Tijana Trklja – srednjoškolka koja svojim perom brani srpski jezik u Crnoj Gori

Bileća, Kultura — Mart 1, 2013 u 11:40 am – Pregledano: 3050 puta

Tijana Trklja – srednjoškolka koja svojim perom brani srpski jezik u Crnoj Gori

od

AAA » A+ | A-

Za Tijanu Trklju, učenicu trećeg razreda bilećke gimnazije „Golub Kureš”, ovih se dana čulo i u Crnoj Gori. Pet njenih pjesama objavljeno je u časopisu za srpski jezik, književnost i kulturu „Slovo“, koji čuva duhovno i kulturno naslijeđe stvoreno na srpskom jeziku u Crnoj Gori u okolnostima pokušaja njegovog isključenja iz obrazovnog sistema ove zemlje. Tako se, zajedno sa preko 500 najznačajnijih naučnika iz raznih oblasti, književnika i drugih stvaralaca, u ovom časopisu našla i Tijana.

Tijana sa Matijom Bećkovićem

Tijana sa Matijom Bećkovićem

Tijana i VedranObjavljene su joj pjesme: Oprosti, Lazare (posvećena knezu Lazaru), Istina, Zaklinjem vas, kamene kuće, Trebišnjica,  te Trešnje đeda Rada.

Tijana kaže da je više nego ponosna što se Vedran Matović, koji je glavni urednik ovog časopisa, zainteresovao za njene radove i objavio ih.

– Drago mi je što će čitaoci „Slova” imati priliku da upoznaju moju Hercegovinu kroz moje pjesme. Tako mogu prošetati kamenim ulicama ili obalom Trebišnjice, osjetiti miris trešanja moga odavno preminuloga đeda Rada i u beharu tih trešanja, koje tako čudesno cvjetaju samo u Mirilovićima, naći poruke i želje koje đed šalje unucima – objašnjava Tijana.

Pjesme Istina i Oprosti, Lazare, inspirisane su religijom, za koju autorka kaže da je u stvari bila pokretač njenog pjesničkog stvaralaštva.

– Prilikom jednog odlaska u naš Saborni hram, pitala sam se šta se to desi u čovjekovom životu što ga motiviše da piše, ne sluteći da će meni Bog poslati baš ovaj dar. Zato se trudim da u svojim radovima šaljem poruku o neizmjernoj Božijoj ljubavi – ističe Tijana.

Vedrana Matovića upoznala je na promociji njegove knjige “Noć dugih makaza” u Bileći, a o njenoj poeziji napisao je komentar na kome bi joj pozavidile mnoge kolege.

Na izlozbi– Redakcija „Slova” nije se, ni za trenutak, dvoumila da li će objaviti stihove Tijane Trklje. Slojevitost misli, snaga emocije i zrelost poetskog iskaza ove mlade pjesnikinje daleko nadilaze nivo srednjoškolskog pjesništva. Dvoumili smo se jedino oko toga da li da ih propratimo napomenom da se radi o autoru koji je učenik bilećke gimnazije. Ipak, odustali smo upravo zato što smo smatrali da je ova poezija toliko zrela da može, bez ikakvih ograda i uslovljavanja, stati u red naših najozbiljnijih pjesnika – piše Matović.

Tijana kaže da riječi svakoga dana nastaju, umiru, a nekada i gube pravo značenje, pa treba biti pažljiv sa ogrubjelom i oporom stvarnosti koja nas okružuje, promišljati doživljaje i bojiti ih sopstvenim senzibilitetom, a onda sve to pretočiti u poeziju,  koja, prije svega, počiva na ljubavi.

Pjesma Oprosti, Lazare nagrađena je prošle godine od Ministarstva prosvjete i nauke republike Srbije, a velika inspiracija za Tijanino stvaralaštvo su, kako kaže, djela Puškina, Dučića, Crnjanskoga, Disa… Osim pisanja, bavi se slikanjem i fotografijom, član je nekoliko kulturno-umjetničkih društava, a uskoro će objaviti i svoj prvi zbornik pjesama.

Sada znam ko sam i šta sam,
Odakle sam gdje mi je kolijevka.
Sada znam da sam pričešćena
Hercegovka,
Kosovka djevojka.
Sada znam šta je plamen voštanice svijeće,
Sada znam šta je Golub i zašto pod nebeski svod dolijeće.
Sada znam da je moja zemlja Sveta.
Sada znam čestiti kneže,
da na kostima palih junaka
prostor srpske zemlje se kreće.
Sada znam da na svakome koraku
Lik svetitelja nas susreće.
Sada znam šta je pričest i rštenje za moj rod.
Sada znam šta je tajna postata tvog.

(odlomak iz pjesme “Oprosti, Lazare”)

Jelena Denda za portal Moja Hercegovina

Aкција у Суботици – прикупљање потписа за разрешење Владе

Aкција у Суботици – прикупљање потписа за разрешење Владе

Тражимо, ради очувања суверенитета и целовитости Р. Србије, ради слободе и напретка народа у миру, да Народна скупштина, без одлагања, у складу с Уставом, разреши државних положаја и функција председника Републике Томислава НИКОЛИЋА и све чланове ВЛАДЕ, и да распише, а да њен орган Републичка изборна комисија спроведе поштено, по Уставу, опште, равноправне и слободне изборе на целој територији Републике Србије.

1 / 10
Dusan 3

Суботица – Душан М. Стојановић прикупља потписе за разрешење владе

______________
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ЈАВНО ПОТПИСИВАЊЕ ЗА РАЗРЕШЕЊА И ОПШТЕ ИЗБОРЕ

Tags: , ,

No comments

Be the first one to leave a comment.

Post a Comment

Name required E-Mail required Website

Trenutak Istine – Maja Markovic – Tv Pink

http://www.youtube.com/watch?v=gbCFQWIEwnI

SRBI – NE ZALUDJUJTE SE!!! U EU

SRBI – NE ZALUDJUJTE SE!!! U EU – nema nikakvih proizvoda iz Poljske, Litvanije, Ceske, Slovacke, Slovenije, Hrvatske. Madjarska ponekad prodaje paprike u samoposlugama! UCENA = adekvatno formulisanje (umesto blage reci „условљава „)http://srbinaokup.info/?p=7169#comment-1980

Европска унија условљава Украјину и Србију | Срби на Окуп

srbinaokup.info

Украјина сматра да би јој улазак у Царинску унију коју чине Русија, Белорусија и Казахстан, донео велику корист због тога што би у том случају плаћала руски гас по повлашћеној и много мањој цени, за разлику од садашње, неупоредиво веће, тржишне цене. И Русија сматра да би у Царинској унији Украјина…
Gefällt mir · · Beitrag folgen · Teilen · vor 8 Minuten

Амбасадор САД Кирби: „Немам намеру да се извињавам што смо вас бомбардовали“

Одштампај

Амбасадор САД Кирби: „Немам намеру да се извињавам што смо вас бомбардовали“

in Србија / on 02/03/2013 at 9:14 am /

majkl kirbi ambasador sadБеоград – Мајкл Кирби, амбасадор САД у Србији, боравио је на Правном факултету у Београду. Један студент је одлучио да му постави пар питања и то све опише.

Амерички амбасадор гост Правног факултета. Моје одушевљење на врхунцу. Знао сам да ћу имати право на само једно питање и дуго сам размишљао које би било најинтересантније – Косово, односи са Русијом, Јужни ток, улога САД у ратовима деведесетих…

Много питања на која нисам очекивао директан одговор, али пар непријатних секунди тишине између мог питања и почетка његовог одговора би ме сасвим задовољили. Кратко представљање и представа почиње. Из џепа вади мини верзију Декларације о независности и оловку – „његово најјаче оружје“. Први у низу трикова, који треба да нам укаже на то како Америка има историју, да се он држи традиције и дипломатије, мирног решења сукоба.

Почиње прича о корупцији као највећем проблему друштва и о будућности Србије. Рекао нам је да је на факултет дошао, између осталог, због позива првог потпредседника Владе, Александра Вучића. Нови трик у покушају да омекша атмосферу у сали, позива се на име тренутно најпопуларнијег политичара у Србији. Све иде као у уџбенику, атмосфера лагано постаје пријатнија.

Као искусни дипломата, схвата да је време за следећи корак – персонализација. Прича о својој породици, ћеркама које студирају, о високој школарини, покушава да наведе студенте да се идентификују са њим кроз заједнички проблем, да га посматрају као обичног човека са којим имају много тога заједничког. Углавном успева у својој намери.

Има ли питања?

Тишина у сали, чека се ко ће први. Знам да би ми било боље да сачекам да неко други започне, да бих могао да ловим готово извесне логичке грешке у његовом одговору и непознавање проблема, међутим… Устајем, представљам се и још увек не знам које је питање најзанимљивије. Решавам се за прво са списка:

„Ваша екселенцијо, специјални изасланик Била Клинтона за Балкан, Роберт Гелбард, је изјавио да је ‘Ослободилачка војска Косова, без икаквих питања, терористичка организација’. САД су данас лидер у борби против тероризма. Молим Вас, објасните нам како је могуће да Влада САД подржава бивше терористе?“

Осмех пада са његовог лица, озбиљан поглед према мени. Свој осмех не могу да сакријем, гледам га још озбиљније, схватам да ово није очекивао и да је питање одлично.

„Знате, са данашње тачке гледишта, и очеви америчке нације су терористи…“ Опет мала пауза, па исправка. Објашњава како су они устали против поретка, против своје дотадашње државе, али су били спремни да промене свет.

„Са становишта САД, и људи који су сада на власти у Србији су се бавили тероризмом“.

Није му жао

Е, ово је већ неумесно. Поредити легалну и легитимну државну власт међународно признате државе са терористичким бандама које убијају поштаре, цивиле и дижу у ваздух ректора универзитета у Приштини? Да ли је могуће да један дипломата ово изјављује? Зна ли он, као представник водеће земље у рату против тероризма, шта је тероризам?

Наставак приче о томе како је Србија радила неке лоше ствари, како је бомбардована, како је изгубила рат и територију, али да Срби треба да гледају у БУДУЋНОСТ, не у прошлост. Треба да решавају проблем економије, незапослености, корупције, а не Косова.

Ово је врло битан тренутак. Одговор на моје питање се продужио десетак минута, али желудац ми не дозвољава да вам пишем више о томе како нам је објашњавао да је бомбардовање исправна одлука, слагали се ми са тим или не(!) и како се никоме неће извињавати за то и да му није жао. Порицање права на прошлост Србима није једнако применио на своју државу, када му је колега поставио питање о могућој сецесији Тексаса.

„Знате, ми не живимо у земљи бајки“

Дакле, Тексас је друга прича, то је оно што на почетку треба да схватимо. Тексас је јужна америчка покрајина, а не јужна српска и ту никаква прича о сецесији не долази у обзир, а питање је врло безобразно, чак више смешно него увредљиво. Кратак осврт на тренутну ситуацију, објашњење стварног света у којем живимо и изненађење – прича о историји!Био је грађански рат, јужне државе су изгубиле, Тексас је био међу њима и ту се прича завршава.

Пре 150 година САД су дале одговор на сецесију Тексаса и то питање се више никада неће поставити. Нема везе што су Срби дали одговор на питање Косова 1912., 1913., 1918., 1945., 1998. – јужна српска и јужна америчка покрајина немају исти статус. Заправо, Србија и Америка немају исти статус, да скратим ову причу. Међународно право је право јачег, а са војним потенцијалом који америка има, преговарач може да буде и Екрем Јеврић, његове речи ће имати тежину.Још један интересантан детаљ, пре него што се пребацим на своју омиљену тему.

Питање о броју црнаца на положајима у САД, осим Обаме. Одговор је био очекиван, дакле да је у САД и даље присутан расизам, али да је направљен корак напред, да је представник мањине изабран за председника. Уследило је питање са његове стране – „Да ли је представник неке мањине некада био председник овде? Да ли је некада неки Албанац био председник овде?“

Иако је после мог првог питања упорно избегавао да ми да реч и скретао поглед у други део амфитеатра, кад год је видео моју руку у ваздуху, нисам могао да се суздржим и викнуо сам да их је било двојица. Први пут у животу да сам био срећан због тога. С друге стране, разочаран сам што се амерички амбасадор, као једна од најутицајнијих личности у овој земљи, није толико заинтересовао да прочита нешто о савременој политичкој историји земље у којој служи.

Русија не може опет бити суперсила

„Не видим како Русија може поново да постане суперсила“. У реду, сагласан сам са тим да Русија није више оно што је био СССР, али ни Путинова Русија није оно што је била Јељцинова Русија. Напредак је изузетан за релативно кратко време.

„Руска економија се базира на ресурсима, који ће пре или касније пресушити.“ Цитираћу и Мадлен Олбрајт – „Неправедно је да Русија сама располаже толиком територијом као што је Сибир са толиким реурсима“ А што се тиче тога да Русија ништа не производи – и то се мења. Комунизам је болест од које се дуго лечи.

Црвена куга је оставила тешке последице по руско национално биће, економију и међународни углед, пре свега у словенском свету. Али далеко од тога да Русија није и неће бити суперсила. Русија је стална чланица Савета безбедности и поседује огроман нуклеарни арсенал. У савременој дипломатији „огромни нуклеарни арсенал“ значи „огроман дипломатски потенцијал и кредибилитет“.

Други коментар је био везан за то како је лоше што Русија не дозвољава Американцима да усвајају руску децу, јер та деца пате. Деца пате због алкохолизма који је изражен у Русији, боље да иду у америчке хранитељске породице, иако је било „17-18 случајева да су амерички усвојитељи убили своје руско дете, то су изоловани случајеви“. Немам намеру да ове стереотипне ставове коментаришем, оставићу то вама.

Два пута сам био на гостовањима бившег амбасадора РФ, Конузина, на Правном факултету, у препуном амфитеатру V (за неупућене, највећи амфитеатар на факултету), пар пута већем од оног у којем је гостовао Кирби. И то нешто говори.

Хтедох да га питам да ли је случајност што је САД променила амбасадоре у Србији и Бугарској одмах након потписивања споразума о Јужном току. Случајност или казна за њихову неспособност да спрече потписивање? Нажалост, нисам добио шансу.

„Ми смо овде мање популарни него у Пакистану! То је апсурдно!“

Грешка. Заправо, не знам каква је ситуација на улицама Исламабада, али из неких других извора претпостављам да није сјајна и тврдим да просечни Американац може да се осећа потпуно безбедно на улицама Београда, да се огребе за пиће, ако има среће и за пљескавицу. И сам сам провео неко време са Американцима и искуство ми је углавном позитивно, дивно, уз ретке изузетке.

Друга ствар је политика САД према Србији. Срби су једини народ у окружењу који није имао своју СС дивизију у Другом светском рату. Срби су народ који се једнодушно борио против Хитлера све време и то га је коштало пар милиона људи. Америка гази по својим савезницима из Великог рата. Можда би требало да се угледају на Немачку, тиме би стекли верније савезнике и дали пример за будућност.

За крај, модел две Њемачке

Амбасадор Кирби је све време причао о односима Србије и Косова на односу модела две Немачке. Апсолутно сам сагласан! Западна Немачка никада није признала Источну. Односи су били технички. 45 година је прича о уједињењу била прича из горепоменуте „земље бајки“.

На крају приче о моделу две Немачке, Немачка се ујединила под воћством Западне Немачке, први главни град је био Бон, после тога Берлин. Диван крај приче. Без иједне речи против, залажем се за модел две Немачке, на крају ће се Косово сјединити са Србијом, први главни град ће бити Београд, а после тога ћемо видети, можда се вратимо у стару престоницу, Призрен. Наглашавам „престоницу“.

Ваљда сте ме разумели.

Фронтал

MOM GRADU I PRVOJ LJUBAVI, iz knjige PESME I POEME – autor, Dušan Nonković

MOM GRADU I PRVOJ LJUBAVI

MOM GRADU I PRVOJ LJUBAVI

Posvećeno
streljanim andjelima
NAMENJENO
MOM GRADU I
PRVOJ LJUBAVI
Moj susret stobom
beše susret sred žege
bosonogim koracima,
susret sa prolećem
a bila je žega
do bola
usijana zemlja
Da beše očajna žega
i mene bosonoga
žednoga života
prolećnih mirisa
svežeg vazduha
procvetalog cveća
a pržila je zvezda
Lutao sam stazama
prašnjavim putevima
dok su konji vukli kola
puna užarenog peska
Pod teretom kopita
šikljala je prašina
poput sivih oblaka
dizala se nebesima
da bi se svaki put
uvek iznova slegala
i sve tiho prekrila
bojama pepela
A ja,
a ja duše pune života
bezazlenom radosti
trčao sam bosonog
u susret tebi
Saplitaose padao
grlio, ponovo se dizao
i dalje koračao kao
da ništa nije bilo
A bila je žega
prašina beše vrela
asfalt užaren mekan
nebo puno zvezda
a padala je kiša
A ja sam bosonog
koračao
ruku raširenih
u susret tebi, trčao
rodni grade
mog prvog koraka
sreće tuge i bola
Subotico moja
Beše žestoka vrućina
dok sam bos koračao
kroz paklenu žegu
santama leda
moga mladoga života
Asfalt beše tako mekan
a pesak tako vreo
dok sam korakom
po korak koračao
i samo tako malo hteo
Staza beše kratka
A duga
kao da ne imade kraja
a bila je i takva, kratka
bosonogim koracima
neizmerno dugačka
i tim nežnim tabanima
što hodaše
po suncu i kiši
da ih u naručje primi
ovaj grad u prašini
Lutah
prašnjavim ulicama
mekoga asfalta
užarenog peska
mojega rodnoga grada
i beše mi malo kojeg
koraka žao i ako
beše asfalt mekan
a pesak ko pakao vreo
a ja bez cipela, bosonog
Svakoga jutra
na putu kišnom
do škole nam istom
žurih se žustro
da bi je do škole
redovno
svakog jutra stigao
A nisam joj nikada
ama baš nikada rekao
koliko mi je draga
koliko je volim
i koliko mi je, do
njenog osmeha stalo
te devojčice Zlate
grada Subotice zlatne
po mene tako uklete
prašinom zamagljene
pa ipak toliko mi mile
Ćutke smo išli
jedno kraj drugog
a tako sam je voleo
i hteo
reći tako mnogo
a ja joj nisam
ni reči reći mogo
nikako nisam
izgubiti hteo
prijateljstvo njeno
možda bi je nešto
uvrediti moglo
Kišobrana nisam imao
a pod njen nisam hteo
da joj ni kap kiše
rame ne dotakne
Išli smo tako nemo
utabanim stazama
svakoga jutra
ona ko princeza vesela
a ja sretan i tužan
odrpan ko prosjak
Ko slepac bosonog
zaslepljen dobrotom
i lepotom njenom
bejah nem, zasenjen
princezom mojom
bila je lepa
bila je prelepa
ta moja princeza
Padala je kiša
a bila je žega
usred proleća
cvetale su trešnje
zumbuli i lale
A bila je žega
kiše su padale
i iz vedra neba
a ona tako nežna
koračala je
iz koraka u korak
sa mojim
bosonogim nogama
Kiša je padala a ona
ona je bila tako vedra
mila draga
poput sunca nasmejana
jednostavno
bila je moja cela sreća
i ako je bila žega
a zvezda
neumoljivo pekla
I u crkvu sam išao
da bi pevao i ako mi
do pevanja nije bilo
samo da bi je tako
prekoputa mene
kraj altara gledao
U mirisu tamjana
i sjaju sveća
beše mi lepša
i od samog andjela
Žega je bila velika
a asfalt tako mekan
ulice tako prašne
a voće a voće tako
lepo i slatko
breskve tako sočne
a šljive tako plave
kajsije rumene
gunje tako mirisne
a groždje a groždje…
a ja toga svega
beše željan i žedan
Naše utabane staze
nisu se nikad dotakle
niti ikad ukrstile
a moja me odvede
daleko od nje
i voljenog grada
moje Subotice
u grad bez prašine
bez mekanog asfalta
gde ne beše peska
niti nesnošljive žege
u kom sve zeleno beše
I voće zeleno beše
više kiselo nego slatko
bilo ga je na izobilj mnogo
bez mirisa i slasi ali zato
nisam više bio bosonog
a grad beše pun zelenila
puteva od čvrstog asfalta
bez prašine i bez sunca
a i bez plavetnila neba
kiše su više i duže padale
a dani a dani behu sivi
Tri decenije kasnije
izglancanih cipela
u svečanom odelu
nadjoh se iznova
u rodnom gradu
Neke devize, marke
razmeniti htedoh
i udjoh tako u banku
moga grada na korzu
Sa one strane šaltera
sedela je jedna
prijatnog, nežnog izgleda
veselih očiju dobroćudna
okrugla nasmejana, žena
Za čudo, začudjeno izustih
Zlato, dali si stvarno to ti?
Nasmejana veselih očiju
ista kao tada u vreme žege
i mekog asfalta, reče
ja bih tebe prepoznala
u svako doba noći i dana
A ja sam tada mislio
da je nisam vredan bio
i opet kao nekada
nem posta
i ne reče joj ni sada
koliko mi je bila
i ostala draga
I opet ko tada
ne nadjoh snage
da joj kažem
da se ništa promenila nije
od osnovne škole pa sve
do ovog susreta
u banki našeg prašnjavog
ali nama lepoga
i miloga grada
bio sam srećan
kako tada
sa deset godina, tako i sada
Dok pišem ove stihove
sećanja davnih, mladosti čedne
mislima punih ljubavi predivne
stiže mi vest neverovatna
da je neko u zemlji Americi
super sili što silom ili milom
svim državama sveta
nameće svoje vrednosti,
da je neko iz vatrenog oružja
izrešetao i pobio
dvadeset takvih andjela
devojčica i dečaka
u školskim klupama
Pita me moj razum ljudski,
zar su to plodovi tih vrednosti !?
zar su tamo ti vladari zaboravili
da je ljubav jača od nasilja
od svakog vatrenog oružja
da je ona ta koja život stvara
i ta koja ga bolje čuva
od svakog snajpera
svakoga metka
i od svakog mitraljeza
Zar nisu više svesni
da narod koji ljubav gubi
da gubi i sebe,
ni puška ga neće spasiti moći
od svoje sobstvene zlobe i propasti
o, gde će im samo kraj biti
kad im je sila, nasilje i puška
status i simbol svega pa i života
Dok razum pita plače mi duša
u nemom vrisku tuge i bola
dok se misao gnusi i gruša
na podu sa prosutom krvi
more me misli da nikada ta deca
neće moći lepu reč čuti
stihove o ljubavi pevati
pesme slušati žudeti voleti
o ljubavi sanjati
životu u susret potrčati
Dušan Nonković-Teodo 36 Kommentare