Ко то тамо пева? – Пише: Мила Алечковић Николић / НСПМ

Ко то тамо пева?

Блог

mila-aleckovic.1Пише: Мила Алечковић Николић / НСПМ

Још 2005. године, у својој књизи Ко то прича о Европи, писала сам о томе да је Србија већ од 2000. године, уз наменску и фалсификовану причу о Европи, кренула не европским, него вулгарно-америчким путем с краја деветнаестог века (где је главна слика света била како другога преварити и украсти му имовину), дајући за то, у својој књизи, конкретне доказе и примере. Морално право да овако нешто пишем прибавио ми је сам живот од скоро три деценије у тој истој Европи коју често критикујем, али никада не заборавим да поменем оно што је у њој добро.

Укратко, наша отаџбина Србија узела је из овог дела света углавном све оно што не ваља, систематски избегавајући оно што је било прихватљиво и што је једино и чинило разлику сређених држава наспрам суровог транзиционог колонијалног неолибералног хаоса.

Зато ћу овде, без теорије и великог увода, само скраћено навести неке најкарикатуралније и најконкретније од тих примера.

Будући да се власти у Србији већ двадесет година позивају на „Јевропу“, хајде да, укратко, видимо на чему се ово заснива и како изгледа живот у аутентичној Европи, која не зависи од бриселских директива. Затим, да видимо како све то изгледа у тзв. „европској Србији“ која недопустиво жртвује део своје територије, али притом не усваја ништа европско.

Идемо редом:

1. Упркос ретким банкарима идеалистима, банке су свуда, биле и остале, највећи индиректни пљачкаши и лопови по дефиницији, готово од 18.века. У Србији оне у тој дрскости, чак ни руке не крију у рукавицама, него држе рекорд у џепарењу Игоових Јадника. Али, за то је крив сам домаћин, који је уместо пружања храброг отпора, угостио монетарног бескрупулозног окупатора. Најочигледнији пример за ово јесте чињеница да у Србији годишња банкарска камата износи од 17 до 20 посто, док је она у Европи 2 посто.

2. У Србији радни спор између радника и послодавца траје, у просеку, од 4 до 10 година, или се, најчешће, никада не заврши, за разлику од живота оштећеног радника који има свој тужан крај. У Француској овакав радни спор траје од недељу до две дана и увек се пресуђује у корист радника, чак и онда када он није у праву (под условом да је радио), просто зато јер он увек представља слабију страну.

Ако просветни радник добије отказ у току, а не крајем школске године, њега европски просветни закон штити и послодавац, мора да га врати на посао до краја године, или да му исплати рад за све те месеце. У Србији и поред донетог закона у том правцу, велики део, од тајкуна зависних судија, пресуђује у корист богатог и корумираног послодавца (насупрот самом закону) и притом, не сноси никакве последице. Аутор овог текста зна много таквих примера, односно доказа.

3. У Србији човек који није власник ни стана, а ни земљишта, плаћа држави „порез на грађевинско земљиште“ које није његово, у згради у којој се налази стан који није његов. За људе који ничега нису власници, ни некретнине, нити земљишта, овако нешто у Европи, потпуно је незамисливо.

4. У Србији је, због монопола који држе партијски миљеници, храна најмање три пута скупља него у европским земљама (ово важи за готово све намирнице, а поготово за оне најосновније), уз плате које су до десет пута мање.

5. У Србији приватни лекар не може да наплати лечење за сиромашног пацијента из социјалног осигурања, а у Европи он то може. На тај начин сиромашни пацијент може да оде и код приватника ако сматра да га овај боље лечи од неког наметнутог лекара из државне службе. Зато сиромашни људи у Србији немају никакав избор.

6. У Србији на намирницама које се продају не пише колико вештачких материја, емулгатора и конзерванса исте садрже (Е …и сл.), а у Француској је то обавезно навести на сваком производу који овa супстанцa поседује и поред тога залепити црвену путачу као знак упозорења. У противном се иде у затвор.

7. У Србији су антене мобилне телефоније постављене директно над главама људи (пример главне поште поред Скупштине), док у Француској ове антене уопште не смеју да буду близу људског насеља.

8. У Србији су амерички производи на бази ГМО увезени и посађени одмах после 2000. године (бивша министарка је то недавно јавно признала). У Француској су ГМО производи и семе најстроже забрањени, а одговорни за овако нешто , добијају више година робије.

9. У Србији се људима нуде вакцине против грипа (неколико америчких политичара су власници акција у овом капиталу ). У Француској су већина самих лекара одбили да вакцинишу људе против птичјег грипа овим вакцинама, док је држава за то време бесплатно делила хомеопатске лекове, типа „осцилококсинум“.

10. Лекови из групе бензодијазепина (бенседин и сл.) у Србији се купују без ограничења и без рецепта, док су у Француској већ више од 15 година забрањени због јаких секундарних негативних ефеката пражњења, или дозвољени искључиво уз строгу пратњу и надзор лекара, највише до недељу дана употребе.

11. Србија је једина земља у Европи у којој возачи аутобуса у току ноћне вожње пуше не отварајући прозор, упркос законској забрани, и нико их због тога не санкционише. Нико се, такође, није сетио да им набави слушалице за слушање музике, како уморне путнике ноћу не би тиранисали својим избором гласног турбо ритма. Ретки су они који су у том смислу пажљивији.

12. Србија је једина земља где саобраћајна полиција или паркинг сервис не кажњавају татине синове у добрим и скупим џиповима, али свима другима, сиромашнијима, наплаћују казне.

13. Србија је једина земља где телевизија, као што је тзв. „РТС“ мора да се плаћа два пута, тј. дупло (преко кабловске наплате и преко тзв. претплате) и поред тога што је у питању канал којим народ углавном није задовољан и не сматра га уопште јавним сервисом, нити од општег значаја.

14. Србија је једина земља у Европи где извесни приватни факултети (као, рецимо, „Мегатренд“) деле „почасне докторате“ политичарима и људима који нису универзитетска лица , или универзитетски заслужна лица. У Европи се то кажњава са неколико година затвора, јер кодекс Академије овакве радње не дозвољава. Могуће је да нека изузетна личност добије „почасни докторат“ на неком другом факултету, или у некој другој земљи, али само под условом да је ово већ била универзитетска личност и да је већ поседовала научни докторат.

15. Србија је једина земља у Европи у којој министар просвете може да бира где ће да прима плату, да ли у државном апарату, или на неком приватном факултету. Министар је свуда у Европи државни службеник и он нема никакав избор, јер мора да дели судбину државе за коју ради и којој служи. То значи да ако је неки министар нестимулисан малом државном платом, он може да буде плаћен код приватника, али онда мора да напусти министарско државно место.

16. Србија, као некадашња социјалистичка перјаница, данас је једина земља у Европи у којој пензиони фонд човеку без обе ноге укида пензиону помоћ (случај који се недавно догодио, вести од 25. фебруара).

17. У Србији је народ натеран да плаћа бесмислени и скупи БУС ПЛУС за потребе приватне зараде неколицине политичких афериста. Када би ово барем било повезано са бољим радом саобраћаја, још би се то и могло правдати. Али, уместо да иду на свака три минута како је то случај у европским земљама, или барем на сваких десет, у Србији се на аутобусе и трамваје, чека некада и по сат времена. Србија је једина земља у Европи у којој возач трамваја, када га мрзи да вози, стави таблицу „у квару“, а затим поред вас протутњи као змај. У Европи се за овако нешто одмах губи посао и на то место се прима особа без посла, која хоће да ради.

18. Србија је једина земља у Европи у којој јавно предузеће као што је „ИНФОСТАН“ може грађанима да наплаћује камату на камату, као да је у питању банка. Таква бесрамна пљачка од стране јавних служби у Европи је недозвољена. Напоменимо да је ово до недавно практиковала и српска електродистрибуција.

19. Србија је једина земља у Европи у којој од увођења постоктобарске демократије ниједан значајнији политичар, нити партијски човек никада ни за шта није одговарао , чак ни када би сишао са власти. Однос према таквим људима који су свесно бивали параван за лопове јесте: „о покојнику све најбоље“, „нађимо јединство без освете“ и сл., тако да се стално намеће вештачко „јединство“ политичких јавних лопова и њихових жртава. У Француској је бивши председник Саркози у бекству (због крађа и расипања пара) пред полицијским органима који су му закуцали на врата чим је престао да га покрива председнички имунитет.

Најзад, ово је можда крај, а можда и почетак набрајања свих тих конкретних доказа, односно списка политичких лажи и нашег општег народног ропства, које чак ни не зависи од развијености привреде, него искључиво од организације и добре воље, односно од савести и свести људи.

Зато молим све оне који се сете још неког оваквог „европског“ лика Страдије, да додају свој прилог и животно сведочење овом тексту опомене.

Нека то учине што пре, пре него што гора озелени, и пре него што процветају нови пупољци „српског пролећа“.

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=10703

Werbeanzeigen

Nikola Rikanović

  • molitva

Nikola. Rikanović Also sprach Zarathustra – text 23 Min.

http://www.youtube.com/watch?v=RClQb15Ahns

  • molitva

ХРАМ ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ У САРАЈЕВУ – Зашто је убијен патријарх Варнава?

07_09_1940_osvecenje_preobrazenjeske_crkve_1

HRAM PREOBRAŽENJA GOSPODNJEG U SARAJEVU(kod h.Bristol)
Nakon što je 1939. godine osvećen kamen temeljac za hram Preobraženja Gospodnjeg, 1940. godine završena je izgradnja ove najmladje pravoslavne bogomolje u Sarajevu.
Crkva je zvanično osvećena u nedjelju 8. septembra iste godine u prisustvu preko 50.000 vjernika..
Tim povodom Sarajevo je posjetio patrijarh Srbijanski Gavrilo Dožić u pratnji vladike Nikolaja, koji je izvršio osvećenje hrama uz služenje mitropolita Dabro-bosanskog Petra i ostale bosanske i srbijanske episcope.
Uz predstavnike mnogobrojnih ustanova i društava različitih konfesija ovoj svečanosti prisustvovali su i sarajevski gradonačelnik Muhamed Zlatar, izaslanik zadnjeg jugoslovenskog kralja Petra drugog Karadžordjevića (pukovnik Mihailo Šćekić), ban tadašnje Drinske banovine Stanoje Mihaldžić, komandant i mnogobrojni generali tadašnje vojske kraljevine Jugoslavije.
———————————————————————————————————————–
U prilogu su za sada nedostupne fotografije doceka sarajevskih Srbe, kasnije ubijenih u 2. sv. ratu a zadnjem prezivjelih potomaka!. Fotografije govore mnogo!

07_09_1940_osvecenje_preobrazenjeske_crkve_307_09_1940_osvecenje_preobrazenjeske_crkve_407_09_1940_osvecenje_preobrazenjeske_crkve_507_09_1940_osvecenje_preobrazenjeske_crkve_6

Зашто је убијен патријарх Варнава?

7. март 2013. | Огњен Војводић / Борбу за веру

9

Патријарх Варнава (Фото: Србија данас)

Атентат и убиство Краља Александра у Марсељу 1934. године јеисторијски догађај који памтимо као почетак југословенског урушавања Србије, увод у геноцид над српским народом у Другом свјетском рату. Али,мали број Срба памти, нема чак ни историјску асоцијацију, убиство патријарха Српске Православне Цркве Варнаве (Росића), 23. јула 1937. године, у афери југословенско-ватиканског конкордата. Уморство тровањемсрпског патријарха, врхунац је политике југословенског антиправославног пира, и почетак новог погрома Српске Православне Цркве и српског народа у 20. вијеку.

Три године прије Другог свјетског рата и распада Краљевине Југославије, док се хрватски клеронационалисти наоружавају за успоставу независне државе, док се спрема распарчавање Србије, југословенска Влада потписује, а Скупштина изгласава, двије деценије припреман конкордат са Ватиканом. Од Видовданског устава 1921. године, изгласаног тијесном већином, управо прегласавањем на вјерском основу, било је више предлога за остваривање конкордата. Већ 1924. године је покушавано да се између Ватикана и Југославије склопи Конкордат. Влада Милана Стојадиновића, образована јуна 1935. године, затекла је припремљен текст конкордата, који је, у договору са Ватиканом припремила влада Бошка Јевтића. Југословенски министар правде, римокатолик, Људевит Ауер, потписује конкордат у Риму 1935. године.

Црквени Сабор је 11/24. новембра 1936. године тим поводом саопштио да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској Цркви бити из ње искључен ако гласа за конкордат, а свештеник који подржи конкордат лишен чина. На дан када је Народна скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937.године, Црква је заказала литију,која је била забрањена од министра унутрашњих послова – римокатоличког свештеникаАнтуна Корошеца. Упамћена као Крвава литија, због бруталне силе којом је жандармерија насрнула на њене учеснике, у којој су претучени епископи и свештеници, најавила је пропаст српско-југословенског државног вавилонског пројекта, као и теже ропство Српске Цркве и народа у новој вавилонској тамници.

Патријарх Варнава, писаном и живом ријечју, и свим средствима грађанског протеста, се супроставио политичком плану југословенског прозелитизма, полажући на крају и живот свој за Цркву и отачаство. Већ прве године по устоличењу (1931), патријарх Варнава је уВаскршњој посланици изнио антиримокатоличке ставове, што је радио и у наредном периоду, критиковањем ватиканског прозелитизма у православном свијету. Поред многих саборских саопштења, указивања на духовну и политичку погубности конкордата, најзначајније свједочанство је патријархов говор на дочеку православне нове 1937. године.

Предсједник Владе је забранио објављивање патријарховог говора, а из скраћене верзије текста објављеног у Политици није се могло закључити да је патријарх био против конкордата. Патријархова посланица је илегално штампана и дијељена као летак, под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“. И од тада до данас, по југословенском усуду аутоцензуре, посланица патријарха Варнаве се, како у националним ивјерским тако и у другим гласилима, објављује у скраћеним верзијама.

Када сам први пут прочитао посланицу патријарха Варнаве нијесам имао недоумица о узроцима патријархове смрти. Послије такве ријечи тешко је било избјећи чашу отрова у тадашњој Србији, умреженој у југословенко-ватикански, и систем свих могућих тајних и јавних друштава жуте, црвене и црне интернационале. Попут ријечи византијских светих царева и патријараха, посланица патријарха Варнаве против југословенског конкордатаспада у незамјенљива православна богословска али и политичка штива; као анализаисторијских геополитичких односа православља и римокатоличанства на Балкану; а прије свега као историјски примјер пастирског свједочења православног опредјељења и пута – подвига и жртве незамјенљивих личности епископа и свештеника Српске Цркве, страдалих у револуционарном пламену Другог свјетског рата и јасеновачком геноциду.

Саопштење

Да је патријарх Варнава умро од последица тровања свједочи саопштење ванредног Сабора СПЦ који се састао 25. јуна/8. јула:

Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се де сило то тровање, не зна се тачно.“

Доказ отровању као узроку патријархове смрти је и трагична судбина патријархове два рођена брата, који су из Пљеваља дошли у посјету болесном брату, а који су се по повратку у Пљевља нагло разбољели и послије једномјесечног боловања умрли, због чега су, боловања, били спријечени да присуствују сахрани брата.

Говор и посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha види ку свега овога ja незнам, како да вам честитам Нову Годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова Година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до триумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цео мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају пре свега окови на нашу јадну браћу Католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто око вати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све векове мука очувала у српском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овде против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст.

Ja чујем Уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради деце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

NIKOLA RIKANOVIĆ je osvojio prvu nagradu publike u Veneciji

It’s LIQUID International Contest | Second Edition 2012 – PUBLIC VOTE WINNER

It’s LIQUID Group, u saradnji sa International ArtExpo, s ponosom objavljuje pobednika- glas pulike i osvojenu nagradu Art rezidencija in Veneciji:

Nikola Rikanovic iz Srbije http://www.itsliquid.com/contest/

It’s LIQUID Group, in collaboration with International ArtExpo, is proud to announce the Public Vote Winner of an Art Residence in Venice:

Nikola Rikanovic from Serbia http://www.itsliquid.com/contest/

Das Gebet, Skulptur, It’s LIQUID Group, in Zusammenarbeit mit der International ArtExpo (Gewinner des Publukumspreises) Art Residence in Venedig, Italien

  • molitva

Kaplan Burović o Kadareu i о Albancima DISKUSIJA NA PORTALU SRPSKA POLITIKA

Тема: Kaplan Burovic o Kadareu i о Albancima
(зa мeceц дaнa прочитано 313 пута)

Послато: јун 26, 2012, 00:34: Ми веома мало знамо о правом етносу нације Албанаца у Албанији и „народа“ албанскога на Космету:
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=261&cl=32
(Na Webu magazin-tabloid je objavljeno djelo Ak. Burovića Ismail Kadare, najzad priznje albanske zločine nad Srbima.- I.Vuč.)

1219    Hvalimir
(Urednik sajta)

Одговор #1 послато: јун 26, 2012, 14:44: Ako neko dobro poznaje Albance, to je akademik Kaplan Burović. Rođen u Ulcinju kao Albanac, saznao da su njegovi preci bili Srbi, Burovići, za vreme Turaka se islamizirali i postali Resulbegovići, a onda se albanizovali i postali Resuli. Čovek se vraća svojoj pravoslavnoj veri predaka i starom prezimenu Burović.
Zbog svojih ubeđenja proveo 28 godina po albanskim zatvorima. Albaniju prolazio i uzduž i popreko.
Po njemu, Albanci su veštačka nacija. U samoj Albaniji, Albanaca ima oko 60%, a ostalo su Srbi, Grci i Vlasi. Među kosovskometohijskim Albancima, pravih Albanaca je oko 25%, a ostalo su islamizirani i albanizirani Srbi.
Zvonimir Trajkovic je dao preciznije podatke iz britanskih izvora.
http://www.srpskapolitika.com/diskusije/index.php?topic=1790.15
Tačno se zna koja su plemena u severnoj Albaniji srpskog, a koja albanskog porekla. Inače, slična je situacija i sa Turcima. Pravih Turaka ima samo 10% u Turskoj. Ostalo su poturčeni Kurdi, Jermeni, Srbi i Grci…

VUČIJAKOVIĆ (ne na portalu SRPSKA POLITIKA, već ovdje, na portalu GLAS DIJASPORE): -Akademik Burović nije rođen kao Albanac, već onako kako su se rađali i rađaju se i danas u Ulcinju svi Srbo-Crnogorci. Samo, dok se pravoslavni odgajaju u nacionalnom, srpsko-crnogorskom duhu, Ak. Burovića, kao dijete, sredina je nastojala da ga odgoji u muslimanskom duhu, a albanski okupatori – i u albanskom duhu. Zahvaljujući roditeljima, i ocu i majci, a posle rata i bratu, pukovniku JNA, on se od malena odgojio u jugoslovenskom duhu vremena.
Za vrijeme turske okupacije, muslimanizirao se samo grof. Miloš Burović, iz Perasta. Od njega potiču svi današnji Burovići muslimani, kao i Rizvanbegovići-Resulbegovići, kojih imamo u Crnoj Gori (Ulcinj), Hercegovini (Trebije, Stoc), Bosni (Sarajevo), Makedoniji, Turskoj, Srbiji (Sjenica-Čitluk), pa i u Beogradu. Svi ostali Burovići sačuvali su hrišćanstvo, pa ih danas imamo u Italiji kao katolike, u Argentini (kao grofovi), a u Čajniče, Begradu i Rusiji kao pravoslavni.
Nijedan Resulbegović, pa ni onaj koji je pošao putem albaniziranja, nije promjenio prezime u Resuli. Resuli je pseudonijm koji je upotrebljavao samo Ak. Burović i to – samo za djela koja je objavljivao na albanskom jeziku.
Ak. Burović se zvanično zvao Resulbegović sve do dana kada je službeno, u Ulcinju, zamjenio to prezime sa prezimenom svojih pradjedova BUROVIĆ. On je prvi Resulbegović koji je to učinio, dajući ovako pozitivni primjer svim muslimanima za put bratimljenja sa svojom braćom hrišćanima na nacionalnoj, a ne vjerskoj bazi. Upravo zato on se nije vratio hrišćanstvu, ni katoličanstvu svojih italijanskih i argentinskih grofova, niti pravoslavlju svojih beogradskih i ruskih rođaka Burovića. Ne zato što preferiše muslimansku vjeru, jer on nije ni musliman, već zato što je za njega nacionalnost i nauka vjera svih vjera. Jednom prilikom, kad su ga pitali koje je vjere, On je izjavio: “One koje je i Bog !”
Prije negoli u Albaniji, Akademik je tamnovao u Jugoslaviji kao disidentni književnik, autor disidentne poeme BOJANA, objavljena u Dubrovniku 1852. godine. U Albaniji je stigao, kao politički emigrant, pošto je izdržao jugoslovenski zatvor do poslednjeg dana.
Ne zbog svojih ubjeđenja i ne 28 godina zatvora, već 33 godina je izdržao, a zato što se nije složio sa albanskom falsifikovanom istorijom i – posebno – falsifikovanom stvarnošću, koju su prikazivali kao socijalističku, a u stvari je bila socijal-fašistička. Jeste – i zato što je to, njegovo hapšenje, zatražio od albanskih vlasti Josip Broz Tito, kao uslov za uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Albanijom na rang ambasada.
Još jedno: Nije nigdje i nikada Akademik Burović rekao da su Albanci “veštačka nacija” ! To je teza akademika, prof. dr Milutina Garašanina i njegovih kolega iz SANU, koja se eto, pripisuje Akademiku Buroviću, mislim ne bez loše namjere, jer se zna da je tu tezu Akademik Burović iskritikovao i dokazao da ne opstojava.
Na preporučenom portalu od Hvalimira, nađosmo:
Sajt SRPSKA POLITIKA
Цитат: „Hvalimir“- urednik sajta SRPSKA POLITIKA

Poštovani gospodine Trajkoviću,
Nedavno sam saznao za jednu izuzetnu ličnost sa naših prostora, Kaplana Burovića. Pretpostavljam da znate o kakvom se čoveku radi („Balkanski Mandela“). Ono što me posebno fascinira je razgolićavanje albanske nacije od strane čoveka koji je rođen kao Albanac, a koji je otkrio da su njegovi koreni zapravo srpski, poput recimo Ðorđa Skenderbega. Posle takvog saznanja on je vratio sebi staro srpsko porodično prezime i otvoreno govori o albanskoj naciji kao o veštačkoj naciji…
Prijateljski pozdrav (Hvalimir).

Gospodine Hvalimir,
Poznajem G. Kaplana Burovića i znam da je rođen kao Šiptar a ne Albanac (preciznije rečeno kao Arbanas) i da se vratio svojoj pravoslavnoj veri. Ali da ubuduće ne bi pravili greške na Kosovu i Metohiji ne žive Albanci već pretežno Šiptari.
Zvonimir Trajković – na sajtu SRPSKA POLITIKA, 11.12.2008.

VUČIJAKOVIĆ – Žalim, g. Zvonimire, ali Albanac, Arbanas i Šćipetar je ista stvar. Ovo vaše djeljenje Albanaca na Arbanase i Šćipetare ne služi vam na čast. Mora da nam ovim nešto drugo krijete. Kao da ne zvoni na mir, već na sherr (alb. “sva-đa”).

Nin Belov:
Одговор #2 послато: јун 28, 2012, 07:07: Kaplanu Buroviću svaka čast što je pronašao svoje korene, ali mi se ne dopada njegova teorija o dolasku Albanaca na ove prostore i njihovom širenju čak do današnje Rumunije i Bugarske, između ostalih stvari koje pominje…Jedna jako zanimljiva i poučna emisija (jedna od retkih na RTS-u, fenomenalnog autora Branka Stankovića) – evo ko ju je propustio:
http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/A1+1/939662/D1.html

VUČIJAKOVIĆ: Nino, izgleda da vi niste videli ni korice djelima Akademika Burovića. U negovim djelima nema ni riječi o tome što kažete da vam se ne dopada. Taj koji vam je to rekao, slagao vas je. Pročitajte samo njegovo kapitalno djelo KO SU ALBANCI?, pa ćete se odmah uvjeriti da su vas slagali, a da bi vas ovako upotrebili u njihovoj borbi protiv njega i njegovih albanoloških teza, sada svijetski usvojene, pa i od mnogih trezvenih Albanaca. Uvedene su i u wikipedije, i u enciklopedije.
Po Akademiku Buroviću (a i po mnogim drugim svjetski poznatim akademicima!), Albanci su stigli u današnju oblast Srednje Albanije Mat u IX vijeku naše ere.  Putujući od koljevke čovječanstva, preko Kavkaza, ruskih stepa, obalom Baltičkog mora sišli su u današnju Rumuniju, pa su 679. godine prešli Dunav i, preko Bugarske, dospjeli u Mat. Zatim iz Mata, naročito za vrijeme turske okupacije, proširili su se na sve strane – sve dokle ih danas srećemo, preko mora i preko okeana, kažu da su stigli i na mesec (!). Za njihovo prispeće na vrh Lovćena imamo dokumenat: Albanac je prvi digao kramp da ruši kapelu vladike Petra II Petrovića Njegoša. U to vreme, albanske vlasti, pošto su u zatvor Burelji izmučili glađu Akademika Burovića dotle da je, da izvinete – srao krv, dali su mu kramp i, za koru hljeba, ponudili su mu da proširi zatvor dograđivanjem novih prostorija, jer se broj političkih zatvorenika u Albaniji iz dana u dan povećavao. Tada im je ovaj “Šiptar” rekao: “Nisam došao iz Jugoslavije da gradim u Albaniji zatvore. Dajtemi kramp, pa ću vam ih i bez te kore hljeba srušiti do jednog! Kaplan Burović pristaje i da umire od gladi, ali nikako i da gradi zatvore!”
Pogledao-slušao sam od vas predloženu emisiju Branka Stankovića. Stvarno dobra, jako dobra. Ali treba da znate, Nino, da svi ti junaci, koji su intervistirani od Branka Stankovića, ne samo da su gradili zatvore u Albaniji, već – da ih je Enver Hodža pozvao da svjedoče pred sudom da je Akademik Burović narodni neprijatelj, iako ga nikada nisu vidjeli ni očima, niti pročitali ma što od njega – posvjedočili bi i kao papagali izrecitirali bi pred sudom ono što bi im esešovci (albanski udbaši!) usadili u glavi. Poslije smrti Envera Hodže i izlaska Ak. Burovića iz zatvora, posebno pošto su se i lično upoznali sa Akademikom, pa i pročitali koju njegovu knjigu, osmjeliše se da kažu da nisu Albanci, već Srbi, Crnogorci. Ako im skinete gaće, videćete da su svi dan-danas oškopljeni, jer im još nisu iznikla muda. A i njihovom presjedniku udruženja ! Ako ko hoće, spreman sam da im iznesem na javnost dokumenta da su dan-danas bez muda.

Пчелар
« Одговор #3 послато: јун 28, 2012, 13:37: »
Својевремено се водила полемика (сукоб) господина Каплана Буровића и господина Јована Деретића о пореклу Арбанаса, такође у ТАБЛОИДу. Господин Деретић сумња у добру намеру господина Буровића! Пресудио је господин проф. др. Драгољуб Петровић.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=241&cl=34
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=237&cl=39
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=239&cl=27
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=240&cl=34

Придружујем се честиткама господину Буровићу! Треба имати храброси, у његовом окружењу, у овом времену, вратити се Србским коренима. „Крв није вода“!

VUČIJAKOVIĆ: Pčelar je sigurno albanska protuha, neki Šćipetar bez navodnika! Njegova čestitka Buroviću nije ništa drugo do samo nastojanje da maskira i priktije svoju albansku facu, i to očito neprijateljsku ne samo prema Akademiku Buroviću, već i prema čitavom srpskom narodu.
Pogledajte samo pametnjakovića! Piše da Deretić sumnja u dobru namjeru Akademika Burovića, a prećutkuje istinu da ga Akademik Burović, svojim odgovorom, pobio u svim njego-vim pretendiranjima, pa ga demaskirao i kao notorno neupućenog u albanološke probleme do te mjere da ovaj Deretić, do polemike sa Akademikom Burovićem, nije znao ni da je albanski jezik SATEM !!!
Sa druge strane pretendira da je presudio spor dr. Dragoljub Petrović, prećutkujući istinu da je Akademik Burović demaskirao ovog „Dragoljuba“ kao albansku protuhu, koji ne samo što nije presudio spor, već je učinio sve od sebe da negira Akademika Burovića (bez naučnih obrazloženja-dokaza !), dok je Deretića (izjavljujući tobože da se slaže sa njim !), kako Akademik Burović kaže, išamarao s lijeva i s desna, pripremajući ga tako da kasnije (Pošto budu eliminirali ovi Albanci Akademika Burovića !) eliminiraju i njega, Deretića.
Izvolite pročitati odgovor, koji je Akademik Burović dao tom „Dragoljubu“ !
Izgleda nam neverovatno da urednik tog portala – SRPSKA POLITIKA – ne poznaje ovog PČELARA, da ne zna ko je i s čime se bavi. Ako ga do danas nije upoznao, neka se malo pomnije pozabavi njegovim „komentima“, pa će vidjeti da se taj Pčelar ne bavi srpskom politikom, već srpskom antipolitikom, očito u prilog albanskih falsifikatora i terorista. Ali, neće biti loše ako i sâm urednik ovog portala pogleda sebe u ogledalo ! Da mu pravo ime nije OSA?!
Da se zdravo vidimo „srpski političari“ na nekom drugom portalu i u nekojoj drugoj diskusiji !
Ilija VUČIJAKOVIĆ

УРАНИЈУМ НАМ ПРЕТИ, А МИ ЋУТИМО

Одштампај

УРАНИЈУМ НАМ ПРЕТИ, А МИ ЋУТИМО

in Подсећања / on 07/03/2013 at 7:24 pm /

nato bombardovanjШокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен

У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову средину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику “Вести”, америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.

Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП-у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику “Куријеу” (Le Courrier) под насловом “Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде”.

Роберт Парсонс ексклузивно за “Вести” сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених Нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и “фризирали” извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.

После 12 дана боравка у још увек бомбардованој СР Југославији, у мају 1999, где је био са мисијама других агенција из система УН, Бакари Канте је УНЕП-у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбардовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбрадованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади.

У извештају Бакари Кантеа пише да су због бомбардовања природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. У извештају се наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарда литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО-а. Додаје се да је бомбардовање и многих фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара. Резултат: Затрован је и Дунав.

Бакари Канте УНЕП

У осмом поглављу Кантеовог цензурисаног извештаја о загађењу, које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом, каже се: “Према расположивим подацима снаге НАТО-а употребиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара. Испаљивана је углавном из авиона типа “А-10″, као и крстарећих ракета “томахавк”. Ове ракете могу да пробију челик дебео 57 мм. Њихово пуњење је радиоактивно и сматра се да садрже уранијум 238, чија радијација износи око 3,4 Мбq. Уранијум припада групи токсичних елемената који улазе у другу групу радионуклеида веома високе токсичности. Ова врста муниције је нуклеарни отпад и његова употреба је веома опасна по здравље. Употреба ове муниције има ужасне последице по становништво јер поред телесних повреда проузрокује радиолошку контаминацију. Та контаминација има токсичне и радијацијске последице које узрокују канцер”. Извештај је упућен током маја 1999. године Генералном директору УНЕП-а Клаусу Топферу.

Канте даље наводи: “Приликом употребе оружја са осиромашеним уранијумом, односно експлозије, настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон. Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају севернозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни или ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој”.

ШВАЈЦАРЦИ ПЛАЋАЈУ ЗА ЋУТАЊЕ

Роберт Парсонс каже да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренео да је у јулу 1999. једна група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о последицама осиромашеног уранијума на Балкану, него оних које садржи забрањени Кантеов извештај, крајем маја исте године. (Њихово истраживање било је део активности дипломатске групе FOCUS коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка).

– Пошто је Швајцарска била та која је покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте – каже Роберт Парсонс.

Аутор забрањеног текста упозорава: “Радиолошка и хемијска контаминација не праве разлику између војног особља које употребљава те ракете, између циљева, територија, невиних цивила, медија, група које су тамо како би указале разне врсте помоћи, нити се та контаминација зауставља на државним рампама, нити је временски ограничена” И додаје да је време полураспада осиромашеног уранијума 4,5 милијарди година”.
Боравећи у Југославији у мају 1999. за време бомбардовања Канте је био живи сведок еколошке катастрофе. Он је записао о томе написао: “Озбиљна штета нанесена је човековој средини уништавањем нафтних рафинерија, нафтно-хемијског комплекса, хемијским и фабрикама вештачког ђубрива, фармацеутским и другим индустријским постројењима. Већ постојеће и потенцијалне последице сукоба тешке су по човекову околину и погађају углавном српски део СР Југославије. На Балкану би могли да буду у опасности како становништво тако и природа. Ако загађење пређе југословенску границу оно би могло да погоди и друге земље у региону. То такође може да закомпликује трагичну ситуацију избеглица у неким суседним земљама”, пише он у извештају који никад званично није објављен.

У цензурисаном извештају Бакари Канте је такође упозорио: “Бомбардовање НАТО-а догодило се у време сетве пољопривредних култура од животног значаја за становништво – кукуруза, сунцокрета, соје, шећера, шећерне репе и поврћа. Бачени осиромашени уранијум утицао је на квалитет ваздуха, тла, воде, што је имало, како дугорочно тако и краткорочно негативне последице по ланац исхране”.

“Насеља су најтеже погођена на Косову”, истиче Канте. Он закључује да “су различите врсте циљне међународне помоћи потребне” како би се СР Југославија суочила са последицама које је бомбардовање нанело како човековој средини тако и становништву.

ЛАЖИ ФУНКЦИОНЕРА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

Клаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, наредио је да се од јавности склоне сазнања о еколошкој катастрофи у Србији, без преседана у европској историји. Зашто је то учинио, лако је погодити.

ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ САКРИТИ: Роберт Парсонс

– Док је НАТО на све стране трубио о својој “хуманитарној интервенцији” извештај о коме је реч говорио је о еколошкој катастрофи, без преседана у европској историји – каже Парсонс.

Он подсећа да су у мају 1999. године представници различитих организација УН, међу којима и УНЕП, отишли у мисију у СР Југославију и да је након тога свака агенција осталима требало да пошаље свој извештај.

– Догодило се нешто необично – о извештају мисије УНЕП-а нико није говорио. Чим је предат тај је извештај класификован у УН и склоњен од јавности и вероватно завршио у седишту УНЕП-а у Најробију. Ниједна од хуманитарних организација у Женеви није била у току догађаја, па чак ни запослени у седишту УНЕП-а у Женеви – тврди Парсонс.

НА СРБИЈУ БАЧЕНО 9,45 ТОНА НУКЛЕАРНОГ ОТПАДА

– Добио сам извештај Бакари Кантеа од мог контакта из УНЕП-а. Он ми је дао шифру за употребу машине за фотокопирање и ја сам брзо одштампао тридесетак копија. Женевски “Курије” 17. јуна 1999. уступио ми је читаву страну и ја сам пренео све што се налазило у овом цензурисаном тексту – открива Парсонс.

Пошто су прочитале чланак у “Куријеу” агенције УН које су учествовале у мисији у СР Југославији обраћају се овом новинару уместо УН, тражећи да им пошаље читав Кантеов извештај јер су од УНЕП-а добиле непотпун текст. Затим је организована конференција за штампу на којој је наравно питао Клауса Топфера, генералног секретара УНЕП-а – зашто је Кантеов извештај склоњен од јавности. Топфер је одговорио да је извештај објављен и да ништа није сакривено. ”Ја сам онда рекао да је извештај објављен зато што сам га ја објавио” каже Парсонс. “Да. И у чему је проблем?”, питао је Топфер. Парсонс му је на то одговорио да је тиме лишио друге агенције извештаја Бакари Кантеа иако је мандат мисије УНЕП-а у СР Југославији захтевао да се тај текст свима пошаље. Топфер је на то одбрусио да су све агенције добиле копију извештаја. “Па наравно да су га добиле кад сам им га ја послао!”- успротивио се Парсонс, али је Топфер поновио: “Па добро, добили су извештај – у чему је проблем?”.

Клаус Топфер

Сећајући се ове неславне епизоде из хронике Уједињених нација, Парсонс додаје да је конференција за штампу, одржана у јуну 1999. у седишту УН у Женеви, трајала скоро сат времена и да је Топфер напустио салу мокар од зноја.

ИСЕКЛИ 72 СТРАНИЦЕ ТЕКСТА

“Првобитној верзији извештаја који је поднела Балканска радна група (БТФ), у завршном поглављу дугом 72 странице “одсечено” је 70 страница. Тај део објављен је накнадно на Интернету, али је требало знати где се налази. Требало је наћи сајт УНЕП-а, затим Балкан Таск Форце, а онда још две одреднице да би се дошло до тих 70 исечених страница које су објављене као анекс. Они који су читали званични извештај нису могли да знају да постоји део који недостаје и који је у анексу” – објашњава Роберт Парсонс И додаје: – Мислећи да га не чујем и не разумем рекао је на немачком свом сараднику: “Али они ми не верују.” Узвратио сам на немачком: “Наравно да вам не верујем. Лажете!”.

Парсонсов текст објављен у женевском “Куријеу” очигледно је изнервирао генералног директора УНЕП-а Клауса Топфера, али већих последица није било. Извештај Бакари Кантеа у целини је цензурисан и никада се није појавио на званичној интернет презентацији УН као да није ни постојао.

УНЕП је затим у јесен 1999. године основао Балканску радну групу – БТФ (Балканс Таск Форце) чији је задатак био да изради “дефинитивни извештај” о еколошким последицама бомбардовања. На чело ове групе именован је Пека Хависто, бивши фински министар екологије. Роберт Парсонс каже да су и у случају овог другог извештаја радиле цензорске маказе.

– Овај други извештај такође је преправљао Роберт Бисе (Роберт Бишет), портпарол и десна рука Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а – тврди Роберт Парсонс.

СМРТ ПО СРБИЈИ СЕЈАЛИ “ТЕХНИЧКОМ ГРЕШКОМ”

• Тек после великог притиска јавности Американци признали да је муниција пуњена “прљавим” уранијумом, најопаснијим по људе и околину.

Кад је дошао на чело Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да направи нови извештај о последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом током 1999. године, Пека Хаависто је довео још два Финца, Хенрика Слотеа и Пасиа Ринеа.

– Била је то заиста изванредна екипа која је схватила суштину ситуације у којој се нашла, а која може да се сведе на следеће: док су они желели да објаве истину, НАТО је хтео да је сакрије. Кад год су покушали нешто да истраже, нашли су на мети НАТО-а. УНЕП је дакле био под војним притисцима. Хаависто и његови сарадници размишљали су на следећи начин: “Уколико покушамо да урадимо посао како треба, бићемо смењени и истраживање ће бити заустављено. Боље је онда да урадимо нешто, да откријемо бар део истине” – објашњава Парсонс.

Захваљујући таквом начину рада Хаавистове екипе, управо је Балканска радна група у оквиру УНЕП-а била та која је 16. фебруара 2001. узбунила светску јавност објавивши да је на Косово бачен “прљави” уранијум. Тада је саопштено да је анализа 340 узорака тла, воде итд. показала присуство трансуранијумских елемената као У-236 и трагове плутонијума и фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две лабораторије – Шведски институт за радиолошку заштиту и Швајцарска лабораторија АЦ-Спеиз.

Не могавши да порекне присуство високотоксичног плутонијума, Клаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, покушао је да умири јавност добивши научно “покриће” за своје тврдње од швајцарске лабораторије АЦ -Спеитз.

“Према оцени швајцарске лабораторије АЦ-Спеиз ови најновији налази о саставу осиромашеног уранијума представљају небитне промене кад је реч о процени радиолошке ситуације и не треба да буду разлог за узбуњивање”, написао је Топфер у званичном саопштењу УНЕП-а од 16. фебруара 2000. године.

Извор: “Франкфуртске вести”, 14.12.2008.

3 Коментара

  1. Petrgovgrad

    ОВИ ПОДАЦИ СЕ КРИЈУ ДАЛЕКО ОД ОЧИЈУ ЈАВНОСТИ. НАЈ СРАМНИЈУ УЛОГУ У ТОМЕ ИМА САНУ. ЗАШТО НЕ ОБЈАВЕ РАДОВЕ НА ТУ ТЕМУ.
    ЗАШТО ГОРАН ЈЕШИЂ И ПАЈТИЋ НИСУ ПОЛСЛАЛИ НА АНАЛИЗУ ЗЕМЉИШТЕ ИЗ ОКОЛИНЕ РАФИНЕРИЈЕ ИЛИ САПАДИНА ФРУШКЕ ГОРЕ. СЕТИЛИ СУ СЕ ЗА МЛЕКО, А НИСУ ЗА УРАНИЈУМ. НЕСМЕЈУ ЈЕР ЈЕ ЊИХОВ ЛИДЕР ЗЛИКОВАЦ ЂИНЂИЧ АПЕЛОВАО КОД НАТО ДА НАМ ПОЈАЧАЈУ ДОЗУ.

  2. Pepa Pavlica

    užasno saznanje….i ja sam čula za mnoge slučajeve…..

  3. Srdjan Gajic

    Moj komsija Mija iz Niskog naselja Medosevac

Додај Коментар

Име (required)

Имејл (неће бити објављен) (required)

Вебсајт