MOM GRADU I PRVOJ LJUBAVI, iz knjige PESME I POEME – autor, Dušan Nonković

MOM GRADU I PRVOJ LJUBAVI

MOM GRADU I PRVOJ LJUBAVI

Posvećeno
streljanim andjelima
NAMENJENO
MOM GRADU I
PRVOJ LJUBAVI
Moj susret stobom
beše susret sred žege
bosonogim koracima,
susret sa prolećem
a bila je žega
do bola
usijana zemlja
Da beše očajna žega
i mene bosonoga
žednoga života
prolećnih mirisa
svežeg vazduha
procvetalog cveća
a pržila je zvezda
Lutao sam stazama
prašnjavim putevima
dok su konji vukli kola
puna užarenog peska
Pod teretom kopita
šikljala je prašina
poput sivih oblaka
dizala se nebesima
da bi se svaki put
uvek iznova slegala
i sve tiho prekrila
bojama pepela
A ja,
a ja duše pune života
bezazlenom radosti
trčao sam bosonog
u susret tebi
Saplitaose padao
grlio, ponovo se dizao
i dalje koračao kao
da ništa nije bilo
A bila je žega
prašina beše vrela
asfalt užaren mekan
nebo puno zvezda
a padala je kiša
A ja sam bosonog
koračao
ruku raširenih
u susret tebi, trčao
rodni grade
mog prvog koraka
sreće tuge i bola
Subotico moja
Beše žestoka vrućina
dok sam bos koračao
kroz paklenu žegu
santama leda
moga mladoga života
Asfalt beše tako mekan
a pesak tako vreo
dok sam korakom
po korak koračao
i samo tako malo hteo
Staza beše kratka
A duga
kao da ne imade kraja
a bila je i takva, kratka
bosonogim koracima
neizmerno dugačka
i tim nežnim tabanima
što hodaše
po suncu i kiši
da ih u naručje primi
ovaj grad u prašini
Lutah
prašnjavim ulicama
mekoga asfalta
užarenog peska
mojega rodnoga grada
i beše mi malo kojeg
koraka žao i ako
beše asfalt mekan
a pesak ko pakao vreo
a ja bez cipela, bosonog
Svakoga jutra
na putu kišnom
do škole nam istom
žurih se žustro
da bi je do škole
redovno
svakog jutra stigao
A nisam joj nikada
ama baš nikada rekao
koliko mi je draga
koliko je volim
i koliko mi je, do
njenog osmeha stalo
te devojčice Zlate
grada Subotice zlatne
po mene tako uklete
prašinom zamagljene
pa ipak toliko mi mile
Ćutke smo išli
jedno kraj drugog
a tako sam je voleo
i hteo
reći tako mnogo
a ja joj nisam
ni reči reći mogo
nikako nisam
izgubiti hteo
prijateljstvo njeno
možda bi je nešto
uvrediti moglo
Kišobrana nisam imao
a pod njen nisam hteo
da joj ni kap kiše
rame ne dotakne
Išli smo tako nemo
utabanim stazama
svakoga jutra
ona ko princeza vesela
a ja sretan i tužan
odrpan ko prosjak
Ko slepac bosonog
zaslepljen dobrotom
i lepotom njenom
bejah nem, zasenjen
princezom mojom
bila je lepa
bila je prelepa
ta moja princeza
Padala je kiša
a bila je žega
usred proleća
cvetale su trešnje
zumbuli i lale
A bila je žega
kiše su padale
i iz vedra neba
a ona tako nežna
koračala je
iz koraka u korak
sa mojim
bosonogim nogama
Kiša je padala a ona
ona je bila tako vedra
mila draga
poput sunca nasmejana
jednostavno
bila je moja cela sreća
i ako je bila žega
a zvezda
neumoljivo pekla
I u crkvu sam išao
da bi pevao i ako mi
do pevanja nije bilo
samo da bi je tako
prekoputa mene
kraj altara gledao
U mirisu tamjana
i sjaju sveća
beše mi lepša
i od samog andjela
Žega je bila velika
a asfalt tako mekan
ulice tako prašne
a voće a voće tako
lepo i slatko
breskve tako sočne
a šljive tako plave
kajsije rumene
gunje tako mirisne
a groždje a groždje…
a ja toga svega
beše željan i žedan
Naše utabane staze
nisu se nikad dotakle
niti ikad ukrstile
a moja me odvede
daleko od nje
i voljenog grada
moje Subotice
u grad bez prašine
bez mekanog asfalta
gde ne beše peska
niti nesnošljive žege
u kom sve zeleno beše
I voće zeleno beše
više kiselo nego slatko
bilo ga je na izobilj mnogo
bez mirisa i slasi ali zato
nisam više bio bosonog
a grad beše pun zelenila
puteva od čvrstog asfalta
bez prašine i bez sunca
a i bez plavetnila neba
kiše su više i duže padale
a dani a dani behu sivi
Tri decenije kasnije
izglancanih cipela
u svečanom odelu
nadjoh se iznova
u rodnom gradu
Neke devize, marke
razmeniti htedoh
i udjoh tako u banku
moga grada na korzu
Sa one strane šaltera
sedela je jedna
prijatnog, nežnog izgleda
veselih očiju dobroćudna
okrugla nasmejana, žena
Za čudo, začudjeno izustih
Zlato, dali si stvarno to ti?
Nasmejana veselih očiju
ista kao tada u vreme žege
i mekog asfalta, reče
ja bih tebe prepoznala
u svako doba noći i dana
A ja sam tada mislio
da je nisam vredan bio
i opet kao nekada
nem posta
i ne reče joj ni sada
koliko mi je bila
i ostala draga
I opet ko tada
ne nadjoh snage
da joj kažem
da se ništa promenila nije
od osnovne škole pa sve
do ovog susreta
u banki našeg prašnjavog
ali nama lepoga
i miloga grada
bio sam srećan
kako tada
sa deset godina, tako i sada
Dok pišem ove stihove
sećanja davnih, mladosti čedne
mislima punih ljubavi predivne
stiže mi vest neverovatna
da je neko u zemlji Americi
super sili što silom ili milom
svim državama sveta
nameće svoje vrednosti,
da je neko iz vatrenog oružja
izrešetao i pobio
dvadeset takvih andjela
devojčica i dečaka
u školskim klupama
Pita me moj razum ljudski,
zar su to plodovi tih vrednosti !?
zar su tamo ti vladari zaboravili
da je ljubav jača od nasilja
od svakog vatrenog oružja
da je ona ta koja život stvara
i ta koja ga bolje čuva
od svakog snajpera
svakoga metka
i od svakog mitraljeza
Zar nisu više svesni
da narod koji ljubav gubi
da gubi i sebe,
ni puška ga neće spasiti moći
od svoje sobstvene zlobe i propasti
o, gde će im samo kraj biti
kad im je sila, nasilje i puška
status i simbol svega pa i života
Dok razum pita plače mi duša
u nemom vrisku tuge i bola
dok se misao gnusi i gruša
na podu sa prosutom krvi
more me misli da nikada ta deca
neće moći lepu reč čuti
stihove o ljubavi pevati
pesme slušati žudeti voleti
o ljubavi sanjati
životu u susret potrčati
Dušan Nonković-Teodo 36 Kommentare
Advertisements

Eine Antwort

  1. ОДЛУТАШЕ МИСЛИ МОЈЕ

    Одлуташе мисли моје
    док сутон сунце,
    иза космајских брда,
    задње златне и пурпурне
    хаљине навлачи,
    а пун месец својим велом
    провидне, сјајне сребрне,
    са истом том све превлачи,
    одлуташе мисли моје
    у давно преживело детињство
    шетају оним кривудавим,
    зараслим и изгубљеним
    стазицама мог детињства
    много се тога овде променило
    ал‘ слика у мени до некле је иста.

    Вечерњи зраци све то запљускују
    чује се ко` да Космај пева
    мирис раног пролећа
    може и да ме распамети,
    у мекој зеленој трави крај мене
    чује се песма – то је мала шева,
    ал` на овим стазицама ја нећу
    срести блиска, драга, и позната лица,
    то су сада за мене непознати
    и по неки доброћудни пас, луталица.

    Сви, који су ми нешто значили
    давно су некуда отишли
    у многим, старим, тајновитим кућама
    не станује нико, давно су нестали,
    ни написа нема да о прошлости говори,
    да су нови власници и они престали,
    наслеђено да одржавају
    као да су и они издали,
    све је друачије, стрми и уски путеви
    све до празне школе моје су зарасли
    нико ми се не радује и нико не види
    ову окамењену – стврднуту тугу
    што се увукла и тиња у мени.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: