Chemtrails – Vazdušni Aušvic nad Srbijom (Air Auschwitz)

POZIVNICA

POZIVNICA

Udruženje pisaca „Sedmica“ poziva sve ljubitelje pisane reči na promociju knjiga

PLAMEN JUŽNOG SUNCA“ Stanke Raičković Amon, pesnikinje iz Langgöns-a

i „ČEKAJUĆI PROLJEĆE“ Mirjane Ćalić Lukić, pesnikinje iz Frankfurta

Pomocija će se održati u subotu, 9. marta 2013. sa početkom u 20.00 časova

u Bürgerhaus Bornheim, Clubraum 2, Arnsburger Straße 24, 60385 Frankfurt

O knjigama će govorti Ruža Mijović i Ljubiša Simić

Program će voditi Aleksandar Saša Jovanović

* * ** * *

Nek ogrije sunce, zora se budi U Rimu na mostu ljubavi

Nek topli zrak ljubav širi Napisao si bajku našu

Na toj kamenoj rodnoj grudi Sve moje tuge zdrobio na mrvice

Da moju dušu uželjenu smiri… Njima smo u Veneciji hranili golobove

Stanka Raičković Amon A malo dalje sa Mosta uzdaha

Bacili prošlost u more…

Mirjana Ćalić Lukić

DOBRO DOŠLI!

Dačić: Lagalo se da je Kosovo naše – Komentar urednika GD

Nemoralno je i neprihvatljivo je pregovarati o bilo čemu sve dok se ne ustanovi šta je sa našim kidnapovanim narodom i šta je sa trgovinom organima! To je prvi korak koji treba da se rešava na tim pregovorima! Drugi korak je vraćanje izbeglog i proteranog naroda sa K/M a koje u stvari predstavlja većinu stanovništva na tom području. Dačić pregovara ne znajući ama baš nista skim, o čemu i čijim predstavnicima pregovara pa izgleda da nezna ni u čijim interesima to čini! Ma nezna se ni stvarni broj tih takozvanih albanskih stanovnika-Neutralnog popisa stanovništva na teritoriji K/M već odavno nije bilo. Prvo valda treba da se pregovara o osnovnim ljudskim pravima, povratku proteranih i životnim uslovima pa onda o svemu drugome! – DN

 

Kosovo | četvrtak 7.03.2013 | 13:39

Dačić: Lagalo se da je Kosovo naše

Izvor: Beta, NINBeograd — Predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić izjavio je da se deset godina lagalo da je Kosovo naše i da je to čak ozvaničeno i Ustavom.

Beta, arhiva
Beta, arhiva

„Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak i ozvaničeno i Ustavom. Danas, taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže. Predsednik Srbije ne može na Kosovo. Ni predsednik Vlade. Ni ministri. Ni policija. Ni vojska“, rekao je Dačić za nedeljnik NIN.

U autorskom tekstu povodom deset godina od ubistva Zorana Đinđića, Dačić je naveo da je Kosovo gotovo deset godina bilo tabu tema i da o tome, zvanično, niko nije smeo da kaže istinu. Po rečima Dačića, Srbima je dozvoljeno da samo – napuste Kosovo. „Toliko je ono naše i toliko na njemu važi naš Ustav i naši zakoni“, ocenio je Dačić.

Premijer je ukazao da Srbiju čeka nedovršen posao definisanja sopstvenog prostora, uspostavljanja stvarnih državnih granica, kao i pokušaj da se od Kosova, pre svega za Srbe koji tamo žive, spase što se spasti može, i obezbedi im normalan, bezbedan život i jasnu budućnost.

„Na taj način, i samo na taj način, i Srbija će imati budućnost“, ocenio je Dačić.

Agencija Rojters ocenila je da je Dačićeva izjava najnoviji znak da je Beograd napravio istorijski zaokret u žurbi da osigura pregovore o prijemu Srbije u Evropsku uniju.

Rojters je naveo da Srbija ne priznaje Kosovo, ali je pod pritiskom da poboljša odnose sa svojom bivšom pokrajinom da bi EU „dala zeleno svetlo“ za pristupne pregovore i da bi preko potrebnim stranim investitorima poslala važnu poruku o svojoj stabilnosti.

Severni, srpski deo teritorije Kosova je sada u centru pregovora koji se vode uz posredovanje EU između Dačića i njegovog kosovskog kolege, bivšeg gerilskog komandanta Hašima Tačija, koji se nastavljaju 20. marta u Briselu, podsetio je Rojters.

Хуго Чавез – Човек који је основао суд и за злочине Америке над Србима (Видео)

Објављено: 6. март 2013.

Хуго Чавез – Човек који је основао суд и за злочине Америке над Србима (Видео)

(pravda.ru, srpskizurnal.com)
Чавез  директно оптужује Запад за „светску диктатуру“ која некажњено одлучује и мења судбину остатка света.

Сви који се не уклапају у западни модел, по њему ризикују „намештени“ судски процес. Он посебно наводи пример српског председника Милошевића, који је по Чавезовим речима само бранио интересе своје отаџбине, и обрачунавао се са сепаратистима који су били у служби Брисела и Вашингтона. Његову смрт у Хагу описује као веома сумњиву и вероватно режирану.

Венецуелански председник посебно наглашава чињеницу да је од стране ЕУ и САД отворена сезона лова на Србе, и да њихов број у Хашком казамату превазилази број свих других етничких група са Балкана заједно. Чавез каже да није џабе израз „хашка правда“- у свету постао синоним за неправду.

Чавез потом прави аналогију између Србије и Судана, где такође сепаратисти који уживају „сваку“ подршку Запада врше терористичке акте, покушавајући да „поцепају“ земљу, да би се Запад дочепао суданских нафтоносних извора. И у овом случају, као и у случају Србије, САД и ЕУ се користи инструментом Хашког Трибунала, да би се ослободио суданског председника Омара Ал Башира, територијално раскомадао Судан и уз помоћ „суданских шиптара“, дочепао суданског „црног злата“.

Чавезу је јасно, да ће се Венецуела, која је један од задњих економски снажних и богатих нафтом, независних режима у свету, наћи на директном удару неоколонијалне Америке и предаторских западних корпорација. Из тог разлога он није губио време у промоцији ове своје иницијативе, тако да је Јужно Америчка Унија већ изгласала конституциони документ, којим се оснива Јужно Амерички међународни Трибунал и Комисија за људска права.

Нико озбиљан не очекује да ће Чавез успети да „доведе“ бивше америчке председнике Буша и Клинтона и суди им за ратне злочине почињене у Ираку и бившој Југославији, тим пре што ће прву председавајућу функцију по принципу ротације (абецедном редоследу) припасти про-америчком Колумбијском режиму. Али се зато очекује да ће се овај Трибунал дочепати многих других злочинаца, који још слободно роваре по свету. Од њих многи живе у Јужној Америци.

Зато би било веома важно да овај српски режим, ако у њему има ишта српско, успостави контакт са ново-основаним Јужно Америчким трибуналом, и достави списак и документацију о ратним злочинцима над српским народом, не само у овим последњим ратовима, већ и претходним. Тим пре, што данас још увек постоје живи усташки ратни злочинци, који су после Другог светског рата пронашли уточиште у неким земљама Јужне Америке.

ХИЉАДЕ СРПСКИХ ЖЕНА БИЛО У МУСЛИМАНСКИМ И ХРВАТСКИМ ЗАТВОРИМА

Датум и вријеме објављивања: 7.3.2013 11:02

ХИЉАДЕ СРПСКИХ ЖЕНА БИЛО У МУСЛИМАНСКИМ И ХРВАТСКИМ ЗАТВОРИМА

Циљеви Удружења жена жртава рата Републике Српске су: да буде сачињена комплетна и тачна евиденција жена жртава, те да се потпуно обезбиједе и унаприједе њихова материјална, социјална, здравствена и друга права, као и накнада предвиђена законима….

tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/silos.jpg

Приредио: Миломир САВИЋ

БАЊАЛУКА, 7. МАРТА /СРНА/ – У Републици Српској постоји неколико хиљада жена српске националности које су током рата у муслиманским и хрватским затворима и логорима биле изложене стравичном мучењу, силовању, те невиђеним врстама психо-физичких тротура, истиче предсједник Удружења жена жртава рата Српске Божица Живковић – Рајилић.

„Седамнаест година након завршетка рата на стотине српских жена контактирало је и учланило се у наше удружење с намјером да коначно кажу истину и јавно проговоре о стравичним мучењима и злостављањима које су преживјеле у муслиманским и хрватским затворима“, истиче Живковићева у интервјуу Срни.

Циљ Удружења јесте да се коначно чује истина и глас тих жена, да оне јасно кажу да је то био грађански рат и да не постоје само бошњачке жртве, већ да сваки народ у БиХ има своје жртве рата.

Живковићева наглашава да ће Удружење истрајати да се утврди одговорност за злочине почињене над женама и да се досљедније води поступак утврђивања одговорности за страдање сваке жене жртве рата.

Циљеви су: да буде сачињена потпуна и тачна евиденција жена жртава рата, те да се потпуно обезбиједе и унаприједе њихова материјална, социјална, здравствена и друга права, као и накнада предвиђена законима и другим важећим прописима.

Такође, циљеви оснивања Удружења су очување Републике Српске у оквирима уставних надлежности и територијалних оквира и заштита националних интереса српског народа.

Божица Живковић – Рајилић, која је прије рата као наставник историје и географије радила у основној школи у муслиманском селу Подрашје надомак Сребреника, код Тузле, није ни слутила да ће прве комшије муслимани покушати да је убију на кућном прагу у измишљеној завјери да је „била шпијун Војске Републике Српске и да је имала радио-станицу у стану“.

Њена голгота почиње 11.јула 1992. године, када је, према наређењу тадашњег команданта муслиманске бригаде из Сребреника, чије име није жељела да помиње, по њу дошла муслиманска цивилна полиција у српско село Јасеница с намјером да је води у њен стан у Подрашје.

Живковићева свједочи да су тада увече у њен стан дошла тројица старијих муслимана са пушкама, тврдећи да су из кризног штаба села, с намјером да је убију. Онда је њен стан обијен и демолиран.

„Од сигурне смрти спасио ме тада ефендија, који ме одвео код себе у стан, јер је чуо да су ми пријетили да ће ме убити и казивали ми како ни српско уво не желе видјети у селу“, каже Живковићева.

Према њеним ријечима, сутрадан, 12. јула 1992.године, по њу долази војна полиција Армије БиХ ради одвођења на информативни разговор у Основну школу „Мехмед Ибрахимовић“ у Сребренику, али се њеном хапшењу противи ефендија који, да би је заштитио, пристаје да са њом иде на разговор у полицију.

У поменутој основној школи била је смјештена војна полиција Армије БиХ, која је – како каже – испитивала и злостављала на стотине ухапшених српских жена и мушкараца.

„Ефендију су одвели на једну страну, а мене на другу у канцеларије гдје су ме испитивали, премлаћивали, избили ми зубе, сломили вилицу и психички злостављали“, свједочи Живковићева.

Питали су је шта ради ту, псовали јој „мајку четничку“, пријетили пиштољем, бомбом, ножем, обарали је вукући за косу, тукли.. Једноставно, то је био прави пакао.

„Молила сам Бога да ме убију да се не бих на мени иживљавали“, присјећа се преживјелих страхота. Она свједочи да до тада није вјеровала у Бога, али је, док су је тукли чизмама, завршила молитву „Оче наш“, а онда је батињање, као по нечијој заповијести, одмах престало.

Божица Живковић – Рајилић наводи да је од тада сигурна да је њу само Бог спасио од сигурне смрти.

Њена голгота настављена је након испитивања у војној полицији, када је смјештена у затвор у једну приватну кућу у Сребренику са два брата – Жарком и Рајком Рајичевићем – родом из Кобаша код Српца, који су прије рата у том градићу радили као наставници.

„У тој кући били смо смјештени на спрату, а у приземљу су нас чувале муслиманске жене. Нисмо имали гријање, храну, лијекове, више смо били гладни и исцрпљивали су нас свјесно с намјером да помремо од глади“, свједочи Живковићева.

Каже да је тада често помишљала да се вјешањем убије, јер су јој досадили зима, глад и прљавштина у кући.

„Ипак, у мени је превладао разум да одустанем од таквог плана, прије свега јер сам хришћанка која би сигурно починила смртни гријех ако би себи одузела живот на правди Бога, јер ништа нисам крива, једино што сам Српкиња и што су муслимани тада гајили патолошку мржњу према Србима и свему што је српско“, наглашава Живковићева.

Она свједочи да им је тајно храну достављала у кућу једна жена хрватске националности, чије име није жељела да открије, која их је случајно открила у кућном притвору, јер су се њена дјеца играла испред куће у којој су били затворени.

„Хрватица ми је помогла да дођем у контакт са полицијом у Сребренику и до радио-аматера, уз чију сам помоћ успоставила везу са мојом породицом у Новој Тополи и тадашњом Комисијом за размјену ратних заробљеника Републике Српске“, казује Божица.

Према њеним ријечима, муслиманска страна је више од пет мјесеци свјесно вршила опструкцију размјене, лансирајући лажну причу да она нормално живи и ради у Сребренику и да намјерава да се уда за неког муслимана.

„Никада нисам била срећнија у животу него на дан када сам коначно размијењена у Бијељини и стигла кући у Нову Тополу, гдје ме дочекало више од 1.500 људи, чланова породице, родбине, комшија и пријатеља – који су дошли да ме поздраве и охрабре“, закључује Божица Живковић –
Рајилић.

Извор: срна

Револуционарна метода руских лекара у лечењу периферних нерава

Револуционарна метода руских лекара у лечењу периферних нерава

Posted by / In ЗДРАВЉЕ И ЕКОЛОГИЈА, здравство / March 6, 2013

00

Оцени

Руски ноу-хау у лечењу нерава

06.03.2013.
Извор: Глас Русије
У главном граду Татарстана почели су да раде операције по новој јединственој методици. Пацијентима са исхемијском болешћу доњих екстремитета, са повређеним периферним нервима у крвним судовима више није потребно да пролазе дуготрајан курс лечења. Покретност зглобова и осетљивост се враћа већ за пар месеци. Операција се своди на једњу ињекцију и траје највише сат времена. Зато се период опоравка смањује неколико пута. Спас од инвалидности за људе са болесним екстремитетима постале су ћелије масти.

akson

Технологија операције у републичкој клиничкој болници је следећа: пацијенту узимају фрагмент масног ткива, у лабораторији извлаче ћелијски концентрат и истог дана га убацују у оштећени део. Операција траје највише сат времена. Концентрат ради као својеврсна фабрика – он издваја биолошки активне супстанце за брзу обнову организма.

То је нови феномен у лечењу периферног нерва. Ни у Русији, ни у иностранству нема истраживања на ову тему. За лечење сличних повреда и болести у свету се користе матичне ћелије. У Татарстану су одлучили да размишљају шире. У концентрату који се издваја из масног ткива састоје се не само матичне ћелије. У томе је и новина и тајна успеха. Он не изазива одбацивање, алергијске реакције, не води ка појави рака.

У републици ефекат је истражен на 50 пацијената. Резултати су зачудили стручњаке. У тој технологији се не врше додатне манипулације са матичним ћелијама, зато што су оне биолошки сасвим безбедне. На крају ћелијски концентрат живог ткива буквално подиже на ноге пацијенте који се више нису надали да ће ходати сигурно. А они којима су прсти били непокретни и неосетљиви после чудо-ињекције могу чврсто да стегну лекару руку.

Олга Соболевска / Глас Русије