CRTAĆ

http://www.youtube.com/watch?v=GWShUs879Fw&feature=youtu.be

Ne možemo očekivati da nam se političari promene na bolje dok se i sami ne promenimo. Oni su odraz nas samih. Mi smo uzrok, oni su samo posledica

Ne mozemo ocekivati da nam se politicari promene na bolje dok se i sami ne promenimo. Oni su odraz nas samih. Mi smo uzrok, oni su samo posledica. Ne mozemo menjati drugoga, menjati mozemo samo sebe, a kada promenimo sebe, menja se i sve oko nas! 1311/11

Donji tekst koji cete procitati je pronadjen na Facebook-u, na jednom profilu, a slicicu sam nasla na Google-u. I jos bih se osvrnula na to, da se ovaj tekst moze odnositi na sve nase bivse republike, jer koliko primecujem nigde ne cvetaju ruze.

Autor teksta je Dr Sava Patilala
– 40 BRZIH RAZLOGA ZASTO VISE NE ZELIM DA ZIVIM U SRBIJI i ( 3 Za)

Posle dugo, dugo vremena, ponovo se hvatam tastature u neke druge svrhe, osim u svrhe kucanja disertacije. Inspiracija mi ovom prilikom dolazi većinom od muke…konfrontacije sa ličnim strahovima koji proizilaze iz realne životne neizvesnosti i dole navedenih (rekao bih) objektivnih razloga. Stvar je lične prirode. Neko će možda reći da sam razmažen, arogantan, sitničav, ali nakon svih mojih životnih iskustava, putovanja i usput pokupljenog znanja o „normalnom’’ svetu prosto ne mogu da mislim drugačije. Ne mogu da nabacim roze naočare, bar ne mogu kada je previše propusta. Moji stavovi su utemeljeni na objektivnim posmatranjima realnosti i subjektivnim životnim ciljevima i motivima, prema tome možete se slagati, a ne morate.
Želim da podelim sa vama nekoliko razloga zašto želim i zašto ne želim da živim u Srbiji. Počećemo sa „želim’’ listom, jer je značajno kraća i vrlo jasna. Razlozi sa liste „ne želim’’ nisu po prioritetu nego nasumice, kako mi padaju na pamet.
Zašto želim da živim u Srbiji:
Supruga i porodica
Prijatelji
Hrana (svašta sam jeo, ali nema kuhinje kao naše…a možda je samo navika)
Zašto ne želim da živim u Srbiji:
Opšta korupcija na svim nivoima, od sitnih policajaca jajara do „vrhunskih’’ lekara jajara. Od A do Š i od Alfe do Omege. Uzduž i popreko. Gore i dole i levo i desno. Od pripravnika do direktora. Od apartčika do premijera.
Tomislav Nikolić predsednik: čovek sa kupljenom diplomom, bivši upravnik groblja, četnički vojvoda.
Ivica Dačić premijer: mali Sloba, direktan politički potomak i naslednik najvećeg tumora koji je zadesio Srbiju u poslednjih 100 godina sigurno, a možda i više.
Aleksandar Vučić zamenik premijera: čovek naspram kojeg je moja slina gorostasna i sadrži više strukturalnog i intelektualnog integriteta.
Mlađan Dinkić minstar finansija: ako je ikada išta i uradio, sve je jednako i više usrao.
Milutin Mrkonjić ministar infrastrukture ili čega već: još jedan kancerogeni izrastak SPS-a.
Žarko Obradović…Žarko jebeni Obradović ministar prosvete. Čovek koji ukida državno finansiranje jedinom smislenom obrazovnom centru u Srbiji (IS Petnici) i drži srpski obrazovni sistem u konstantnom rasulu već godinama. Ne bih mu dao ni dve nacrtane ovce da čuva, a kamoli da mi on diktira obrazovanje dece.
Palma i modelsica u parlamentu: bolje onu nesretnu žirafu da su stavili u parlament umesto njih dvoje.
Velja Ilić: pijandura, primitivac par exellence, tabadžija, kreten i sirovina…takođe sa kupljenom diplomom.
Ostatak političke scene, svi do jednog, bez izuzetka: nekompetentni imbecili, poltroni, uvlake, ljige i licemeri kakvih nema. Ako iko IKADA i učini korak napred, sigurno učini minimum dva u nazad.
Opšte ekonomsko rasulo u državi, konstantna inflacija, nesigurnost na finansijskom tržištu. Imam utisak (možda laički) da danas-sutra sve može da eksplodira i da se očas posla nađemo opet u ’93-oj.
Bezbrojni monopoli koji nipodaštavaju ljudsko dostojanstvo svojim bezobzirnim diktiranjem cena. Gas, struja, benzin, aerodrom (jednina), uvozna roba široke potrošnje.
Državne službe u potpunom kolapsu, nefunkcionalne, neefikasne, sa previše zaposlenih, premalo radnih, naravno, ogrizle u korupciju, nekulturu i obesnost.
Vladavina političkih partija i činjenica da čovek ne može da se zaposli u državnoj službi ni u ludilu, osim ako nije član (vladajuće) partije.
Sa druge strane divlji kapitalizam u kom srećnici koji imaju posao kod privatnika nemaju prava da se mrdnu. Ima da rade 12 sati dnevno ako treba za 20 do 30.000 Din. (ako su srećni i prosečni), možda malko više ako su izuzetni i imaju jaku diplomu (ali i dalje moraju da gledaju šefa kao u boga). Naravno, opšti odnos, zakoni države i poreske stope ne samo da omogućavaju, već primoravaju poslodavce na ovakvo ponašanje.
Potpuno odsustvo bilo kakve industrije. Zastava proizvodi Fiat…vrhunski uspeh! Jel’ se neko seća kada je Juga izvozila Yugo-a na američko tržište? Možda nije bio Mercedes, ali je bio domaći proizvod, većinom domaći dizajn i izvozio se kao jugoslovenski proizvod. Borovo, Energo-Projekt, Iskra, IMT, Goša i ostale ex-YU gigante neću ni da navodim. Na polju mašinstva konkretno – totalno mrtvilo. TOTALNO.
Apsolutno odsustvo bilo kakvog konkretnog, ozbiljnog, dugoročnog, strateškog plana za obnovu Srbije na bilo kom polju, od ekonomije, obrazovanja, životnog standarda, zdravstva, ljudskih prava…bilo čega. Haos i rasulo kojem se ne nazire kraj.
Smeće…svuda. Možda nisam odrastao u Švajcarskoj, ali sam video da gradovi (pogotovo manji od milion stanovnika) mogu da budu besprekorno čisti. Opravdanje da je „oduvek tako bilo’’ nije opravdanje nego kretenizam i populizam. Problem nisu sredstva grada – problem je mentaliteta.
Blato. Nešto što nisam sreo skoro pa nigde osim u Srbiji. Prosto ne mogu da nađem logično rešenje koje može da objasni tolike količine blata u Srbiji. Blato je svuda. Automobili su, pogotovo u zimskim mesecima, prljavi kao da ih svi ljudi drže parkirane u najskrnavijim svinjcima. Bukvalno, kišnim danima ne mogu da prošetam od moje kuće do centra Temerina (cirka 500m) da ne uprljam sveže uglancane cipele. Da li sam opsesivno-kompulsivan ili samo peder zato što želim da mi cipele budu čiste duže od 60 min dok šetam gradom? Možda…a možda sam normalan.
Infrastruktura. Što bi rekao moj bratić od tetke: „Gabon ima bolje puteve od nas.’’, i ja mu čvrsto verujem. Količina kratera u Srbiji, za koje usput niko ne odgovara kada vam lokalna rupčaga odvali osovinu, je prosto nadrealna. Da li moramo da imamo puteve kao SAD? Ne moramo, teško je pratiti SAD na tom polju, ali možda bi bilo prihvatljivije da imamo puteve nalik Hrvatskim, Slovenskim ili možda Austrijskim…čak bih rekao da i Mađari imaju značajno bolje puteve od nas.
Železnice. Jooooj, kuku lele, pa odakle da krenem. Imam tonu što ličnih priča, što priča direktno s vrha Železnica. Nestaju vagoni robe…vagoni jebote! VAGON! CEO VAGON! …i niko ne zna gde je. Nestaju šine, pragovi, visoko-energetski bakarni namotaji, ma cirkus bre totalni. Tehnički nazadni, nema se para, propalo sve, 95% vagona ne da smrdi, nego badžuga, prosečna brzina kretanja 30 km/h, ma ludilo…!
Parking. Nema ga, a i kada ga ima je urbanistički očajno rešen (zapravo nerešen) i bezobrazno skup.
Prevelik uticaj Srpske Pravoslavne Crkve na državu. Ozbiljna država je sekularna država. Čak i „ludi Ameri’’ imaju izrazito sekularnu državu, bez obzira na to šta ste videli na TV-u ili šta vam je „rek’o onaj štoj’ biJo tamo jedared il’ dvared’’. Skandale vezane za pedofiliju i nesposobnost države da se nosi sa tim neću ni da pominjem.
Veronauka u školama – lol
Obrazovanje. To što neka naša deca uspevaju u svetu i to što osvajaju medalje po kojekakvim olimpijadama – to su sve goli izuzeci i ekstremna požrtvovanost pojedinaca koji su se slučajno rodili pod odgovarajućim okolnostima i eto, zahvaljujući pre svega sebi i svojim porodicama, uspeli. Kao Nole Đoković (poređenje za populiste), a svi znamo koliko je Noleta Srbija proizvela u zadnjih 20 godina. Vi znate da je ne tako davno ministarka prosvete ukinula učenje teorije evolucije u osnovnim školama? To, inače, nema ni kod „glupih Amera’’. Ako se desilo jednom, može se desiti opet, pogotovo sa Žarkom Obradovićem kao ministrom prosvete. Srbija NEMA sistemski kvalitetno obrazovanje. NEMA!
Nauka: skoro pa mrtva. Podsetite me: zar nisu ukinuli nezavisno ministarstvo nauke? Busamo se u prsa: Tesla, Pupin, Milanković, Cvijić… Šta to Srbija danas čini na planu nauke na šta bi ovi ljudi bili ponosni? Individualne grupice mahom teoretskih PMF-ovaca koji su, nažalost, navikli na život u državnom zapećku već decenijama, na bazi čistog entuzijazma i ljubavi prema nauci se koprcaju kao ribe na suvom. Praktične nauke, pokretači ekonomije: mašinstvo, elektrotehnika, građevina, mikrobiologija, farmacija – mrtvilo. M.R.T.V.I.L.O. Opet, čast izuzecima, kojih ima verovatno i u Somaliji, ali pričamo o generalnom trendu. Naravno, naši ljudi koji su odavno prebegli napolje u bujnim naučnim zajednicama zapada prave čuda, ali pričamo ovde o životu u Srbiji i zašto ne možete da se bavite ozbiljnom naukom u Srbiji.
Univerziteti. Beogradski ETF je verovatno jedna od malobrojnih ustanova vredna pomena i to verovatno samo zato što je dosledan u svom surovom socijalističkom odnosu prema studentima. Sve ostale kvazi-reforme univerziteta u Srbiji, iako sa dobrom namerom, su katastrofalno sprovedene i dodatno su urušile kakav-takav kredibilitet visoko obrazovnih ustanova u Srbiji. Nekada moćni Univerzitet u Beogradu se sada jedva promalja na listi top 500 (ako je uopšte tamo ove godine). Ostali 0 do 2 boda.
Kultura: ku-šta? Kič i šund već 20+ godina caruju Srbijom. Što rekoše onomad na onom dokumentarcu (parafraziram): „Kome deca u današnje vreme ne slušaju narodnjake, taj je odradio lavovski posao.’’.
Ceca, Karleuša, Brena, Sale Popović, Brzi, Džej, Šaban, Sejo, Halid, Seka, Stoja, Ćana, Šako i Dado Polumentoli, Jašar, Dara Bubamara, Đani, Saša i Dejan Matić, Dženan, Keba, Brunclikova, Ilda Šaulić, Anida, Boro Drljača, Era Ojdanić, Aca Lukas, Sinan, Mile Kitić, Indira, Ado Gegaj, Mitar Mirić, Donna Ares, Pantić Smederevac, Nedžad, Šerif Konjević, Goga Sekulić, Slavica Ćukteraš, Kemal Malovčić, Krajišnici Žare i Goci, Ljuba Aličić, Kantić – Šike, Osman, Šekib, Jana, Adnan, Kuki… Minimum 80-90% populacije Srbije sluša ovo, makar i povremeno. Mislite o tome.
Moja deca, dakle, jednog dana trebaju da odrastaju u državi u kojoj nema strateškog razvoja, da idu u rashodovanu školu, da budu izloženi kriminalno lošem planu obrazovanja, da se šetaju gradovima punim smeća i blata (osim u najužem centru), da gledaju RTS, Pink i B92, da budu izloženi korupciji na svakom koraku, uticaju tih 80-90% dece (i njihovih roditelja) koji slušaju gore navedene izvođače i čije su prve vrednosti: kajla, izlasci, cupi, brate crkva (bog i to), Srbija (i heroj Mladić), dobra kola, dobar provod, garci, štoljpi i narodnjaci (zakon). Moja supruga i ja treba da odgojimo normalno dete u toj sredini…? Ne kažem da nije moguće, ali zašto bih prolazio kroz sve to ako ne moram?
I Kosovo i EU. Koji bolid još uvek veruje u ovo?
Kada smo već kod toga. Balkan je tradicionalno nestabilno područje, osakaćeno veoma učestalim sukobima. Ako Nikolić (vojvoda), Dačić i Vučić ostanu tu gde su – ne bi me čudilo da opet izbije opet neko sranje tamo na jugu. Možda sam sisa i kukavica (a možda samo mudar, zavisi kako ko gleda na stvari), ali ne želim da ubijam…stvarno ne želim ako ne moram…a ne moram. Ne želim ni moje dete da ubija…pogotovo ne da puca na ljude koje poznaje, koji su nam čak i rodbina (bar u ličnom slučaju). Imam puno prijatelja iz svih okolnih država i nemam nameru da pucam na njih zarad privremenih političkih i veliko-nacionalnih ideja. Fućka mi se, što bi rekao Jona. Ne mora da znači da će sigurno biti rata, ali ne bih čak ni da rizikujem.
Što me dovodi do nacionalizma… Ekstremna desnica u Srbiji je mnogo jača nego što mislim da bi trebala da bude. Zapravo, mislim da ne treba da je bude uopšte. Grupe imbecila, neo-nacista i raskalašne dečurlije kao produkta duboko bolesnog društva.
Nesposobnost države da se nosi sa ekstremnom desnicom i regularnim činovima huliganstva. Nesposobnost države da se nosi sa bilo kakvom ozbiljnom aferom na kraju krajeva, bilo da pričamo o ljudskim pravima, o količini afla-toksina u mleku, multi-milionskim nameštenim tenderima i drugim „kofer-like’’ aferama. Smešno, tužno, poražavajuće. Nemam trunke poverenja ni u jednu državnu instituciju!
To je naravno sve blisko povezano sa pojmom pravne države…koja ne postoji u slučaju Srbije. Nedostatak pravnog sistema u državi je zapravo ključni problem, koji u postojećim okolnostima samo predstavlja začetak vrzinog kola. Krajnje jadno i bedno, i izvinjavam se svim časnim izuzecima (prijateljima sa pravnog faksa), ali pravo u Srbiji je NAJVEĆA sramota i to ubedljivo. Ako pravni sistem ne funkcionise – sistem kolapsira. Hronično odsustvo etike, trulež i smrad. Tuga, jad, beda. Muka mi je kada vidim sve one silne zmije kako gamižu oko suda.
Zaboravih pomenuti socijalno osiguranje. Penzija? Nesrazmerno razdeljene penzije, neodrživ budžetski sistem u kombinaciji sa neefikasnošću društvenih preduzeća (i nerealno naduvanih plata u državnom sektoru zarad opšteg mira u kući) garantuju totalno neposojanje penzija do kraja mog radnog veka, kao i kolaps srpske privrede. Zašto bih plaćao visoke poreze državi, a danas-sutra da me čeka totalno odsustvo penzije, rasturen zdravstveni sistem koji treba da me šteluje pod stare dane i naravno de facto ne postojeće socijalno osiguranje u slučaju ekstremnog siromaštva (kojeg, usput, ima na pretek u Srbiji).
Policija. Pa nemojte molim vas… Mislim, šta reći…? …i šta kažeš, Legija sam ušetao u policiju, a? Ne mogu da garantuju sigurnost grupi građana koja šeta gradom i upražnjava slobodu govora? Ne mogu da garantuju sigurnost meni i mojim (jednog dana) klincima na fudbalskoj utakmici? Izvinite, je li to policija ili je „kao’’ policija? Ona treba da štiti mene i moju porodicu? A mogu da čuče iza žbuna i da me love kada vozim 53 km/h, gde je ograničenje 50 km/h? To mogu…uvek. Moja bezbednost i bezbednost u saobraćaju im je imperativ.
Zdravstvo. Iako smatram da smo „ispred’’ Amera po tom pitanju, utoliko što imamo državno zdravstvo, realno smo u p.m. i po ovom pitanju. Kriminalno loši uslovi u domovima zdravlja i bolnicama: nedostatak zavoja, pidžama za decu, mleka, generalno osnovnih potrepština koje podrazumevate da nađete u jednoj zdravstvenoj ustanovi (informacije iz prve ruke) govori za sebe. Spontane smrti pacijenata pri rutniskim lečenjima za koje niko ne odgovara, skandali, korupcija, čekanja, uputi, neretko drskost i bahatost zaposlenih…gde je kraj?
Najniže cene alkohola i cigareta u Evropi (ili makar među top-5 najjeftinijih). Među prvima po broju kardio-vaskularnih bolesti u Evropi. Što je najgore, država podržava ovo svojim akcizama, jer opijuma za ovako siromašan i jadan narod nikad dosta.
Apatija društva prema svemu gore navedenom. Ne želim da živim u državi gde većina ljudi, kao prvo, uopšte ne prepoznaje ove probleme, a ostali sležu ramenima i govore kako je to ok. Kritične mase mentalno zdravih ljudi nema, a sa ovakvim sistemom i obrazovanjem nikada je neće ni biti. Zato i ne želim da živim u Srbiji. Želim dostojanstven život za mene i moju porodicu, želim da radim (jako) i da budem uredno plaćen za moj rad. Želim da živim u uređenom sistemu, koji iako sigurno sadrži mnoge mane, je i dalje svetlosnim godinama ispred srpskog sistema i države. Želim da se moj rad i moje znanje ceni takvo kakvo je, i da ne moram da se klanjam nadležnom, nekompetentnom šefu-fukari samo zato što je on član tamo neke partije, a ja nisam. Da ijednog momenta osetim nadu u sebi da će u Srbiji biti (značajno) bolje za vreme mog životnog veka – istinski bi’ razmislio o povratku. Ovako, nažalost, mogu samo da držim fige da će me ipak primiti negde na zapadu, jer ni ovaj crveni biometrijski pasoš, koji sam inače čekao od 2 do 7 ujutro po ciči zimi, ne vredi pišljiva boba.

Možda sam samo jedan u nizu hejtera i srbomrzaca i možda trebaš da nabaciš svoje sunčane đozle i da pustiš brigu na veselje i da odeš u lokalni kafić, da zapališ svoju jeftinu cigaru i da popiješ svoju kafu/pivo…usred radnog dana, i da zaboraviš da ovde išta stoji napisano.

Izvor teksta:
http://dr-sava-patilala.tumblr.com/

ПОВОРКА СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ПОГРОМА- НЕДЕЉА 17 МАРТ, 17:00, ТРГ РЕПУБЛИКЕ

20

Оцени

ПОВОРКА СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ПОГРОМА

Погром 3
Погром 2
Погром 1
У недељу се навршава девет година од стравичног погрома на Косову и Метохији, током којег је пред очима међународне заједнице убијено осморо Срба, двоје нестало, протерано више од 4000 људи, порушено преко 900 кућа, домова и огњишта, спаљено 35 храмова и цркава.
Погром и стравичан терор над српским народом на Косову и Метохији још увек трају…
Позивамо вас да се 17. марта у 17 часова окупимо на Тргу Републике, одакле ћемо достојанствено, саборно и сложно, прошетати до Храма Светог Саве, у знак сећања и помена на све невине жртве српског народа на Косову и Метохији и пренети јасну поруку властима у Србији и међународној заједници да се никада нећемо помирити са отимањем српске земље и рушењем државотворности и суверенитета Србије.

Српски сабор Заветници

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=dI0hGBvlADM