim rečima, pa i da izbegavaju svaki razgovor sa njim.

Sa druge strane, pošto je otvoreno govorio i dokazivao da je nevin uhapšen i kažnjen, da mu je suđenje inscenirano sa lažnim svedocima, iza zatvorenih vrata i bez advokata, ne samo što mu nisu dozvolili da se sastane ni s kim, koji bi mogao da mu bilo čime pomogne, već mu nisu dozvolili ni da se dopisuje sa svojom maloletnom decom, bože sačuvaj i da ih vidi. Za svo vreme zatvora njemu nije dozvoljeno da se vidi ni sa decom, kamoli sa drugima. Što više, van zatvora, da ne bi ko intervenirao za njega, da ne bi ko ni pitao za njega, rasprostrli su glasine da više nije živ, da je umro. A kad za njegovo oslobođenje iz zatvora počeše pred albanskim ambasadama po svetu demostracije, posebno kad su za to intervenirali i oni iz svetske organizacije Amnesty Intenationale, albanske vlasti usiliše dezinformaciju da Kaplan više nije živ, da je od vremena umro.

Jeda dan dospe kod presednika Albanije Ramiza Alije i jedna delegacija stranih akademika, koja ga uljudno zamoli da pusti Kaplana iz zatvora.

-Izvinite me, ali-i, Kaplan više nije živ. Ima vremena što je umro!- reče Ramiz Alija delegaciji.

– Ne, nije umro ! Kaplan je živ !- skoči jedan od članova te delegacije, akademik Z.C.

-Zašto, znate ovo vi bolje od mene, koji sam presednik Albanije?!

-Gospodine presedniče, izvinite, neosporna je činjenica da vi znate bolje od mene da je Kaplan živ!- nastavi akademik Z.C.

-Tada vi treba da ste agjent UDB-e!- reče mu Ramiz Alija.

-Nisam ja agent UDB-e, ne! Jer da sam agent UDB-e, ne samo što sada ne bih bio ovde, već bih bio sa vama, koji ste potražnjom UDB-e i uhapsili Kaplana!- odbrusi mu Z.C. i diže se.

Izlazeći iz kancelarije Ramiza Alije dodade:

-Ako ne pustite iz zatvora Kaplana, žalim, ali biću prinuđen da dignem na noge ne samo one, koji od vremena demostriraju pred vašim ambasadama, već i ceo svet!

Posle nekoliko dana Kaplana su stvarno pustili iz zatvora, ali se na sve strane sveta govorilo da je akademik Z.C. agent UDB-e, a za Kaplana – da je bio osuđen kao špijun u službi Jugoslavije. Ko ne veruje, neka pročita francuski list L’HUMANITE, od 24. janura 1991, glavni organ štampe svih „komunista“ ne samo Francuske, već celog Zapada. Dopis nije potpisan, ali kažu da ga napisao lično Ramiz Alija.

ČITALAC

Mom unuku,

ubijen u utrobi neveste sina mog.

Na Međunarodnom sajmu knjiga u Ženevi izneo sam i ja moje knjige, naravno – na standu poznate Izdavačke kuće L’AGE DOME, gospodina Vladimira Dimitrijevića, jer nisam imao para da platim ni centimetar samostalnog prostora. Ovaj gospodin mi je obećao da će i meni objaviti jednu knjigu i ja sam mu je pre više godina uručio, ali je do danas još nije objavio. Evo četvrta godina što mi bez naplate dozvoljava da na njegovom standu izložim moje knjige, koje objavljujem privatno, jer – kao g. Dimitrijević – i ostale izdavačke kuće mi samo obećavaju, ali do danas nijedna ni jednu najmanju brošuru nije mi objavila.

Priđe standu jedan čovek srednjeg rasta i srednjih godina i, pošto baci letimičan pogled na sve izložene knjige, primače se mojim, odmeri ih pažljivo, rekao bih sa posebnim interesovanjem, i uze u ruke knjigu PRAVO LICE ISMAILA KADARE.

Požurih da mu kažem:

-Ta je na francuskom jeziku. Imam i izdanje na albanskom, pa i na srpskom jeziku.

-Ne znam ni albanski niti srpski,- odgovori mi on na francuskom jeziku i poče da prelista knjigu.

Ja ga odmerih očima i, iskreno da vam kažem, pomislih da će mi ovaj čovek bar tu knjigu kupiti. Pogotovo kad videh da tu i tamo čita ponešto na stranicama te knjige.

Što je više prelistavao knjigu, ja sam se više hladio. Kao što onaj, koji kasni vraćanje duga, ne misli vam ga vratiti, tako i osoba, koja vam drži knjigu u ruke i dugo cunja po njoj, ne misli da vam je kupi.

Zato mu se opet obratih:

-Da tu knjigu napišem i stavim je eto – u vaše ruke, gospodine, ne samo što sam kiseljio mozak, oćoravio oči, prosedeo kose, kako možete videti…

-A !– učini odjednom,- znači vi ste autor ove knjige?!

-Jeste gospodine, ja sam autor,- isprsih se i nastavih,- ja sam je napisao, pa sam je ja i objavio, privatno. Platio sam da mi se objavi ! Potrošio sam sijaset para za tu knjigu. Prije svega kirija kuće, svetlost, voda, grejanje, hrana, odeća, zdravstveno osiguranje. Vi sigurno znate kako to jako skupo košta ovde, u Ženevi. Zatim sam platio za kompjuter, papir, kartuš, disk, put odavde do Balkana, do štamparije, gde sam isto tako platio ne samo štampanje, već i hotel gde sam spavao i čekao da mi se oštampa knjiga, pa hrana po restoranima, pa radnici da mi je tovare na taksi, pa šofer taksia do željezničke stanice, pa voz – za knjige i za mene, pa carina na granici, pa opet šofer taksia od željezničke stanice do stana, pa drugi taksista od stana do ovde, da bi ta knjiga sada bila tu, u vašim rukama. Albanac Apostol Duka tražio mi je samo za redakturu izdanja na albanskom jeziku 300.000 leka. Zamislite koliko sam platio redakturu na našem, srpskom jeziku, pa na francuskom ! A spremam joj izdanje i na drugim jezicima !

On prekide i cunjanje i listanje, pogleda me i pomno sasluša, gledajući me radoznalo i ćuteći kao zaliven. Pretstavljajući mu tako tegobe i troškove oko pisanja i štampanje te knjige, nadao sam se da će se koliko-toliko dirnuti u njegovu taštinu, da će mu se pobuditi saosećanje i, na kraju krajeva, kupiti mi je. Utoliko više što knjigu nije ispuštao iz ruku, ni da se bojao da mu je ko drugi ne uzme.

Kad završih ja, on mi reče:

-E pa, poštovani gospodine autore, kad ste sve njih platili da vam je štampaju i prenesu do ovde, platite i meni da vam je pročitam !

Sada ga ja pogledah sa posebnom radoznalošću, umukao baš kao zaliven.

On spusti knjigu gde ju je uzeo, pozdravi me i pođe dalje. Ja uzeh knjigu i potah za njim:

Gospodine, gospodine! Stanite gospodine !- pozvah ga glasno i, pružajući mu knjigu, dodah:

-Uzmite je, poklanjam vam je !

-Zašto?- upita me on iznenađen.

-Poklanjam vam je, jer ste je zaslužili,- nastavih.- Dali ste mi ideju za jednu satiru !

-E-e, to je već druga stvar !– reče mi on uzimajući knjigu.- Ali, pazite gospodine, kad budete objavili tu vašu satiru, pošto sam vam ideju dao ja, platićete ne samo štampariju, koja će vam je oštampati, već i mene! Ili ne pripada i meni honorar kao autoru ideje?!

Kad čuh ovo, rekoh u sebi: “Daj Bože da ne saznaju ostali autori ideja mojih knjiga, jer, ako mi budu i oni tražili svoj honorar, teško meni i mojim nasljednicima do stotog koljena !”

Posebno pomislih na Tita i Envera Hodžu, jer su oni glavni ideatori svih mojih do sada objavljenih dela. Doduše, rekao bih da oni nemaju što da mi traže više, jer sam ih od vremena platio mojim životom i životom moje dece, pa i životom mog unuka, ubijenog u utrobi neveste sina mog.

UZNEMIRENJE FATOSA NANO

Kad je Kaplan izašao iz zatvora po prvi put, tamo u Jugoslaviji, promenio je svoj grčki pseudonim KALUŠ u RESULI, koje je arapsko ime. Kad je izašao po drugi put iz zatvora, u Albaniji, promeni i taj pseudonim i vrati se svom pravom prezimenu Burović, koji su vekovima nosili njegovi pradedovi, dobro poznati ne samo u istoriji Crne Gore, već i u istoriji mnogih drugih naroda i zemalja.

Dva prva prezimena-pseudonime Albanci su prihvatili za njegovo pravo prezime, misleći što više da su i muslimanska, pa i albanska. Dok za prezime Burović oni misle da je ne samo srpsko, već i hrišćansko, pravoslavno. Zato im se ni najmanje ne sviđa.

Skender Škupi, albanski ambasador u Turskoj, predloži presedniku vlade Fatos Nano da ponovo uhapse Kaplana. Pošto se malo razmisli, Fatos Nano mu reče:

-Ostavite đavola! Ne čepkajte po njemu više! Ako ga uhapsimo, kad izađe iz zatvora promeniće opet prezime!

-Zato, druže Tosi, i treba da ga uhapsimo, da se ubedi taj renegat da treba da se vrati kod prezimena Resuli, jer – Alahu da smo zahvalni! – svi Albanci treba da budu muslimani!

Polazeći od imena Fatos, Skender nije znao da mu je presednik vlade od hrišćanskih roditelja, pa i nealbanac. Za njega je ime Fatos bilo i muslimansko i albansko.

-D-dobro, dobro!- učini Fatos nastojeći da prikrije svoje nezadovoljstvo.- Ali, koliko ja poznajem Kaplana, on ovog puta, kad bude izašao iz zatvora, uzeće za sebe koje kinesko prezime!

-Ma i kinesko prezime neka uzme, kao onaj naš književnik što se nazvao Kin Šan Du Ši1), samo ono slovensko, ono pravoslavno ime da skine!- reče Skender sa gađenjem.

-A ne, ne!- učini Fatos najozbiljnije.- Sa Jugosloveniva svršismo nekako, sporazumesmo se najzad, jer i oni ne vole Kaplana, ali sa Kinezima ko će se sporazumeti, moj Skendere?! Ne možemo se rvati sa njima! Sa njima se nije razumeo ni drug Enver, kamoli mi! Zato ostavite tog đavola, ne čeprkajte više po njemu!

Ovako se Kaplan ovaj put spasi ponovnog hapšenja u Albaniji.

_______________

1) Poznatog albanskog disidentnog književnika Kin Duši, kome se otac zvao Dušan, kratko Šan, mnogi su uzeli za Kineza, pa su u vezi toga stvorene i neke anegdote.

GOSODAR I NJEGOVI ÐETIĆI

Brze sluge brzo potrčaše pa sa velikom radošću izvestiše svog gospodara Smail-agu Čengića, izvinite me, splete me spev Ivana Petrovića, htedoh reći spev Nikole Mažuranića. Znači, đetići izvestiše svog gospodara, pretsednika Republike Crne Gore, da su švajcarske vlasti skinule politički status akademiku prof. dr Kaplanu.

-E pa šta, đetići moji?!

-Pa da mu i Vi, gospodaru, skinete državljanstvo!- reče mu jedan od njih.

-Kakva vajda od toga, đetići?!

-Da tražimo i mi od albanske mafije da nam zato plate nekoliko milijuna dolara, gospodaru!

-A-a, tako! To je već druga stvar !– učini gospodar najozbiljije i reče njegovim đetićima da odmah stupe u kontakt sa glavešinama te mafije.

Kad su to đetici predložili albanskoj mafiji, jedan od glavešina mafije upita ih:

-Primate li droga dolar?!

-I prostituta-dolar!- odgovoriše mu đetici u jedan glas.

-Onda je stvar u redu!- pruži ruku glavešina mafijaša prestavnicima Republike Crne Gore.

-Stanite, stanite!- upade jedan od glavešina mafije, Tosi-aga Nonani.- Imamo samo jedan uslov: Ako akademik Kaplan bude tužio Brisku Bahriju za njegovu antologiju falsifikata, laži, psovki i uvreda POLEMIKA, koju smo mu mi objavili u Skadar, da mu vaš gospodar odbaci tužbu kao neosnovanu, ili kako to on već zna!

-Okej, braćo Iliri!– prihvati jedan od đetića.

-Ne zaboravite da smo i Konjušari!

-Pelazgi!– ispravi ga đetić.

-Ja to prevedoh na vaš jezik,- izvinu mu se Albanac.

-Na našem se jeziku Pelazgi prevodi Kobilari,- objasni mu đetić.

-Vidiš ti?!– uskliknu Albanac.- Pa zato se i Miloš Obilić zvao Kobilić! Mora da mu je pravo prezime bilo Pelazgić, pa su mu to kukavni Srbi preveli u Kobilić.

-Pa oni imaju i Vasu Pelazgića!– dodade jedan od đetića, sigurno član Dukljanske akademike nauka i umetnosti.

-Eh, vidiš!- uskliknu opet Albanac.- Pa rekli smo mi od vremena da Srbi ne postoje! Svi su oni slovenizirani Albanci!

-Onda, okej braćo Kobilari! Ugovoreno ?!

-Ugovneno!– prihvati Albanac, koji je pokušao da govori crnogorskim jezikom svoje kobilarske braće.

Tako se sada očekuje da akademiku, prof. dr Kaplanu skine i Republika Crna Gora status držaljanina, pošto se ova metoda pokazala probitačnija od one koju su prakticirali protiv njega Josip Broz Tito i Enver Hodža.

E recite sada da se naša domovina nije počela modernizirati i evropizirati?! Od kad smo ono ubili Niko-agu Čengića i proglasili kraljevinu Ivana Petrovića, republika nam se iz godine u godinu crnizirala, pa se zato više ni Duklja niti Zeta ne zove, već Crna Gora. A uskoro, ako bog da i sreća junačka – zvaće se Mali i Zi.

Naša braća Kobilari iz Tirane od vremena je tako i zovu.

PRIVATIZACIJA I KAPLAN

Bazirajući se na zakon o ošteti eks-političkih osuđenika u Albaniji, Kaplanu su trebali da daju besplatno stan. Albanska vlada dan-danas mu ga nije dala. U međuvremenu, preko privatizacije, dobili su stanove i oni koji su uhapsili Kaplana, a Ismailj Kadare – ne jedan, već dva stana! I stan gde je boravio Kaplan prije hapšenja, privatizirao je jedan od ovih, koji nije video ni vrata zatvora, jer i ako je imao koga tamo, nije otišao ni da ga poseti. Videći da ne misle da mu daju stan, Kaplan se obrati presedniku Republike Albanije, lično Sali Beriši. Nije mu mnogo tražio – samo da privatizira ćeliju zatvora, gde je stanovao i proveo njegovih 33 godina tamnovanja, najbolje godine života.

Tada ga Sali Beriša upita:

-Pa što će vam ćelija zatvora?!

-Da smestim vas tu, gospodine presedniče!

-Mene?!

-Da, vas!

-Ja, ja nemam potrebu. Imam ja moj stan, koji sam od vremena privatizirao, još dok je drug Enver bio živ!- odgovori mu presednik iznenađen.- Zatim, ni zakon mi ne dozvoljava da privatiziram dva stana. Kao izuzetnom građaninu to je dozvoleno samo Ismailju Kadare.

Posle nekoliko meseci Sali Beriša smesti u toj ćeliji, gde je proveo 33 godine Kaplan, udovu Envera Hodže – Nedžmiju.

Tada se diže Ismailj Kadare sa junačkim protestom:

-Da se odmah isprazni ta ćelija zatvora, jer ona pripada Kaplanu! Dokle će Sali Beriša sa ovim nepravdama?! Nedžmija neka se vrati odmah u njen stan, jer prema zakonu ne pripadaju joj dva stana. Dokle ćete da fovorizirate Crnu Panteru, o izgoreni konje?!- obrati se on preko štampe lično presedniku Sali Beriša, nazivajući Crnom Panterom Nedžmiju, kako su je to od vremena zvali svi stanovnici Albanije, pa i mnogi iz partije njenog supruga.

Pošto je Ismailja Kadare lično Sali Beriša proglasio za “Čast nacije”, u očekivanju smo da ga posluša i vrati Nedžmiju u njen stan, pa i Kaplanu – najzad – da mu dozvoli da privatizira tu njegovu ćeliju.

KAPLAN I ULCINJANI

Godine 1993. skoro posle 40 godina života u emigraciji i po zatvorima Albanije, vrati se Kaplan u posetu svom rodno mesto, Ulcinju, da vidi je li se što promenilo.

Jedan dan ode da se obrije kod brice, jednog Ulcinjanina. Na staklu brijačnice beše napisano srpski MUŠKI SALON. Pošto pročita to i uđe, pozdravi sve prisutne na srpskom jeziku:

-Dobar dan !

-Zar ste zaboravili albanski jezik, profesore?!- odvrati mu odmah brica na albanskom jeziku, prekidajući za čas brijanje i pružajući mu ruku za pozdrav.

-Ne, ne, nisam zaboravio albanski,- odgovori mu Kaplan na istom jeziku.- Ali, pošto videh da na izlogu piše MUŠKI SALON, i ja vas muški pozdravih.

U originalu, na albanskom jeziku: “ju përshëndeta muški”.

Ono “muški” Kaplan reče na srpskom jeziku, onako kako beše napisano na izlogu. Na albanskom jeziku reč muški ne znači ništa, ali se izraz “ju përshëndeta muški”, zlonamerno, može uzeti i “ja vas pozdravih jezikom mushke”. Ono “mushke” na albanskom jeziku znači mazge. Tako ispada kao da im je on rekao “ja vas pozdravih jezikom mazge”.

Nije prošlo ni 24 sata, kod Sreta Glendže, shef Otseka unutrašnjih poslova, stiže raport da je Kaplan nazvao srpski jezik “jezik mazge”. Zbilo se ovo 1993. godine, kada su Crnogorci još uvek govorili srpski.

Da ono muški, pre “jezik mazge”, na srpskom znači “jezik junaka”, “jezik odvažnih ljudi”, nisu napisali u tom njihovom raportu.

Naravno da, preko svog brata Dževdeta, Kaplan to sazna odmah.

Kad se vratio u Ženevi, gde aktuelno živi, upitaše ga njegovi švajcarski prijatelji:

-Posle toliko decenija što ga niste videli, kako vam se učinio Ulcinj, profesore?

Kaplan im reče :

-Kao što sam ga i ostavio. Ništa se nije promenilo!

-Kako je moguće to?!- iznenadiše se Švajcarci.- Mi smo čuli da se posle zemljotresa Ulcinj skoro sasvim promenio!

-Promenio se, promenio se Ulcinj, grad, ali ne i ljudi, Ulcinjani!- reče im Kaplan očito razočaran što zemljotres nije obuhvatio i ljude.

TESTAMENT KAPLANA

Počev od Envera Hodže, pa do poslednjeg Enverovca, svi su rekli, pa su to i napisali, i objavili preko štampe, da je Kaplan ne samo neprijatelj Br. 1 Albanije i albanskog naroda, već i da je poludeo. Da, da, da je poludeo! Preko interneta ovo je obelodanio, rekao Urbi et Orbi i Përparim Kapllani, koji nam se pravi kao anti-Enverovac, što ga ni najmanje ne smeta da peva u horu Enverovaca, i to kao solista.

Kad je umro Kaplan, pokoj mu duši, napisao je u svom testamentu da ostavlja Albaniji i albanskom narodu sve što je stekao duž života, posebno one njegove velike honorare za preko 100 knjiga, koje je objavio, i to na više jezika i u nekoliko izdanja. Po tvrđenju prof. dr Brisku Bahrije, lični računovođa Kaplana, samo mu je slovenska mafija isplatila za te knjige nekoliko miliona dolara.

Revoltirani ovim testamentom, iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, Albanije i Švajcarske, njegova mnogobrojna deca, kažu da ih ima više od objavljenih knjiga, digoše se jednoglasno da kontestiraju taj testamenat, insistirajući na tome da im otac nije bio normalan.

Da bi to i dokazali, izneše pred Međunarodni sud u Hagu deklaracije mnogih Enverovaca, koje su sakupili sa stranica štampe i po portalima Albanaca. Izneše i knjigu od 264 stranica pomenutog Brisku Bahrije POLEMIKË, gde ovaj piše da su upravo ti Albanci spremili i gvozdenu krletku za Kaplana, da bi ga tako izolirali i učinili bezopasnim za sredinu.

Ali, pred sud izađoše i Enverovci na čelo sa svojim poznatim liderom Fatos Nano, koji, između ostalog, reče i ovo:

-Kaplan je bio od rođenja i ostao do poslednjeg dana svog života konstruktivan građanin i, kao takav, jedan od najvećih prijatelja Albanije i albanskog naroda. Sve ono što smo izlajali protiv njega, posebno ono da je tobože bio i nenormalan, ne bazira se na nekakvoj istini, već na očiglednoj i neopravdanoj našoj mržnji protiv njega. Ja sam lično glasao da mu se prizna puna nevinost! Ja sam mu se lično i izvinuo, ne samo u svoje ime, već i u ime albanskoag naroda za sve zločine i sve falsifikate, laži, koje smo učiniloi protiv njega. Ja sam ga i pozvao da nam se vrati u Tirani, jer albanski narod još uvek ima potrebu za njega!

Kažu da se i Skenderbeg vratio u Albaniju po drugi put, posle smrti. Hoće li se vratiti i Kaplan?!

Ali to nije od tolike važnosti. Važno je hoće li Međunarodni sud prihvatiti kontestaciju testamenta dece preminulog Kaplana, ili ono što je rekao Fatos Nano, da Kaplan ne samo što nije nenormalan, već je i konstruktivan građanin ovoga sveta?!

ZA ŠTA ZUKORLIĆ UZIMA NOVAC OD DIJASPORE?

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=bWp72Pg1z5s#!

MOJA SRBIJA Kosovo i Metohija Velika Hoča

http://www.youtube.com/watch?v=syiYhEA470Y

Ljudi gde ste! Porodica Stanojković sa Kosova moli Vas da ovo pročitate:

pomoć Jpomoć J-2Pomoć.J-3Jovica Stanojkovic

Porodica stanojkovic živi na kosovu. Porodica Stanojković sa Kosova bogatija je za jos 2 clana porodice 2 blizanca ali jedno nalazalost preminulo jer su bebe rodjene u 7 mesecu. Trudnoce sin je preminuo a cerka je ziva i zdrava ide na kontrole svaki mesec a nemamo novac da je vodimo zivimo samo od socijalne pomoci zivimo u kuci od 30 kvadrata. Živimo veoma tesko 11 dece smo, otac nam je bolestan vec 2 godine imao je povredu glave u sumi sada je sav teret pao na mene i moju majku ja imam 17 godina sve se od mene ocekuje svi poslovi u kuci. Ime oca RADOVAN majka LJILJANA cerke ANICA ZORICA ANDRIJANA NATALIJA ANDJELIJA KATARINA 11 po redu sinovi: JOVICA NENAD ANDREJA DARKO I JUG BOGDAN deveti po redu. Molimo sve ljude dobre volje ako su u mogucnosti da nas pomognu bili bi vam zahvalni celog zivota. Živimo veoma tesko evo vam nas broj telefona +37745648627 imamo i nas ziro račun ako bude potreban. Unapred hvala PORODICA STANOJKOVIC SA KOSOVA OPSTINA STRPCE SELO SUSICE…

MOJA SRBIJA Kosovo i Metohija Velika Hoca

http://www.youtube.com/watch?v=syiYhEA470Y

Nikola Tesla – The Man Who Electrified The World

https://www.youtube.com/watch?v=ErREUpj_HFk

JEDINA NIŠLIJKA KOJA JE RATOVALA NA KOSOVU: Slađana Stanković dobila ulicu u rodnom gradu (FOTO)

26/03/2013 – 07:13

JEDINA NIŠLIJKA KOJA JE RATOVALA NA KOSOVU: Slađana Stanković dobila ulicu u rodnom gradu (FOTO)

Prva žena dobrovoljac u srpskoj vojsci poginula je na Kosovu 5. juna 1999, pomažući ranjenim saborcima. Četrnaest godina kasnije Niš se odužio jednoj od najhrabrijih stanovnica

Foto: TelegrafFoto: Telegraf

Jedna od ulica u Nišu ubuduće će nositi ime Slađane Stanković (34), koja je kao dobrovoljac otišla u rat na Kosovo, gde je poginula 5. juna 1999. godine. Na ovaj način Slađani se odužio njen grad, a otadžbina koju je branila posthumno joj je dodelila orden zasluga u oblasti odbrane i bezbednosti.

Slađanina životna priča, kako kaže njena sestra Vesna, svedočanstvo je o ljubavi, hrabrosti i humanosti kakve umeju da pokažu samo retki ljudi, jer se ova devojka latila puške prvog dana rata, dok su se mnoge Nišlije skrivale, strahujući od mobilizacije.

ALBANSKI LEKAR NIJE HTEO DA JE PRIMI

– Stankovići su u svaki rat slali nekog svoga, ali Slađana je bila prva devojka koja je uzela oružje u ruke. Niko nije slutio šta joj je u glavi dok 24. marta u kuću nije ušla u uniformi i kazala: “Idem u rat”. Otac je pokušao da je odvrati, rekao joj je: “Slađana, znaš li ti šta je rat, to nije kafić, tamo se gine”, ali je to nije pokolebalo. Prvi put se javila posle mesec dana, kazala da ima radosne vesti, venčala se s ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim, i to u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Kum joj je bio njen starešina Božidar Delić – kaže za Telegraf Slađanina sestra Vesna Stanković, pa nastavlja:

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

– Obećala je da će s mužem doći kući 2. juna, ali sam kasnije saznala da se s nekim borcem zamenila, pa je on umesto nje tada otišao na odsustvo. Tog 5. juna sanitetskim vozilom izvlačila je ranjenike kod sela Planeja, kada ih je pogodila minobacačka granata s teritorije Albanije. Kako sam kasnije čula, bila je teško ranjena, ali živa. Rusi su je na rukama doneli do bolnice u Prizrenu, a priča se da neki doktor Albanac nije hteo ni da je primi. Možda bi ostala živa da je na vreme stigla do lekara, da je helikopterom upućena u bolnicu, ali nije imala šansu.

Porodica ove junakinje nije bila obaveštena o pogibiji, već je za njenu smrt saznala slučajno.

– Telefonom nas je pozvala jedna njena prijateljica da nas pita kada ćemo je sahraniti. Šokirali smo se, odmah smo otišli u Dom vojske da pitamo šta je s njom. Kazali su nam da je greška, da idemo kući, da će nas obavestiti o tome gde je ona. Još nismo ni došli do stana, kada su nas sustigli i kazali da su je doterali u Vojnu bolnicu i da idemo da je prepoznamo – priseća se Vesna Slađanine smrti.

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

Kako kaže, najteže joj je bilo kada je videla tri para odbačenih vojničkih cokula u dvorištu, od kojih su jedne bile Slađanine.

Njeno telo nam je predato u metalnom kovčegu. Na sahranu je došao suprug Jurij i ne znam koliko Rusa, čitavo dvorište je bilo puno njihovih vozila. Jurij je bio potpuno skrhan, otišao je do grada i kupio joj venčanicu roze boje, koju je obožavala, i venčić za kosu. Sve je to stavio u njen kovčeg. Bio je s nama dok joj nismo održali šestomesečni pomen, a onda je otišao, čula sam da sada radi pri nekoj međunarodnoj organizaciji na Kosovu – kaže ožalošćena sestra.

Komentarišući odluku da se jedna ulica u Nišu nazove imenom njene sestre, Vesna ističe da je zbog toga ponosna, ali da je ona zaslužila
više.

– Predlog da se to uradi potekao je od Udruženja boraca, ali za Slađanu je moglo da se uradi i više. Tri godine smo skupljali novac da joj podignemo spomenik, i to smo uradili bez ičije pomoći. Slađana je dala za ovu zemlju najvrednije što je imala i nije zaslužila da je samo mi pamtimo. Trebalo bi da je se sećaju svi koji su ovde ostali dok se ona za njih borila – kaže Vesna.

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

PREDOSEĆALA SVOJU SMRT

Nakon Slađanine smrti, porodica je pronašla njen dnevnik u kojem je napisala da zna da se s Kosova neće živa vratiti.

Predosećala je svoju smrt, ali je to nije pokolebalo u odluci da ode. Njeni drugovi su nam pričali da je bila neustrašiva, da bi i u vreme najvećih borbi uspela da se probije i da borcima donese hranu i lekove. Tako je i stradala, probijajući se do ranjenika – priča Slađanina sestra.

Od tuge za ćerkom Slađanin otac je ubrzo preminuo. Uspomenu na nju, osim Vesne, čuva još samo njena majka, koja živi u selu Prva Kutina, u kući iz koje je Slađana krenula u rat.

Majka odbija da se vrati u Niš. Okružila se Slađaninim slikama i njenim stvarima, jer bez obzira na četrnaest godina od njene smrti, nikako ne može da je prežali – kaže Vesna.

(D. K.)