Бабкен Симоњан: Сербијана песника и конзула

Фонд Слободан Јовановић
Име јерменског песника, преводиоца, есејисте и културолога Бабкена Симоњана више од четврт века познато је нашој читалачкој јавности. Он је први човек који је у Јерменији од 1975. године почео да се бави јерменско-српским културним везама. Његова књижевна дела су преведена на руски, српски, украјински, бугарски, румунски, мађарски, естонски, италијански, француски и енглески. Бабкен Симоњан има велике заслуге у формирању и развоју јерменско-српских културних веза. Aутор je осам књига песама, есеја и путописа. Његова културолошка делатност крунисана је наградама, повељама, медаљама, захвалницама, а најзначајније су: »Златна значка« Културно-просветне заједнице Србије, »Свети Сава«, »Илија Милосављевић Коларац«, »Кандило«, »Златко Красни«, Повеља Удружења књижевних преводилаца Србије.Бабкен Симоњан

Имајући у виду велике заслуге Бабкена Симоњана у области књижевних и културних веза две земље, Влада Републике Србије 2006. године својом одлуком именовала га је за Почасног кунзула наше земље у Јерменији.

Недавно Бабкен Симоњан је напунио 60 година свог живота. Обратили смо се господину Симоњану да са нама подели своја размишљања поводом недавно прослављеног јубилеја.

Господине Симоњан, када чујемо реч Србија или говоримо о јерменско-српским односима све то одмах асоцира на Ваше име. Ви сте, уствари, покретач јерменско-српских културних веза, а многи српски и јерменски интелектуалци често су говорили да нисте само творац тих веза, већ и архитекта, градитељ мостова између наших народа. Реците, молим Вас, како се то десило да Вам српски језик постане звезда водиља“ у животу и стваралаштву?

Бабкен Симоњан у Љубостињи на Јефимијиним данима. 2000. године.

– У протеклим годинама пулсира не само мој живот и стваралаштво, већ и културолошка делатност за спајање два судбином слична и напаћена народа. То је Богом дата мисија, и ја вршим ту мисију с љубављу и оданошћу. Спајати народе и културе је велика част, а с друге стране велика одговорност. Међутим, није довољно имати велику љубав и само добре жеље. Да би се то остварило требају велика знања и озбиљност. Посветио сам формирању јерменско-српских културних веза више од половине свога живота – 37 година. Протекле године нису биле узалудне јер су дале своје плодове, а тек ће дати…

Сећам се, учио сам у јереванској средњој школи бр. 19 која је била најбоља и најелитнија јерменска школа у престоници. Имали смо предивну учитељицу Историје средњег века. Једном је ушла у слушаоницу и рекла да ће причати о Косовском боју из 1389. године. Било је то 1965. године. Ми, средњошколци, наравно ништа нисмо знали о Косовском боју, нити где се Косово и Метохија налази. Међутим, наша драга учитељица, које више нема, с таквим усхићењем је причала о Кнезу Лазару и његовим храбрим војницима, да ме је по завршетку часа пут водио до Националне библиотеке Јерменије за потрагом текстова о Кнезу Лазару и косовским јунацима. И када сам сазнао ко су то Срби, схватио сам да српска историја има много додирних тачака са нашом крвавом прошлошћу. Нисам ни слутио да ће моје одушевљење и усхићење касније постати „звезда водиља“ и пратити ме на стваралачком путу.

Ваше интересовање према Србији натерало Вас је да научите српски језик и да га савладате савршено, да бисте касније истражили и проучили историју и књижевност Србије.

-Да, свакако. Тада је настала решеност да научим српски језик. Са сигурношћу могу да кажем да за познавање историје, културе, књижевности дотичног народа најкраћи пут је језик. Кроз њега улазиш у онај непосредни додир који ти омогућава да осетиш све слојеве и културолошке финесе народне књижевности.

Почетком 70-тих посветио сам се учењу српског језика, и он је постао мени драг и омиљен као мој матерњи јерменски. Тада је многим мојим пријатељима било чудно зашто сам изабрао баш српски језик када у свету већи део човечанства говори енглески, француски, шпански. Откуд сам могао да слутим, као средњошколац, да ће ми касније српски језик постати и језик стваралаштва, да ћу касније успоставити контакте са предивним човеком, србистом Катедре за славистику Петербуршког универзитета, Ирином Арбузовом, с чијим уџбеником сам направио прве кораке у учењу српског језика. Њен супруг, Јеремија Ајзеншток, био је врхунски лингвиста, говорио је осам језика, а њихова кућна библиотека имала је близу 4.000 књига и по величини била друга приватна библиотека у Петербургу. Сваки пут боравећи код њих, сазнавао сам многе корисне ствари кроз контакте са тим дивним људима. То су били стари Петербуржани, врхунски интелектуалци. Арбузова је одиграла велику улогу у формирању мене као србисте. У мојим ушима још увек одзвањају њене речи: »Имаћете сјајну будућност, направићете каријеру у области србистике и културних веза«. Изгледа да је била видовита. Све што је рекла пре тридесет година, остварило се. Професорке Арбузове више нема међу живима, али њени драгоцени и мудри савети и данас ме прате на свакодневном списатељском путу.

Ви сте хроничар бурне српске историје новијег времена. Најдубље сте ушли у срж српског народа, српске душе. Током балканских збивања, у најгоре време за српски народ, били сте уз нас, обишли ратна подручја на којима ни многи Срби нису били. Као резултат Ваших бројнијих боравака настала су Ваша поетска и прозна дела посвећена Србији.

Бабкен Симоњан добитник највеће јерменске награде КАНДИЛО.

– За проучавање историје, књижевности народа, није довољно имати одређену базу знања. Врло је важно живети у народу, имати непосредан додир са њим. Дакле, треба живети у земљи којој човек посвећује своју књижевну делатност. Када су 1991. године почели први међунационални сукоби у бившој Југославији врло често сам боравио у Београду, мада сам пре тога био неколико пута. Када су се ти сукоби претворили у рат и када је пожар мржње и нетрпељивости обухватио целу земљу, дошао сам у Београд и остао до 1998. године. Мој боравак у Југославији потпуно је променио моје ставове о људским односима, о добру и злу. Током мог седмогодишњег боравка у Београду, прошао сам кроз балканске ратове и несреће. Међутим, то је био разлог да српској јавности представим праву слику ослободилачке борбе нашег народа у јерменском Карабаху. Тих година често сам боравио у најужаренијим регионима рата не мислећи о последицама. Многи пријатељи Срби упозоравали су ме да не идем у ратна подручја, међутим, мој став је био коначан: треба кренути. А за која времена је потребна моћ пишчевог пера и мастила ако не за судбоносна? Тих година, осим књижевности, не једном, користио сам и своје публицистичко умеће.

Бабкен Симоњан је добитник Повеље Удружења књижевних преводилаца Србије, 2011. година.

Више пута наступао на ТВ и радио-емисијама. Користећи прилику, увек сам говорио о јерменском Карабаху, о зверствима Азербејџанаца према Јерменима који су живели у Бакуу, Кировабаду, Сумгајуту и другим местима Азербејџана. Објављивао сам есеје и путописе о балканским збивањима, који су били радо прихваћени међу Србима. И сасвим је логично да сам, пре свега као песник, морао да изразим свој став кроз поезију. Управо тада се обликовала моја литерарна Сербијана јер сâмо време је диктирало тему. Схватио сам да за писање има доста материјала, да морам своја осећања да обликујем у књигу. Тако се и десило. Некадашња чувена издавачка кућа »Дечје новине« из Горњег Милановца, сазнавши за мој рукопис крајем 1993. године, предложила ми је да објави књигу. Радо сам прихватио понуду и предао рукопис под насловом »Кроз балканску ватру«. Нисам могао да претпоставим какав ће одјек имати моја књига за коју ми је касније, 1994. године, била свечано уручена награда »Свети Сава« у Пећи, духовном центру српског православља. Књига је била промовисана на више места, а један београдски издавач, који је био на представљању моје књиге, предложио је да се направи друго издање. Годину дана касније, 1995. године, изашло је друго, дупло допуњено издање уз нове есеје, путописе. У књизи су неки одломци посвећени збивањима у јерменском Нагорном Карабаху, ослобођењу града Шуши, геноциду над Јерменима 1915. године, протеривању и клању Јермена у западној Јерменији. После тих бурних олуја прошло је близу две деценије. И сваки пут када размишљам о свему што се дешавало пред мојим очима, и с новог становишта оцењујем све те догађаје, уверенији сам у то колико је важна улога писца нарочито у судбоносним временима.

Објавили сте више књига на српском језику. Занимљиво је, иако су у питању различити издавачи, да су све књиге објављене на ћирилици. Да ли је то део Вашег личног залагања за очување овог писма или је посреди нешто друго?

Бабкен Симоњан у Пећкој патријаршији после доделе награде Свети Сава. 1994. године.

Мислим да сваки народ мора да поштује своје писмо, порекло, обичаје, корене, јер ако један народ то не поштује и изгуби, онда он губи своје историјско памћење. А губитком тог историјског памћења, уствари, губи свој идентитет. Ја сам аутор пет књига на српском језику и још неколико књига на јерменском. Ниједна моја књига на српском није штампана латиницом. На територији Србије мора да влада искључиво ћирилица и свим Србима је обавеза и дужност да пишу ћирилицом. Немам ништа против да знају латиницу, али њихово писмо је ћирилица.

Не мислите ли да ће ово некима звучати помало националистички?

– То, свакако, може да делује помало националистички. А шта има лоше у национализму? Ако неки људи не праве разлику између национализма и нацизма, или рецимо, шовинизма, то је њихов проблем. Нека мало читају књиге и нека усавршавају своја знања да би правили разлику између та два појма. Нацизам је негативан појам. То јесте онај фашизам који је човечанство доживело током Другог светског рата и који је унесрећио многе људе. Видели смо последице тог нацизма у Јасеновцу, Шумарицама, Аушвицу, Мајданеку, Освенциму, Бухенвалду и другим логорима смрти. Национализам јесте оно када браниш и негујеш све што је националног порекла. Да је неки Јерменин или, рецимо, Србин лишен националних особина или црта, мени би то изгледало чудно, неразумљиво. Лично за нас Јермене национализам је спас, јер национализмом се брани отаџбина, све што има порекло и корене – историја, обичаји, фолклор, књижевност, култура, све што је национално. Ја мислим да сваки Србин има право да се поноси зато што је Србин, као што и сваки Јерменин са великим поносом и достојанством говори да је Јерменин. Према томе, по мом дубоком уверењу, све потиче од националног писма: и историја, и књижевност, и фолклор, па чак и одбрана отаџбине. Навешћу пар примера да вам буде што јасније о чему говорим: којим је то писмом писао Свети Сава o свом оцу Симеону, или прва српска песникиња Јефимија своју чувену »Похвалу« о Кнезу Лазару; којим је то писмом Деспот Стефан Лазаревић написао »Слово љубве«, а владика Раде, велики Петар Петровић Његош, свој величанствени »Горски вијенац«?

Творац јерменског писма свети Месроп Маштоц.

Мислим да ћирилица за Србе, не само у Србији већ и за оне у дијаспори, мора да буде светионик, нарочито сада кад живимо у судбоносним, преломним временима. Ми, Јермени, знамо шта значи отета домовина, црква без звона и зидова, унакажена земља. У том смислу Јермени су много традиционалнији од многих Европљана. Имам утисак да у Србији има здравих сила и умова који могу кроз своју делатност и активност, кроз културне установе и Цркву да сачувају српски понос и достојанство, јер после распада Југославије у Србији су се неке ствари промениле, можда због тога и Србија преживљава тешка времена.

Ја уживам док пишем ћирилицом. Имао сам, нажалост, прилику да неколико пута чујем од разних људи да је ћирилица писмо за сељаке, да образован и учен човек мора да пише латиницом. Мени је просто смешно и несхватљиво када људи тако расуђују. Шта значи за сељаке? Писмо је писмо. Оно служи за све људе – и за сељаке, и за академике. Не треба сопственом народу солити памет »својим модернизмом« и држати празна предавања која не могу да донесу ништа корисно. Jермени су веома поносни на своје писмо које је створено у петом веку, управо 405. године. Творац јерменског писма је Свети Месроп Mаштоц, свештеник Јерменске апостолске цркве, песник, преводилац и, што је важно поменути, био је зачетник и оснивач школе превођења у Јерменији још у 5. веку. Баш у то време, Маштоц оснива прву јерменску школу у Нагорном Карабаху, у насељу Амарас. Он је био први човек који је превео Соломонове приче из Библије. Прва јерменска реченица у његовом преводу гласи: »Да се познаје мудрост и настава, да се разумију ријечи разумне«. Јерменско писмо није се мењало кроз целу историју. Писмо је служило као најјаче оружје против разних освајачких ратова и асимилације. Пре неколико година прославили смо 1600-ту годишњицу јерменског писма, или како често кажу Јермени, Месроповог писма. Наше писмо је необично, аутентично и нема сродности са другим  писмима, као и сâм језик. Ја мислим да је један стари народ попут Јермена успео да кроз историју сачува своје писмо, обичаје, епске и народне песме, и нећу погрешити ако кажем да је кроз свој језик и своје писмо мој народ сачувао своје достојанство и свој понос, јер су језик и писмо огледало сваке нације, симбол достојанства, кроз њих се одражава цела историја народа. Хајде да погледамо у то огледало Србије, да видимо шта је суштина и шта су корени. Нимало не сумњам и сигуран сам да ће, у том огледалу српске историје, сваки Србин пронаћи своју ћирилицу из које зрачи сјај и лепота.

Да ли се може рећи да је књижевник Бабкен Симоњан јасно просрпски оријентисан?

– Не ради се о просрпском оријентисању, већ о праведним стварима, искрености о којима стално треба причати и говорити. Да не испадне да је Србија мени симпатична, а према другим народима сам равнодушан. Никако! Међутим, мој став и однос према Србији је непроменљив. Ја јесам човек који има велику симпатију према Србији и њеном народу, јер за то имам више разлога. Ради се о томе да ме је Србија занимала још из школских дана, у почетку интервјуа говорио сам о томе, и увек сам био заинтересован за њену историју, културу. Кад изговарам реч Србија мене то асоцира на давна, стара времена, на Светог Саву и Цара Душана, на Кнеза Лазара и Деспота Стефана, на монахињу Јефимију и Његоша, на Дучића, Ракића, Шантића… То је за мене Србија. Добро познавајући српску историју, књижевност и културу, а такође карактер и менталитет Срба, тај народ ми је постао близак. Можда баш због тога многи то квалификују као просрпску оријентацију. Пре би се могло рећи да је то поштен и искрен однос према Србији. А израз »просрпска оријентација« има помало политичку конотацију, и то многи могу да злоупотребе и тиме манипулишу. Међутим, покушавам да будем што даље од политике јер сам песник и интелектуалац. Ја нисам оријентисан „анти“ према другим народима и не умем да мрзим. Песник не сме да мрзи, јер од мржње до пропасти је само један корак. Мржња не рађа лепоту, већ сеје мрак и нетрпељивост. Напротив, песник мора да буде пун љубави, јер само љубав може да рађа лепоту, да донесе сјај и топлину. Само љубав може да спаси живот од пропасти. Ја поштујем своје ставове, имам своје јерменско и песничко ЈА, и то много ценим јер знам вредност својих мисли и речи. Треба знати цену и поштовати сопствено достојанство. У нашим временима, можда Ви боље од мене знате, лако је удварачима са хиљаду образа јер они добро пролазе свуда. Никада се нисам удварао властима, нити било коме. Моје јерменско достојанство је изнад свега. Достојансто је највећа људска врлина која се не може купити у радњи или на пијаци. Често се сећам речи мојих честитих родитеља, којих више нема, који су ми говорили: „Када човек нема достојанства, све што има нема никакву вредност“. То је мој животни критеријум. То је била и остала генетска особина мојих предака. Она се преносила с колена на колено.

Цвеће у знак сећања на јерменске жртве геноцида, 1915. године.

Мени апсолутно није важно ко шта мисли о мом ставу што се српства тиче. Дешавало се да сам у неким питањима и замерио мојим пријатељима Србима, наравно, само због добрих намера, и то са болом. Међутим, то је углавном нашло одјека код већине. Само искрен пријатељ има право да замери. А сумњам у оне који не замерају и стално ћуте. Једна јерменска народна изрека гласи: »Ћутање је злато«. Мудро је речено, зар не?! Међутим, у овом случају, о чему говорим, ћутање може да има трагичне последице. Није никаква тајна, сви то знају, да сам у Србију дошао само отворена срца, отворене душе, искључиво са добрим намерама да бих испунио Богом дату животну мисију – да будем уз Србију и њен народ, јер видим много заједничког у начину живота, мишљења, понашања између Јермена и Срба. Све ово речено забележено је у мојим бројним публикацијама и књигама. Маштам да прође ово сулудо време и да видим бољу, срећнију и светлију Србију. Србија је отаџбина свих Срба, ма где они живе. Не могу да објасним зашто, али ми је суђено да поред мог јерменског народа будем уз српски народ који својим темпераментом, добротом, гостољубивошћу, па чак и лудошћу (у позитивном смислу те речи) има много заједничког са нама. Чини ми се да Србију треба спасити само од хроничке неслоге, и све остало ће доћи на своје место.

Србија заузима значајно место у Вашем стваралаштву. Пропутовали сте је, може се рећи, уздуж и попреко. Шта сте највише запамтили из бројнијих боравака у Србији?

-Објавио сам неколико књига. У мојој књизи песама »Земља предака«, коју је 2002. године објавила јерменска издавачка кућа »Аполон«, има један венац песама посвећен Србији. Уствари, то су песме са српском тематиком. После објављивања поменуте књиге, написао сам неколико нових песама са српском тематиком које сам већ унео у моју предстојећу збирку. Сасвим је нормално и природно да песник изрази своја осећања кроз поезију, мада ја имам и прозних текстова о Србији. То су својеврсни есеји и путописи у којима сам приказао Србију онакву какву сам је видео – напаћену, крававу, али омиљену и прекрасну, знајући да у овој земљи има толико мотивација, занимљивих ствари и непоновљивих тренутака, које многи песници и путописци нису ни приметили, па чак ни они из Србије. Ево, на пример, 1996. године био сам позван на Сајам књига православних народа у Пећи, у старом културном центру Космета, поред саме Патријаршије. Организатори су ме питали шта бих желео да видим. Без двоумљења определио сам се за Богородицу Љевишку. Из историје сам знао да је Призрен некада био Душанова престоница. Желео сам да осетим откуцај Косовске земље, колевке средњовековне Србије. Угледао сам тада прекрасну Богородицу Љевишку и на улазу пажњу ми је привукао натпис арапским словима који је оставио негде још у средњем веку један турски војник. Натпис гласи: «Зеница мога ока теби је гнездо». И, заиста, Богородица Љевишка је толико лепа да је никада нећу заборавити, као и стихове које је турски војник позајмио од чувеног средњовековног персијског песника Хафиза из Шираза. Схватио сам да је сама Богородица Љевишка права поезија. У мени се већ тада обликовала песма о Богородици коју сам касније унео у своју књигу песама »Ходочашће«. Много ми је жао јер ми се чини да више никад нећу посетити Призрен и нећу видети дивну Богородицу Љевишку. С друге стране, срећан сам што сам успео током својих бројних боравака у Србији да посетим Космет, да видим скоро све најважније српске светиње – Грачаницу, Високе Дечане, и Богородицу Љевишку, неколико пута Пећку патријаршију. Кад је већ реч о Космету, никад нећу заборавити свој први боравак када сам 1993. године, са групом интелектуалаца и песника обилазећи Космет, посетио Грачаницу. На зиду Грачанице приметио сам једну дивну средњовековну фреску краљице Симониде ископаних очију. И то ме је подсетило на чудесну Ракићеву песму »Симонида«. Схватио сам у том тренутку да ми се попут Богородице Љевишке и Грачаница представила као поезија од камена. Тако сам и ја написао своју песму »Симонида«.

Дан сећања на геноцид над Јерменима.

Када сам у нашем разговору спомињао национализам, нисам имао у виду оно, већ и нешто друго – симболику. Јер, ако песник пише о нечему а да нема симболике, на пример о земљи било којој, онда то може да важи за било коју земљу. Моја поезија се разликује својом симболиком, мирисом и бојама, што је карактеристично за јерменску традиционалну поезију. Ја јесам за здрав и свеж модернизам, али тај модернизам мора да има искључиво националну подлогу. Не могу да трпим модернизам који  нема порекло. Поезија не трпи космополитизам. На шта личе оне бројне песме које нам долазе са Запада које су, на велику штету, прихватљиве не само у Србији, већ делимично и код нас у Јерменији? Читамо и ништа не разумемо. Какве везе то има са поезијом? Ја сам песник који пише искључиво у везаном стиху, јер је за мене оно што је у везаном стиху трајно и вечно. Али, не игноришем слободан стих зато што врло ретко пишем у слободном. Ствараоци увек морају да теже томе да створе нешто трајно. Не разумем неке песнике и паметњаковиће који кажу да је поезија у везаном стиху застарела, да је она пролазна. Они то тако кажу јер немају дара за везани стих. Kласична поезија никад неће бити пролазна. Никад! Онда бисмо морали избацити све оне песнике који су писали класичну поезију: Пушкина, Љермонтова, Јесењина, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Блока, Пастернака, од јерменских класика Ованеса Тумањaна, Аветика Исаакјана, Ваана Терјана, Јегише Чаренца, да не говорим о српским песницима Војиславу Илићу, Јовану Дучићу, Алекси Шантићу, Милану Ракићу. Све њих би требало, дакле, избацити. То је смешно. Ја обожавам поменуте песнике и пристајем на традиционални метрички стих. Заувек треба памтити: везани стих се не учи, то је Божији дар. Ја мислим да управо песник има велику улогу у животу и испуњава одређену мисију.

Храм Гандзасар у Нагорном Карабаху, XIII век.

Вашим стваралаштвом, поезијом надасве, али и Вашом личношћу, посвећеношћу дајете пример другим интелектуалцима како не само да не треба ћутати, већ се треба опирати и борити да би се сачувао културни, духовни интегритет који је, показало се, значајнији и од оног физичког. Говорили сте да Вам је то некако у генима…

– За време разних потреса, нарочито за јерменску историју, песници су били увек у првом реду поред других интелектуалаца, јер не сме песник, не сме интелектуалац да буде по страни кад је његов народ у невољи. Више пута смо се у то уверили током јерменске крваве историје. А у последње време и у нашој новијој историји, за време немира у Нагорном Карабаху. Ми смо схватили зашто је та борба почела. Наше светиње које се налазе у Нагорном Карабаху чудом су биле спасене. А пошто је руком једног од највећих зликоваца 20-ог века, Стаљина, Карабах био насилно отргнут од Јермена и припојен никада не постојећем новопеченом Азербејџану, било је забрањено да у Нагорни Карабах уђе јерменска реч, да се учи јерменски језик, да деца иду у јерменску школу. Био је избор: или руски или азербејџански. Са наших цркава и манастира били су скинути сви наши крстови, оскрнављени су гробови наших предака, натписи са плоча; исто као што су дивљи Арнаути вадили Симонидине очи са Грачаничког зида, тако су и код нас узимали ексер и чекић да би оскрнавили и уништавали наше светиње – сведочанство о нашем вишевековном постојању. Ми смо ипак успели да сачувамо све што је наше… У таквим околностима многи би напустили родне пределе, међутим, Јермени су жилав народ. Сачували смо родне крајеве – Нагорни Карабах, јер без њега претила би опасност самој Јерменији.

Песникова родбина. У горњем реду су бака и деда свештеник Хачатур, у средњем реду тетка и песникова мајка, у доњем реду су ујаци. Фотографија из 1936. године.

Било је крвавих година попут 1937. године када није смело ни да се мисли о отцепљењу, а камоли да се прича. Није било пожељно да се иде у цркву. Историја СССР је превише натопљена крвљу, на неки начин многе ствари су биле представљене лажно и исркивљено. То ће се тек видети када полако почну да се отварају све њене странице.

Мој деда по мајци био је свештеник Јерменске апостолске цркве. Певао је у својој цркви, и док је вршио литургију дошли су Стаљинови људи, џелати, који су прекинули његову молитву, отргли и отели крст са његових груди и брутално га истерали из цркве, и одвели у неизвесност. Више га никада нико није видео. Не зна се где му је гроб (питање да ли уопште има гроба?). Ја га никада нисам видео, рођен сам много година касније, али носим у себи бол због тог губитка. Кроз приче моје мајке, схватио сам једну важну животну поуку: треба сачувати то осећање припадности. Годинама сам неговао ту љубав према свом деди који се тако неправедно, увређен опростио од овоземаљског света. Свом деди посветио сам предивну песму »Прекинута молитва«, испуњавајући тиме свети дуг према њему.

Шта бисте као Јерменин, као припадник библијског народа који је успео да преживи свеколике цивилизацијске голготе, као песник коме је дато да види дубље и даље од обичних људи поручили Србима, који своју, по ко зна коју голготу још увек живе?

Црква Сурб Хач на острву Ахтамар, X век.

– Ми смо доживели не једном у историји велике несреће од стране Селџука, Турака, Монгола, Татара који су својим рушилачким походима уништавали наше светиње, храмове, цркве, спаљивали наше староставне књиге, рукописе, минијатуре, уништавали све што сведочи да смо ми цивилизован народ. Ви добро знате да су Јермени доживели највећу трагедију у историји човечанства – геноцид 1915. године, када је било убијено близу два милиона невиних и недужних мојих сународника у Турској и у својој домовини. Историја човечанства не памти такво брутално клање. И што је трагично, не ради се само о геноциду према људима, већ је реч и о културном благу. Кад уништавају људе, то се може надокнадити како-тако наталитетом, али када се уништава култура, неповратно се бришу цивилизацијски трагови постојања једног народа. Убијено је два милиона људи само зато што су били хришћани и што су били много цивилизованији и напреднији од оних џелата који су их убијали. Изгубили смо највећи део наше историјске домовине где сад ужива туђин. Отели су Турци и нашу највећу светињу – библијску планину Арарат која није само симбол Јерменије. Арарат после две хиљаде година симболизује и подсећа на Нојеву барку, која је била заустављена у његовом подножју и где је био спасен живот. Отете су нам највеће светиње, градови Ван, Муш, Сасун, Битлис, Карс, Ани, језеро Ван на коме се налази острво Ахтамар са чудесном црквом Сурб Хач (Свети крст), коју је у десетом веку саградио врхунски архитекта Манвел. И ја мислим да наше светиње морају једном да буду враћене својој матици. Сећам се речи свога оца који је био пореклом баш из тих отетих нам крајева, града Вана, и молио ме је пред своју смрт да обиђем те пределе и да му донесем грумен земље, да поспем његов гроб кад буде умро, да му се душа смири. Овако, као ја, може да мисли и да прича човек који има историјско памћење, који зна своје порекло, који зна ко је и одакле потиче и који носи крваво срце у грудима. Волео бих да ово буде препорука многим Србима. Сваки Србин мора да размишља мало дубље о будућности и судбини своје земље, да буде ангажован, да брани своју земљу, јер велико зло корача планетом с намером да уништи све што је национално. Убеђен сам да ће, ипак, добро надвладати зло, као у нашим бајкама које су својеврсно сведочанство о томе да је добро јаче. Зато су наше народне бајке толико дуго опстале, као део нашег националног бића и културног наслеђа – јерменског и српског.

Ованес Ајвазовски, “Нојев силазак са Арарата”, рад из 1889. године.

Током историје, Јермени су имали велику улогу у јавном и политичком, а пре свега културном животу Србије, нарочито у 19-ом веку за развој српске књижевности. Шта бисте о томе рекли?

-То је врло опширно питање, чак може да буде тема једног посебног интервјуа. Наравно, велика је улога Јермена у историји, књижевности, култури и науци. Јермени се први пут помињу у историји Србије у 13. веку. Касније, после земљотреса и пустошења јерменске престонице Ани у 14. веку, Јермени у групацијама напуштају своју некадашњу престоницу тражећи нова уточишта прво у Пољској, а касније у Србији. Јерменска дијаспора у Србији имала је буран живот, нарочито у 18 – 19-ом веку јер је у Београду постојала јерменска црква, а мисионари су били свештеници Венецијанске и Бечке конгрегације Мхитариста. Имам о томе низ публикација, међутим, жеља ми је да објавим посебну монографију којом ћу обогатити и допунити историју јерменске дијаспоре у целини.

Планина Арарат

Не знам да ли Вам је познато да су многи српски писци и научници у 19-ом веку објављивали своја дела у јерменској штампарији у Бечу. За развој српске културе 19-ти век био је најзначајнији и најплоднији. Само у две реченице да подсетимо да је Вук Караџић код Јермена објавио свој чувени »Српски рјечник« (1818), превод »Новог завјета« (1847), »Српске народне приповијетке« (1853), Његош свој »Горски вијенац« (1847), Бранко Радичевић своје песме. Тиме су Мхитаристи дали свој велики допринос за развој српске културе 19-ог века.

Само да Вам скренем пажњу да су Јермени дали такође велики допринос у грађењу српских цркава и светиња још за време Светог Саве. Постоје научна истраживања која доказују утицај јерменске средњовековне архитектуре на српска светилишта. И све ово несумњиво потврђује постојање јерменске дијаспоре у Србији и њен велики утицај и допринос.

Која дела са јерменског би требало превести а која још нису преведена на српски?

-У нашој вишевековној књижевности постоји сјајна плејада писаца чија дела заслужно и без сумње треба превести на српски језик. Али, са сигурношћу могу да кажем да треба превести »Књигу тужбалица« – ремек-дело средњовековног јерменског песника, монаха Јерменске цркве Григора Нарекација, песме јерменскег песника 18-ог века Сајат Нова, а такође песме и прозна дела највећег јерменског песника 20-ог века Ованеса Тумањана.

Сајат Нова, јерменски песник XVIII века.

Пошто је ово интервју за Фонд Слободан Јовановић, а он је био државник и политиколог, ког јерменског мислиоца или државника би препоручили за читање?

-Знам да је Слободан Јовановић био чувени државник, шеф Пресбироа при Врховној команди српске војске у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. године, да је учествовао на Мировној конференцији у Паризу 1919. године. Знам, такође, да је, као нестраначка личност, био потпредседник Владе у избеглиштву, и до краја свог живота живео је у Лондону. После Другог светског рата (1946.) суђено му је у одсуству и осуђен је на двадесет година, а рехабилитован је одлуком Окружног суда у Београду 2007. године. Његова биографија је свакако за дивљење.

Александар Мјасникјан

Оваквих личности било је и у јерменској историји, који су оставили велико интелектуално наслеђе, нарочито у области државотворности. Историја Јерменије, у 20-ом веку, везана је за неколико личности које су одиграле велику улогу за спасавање и обнављање јерменске државности, нарочито после геноцида над Јерменима 1915. године. Издвојићу само двојицу – Александра Мјасникјана и Степана Шаумјана.

Мјасникјан је био револуционар, партијски делатник и државник, аутор низ дела о марксизму, историји револуционарног покрета, јерменској књижевности. Он је био високо образован човек, 1903. године завршио је Богословију, а онда 1906. године Лазаревски институт у Москви, а 1912. године добио је диплому Правног факултета Московског универзитета. Био је на високим функцијама на самом почетку формирања совјетске државе. Од септембра 1917. године био је главни командант Западног фронта, од децембра привремено извршавао дужност врховног главног команданта, од 31. децембра 1918. председник Централног бироа КП Белорусије, од 1921. године је председник народног комитета Јерменије по војним питањима. То су само неки важни сегменти из биографије Мјасникјана.

Степан Шаумјан

Друга велика личност и државник је Степан Шаумјан, који је био књижевни критичар, новинар, једини организатор револуционарног покрета на Кавказу. Емигрирао је 1902. у Немачку, а 1905. године завршио филозофију Берлинског универзитета. Водио је активну издавачку делатност за издавање социјал-демократске литературе на јерменском и грузијском језику. У октобру 1917. године био је на челу првог сазива бољшевичких организација Кавказа, у децембру назначен као ванредни комесар за питања Кавказа. У марту 1918. године руководио је сузбијање антисовјетских мусаватистичких побуњеника Бакуа, у априлу је већ био на функцији председника Совјетског народног комесаријата Бакуа за спољна питања. Превео је на јерменски дела Маркса и Енгелса. Аутор је низ радова по питањима теорије марксизма, филозофије, уметности и књижевности. Литерарна и естетска гледишта Шаумјана су формирана под утицајем руских револуционарних демократа. Сматрајући да је књижевност и уметност специфична форма идеологије, пропагирао је принципе реализма и народности. Оснивач је и уредник многих новина и часописа тог времена. Стрељали су га енглески интервенционисти и есери, заједно са осталих 26 комесара Бакуа.

За читање, препоручио бих сабрана дела Мјасникјана и Шаумјана (види: Александр Мясникян, Избранные произведения, Перевод с армянского, Ереван, 1965, Шатирян М. Генерал, рожденный революцией: Повесть об Александре Мясникяне, Москва, 1977. Степан Шаумян, Литературно-критические статьи, Москва, 1955, Избранные произведения, том 1-2, Москва, 1978, Письма, 1836-1918, Ереван, 1959, Бакинская коммуна, Баку, 1927, Статьи и речи (1908-18), Баку, 1924 , Статьи и речи (1917-18), Баку, 1929).

Хоће ли бити катедре за јерменски у Београду у будућности, ако буде могућности, и да ли бисте Ви то желели, како унапредити јерменско-српске књижевне и културне везе?

Стара кућа у Нагорном Карабаху.

-Не само катедре, већ и течаја јерменског језика на београдском Универзитету сигурно неће бити. Овакви пројекти су јако захтевни и траже велике трошкове, а с друге стране стручњака за јерменски језик у Србији нема. Све је то јако компликовано. За један такав подухват треба озбиљна припрема да би течај био што професионалнији. Само знање језика за предавање није довољно. Без културолошког начина предавања, не може се причати. То је мој став. Док сам живео у Београду 90-их година прошлог века, скоро осам година, једном, уз састављени пројекат, предложио сам руководству Филолошког факултета да водим часове јерменског језика за оријенталисте. Рекли су ми да такав пројекат тражи финансијску подршку, а Факултет нема ту могућност. Тако је тај пројекат остао нереализован. Али, постоји шанса да у Јерменији поново предајем српски језик, ако буде интересовања и ако буде финансијски исплативо.

Остварујете велике преводилачке пројекте. Српска књижевност јерменском читаоцу је постала приступачна искључиво захваљујући Вашем списатељском перу, Вашим напорима и ангажману. Шта сте до сада превели из српске књижевности и какав одјек су добили Ваши преводи и препеви у Јерменији?

-Превођењем српске књижевности бавим се од 1980. године. Преводио сам и поезију, и прозу. Преводећи књижевно штиво увек дајем предност квалитету, имајући на уму такође колико је то дело блиско мојим схватањима и мојој души. Увек правим врло строгу селекцију и покушавам да преведем дела која представљају праву слику Србије. Дела без националне црте и подлоге не занимају ме, нарочито када је реч о поезији, и ја никада не преводим насилно било шта. Онда то није стваралачки чин, већ насиље над самим собом.

До сада сам преводио народну, класичну и савремену књижевност, међутим, у последње време више сам заинтересован за средњовековну књижевност. Са великим одушевљењем и оданошћу превео сам Јефимијину чудесну песму »Похвала кнезу Лазару«, посвећену погинулом српском Кнезу на Косову пољу, онда Стефанову песму »Натпис на косовском мермерном стубу« коју је Стефан написао 1402. године и посветио своме оцу. Пре две године превео сам једну од најбољих лирских песама српског језика »Ноћ скупља вијека« Његоша, мада поред његове песме свима је позната чудесна Лазина песма »Santa Maria della salute«. Превео сам, такође, један одломак из Његошевог »Горског вијенца« који је јако тежак за препев, а на многим местима требају кључна решења за прецизно тумачење и тачан превод да не би било унакажено оригинално дело.

Знате како ја преводим; моја преводилачка радионоца се разликује од већ постојећих стандардних и стереотипних начина превођења. Многи преводиоци раде врло брзо свој посао и одмах предају у штампу своје преводе. Међутим, превод по мом мишљењу личи на тесто од којег мора да се направи хлеб. Дакле, тесто мора да сазри, да расте до савршенства да би тај хлеб био квалитетан и јестив. Исто је са преводом. Он мора да лежи на столу бар пар месеци, чак преводилац мора да заборави на њега, па да га се сети после извесног времена, и тек тада ће видети да превод треба дотерати до савршенства како би касније блистао као дијамант. Ја увек тако радим, никада не журим, јер у журби до сада нико није имао позитивне резултате.

Наравно, мени није прихватљив посредни превод, т.ј. превод превода. У таквим преводима, по правилу, одсуствују мирис, арома, права лепота оригинала. Превод мора да буде зачињен свим елементима оригиналног књижевног дела.

Реците нам нешто о Вашим ауторским књигама, а такође о књигама које сте приредили, написали предговоре.

Нагорни Карабах, панорама са Гандзасара.

-До сада сам објавио осам књига поезије и документаристичке прозе. Да ли је то много или мало, нека суди читалац. Међутим, није важан број књига, већ њихов квалитет. Познати српски песник Милан Ракић, који је завршио права у Паризу и од почетка Првог светског рата до краја свог живота бавио се дипломатијом, написао је свега шездесетак песама. Свака његова песма је уметничко дело, из сваког стиха зрачи лепота. Оваквих примера у светској књижевности нема баш много. Плејади оваквих песника припадају јерменски песник Петрос Дурјан, који је живео свега 20 година а оставио је чудесне песме, Бранко Радичевић и други.

Осим својих ауторских књига у Јерменији и Србији, објавио сам, такође, књиге јерменских и српских аутора уз мој предговор и мој коментар. Међутим, сматрам да то није довољно, јер има доста пропуста у јерменско-српској заједничкој издавачкој делатности, и ти пропусти се морају надокнадити новим књигама и преводима.

По завршетку сваког пројекта рађају се нове идеје. Никада не остајем без нових идеја, увек Божја воља хоће да почнем неку нову замисао. Жеља ми је да објавим ауторску књигу поезије и прозе искључиво са српском тематиком, и сматрам да би та књига могла бити споменик који би на најбољи начин симболизовао вековно пријатељтсво јерменског и српског народа.

Најбоље сведочанство Ваше списатељске и културне делатности у Јерменији и Србији су Ваше награде и повеље. По Вашем мишљењу, колико су важне те награде за писца, чиме оне допуњују пишчеву биографију

Свети Григор Нарекаци, минијатура, XIV век.

-Моје дубоко уверење је да награде и повеље не могу да квалификују писца, јер писац у историји остаје не својим наградама или повељама, већ својим остварењем. Знам писце који су покупили највеће домаће и светске награде, а када се погледају њихова дела, нема шта да се коментарише. Човеку просто памет да стане. Какве везе имају те њихове награде са »књижевним остварењима«? И збот тога, награде и повеље за мене нису мерило за формулу »добар писац«; добијеним наградама писац не може бити више или мање даровит. Те награде су само морална страна у биографији писца. Мада морам да признам да је у неким случајевима пријатно када писац прима неку награду за своје одређене заслуге. Никада нисам жудио за било којом наградом или повељом, нити био љубоморан према мојим колегама-писцима који имају више награда од мене. То никада није био циљ мог живота. Никада нисам био тиме оптерећен. Сигуран сам да су највећа награда топле речи и позитивни одјеци од стране читалаца.

Велики средњовековни јерменски песник Григор Нарекаци, који је живео у десетом веку на обали језера Ван, написао је своје ремек-дело »Књига тужбалица«. То његово дело живи ево већ хиљаду година, то је истовремено и књига за исцељење многих болести и незгода јер је Нарекаци био монах, свештеник Јерменске цркве. Дакле, писац остаје у историји својим остварењима. Исто тако Јерзнкаци, Шнорали, Кучак, Сајат Нова, Његош, Илић, Шантић, Дучић… Нико од њих, дакле, није примио ниједну награду и нико није био увређен. Зато ће сви ти великани остати у историји за сва времена.

Да поразговарамо о Вашој делатности Почасног конзула Републике Србије у Јерменији. Да ли се може рећи да је то логичан и органски наставак Ваше више од тродеценијске културолошке делатности у области србистике, што би се рекло – ваше Сербијане?

-Искрено речено, никада ми није пало на памет да ћу се поред књижевног рада бавити и другим пословима. Бог је хтео да се родим као песник, да се бавим књижевношћу и културом. Међутим, вест коју сам добио септембра 2006. године пријатно ме је изненадила. Из Београда су ме обавестили да је Министарство спољних послова Србије потврдило одобрење моје кандидатуре за именовање за Почасног конзула Србије у Јерменији.

У праву сте када кажете да је моје именовање за Почасног конзула органски и логичан наставак моје тродеценијске активности у области књижевности и културе. Пре свега ја сам књижевник и културни делатник, а то ми много помаже и у делатности  Почасног конзул. Са сигурношћу могу да тврдим да човек који се бави дипломатијом мора да буде јака личност, свестрано образован и развијен, мора да има велико искуство како би се оријентисао и доносио правилне и конкретне одлуке, нарочито у безизлазним ситуацијама. Није довољно имати само одређена дипломатска знања. Има много случајева у историји када су се дипломатијом бавили познати писци, уметници, научници; већ поменути Милан Ракић, па Јован Дучић, Бранислав Нушић, Иво Андрић… Уверен сам да је велика предност за дипломату бити човек из сфере књижевности и културе.

У мојој конзулској активности много ми помажу моја знања која сам стекао пре свега у Јеревану, онда у Санкт Петербургу, а касније у Београду.

Многи ме питају да ли моја активност у функцији Почасног конзула баца сенку на мој књижевни рад и одузима много времена? Одмах одговарам: Не! Никада се не бавим конзулским пословима на рачун књижевности и супротно. Све што радим чини ми велико задовољство, и ја одређено време посвећујем конзулским обавезама, а највећи део свакако књижевности јер је књижевност моја судбина. Функција Почасног конзула је одлична допуна за моју списатељску делатност и многа важна питања решавам управо не као књижевник, већ као Почасни конзул у смислу регулисања активности у сфери јерменско-српских веза. У јединству те две активности, књижевник и конзул, обликује се моја Сербијана.

Када је реч о пријатељству, реците нам шта се подразумева под прави пријатељ? Колико имате правих пријатеља који су Вам искрено привржени?

– О… то је врло озбиљно и јако компликовано питање, драги колега. Није лако говорити о пријатељству и дати одређену дефиницију за праве пријатеље. Велика је одговорност бити прави пријатељ. Пре свега, пријатељство је за мене храм, јер сам човек је Божји храм са својим врлинама и манама. Ако улазиш у храм искрено, чистим мислима и душом, онда имаш право на искрено пријатељство. А пријатељство које је заснивано искључиво на користи, новцу, не може бити пријатељство, све се брзо руши до темеља. Надам се да се слажете са мном да човек не може да има много пријатеља. То живот потврђује. Довољно је имати 5-6 пријатеља који су привржени теби и прате твој живот до краја. Сви остали су познаници међу којима има много добрих и лоших. У својим младим годинама увек сам мислио да не постоји лош човек, да су сви људи добри и добронамерни. Међутим, живот је суров. Он сâм прави селекцију, учи како треба бирати пријатеље. Сада, када сам напунио 60 година, искусио сву радост и горчину овоземаљског света, мени су јасне све финесе људских односа, схватио сам многе мудре животне поруке. У овим демонским временима када је све материјализовано а духовна страна живота маргинализована, врло је тешко говорити о правом пријатељству и привржености. Све је то било некада. Не бих волео да помислите да сам песимистички расположен. Никако! Просто, горко животно искуство потврђује све речено.

Аутор интервјуа: Горан Игић

Сваки јубилеј је повод за размишљање о томе шта је учињено. Како се осећате када размишљате о томе да улазите у седму деценију свог живота

– У Совјетском Савезу, у она стара времена, певала се чувена песма: »Моје године су моје богатство«. За човека који је напунио 60 година, то су зреле године… Године формираног и озбиљног ствараоца. С друге стране, не осећам »терет« тих шест деценија на мојим леђима. Увек ми се чини да још увек имам 20 година, свестан да је важно душевно стање, диктат срца а не биолошки узраст. Тако успевам игнорисати свој »шездесетогодишњи терет«. Да бих живео на такав начин, много ми помажу оданост духовним вредностима које су вечне и космичке, док све што је материјално – пролазно. Кроз такав начин живота увек покушавам да откријем у себи неке нове особине самосазнања, самооцене, па чак самокритике. Мени није било лако у овом животу. На мом трновитом путу било је и много невеселих тренутака, растанака од најмилијих, великих борби, суза и радости. И увек победнички расположен, улазио сам у борбу не мислећи о последицама, јер је уз мене био Творац, његова Десница. И када анализирам свој животни и стваралачки пут, уверенији сам да је, поред безизлазних тренутака, жртава, борби, све било праћено љубављу, поносом и достојанством.

У томе је мудрост и порука живота.

Јерменска панорама

Горан Игић, 26.04.2012.

КОНГРЕС ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА СРБИЈЕ – ГОВОР ДЕЈАНА ЛУЧИЋА

http://www.youtube.com/watch?v=UACN2a9WH_8&feature=youtu.be

КОНГРЕС 320 ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА СРБИЈЕ

КОНГРЕС 320 ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА СРБИЈЕ

Друштвени, државни, социјални и политички догађаји у Србији у последњим годинама, а посебно у 2012. и 2013. довели су до потребе сазивања оваквог конгреса образованих и остварених стручних Срба, у разним областима живота и деловања у земљи и иностранству. Постављамо само једно једино питање свим образованим Србима ма где били у свету, част појединцима: ЗАШТО СТЕ ЋУТАЛИ ДО САДА?

Знамо, научили смо, да сваки велики пут почиње првим кораком…Остаје да видимо да ли ће од овог Конгреса и окупљања по једном општем државном и друштвеном питању ОПСТАНКА Срба, за саме Србе бити од конкретне помоћи у смислу очувања Србије, дефинисања државног и сваког другог интереса и напретка у неком будућем времену.

27.02.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић, учесник Конгреса

Ово је дан који ће бити уписан као веома важан у историји државе Србије. Конгрес (позваних 320) присутних 260 интелектуалаца одржан у Београду, у сали Дома синдиката, показао је још једном да Србија има мудре, образоване и пре свега свесне Србе који су се окупили да разговарају о кризи и будућности Србије, договоре наредне кораке деловања, и донесу резолуцију о националним и државним циљевима у будућности.

На скупу интелектуалаца су се разматрали најактуелнији проблеми привреде, државе и друштва и могућности изласка из дугорочне врло комплексне кризе. Сложили су се да не могу и не смеју незаинтересовано да посматрају пропадање Србије јер “неутралне” науке и интелектуалаца не може бити по овако тешким и судбоносним питањима.

Око 320 интелектуалаца верују да својом професионалном, научном и стручном оријентацијом, са истински изграђеном родољубивом свешћу и моралним дигнитетом могу допринети опоравку Србије у суштини и целини.

Ово је био први корак на коме се створила интелектуална влада у сенци са стручним “министарствима” и радним групама које ће деловати свуда и на сваком месту по потреби.

На крају је усвојена декларација за окупљање патриотских интелектуалних снага у друштву.

*Свесрпска народна организација Срби на окуп, Ненад Матић, сниматељ и Биљана Диковић, новинар, СРБски ФБРепортер – снимак целог конгреса (биће доступан за неколико сати – има три сата материјала)

***

На Конгресу се расправљало о следећим питањима и заузети су одређени ставови:

1. ЕКОНОМСКА И СОЦИЈАЛНА КРИЗА И МОГУЋИ ИЗЛАЗИ

*Дубина и комплексност економске и социјалне криза и комплексност економске и социјалне кризе,

*Мафијаштво, пљачка, криминал и морално растакање друштва,

*Понуђена решења Владе – домети антикризне политике (шта нам нуди актуелна власт),

*Потребна је дубинска реформа привредног система.

2. РАСТАКАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ И СОЦИЈАЛНОГ ТКИВА ДРУШТВА

*Социјални слом друштва и раслојавање с отуђењем,

*Какви су нам потребни национални и социјални циљеви у развоју.

3. ПОЛИТИЧКИ ПРИТИСЦИ И ДРЖАВНО-НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ

*Слабљење државних класичних институција,

*Немоћ државе и гомилање деструктивних процеса,

*Активности Владе и „преговарача“ у вези КОСМЕТА.

Пројекат косовско-метохијског одвајања од Србије.

4. УГРОЖЕНОСТ ДРЖАВЕ У СВЕТЛУ НОВИХ ГЕОСТРАТЕШКИХ ОДНОСА

*Односи са ЕУ – садржај, суштина, уцене, „безалтернативност“,

*Понижавања Србије кроз одлуке Хашког трибунала,

*Партикуларизам, регионализми и аутономаштво у процесу губитка државног суверенитета,

*Процеси потирања нашег духовног и културног идентитета и самосталност државе.

5. КАКАВ ЈЕ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ И СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА МОГУЋ ЗА НАРЕДНИ ПЕРИОД

6. ПРЕДЛОГ ДЕКЛАРАЦИЈЕ ЗА ОКУПЉАЊЕ ПАТРИОТСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ СНАГА У ДРУШТВУ

***

КОНГРЕС ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА СРБИЈЕ

ОСНОВНИ СТРАТЕШКИ ПОЛИТИЧКИ СТАВОВИ О ВИТАЛНИМ ИНТЕРНИМ И ГЛОБАЛНИМ ОДНОСИМА

Београд, фебруар 2013. године

С А Д Р Ж А Ј

I

ПОЛИТИЧКА И ХУМАНИТАРНА НАЧЕЛА РАЗВОЈНЕ, СОЦИЈАЛНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

II

СТАВОВИ ПРЕМА ГЛОБАЛНИМ ОДНОСИМА И СВЕТСКИМИНСТИТУЦИЈАМА
1. ОДНОСИ СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ
2. СТАВ ПРЕМА КОСМЕТУ
3. ОДНОС ПРЕМА НАТО-АЛИЈАНСИ
4. ОДНОС ПРЕМА БРИКУ
5. ОДНОСИ СА ММФ

III

СТАВОВИ У ОДНОСУ НА ВИТАЛНЕ ИНТЕРНЕ ОДНОСЕ И ПРОБЛЕМЕ

1. ОДНОСИ ПРЕМА ПРИВАТИЗАЦИЈИ УОПШТЕ И „ТЕЛЕКОМУ“ ПОСЕБНО

2. СТАВ ПРЕМА ПРОМЕНИ УСТАВА

3. ДЕЦЕНТАРЛИЗАЦИЈА И РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА

4. ПРОБЛЕМИ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

5. ОДНОС РАДА И КАПИТАЛА

6. СОЦИЈАЛНИ СЛОМ ДРУШТВА

7. БУЏЕТСКИ ПРОБЛЕМИ И ДЕФИЦИТИ

8. МЕЂУНАРОДНА ЗАДУЖЕНОСТ И ДУЖНИЧКИ ТЕРЕТ

9. УБРЗАВАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ И ВИШЕГОДИШЊИ ПАД СТАНДАРДА

10. СПОЉНА ТРГОВИНА И ДЕФИЦИТ, КУРС И НЕКОНКУРЕНТНОСТ ИЗВОЗНЕ ПРИВРЕДЕ

11. ЕКОНОМИЈА ЗАВИСНОСТИ И НЕОКОЛОНИЈАЛНИ ОДНОС

12. БАНКАРСТВО И НАЦИОНАЛНА ПРИВРЕДА

13. МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА И ПОЛОЖАЈ ПРИВРЕДЕ

14. ПОТПУНА КОНТРОЛА СВИХ МОНЕТАРНИХ И ЈАВНИХ ТОКОВА

15. ОДНОС ПРЕМА МЛАДИМА

16. ПОТКОПАВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ СУВЕРЕНИТЕТА

17. ДЕСТРУКЦИЈА ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА

18. ОДНОС ПРЕМА ЦРКВИ

19. ПОВРАТАК ИМОВИНЕ СТРАНИМ ВЛАСНИЦИМА – РЕСТИТУЦИЈА

20. НАУКА И ИСТРАЖИВАЧКИ РАД

21. ОДНОСИ С ДРЖАВАМА У ОКРУЖЕЊУ

22. ПРОБЛЕМИ ИЗБЕГЛИХ И ПРОГНАНИХ

23. НОВИ МОДЕЛ ПРИВРЕДНОГ РАСТА И ДРУШТВЕНОГ ПРЕПОРОДА

I ПОЛИТИЧКА И ХУМАНИТАРНА НАЧЕЛА

РАЗВОЈНЕ, СОЦИЈАЛНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

Сваком је постало јасно да је постојећи неолиберализам и монетаристички модел развоја доживео свој потпуни слом. Налазимо се у дубокој финансијској, реалној и моралној кризи (независно од светске финансијске кризе) која се само продубљује. Криза и финансијски слом привреде сада прати и криза државе. Странке на власти не виде и не нуде излаз из кризе. Све више се баве саме собом, посебно пред нове изборе – у огољеној трци за освајање власти. Узурпирана држава од странака на власти крчми се немилице као да је туђа. Политичари уз то штите интересе најбогатијих од којих финансијски зависе – при чему се демагошки труде да заведу шире друштвене слојеве и освоје власт и синекуре у јавним предузећима. Освајањем власти странке бахато троше и расипају државни (наш) новац.

Да ли смемо да останемо само као посматрачи општег тоњења у кризи, беспомоћни и у очекивању да неко други понуди излаз из кризе? Нико не сме остати незаинтересован, пасиван, резигниран, беспомоћан – док се криза продубљава, а општи слом постаје известан.

1) Економски програм је припремљен као синтетички облик и као потпуно разрађен до примене мера и инструмената у остваривању зацртане развојне, стабилизационе и социјалне политике.

У нашем Економском и Политичком програму уздижемо се изнад сопствених парцијалних (личних, групних или страначких) интереса – до општег националног добра и врховног интереса будућности нације и државе.

Економски национализам узимам као основ и животно начело заокрета ка активирању домаћих фактора развоја. вршимо потпуни заокрет ка привреди (предузећу) и стављање у његову развојну функцију свих мера и инструмената макроекономске политике, што је основа нашег детаљно разрађеног Економског програма и модела развоја који нудимо. Овде имамо у виду монетарну, фискалну, спољнотрговинску политику, расподелу, штедњу, инвестиције, каматну и курсну политику, а посебно преусмеравање финансирања са увоза капитала (задуживања) на унутрашње факторе развоја.

Сматрамо да без економски слободне личности и здраве породице, развијеног патриотизма и стварања јединствене и националне платформе (ту спадају правци развоја нације и привреде, породице, повратка раду и моралним вредностима, стварних кретања квалитета и вредновања рада и доприноса сваког појединца) није могуће израдити нову националну стратегију развоја и изласка из дубоке опште кризе друштва и привреде.

Носиоци власти и неолибералне догмате не дозвољавају економију општег благостања, мада се сиромаштво повећава, раслојавање друштва, стални раст масовне незапослености, драстичан пад броја становника, енормно задуживање у иностранству, одузимање власничких права и економско-социјалне сигурности, пензија, социјалних услуга, разарање система образовања, културе и здравог начина живота и комуникација.

Мислимо да потпуно одговарамо на захтев из масе када констатују да нам “недостаје права, поштена политичка снага за којом би кренули разочарани”.

Основни циљ нам је да спојмо рад и капитал и да капитал ставимо у функцију рада и развоја. У том правцу ће се привући и повезати све националне снаге и интелектуална елита (који то желе) у Србији и окружењу у којем је угрожен национални идентитет и будућност делова српског народа.

Стратегија економског, развојног, пројектног и духовног повезивања делова бивше Југославије у којима уз већински живи и српски народ (РС, ЦГ, Македонија, Хрватска, Словенија, БиХ, Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија) и стварање јединствене платформе и стратегије даљег развоја и очувања националног идентитета и достојанства. У наш развојни програм и праву социјално-развојну револуцију у односу на постојећи концепт, привући ћемо и повезати дијаспору да би се очувао идентитет, обичаји, језик и др., дакле да остану самосвојни и да учествују у развоју и будућности матичне државе и нације.

Без јаке, стабилне и здраве матице то је тешко остварити. Стога нам је привредни успон и брз излазак из дубоке кризе на првом месту да би се осигурао брз привредни раст (од 8-9% годишње) и искоренило сиромаштво.

Повратак раду, пораст запослености до пуне запослености, сламање кичме и зачараног круга сиромаштва, је основни стратешки циљ који желимо остварити. У ту функцију се ставља економско-финансијско и кадровско јачање и оспособљавање привреде – која једино може да осигура трајан раст и уклони масовно сиромаштво.

Наш програм је у целини као систем потпуни, готово за 180 степени заокрет у односу на ово што нуде и спроводе странке на власти.

Све се то јасно види из нашег програма “Криза и слом привреде и друштва и нова политика развоја привреде с друштвеним препородом”.

Доследно ћемо водити конструктивну, националну и државотворну политику.

II СТАВОВИ ПРЕМА ГЛОБАЛНИМ ОДНОСИМА И СВЕТСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА

1. ОДНОСИ СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ

Не прихватамо некритички наметнуту паролу “ЕУ нема алтернативу”. Србија је у Европи одувек и не треба да сада трага за Европом. Наши односи са овом унијом нису глобални, већ се своде на односе појединачно са земљама чланицама – према обостраним интересима. И даље ћемо развијати трговинске, финансијске и друге односе с тим земљама, као и са другим државама изван ЕУ. Односи ће се развијати уз пуну равноправност и узајамне интересе.

Не желимо да уђемо у “четврти круг” земаља чланица и претворићемо се у специфичан колонијални (подређени) положај – како су то доживеле државе укључене у трећем кругу проширења.

Када будемо довољно развијени и усклађени са структурама и законима у ЕУ показаћемо интерес за прикључивање.

Тада ће у ствари ЕУ бити у Србији (по квалитету наше привреде и друштва), а не Србија у ЕУ.

До тада остављамо то “за будућност” (уколико ЕУ до тада као и еврозона остане), уз потпуно другу преоријентацију и модел развоја.

Европска унија никога није развила, док су бројне “нове” чланице ЕУ биле и остале у огромним и све тежим проблемима. Тај процес осиромашења и експлоатације слабијих познат је из теорија економског раста.

Да ли се побољшао положај великог броја “нових” чланица ЕУ (Мађарска, Румунија, Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска и др)? Структурна, “нефункционална” и интересна (не само финансијска) криза дугорочно потреса чланице ЕУ. Дубока и дугорочна криза Италије, Грчке, Ирске, Португалије, Шпаније, Белгије, али сада и Словеније, указује да је ово врло хетерогена зона низа земаља. њих карактерише:

– врло различит финансијски (порески) систем,

– различит ниво инфлације,

– ниво и оптерећење јавним дуговима,

– разлика у висини буџетског дефицита,

– стопа и динамика привредног раста,

– различити циљеви развоја и проблеми с којима се земље суочавају,

– низ других великих разлика у макроагрегатима.

Ради се о врло хетерогеном кругу земаља “удружених” у ЕУ или још уже у еврозону, тако да се ради о три концентрична круга земаља:

1) “Оснивачи” ЕУ (првих 11 држава) које и данас доминирају, али под “интерном” доминацијом Немачке и Француске,

2) Прво проширење и “појачавање” првог круга, мада секундарног значаја,

3) Треће проширење (са нових 10 држава, до броја 27) које представљају готово полуколонијалне привреде у односу на неколико “главних”. Сукоби интереса “главних” и периферних држава је све отворенији и шири.

Не треба дакле некритички и безрезервно истицати паролу “ЕУ нема алтернативу”, јер ради се о “недовршеном”моделу који ће све више показивати слабости, све до своје потпуне “обезличности” у односу на усвојена начела Мастрихта, до коначног распада (прва фаза је криза евро зоне).

Интерес безрезервног придруживања ЕУ не може бити изнад националних и државних интереса Србије. Стога њу треба да воде кадрови који ће моћи да спроведу нови модел и политику развоја око којих ће се окупити сви незадовољни у стварању националног консензуса о животним питањима државе и националне економије.

2. СТАВ ПРЕМА КОСМЕТУ

Наш генерални став у погледу Космета је да се у потпуности придржавамо преамбуле нашег Устава – Космет је неотуђиви део Србије.

Не постоји дилема Косово или ЕУ.

Косово се не може “отуђити” и по цену уласка у ЕУ.

Наши “евроатлантисти” некритичким прилазом Европској унији, политичким потезима тихо дају све већа државна својства отцепељеној покрајини.

Дубоке промене геополитичких односа и снага у свету, премештање снага и одлучивања у свету са једне империје и њених империјалних интереса на мултиполарни свет и одлучивање, иду на руку Србији да сачува територијалну целовитост.

Наша политика није ни позната крилатица “више од аутономије, мање од самосталности”.

Политичка платформа нам је Косово и Метохија у целини саставни су део државе Србије, а Србија само као целина може да уђе у ЕУ.

3. ОДНОС ПРЕМА НАТО-АЛИЈАНСИ

Нато алијанса, или њено често закамуфлирано истицање као “евроатлантске интеграције”, је реликвија прошлости и као таква војна организација треба да настане. НАТО је анахронизам савременог слободног света. Он се претворио у инструмент “новог светског поретка”, односно система глобализације, који претњама, интервенцијама, промоцијом западних интереса, представља и инструмент новог колонијализма који је сада на светској сцени.

Србија у односу на НАТО ће се придржавати своје одлуке о неутралности, без приступања било којем војном савезу. Она ће свим средствима јачати своју одбрамбену моћ. НАТО је оставио дубоке и горке трагове својим бомбардовањем Србије и уништавањем њеног богатства, инфраструктуре, разарањем какво се од другог светског рата као овакво није нигде десило. Ставио се на страну непријатеља српског народа и у БиХ, Хрватској, Србији – дакле то је у односу на нас непријатељска и недобронамерна организација. НАТО нема шта да тражи у Србији. Представници НАТО алијансе треба да напусте све институције у Србији у којима се осећају као домаћини.

Није нас захватило и не доминира код нас евроатлантско једноумље. Наша власт се додворава својим страним менторима покушавајући да нас на мала врата уведе у НАТО.

Промотери “атлантизма” покушавају да чланство у НАТО прикажу као пут за пораст страних инвестиција и пораст стандарда. То је велика превара, јер осим губитака самосталности, долази и до великог пораста трошкова око набавки наоружања од НАТО-а (стандардизација), уз обавезе које би се преузеле за НАТО интервенције у свету. Нећемо да будемо инструмент за провођење политике неоколонијализма и западних интереса крупног финансијског капитала. Они који су асистирали уништењу РСК и отцепљењу ЦГ и даље раде против интереса српског народа (Космет).

Морамо поставити и питање: да ли је Србија отворено вазална држава којој се чланство у НАТО намеће? Дали се опраштају и одржавају бројни злочини и империјалистичка политика НАТО-а (чак и према нашој земљи)?

Овакве одлуке обавезно морају на р е ф е р е н д у м.

4. ОДНОС ПРЕМА БРИКУ

Србија ће проводити и треба да проводи политику равноправних односа у међународним економским и финансијским односима. Сви односи треба да се заснивају на обостраном интересу и узајамној подстицајној развојној политици.

БРИК мада институционално неповезан као међународно удружење, унија или организација, представља за сада групу држава (Бразил, Русија, Индија, Кина) која се најбрже развија на светској привреди као целини. Ова група преузима светско тржиште и водеће место на светској ранг листи по богатству (БДП) и врло велико богатство сировинама будућности и будући односи Србије према овом кругу држава ће се и даље водити билатерално са субјектима из ових земаља на принципима узајамности и заједничких интереса.

5. ОДНОСИ СА ММФ

Међународни монетарни фонд (ММФ) је институција светских финансија основан 1944. године у Бретон Вудсу (САД). Основни циљ му је да помаже привредама када западну у платно-билансне тешкоће или неликвидност (слабе и недовољне девизне резерве). Својим кредитима, који су краткорочни, јача девизне резерве држава – чланица, повећава њихов кредитни рејтинг у свету (на светском тржишту) да би преко тога имале лакши приступ светском тржишту новца и капитала. Он у ствари даје “зелено светло” свим светским кредиторима и на неки начин постаје гарант и саветодавац у вођењу макроекономске политике такве земље.

ММФ се од свог оснивања до данас трансформисао у међународног “финансијског полицајца” и контролора (надзорника) држава које траже и добију његову помоћ. ММФ је производ светског финансијског капитала и његових интереса. Технократе – неолиберали ММФ носе кофер са препорукама истим за све земље. Његове препоруке и мере су јединствене за све земље, без обзира да ли су високо развијене или неразвијене. Дакле, препоручује “лек” за све земље јединствено без обзира на њихове огромне разлике у проблемима.

ММФ проводи концепт неолиберализма и тзв. тржишног фундаментализма. Он је главни носилац за друге, а за развијене земље врло, развијени протекционизам и државни интервенционизам.

Где год је проводио свој концепт довео је до разарања економије, високе незапослености и социјалног слома друштва. То су горки лекови за земље које траже “помоћ” од ММФ. Његов концепт не одговара Србији (уравнотежен буџет, равнотежа у платном билансу, либерализација спољне трговине, либерализација тржишта и цена, стабилност цена као примарни циљ, слободна каматна стопа, слободан проток капитала и др).

Србија је погрешном и промашеном политиком развоја и стабилизације ушла у дубоку кризу и велике платно-билансне тешкоће, велики спољни дуг, огромне обавезе из спољних дугова и врло слаб квалитет девизних резерви – са опасношћу од финансијског банкрота. Обратила се за помоћ ММФ, одобрен јој је кредит од 2,9 милијарди евра. До сада је у ове три године одржано седам сесија с ММФ. Искориштено је 1,9 милијарди евра од одобреног. Укупан дуг код ММФ износи тих 1,9 милијарди. Прихватањем ММФ Србија се подвргла његовој контроли и моделу, али и провођењу препорука ММФ. ММФ је постао “кишобран” за нашу неспособну владу, која није у стању да контролише буџетску потрошњу. Сада јој чврст став ММФ служи као покриће против масовних захтева буџетских корисника за повећање личних примања. Наша је политика и модел усмерен на искључивање утицаја захтева ММФ према нашој привреди.

III СТАВОВИ У ОДНОСУ НА ВИТАЛНЕ ИНТЕРНЕ

ОДНОСЕ И ПРОБЛЕМЕ

1. ОДНОС ПРЕМА ПРИВАТИЗАЦИЈИ УОПШТЕ “ТЕЛЕКОМА” ПОСЕБНО

Погрешан модел приватизације до сада и неефикасан модел транзиције практично су уништили привреду и производњу. Индустријска производња је далеко испод нивоа из 1999. године (око 40%).

Приватизација као процес и потпуно промашен модел – за нас је завршена.

Нема даљих приватизација ни јавних, ни стратешких ни “обичних” предузећа.

Приватизација је послужила за обичну распродају, а често и поклањање наших предузећа домаћим тајкунима или страном капиталу (често из криминогене зоне).

Поразни су резултати неолибералног капитализма, посебно кроз процес приватизације. Он је и данас у Србији владајућа економско-политичка и идеолошка основа модела, развоја.

Продато је у периоду 2001-2011. године 2.420 предузећа и наплаћено 2,7 милијарди евра.

Новац је унесен у буџет и потрошен у текућу потрошњу, уместо на развој. То је био раднички капитал, а не друштвени и ничији. Радници су углавном избачени на улицу, а за социјални програм у ових 8 година није уложен ни динар. На ред за продају сада долазе Телеком, ЕПС, водопривреда, саобраћајнице, земљиште. Ништа се више не сме продавати.

Извршићемо ревизију свих до сада сумњивих и слабих приватизација.

2. СТАВ ПРЕМА ЗАХТЕВУ ЗА ПРОМЕНУ УСТАВА

Промена Устава се не може мењати како којој партији одговара. Захтев за промену Устава се поставља због промене изборног система броја посланика у Скупштини, регионализације, али и врло скривено за избацивање преамбуле устава да је Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Србије.

За било какву промену Устава мора се провести национални референдум. Свака акција у том правцу измене устава, ван уставне процедуре сматра се противуставним актом, са адекватним санкцијама, без обзира о коме се ради (група, ставка, политичар).

3. ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА И РЕГИОНАЛИЗАМ

Децентрализација, као и деетатизација, дефискализација, дерегулација и сл. су догматски постављени захтеви неолиберализма и “новог светског поретка” у циљу слабљења националних држава. Стратешки државотворни интереси су потиснути од стране сепаратистичких и ускостраначких интереса.

Регионализацјиа како се проводи је разбијање државног јединства, хомогености државних одлука и политике, разбијање макростратегије и постепени процес стварања регија – држава. То је пут у разбијање државе и слабљење државе где год се проводила. Такве тенденције ћемо сузбити.

Регионализација у Србији доводи до цепања привредног ткива, разбијање јединствене развојне политике и избора приоритета, али доводи до бујања нове администрације и оптерећења привреде. Регионализацију код нас здушно заговара Г17 и ЛСВ који су на ивици или испод цензуса, тако да стварање Уједињених региона Србија је само варијанта простачког опстанка странака одбачених од српске јавности. Децентрализација код нас ће се вршити по нашем програму на једино могући начин – јачањем привредних субјеката на тим подручјима и избором приоритета у економском и социјалном развоју.

Једини циљ постојеће опозиције је постао долазак на власт. Незнатан је број оних које имају државотворну политичку платформу.

4. ПРОБЛЕМ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

Незапосленост је највећи проблем привреде и друштва. То је дугорочни проблем, који се у условима привредне кризе и застоја и пада производње, убрзано погоршава.

Насупрот обећањима власти да ће се запослити 200-300.000, чак и 500.000 до тада незапослених, стварна незапосленост је повећана за последње две године за 400.000 (то је и став ММФ). Разбацивало се обећањима о могућности од 200-800.000 – да би се освојила власт. Укупно је сада незапослено 924.500 радно способних, а не како наша фризирана статистика приказује 730.000. Стопа незапослености уместо званичних 19% износи 30% и спада међу три највише у Европи. Радници су постали најамни радници. Незапосленост високообразованих кадрова креће се и до 70%. У сектору привреде у последњих 10 година незапосленост је повећана за 545.000, тако да је пала са 1.372.000 на 827.000. У привреди ради и не прима плату 105.000 “запослених”.

Ако се настави овај концепт уништавања привреде сваке године ће остајати без посла 70-100.000 до тада запослених.

Преко 200.000 младих је отишло у иностранство.

У иностранству тренутно ради 346.000 лица старијих од 15 година, од тога 35.000 са вишом и високом школском спремом.

У нашем програму смо као приоритет ставили остварење пуне запослености и преусмеравање новог запошљавања са непроизводних сектора на привредни (производни) сектор. То је у духу нашег Програма, спајања рада и капитала у предузећу, довођење науке у привреду, али уз финансијско растерећење предузећа и њихово финансијско оспособљавање за развој, нове програме и реструктурисање.

То је детаљно разрађено у нашем Економском програму (мерама и инструментима све до операционализације).

Овде дајемо основне податке о запосленом и издржавању становништву да би се видела сва тежина овог проблема.

Запослени 1.800 хиљада Издржавани:

Од тога ради у: – Пензионера 1.660.000

-Производњи352.600 -Коришћени соц. помоћи750.000

Промет и услуге 1.448.000 Незапослени (званично) 780.000

Само 18% предузећа редовно исплаћује плате запосленим.

5. ОДНОС РАДА И КАПИТАЛА

Кроз процес пљачкашке приватизације предузећа су најпре одузета од запослених (преко проглашавања њихових предузећа као друштвено и ничије власништво), а затим продата или готово поклоњена страном капиталу или домаћим носиоцима згрнутог (најчешће кроз криминалне радње) капитала.

Предајући предузећа страном капиталу демонтира и односи у странке, претварајући средства у групни приватни посед.

Предајући предузећа страном капиталу и домаћим тајкунима – наши властодршци и фалсификатори стварности, дали су им политичку моћ и монопол над свим сегментима јавног живота у држави. Нација и држава су стављени у потчињени положај према стварним и домаћим центрима моћи, пљачкашком капитализму, неправди и сиромаштву.

Олигархијски политички и пљачкашки капитализам се учвршћује, док друштво на периферији таквог капитализма постаје све сиромашније. Нема тог богатства које се не може политичком анархијом уништити. Општи интерес се демонтира и односи у странке, претварајући средства у групни приватни посед. То ми не прихватамо.

Нашим алтернативним друштвеним и развојним програмом, потпуно супротним у односу на постојећи који гура власт и уз све очитије катастрофалне резултате, желимо да отворимо период економских патриота уз доминацију патриотског национализма.

До сада је извршена огромна прерасподела друштвеног богатства али уз помоћ привилегија, док се огромни профити згрћу на пљачки и економском пропадању Србије.

Треба покренути и довести до краја ову „револуцију“ у односима рада и капитала, односа према раду и квалитету живота. Свако треба да добије шансу да ради посао за који је школован и уме да га ради.

Финансијски капитал и новац су сада под овим режимом задоминирали политиком и економском сценом. Криминал је експлодирао. Корупција је постала саставни део свих операција капитала. Ми у програму капитал стављамо у функцију рада, стварања, оплодње капитала, инвестирања у привреду и развоју. Стварана револуција почиње променом односа рада и капитала, промени односа према раду и квалитету човека.

6. СОЦИЈАЛНИ СЛОМ ДРУШТВА

Извршена је огромна прерасподела дозвољеног богатства уз помоћ привилегија, а огромни профити се згрћу на пљачки и економском пропадању Србије.

Друштво је доживело прави социјални слом.

Незапосленост од преко 940.000 уз тенденцију сталног раста, праћена је све бржом инфлацијом и падом реалног стандарда. За ове три године замрзнутих плата и пензија пад износи између 28% и 30%. Велике илузије власништва и пљачкашке приватизације довели су до оштрих сукоба класних интереса.

Преко 800.000 пензионера (од 1,6 милиона) имају испод 21.000 динара, док су трошкови живота већ око 50.000. Чак 360.000 има мање од 21.000 динара. Шта рећи о готово један милион незапослених и какав је њихов положај. Настала је социјална деградација огромног дела становништва. Велики број сада запослених раде, али не примају плату 6-9 месеци (105.000).

Стандард свакодневно пада. Већина грађана претворена је у модерне робове. Ту треба сагледати и све пропагандне лажи о демократији слободних тржишта и грађанским правима.

Грађани траже правду, једнакост, услове за бољи живот, ефикасну борбу за искорењивање корупције и криминала. На помолу је цивилизацијска побуна против неиздрживог стања, али се и даље врше велике манипулације осиромашеним и обесправљеним масама. Лажна и „фризирана“ званична статистика покушава да покаже стање бољим од овог којег народ види и доживљава свакодневно. Нећемо да учествујемо у новој превари странака на власти које ће и даље уништавати нацију и државу. Они су постали опасни по стварне друштвене промене.

Ми идемо на темељно мењање наших друштвених односа. Зато морамо разрадити и усавршити контролне друштвене институције. Демократија за социјално угрожене, гладне и незапослене ништа не значи – то је велика обмана.

7. БУЏЕТСКИ ПРОБЛЕМИ И ДЕФИЦИТИ

Буџетски расходи, приходи и све већи дефицит постали су највећи проблем државе и привреде (уз незапосленост). Буџет је у великом дефициту. Дефицит се повећава, при чему је стварни дефицит далеко већи од званичног (статистички приказаног). Углавном се говори о републичком буџету, а не консолидованом.

Буџетски дефицит у 2009. званично је износио 121 милијарда (или 4,4% БДП), а стварни 290 милијарди динара (9,9% БДП), а стварни 290 милијарди динара (9,9 БДП). У 201. години званични буџетски дефицит износи 126 милијарди (4,8%), а стварни преко 300 милијарди (око 10% БДП).

Учешће јавних прихода у БДП попело се за 44% из 2009. на 47% у 2010, што спада међу највише у Европи.

Само на камате из буџета у 2010. ће се исплатити 45 милијарди динара, а отплате 268 милијарди. То износи 450 милиона евра за камате и 2,8 милијарди отплата. Камате на стране дугове учествују у БДП од 4-6%, док је раст БДП свега 1,5%.Немамо дозвољено створеног богатства само за плаћање камата. Радимо годинама само за камате.

И приходна страна буџета (ефикасност наплате) расходна страна (смањивање бројних јавних расхода) су нужност у фискалној политици.

Овде наводимо само неке податке о деструкцији јавног сектора. За 300.000 запослених послодавци не уплаћују доприносе, а 600.000 уплаћују нередовно или на минималац. Јавиће се ускоро права армија сиротиње, јер многи неће остварити права на пензије, а сада је фонд ПИО око 50% у дефициту. Дуг по том основу износи 170 милијарди динара (2005-2009 године).

Неплатише су највећим делом из приватног сектора. Док је Фонд ПИО контролисао уплате доприноса, зарада се није могла исплатити без уплате доприноса. Мада је неплаћање доприноса кривично дело месечно се губи преко једне милијарде динара.

Фискалну политику окрећемо ка развоју привреде и инвестиционој буџетској потрошњи уз висок степен буџетске контроле.

8. МЕЂУНАРОДНА ЗАДУЖЕНОСТ И ДУЖНИЧКИ ТЕРЕТ

Постојећа политичка олигархија и странке на власти увукле су друштво и привреду у огромну презадуженост према иностранству. Спољни дуг је просто експлодирао.

Спољни дуг Србије је повећан са 10,8 из 2001. на 34 милијарде долара, дакле за десет година 24 милијарде. Сваки грађанин Србије дугује 4.500 долара за спољни дуг. Створење терет дужничког ропства. И даље се јури за страним кредитима, посебно за попуњавање буџетског дефицита.

Највећи проблем је у томе што је намакнута омча спољних дугова, уведени смо у презадуженост, тако да годишње обавезе из дугова (камате и отплате у 2011. години износе 5,9 милијарди долара, а годишњи пораст богатства (БДП) свега 660 милиона долара. Годишњи раст БДП износи у последње 2-3 године око 1,5% а обавезе из спољног дуга 10-12% у БДП. Терети спољног дуга доводе економију и друштво под управу и уцену ММФ и страног капитала. Ми не стварамо довољно укупног богатства (БДП) само за плаћање камата на инодугове. Зар годинама да радимо само за доспеле обавезе из дугова? Камате на спољне дугове могу се плаћати амо новим задуживањем. Настала је дужничка спирала. Сада се улази у фазу када се узимају нови да би се вратили стари дугови али камате стално расту. Власт нема ни визију, ни концепт и добру стратегију задуживања. Србија је банкротирала, само још то нико није рекао.

9. УБРЗАВАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ И ВИШЕГОДИШЊИ ПАД СТАНДАРДА

Инфлација у нашој привреди се убрзава.

Инфлаторни талас је запљуснуо све делове привреде и друштва. Инфлација у 2010. година износио је 10,8% чиме се налазимо на врху лествице у Европи (у ЕУ је инфлација 2,2%). Инфлација у првој половини 2010. очекује се на нивоу од 14-15%).

Инфлација је трошковног карактера (храна, пољопривредни производи, енергија, нафта и др),тако да наша централна банка води рестриктивну монетарну политику да би се сузбила инфлација. Ту је монетарна политика немоћна, али ће пораст референтне камате и осталих камата довести до даљег раста трошкова. Нови раст цена енергената и пораст цена нафте на 110 долара за барел (довешће до новог раста инфлације у 2011. години. Инфлација се не може задржати на 4,5% плус-минус 1,5% како предвиђа НБС. Следи ново погоршање услова пословања, пораст камата, пораст ризика и суздржавање банака у кредитирању. Криза ће се продубити, а неликвидност привреде постати права пандемија. Производња се не може опоравити.

Наш концепт контроле инфлације, каматне политике и монетарне политике је сасвим различит.

10. СПОЉНА ТРГОВИНА И ДЕФИЦИТ, КУРС И НЕКОНКУРЕНТНОСТ ИЗВОЗНЕ ПРИВРЕДЕ

Мала земља са слабом и неразвијеном привредом, високо зависна од светског тржишта (наша је увозом и извозом укључена са 60-75%), не сме да бира пут неолибералне догме и свемоћног тржишта – то је пут у анархично тржиште, уз стварање правих услова за мафијаштво и економске кланове, насупрот општег развоја националне привреде. То је пут у тржишну стихију, неконтролисане токове, сталне дебалансе и неравнотеже праћене нестабилношћу.

Сваког месеца се у Србију увезе више од једне милијарде долара него што се извезе. Долази до кумулације дефицита спољне трговине, уз истовремено нарастање спољног дуга.

Дефицит спољне трговине у периоду 2001-2010. година износи око 75 милијарди долара. Страна роба је кроз неконтролисани увоз и либерализам преплавила домаће тржиште и уништила домаћу производњу и понуду. Извоз је преко прецењеног курса динара, који је ишао и до 56%, је дестимулисан, али је увоз постао профитабилан. Извоз желимо да стимулишемо свим мерама и инструментима макроекономске политике. То је и наша полуга развоја.

Држава мора да ревитализује своје макроекономске функције, насупрот спонтаном и анархичном развоју чија је основа шок-терапија. Мора се увести ред и контрола спољно-трговинских односа и задуживања у иностранству, селекција извозно-увозних послова, активна подстицајна извозна политика (и селективно ограничавајућа увозна политика), контрола коришћења и употребе иностраног капитала и др. уз потпуно другачију монетарну, фискалну и спољнотрговинску политику. О социјалној функцији државе није ни потребно говорити. Тај проблем никад и нигде није решавао приватни капитал.

Уместо радника и стварних стручњака (које доводе запослени, од чега им зависи успех и будућност) имамо размах страначко-бирократске апаратуре.

11. ЕКОНОМИЈА ЗАВИСНОСТИ И НЕОКОЛОНИЈАЛНИ ОДНОС

Отуђене елите су некритички прихватиле неолиберални концепт слободног тржишта и тоталну, брзу приватизацију.

Србија је постала дужнички зависна земља, под притиском наметнутог монетаризма од ММФ-а, под изговором привредне стабилизације и „реструктурације“, односно „реформи“ којих су пуна уста „реформаторима“ и неолиберализма – доведена је у привредну стагнацију и кризу, уз све већу армију незапослених. Заговорници такве идеологије називају се „реформаторима“, а они који другачије виде стварност и критичари називају се неокомунистима, „запатистима“, „националистима“. Стварних реформи нема ни на једном од десет подсистема привредно-финансијског система, али нема ни визије ни стратегије како и куда даље – после таласа деструктивног необузданог капитализма. Доживели смо дебакл економије и друштва и нови економско-финансијски колонијализам.

Концепција тржишног фундаментализма и неолиберализам (извезени као роба у свет, али се не примењују у развијеним земљама), који искључују неопходне функције државе у привреди и развоју, у многим земљама, као и код нас, иза себе остављају праву пустош, хаос разорене економије, али и изузетно социјално и интересно разбијено друштво. Спрега домаће политичке и финансијске олигархије и носиоца светског капитала се интересно успоставља и цементира. Они траже и нажалост налазе „праве људе“ који за шаку долара продају идеологију и интересе нације, државе и друштва. Тај новац долази у виду пројеката и“помоћи“ и одлази већим делом страним саветницима. чиме поново завршава код донатора и земљама порекла. За њих су недоступни и застарели захтеви економиста за развојем или оних који другачије виде стварност. Капитал следи само своју логику и интерес, а не развој и осамостаљивање привреде од доминације иностраног капитала. Настао је дужнички шок и дужничка криза. Државом и привредом фактички управљају стварни кредитори и домаћи тајкунски капитал.

Разбијени и неповезани радници,стерилни и разбијени синдикати – воде у изгубљену битку радничке класе са финансијским капиталом.

12. БАНКАРСТВО И НАЦИОНАЛНА ПРИВРЕДА

Банкарство је добро ако помаже развој привреде.

Позната су добра и лоша искуства у реформисању, трансформацији и санацији банкарског система у другим државама. Знало се да у свим чланицама ЕУ најмање 80% капитала водећих банака је у домаћем (јавном или приватном) власништву. У економијама у транзицији, које су прихватиле догму либерализације и приватизације (осим Словеније) тај удео је од 0 до 20%.

По диктату својих страних ментора уништили су све јавне институције и банкарство у Србији. Наши “експерти” нису следили добра искуства успешних привреда у транзицији, већ су по убрзаном поступку ликвидирали четири највеће банке, које су чиниле 90% банкарског сектора (и послова с привредом и становништвом) које су могле да се санирају, које су имале велики углед, развијену мрежу у свету, кадрове, капитал,л искуство, технологију и све оно што савремене банке требају, затим су ниским цензусом за оснивање нових банака од само 5 милиона долара ослободили простор за нове банке са страним капиталом које су затим преузеле комплетне послове угашених банака. Тиме су ови “велики банкарски стручњаци” разорили домаћи банкарски систем и предали га у руке страном капиталу. Данас су све значајније банке у Србији са већинским страним и приватним капиталом, преко 84% активе банака је у рукама страног капитала. Стране и приватне банке учествују у капиталу банака са готово 90% а држава са 10%.

Банкарски сектор је распродат иностраном капиталу, тако да се од укупно 34 банке у рукама иностраног капитала и приватним рукама налази 26 банака. У рукама државе остало је само 8 банака. Још је већи проблем јер је 84,1% активе банака у рукама страног и приватног капитала и готово 90% формираног капитала банака.

Може ли централна банка да држи под контролом иностране банке? Не може! Може ли водити усмерену и више развојно постављену (у интересу домаће привреде) монетарну политику? Не може! Монетарна политика није у функцији развоја и стабилизације, већ укупног приватног банкарског капитала и огромних прерасподела националног дохотка. Богаћење кроз прерасподелу је задоминирало, док привреда тоне у рецесију уз високу незапосленост.

Такве банке не финансирају економски развој, извоз, производњу, модернизацију привреде, отварање нових радних места у привреди, већ се крећу чисто сопственом профитном мотиву и кредитирању становништва са изузетно високим каматама које су неколико пута веће од камата у земљама ЕУ.

Кредити одлазе на куповину иностране увезене робе, док се високи профити трансферишу у иностранство. Онај ко је дао домаћи банкарски систем у руке страног капитала изгубио је моћ усмеравања свог економског раста и усмеравања највећег дела акумулације. То наши “стручњаци” из финансија, банкарства и макроекономије једноставно не знају. Ако знају, а овако раде, то је равно издаји националних интереса. Високу цену овако великог промашаја тек ћемо плаћати наредних година.

13. МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА И ПОЛОЖАЈ ПРИВРЕДЕ

Званична монетарна политика усмерена на стабилност цена и девизног курса (стабилизација) у потпуности ће се преусмерити на развојни концепт. рестриктивна монетарна политика и висока камата су практично опустошиле и онеспособиле предузећа за развој. Предузећа су без сопственог новца и капитала потпуно зависна од кредита банака. Да ли им банке (углавном у рукама страног капитала)помажу?

Монетарна политика као снажна полуга развоја ће се офанзивније поставити и потпуно окренути ка привреди и производњи (и извозу), а на потрошњи државе до сада и иностраним банкама.

Увешћемо стимулативну селективну кредитну политику (извоз, увоз, одређена производња, залихе, одређена потрошња, припреме робе за извоз, пољопривреда и др). Обарамо каматне стопе на ниво камата у ЕУ, што ће бити праћено стабилним девизним курсом и стабилним ценама. У условима општег снижавања активних камата банака нема више основа за субвенционисане кредите, који су извлачили средства пореза из буџета. Укинућемо обавезне резерве банака као превазиђен и блокирајући инструмент.

Привреда је сада потпуно неликвидна. Од 70.000 предузећа 68.500 је неликвидно и пред стечајем. Она је високо зависна од кредита.

Тренутно нико ником не плаћа. Дуговања и потраживања су угушила привреду. Просечан период наплате потраживања за испоручену робу се креће од 120-340 дана. Тако дуг период не постоји у свету. При томе и држава не плаћа своје доспеле обавезе, што се не види у буџетским расходима. Тај “Гордијев чвор” се под хитно треба размрсити.

Наш концепт монетарне политике управо иде на оспособљавање привреде за развој и осигурање за то потребне ликвидности, уз тоталну контролу монетарних и фискалних токова. Користићемо новац као средство стварања домаћег финансијског капитала убризганог у привреду.

Овако вођена монетарна политика усмерена је на финансијско сиромашење предузећа и огромну незапосленост рада и капитала. То су нам “произвели” главни тенори либералног капитализма.

14. ПОТПУНА КОНТРОЛА СВИХ МОНЕТАРНИХ И ЈАВНИХ ТОКОВА

Преокренути негативне токове у развојне и контролисане токове није могуће без увођења потпуне контроле монетарних, фискалних и спољнотрговинских односа.

Стихије у процесу развоја и усмеравања средстава не може бити.

Уводи се потпуна контрола иностраног задуживања (банака, предузећа, државе) и коришћења ових кредита.

Намерно је, одмах када је ова неолиберална структура дошла на власт, укинут ЗОП као државна контролна институција, пошто се јавља као “сметња” доминантно приватно-тржишној привреди. То је познати неолиберализам и тржишни фундаментализам.

Увођењем потпуне контроле новчаних токова (примања и издавања, плаћања и наплата) истовремено се у коренима сасецају “пипци” огромне хоботнице корупције и криминала, што се ретко истиче у јавности.

Потпуна контрола монетарних и фискалних токова ће омогућити и спровођење наше нове монетарне, фискалне, платно-билансне политике, политике расподеле и инвестиција.

То ће повећати и ефикасност наплате пореза и доприноса која је пала са 94% из периода ЗОП-а на свега 35-40% у последњим годинама.

Дакле, разрадићемо и усавршити контролне друштвене (државне) институције.

15. ОДНОС ПРЕМА МЛАДИМА

Развијањем солидарности, насупрот индивидуализма и отуђености, у једном вучјем, а не хуманом систему, мењамо основни однос да млади не буду препуштени сами себи у таквом систему.

Младима ћемо отворити перспективу посебно преко нашег програма убрзаног и квалитетног раста базираног на интерним факторима развоја. Младе ћемо укључивати у све институције друштва. Школовање ће се морати подићи на виши ниво квалитета. Рад, квалитет и способности (здраве конкуренције) морају доћи до изражаја, насупрот садашњем непотизму, партијској припадности, везама, протекцији, полтронству – све до плаћања за “проласке” у школовању (развијеним системом корупције и криминала).

Младима треба отворити свет рада, способности, усавршавања и угледања према стварним квалитетима живота, а не према узорима из криминогене зоне и безкомпромисног богаћења.

Држава мора обезбедити средства за школовање младих преко кредитирања и бесплатног школовања најдаровитијих, којима ће се обезбедити одговарајући посао – да би се везали за будућност земље и нације, да би постали узора осталим младим.

16. ПОТКОПАВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ СУВЕРЕНИТЕТА

Паралелно с духовном, социјалном и економском кризом иде и рушење темеља саме државе.

Међународни капитал у замену за помоћ поткопава национални суверенитет. Отуда и побуна у свету против ММФ и светских банкара, њихових уцена и условљавања, намицања омче дугова и њихових “рецепата за пропаст”, праћених познатим ставом да без њиховог “зеленог светла” земљама је онемогућен приступ светском тржишту капитала. Репрограмирање и делимично брисање дугова Париском и Лондонском клубу извршено само зато да би се одржала способност плаћања обавеза наше привреде према иностраним повериоцима.

Достигнуте су, очито је, границе неолибералне економије у ери глобализације, са тешким последицама у свим земљама које су ову неолибералну догму прогутале као мамац развијених земаља и непромишљено “почеле обожавати бога слободне тржишне економије”, што је сигуран пут у економију зависности и неоколонијални однос. Права и пуна цена ове промашене политике тек ће се почети плаћати већ од ове године.

Развијеније земље – носиоци капитала и њихове институције (ММФ, Светска банка, СТО, и др.) не дозвољавају самосталну и независну политику на националном нивоу, чиме иду на руку “мафијашкој економији” кланова,л уских групних, али не и развојних интереса, разбијању привреда и друштва, јер треба им несамостална и зависна привреда – њоме се и њеном владом лако управља, док радници и запослени постају обичан “потрошни материјал”.1

Руководства у “привредама у транзицији”, тврде на Западу, могу да се “играју демократије и политике”, али “ми им дајемо зајмове, можемо и да уништимо њихове економије уколико то желимо. Они су немоћни”.

Да ли је у току потирање нашег духовног и културног идентитета и самосталности државе?

Мала земља са слабом и неразвијеном привредом, високо зависна од светског тржишта (наша је увозом и извозом укључена са 65-70%), не сме да бира пут неолибералне догме и свемоћног тржишта – то је пут у анархично тржиште, уз стварање правих услова за мафијаштво и економске кланове, насупрот општег развоја националне привреде. То је пут у тржишну стихију, неконтролисане токове, сталне дебалансе и бројне неравнотеже праћене нестабилношћу.

Не желимо учествовати у новој превари која ће даље уништавати нацију и државу. Руководеће екипе су постале опасне и блокирају стварно дубоке друштвене и привредне реформе. настао је и процес искорењивања и уништавања традиције и културе под ударима “мондијалиста” и новог светског поретка (глобализације), што је до сада био темељ опстанка у свим историјским праведним тренуцима.

17. ДЕСТРУКЦИЈА ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА

Приватизација свега и свачега и насилна идеологија капитализма чија је основа неолиберализам, је праћена изразито деструктивним концептом образовног система. То је за сада “проблем под тепихом” у општем процесу приватизације привреде и банака. Ментална колонизација и културни империјализам су на делу. То се проводи преко купљених и плаћених структура у овим земљама које проводе “реформе”, а заправо концепт либералног капитализма. На делу је стварање некритичких личности кроз школски систем потребних за “тоталитарни капитализам”. Све је мање предмета који траже мисаони и критички напор. Серијска производња интелектуално неспособних у процесу приватизације школства и образовања, претворила је институције школског система у робу, а општа комерцијализација разара све моралне норме и вредности. Репродукција медиокритета и до највиших научних звања одраз је управо такве комерцијализације. Војска неуких и некомпетентних младих се свакодневно производи. То су изврсни дилетанти.

То постаје серијска производња потрошача туђе идеологије, без сопственог критичког идентитета. Неолиберални капитализам “претвара читав свет у робу и профитни однос”. На сени је процес деструкције највреднијег капитала и фактора развоја друштва и привреде – квалитетно образоване критичке личности. Болоњски процес је једна од највећих превара у систему образовања. Не ради се о реформи, већ о деградацији уништавању образовања. Ако им је то био циљ – у многом су га остварили. “Ступидификација” у процесу образовања за тотални капитализам оставља готово необразованим и онеспособљеним “стручњаке” за укључивање у економске и друштвене (политичке) сфере општег развоја. Стварање “техничара”, без теоријског образовања, без критичке мисли, у ставри је стварање робота и роба којим се лако управља. Такви лако и некритички прихватају све “иновације” са запада. С друге стране, “конзумном психологијом омамљена популација постаје пасивна и деполитизована, а у стању опште несигурности (запослења) прихвата услове готово робовласничких односа.

18. ОДНОС ПРЕМА ЦРКВИ

Патологија друштвеног живота и духовна криза и слом имају дугорочне готово трајне последице.

Духовно издисање и образовање нације и појединаца је нужност након вишедеценијског потпуно запостављеног подручја. Сваки појединац без обзира на националну припадност има право да испољава своју припадност вери и религији. Неће се толерисати искључивост и негирање других религијских уверења.

Увођење веронаука у школе, договорно са црквама и родитељима, уз потпуно поштовање националне културе и традиције.

Увођење више духовности у армијски састав је допринос општем духовном уздизању нације и повратка општих хуманих вредности у систему. Велики је проблем што је морална криза прожела власт и већим делом опозицију, али и шире слојеве друштва. Уништавају се људске вредности и односи засноване на солидарности и поверењу, заједништву, истим националним циљевима развоја.

19. ПОВРАТАК ИМОВИНЕ СТАРИМ ВЛАСНИЦИМА – РЕСТИТУЦИЈА

Залагаћемо се за праведну реституцију имовине власницима национализованог дела, али не у натуралном већ у вредносном изразу, уз одређивање рока и динамике исплата.

У држави у којој се све приватизује до сада се не враћа приватна својина коју је некада национализована. Овде не постоји никакав критерију.

20. НАУКА И ИСТРАЖИВАЧКИ РАД

Наука се све више своди на ниво импровизација. Усавршавање научних радника и истраживача је девалвирано и сведено на најниже гране. И до највиших научних звања се долази све слабијим квалитетом, а често и куповином од испита до највиших титула. Општи процес девалвације је у току. Масовно е производе полуписмени доктори наука – што ће ускоро довести до слома научне савести.

Пројекти се добијају по страначкој припадности, а најчешће погрдним истраживачима и апологетама система. Нема истинског научно-истраживачког рада. Критичка мисао је потиснута и маргинализована.

Велики део средстава од међународних институција одлива се преко плаћања бројних страних саветника у учеснику у тим пројектима.

Бројни часописи су угашени, чиме се истраживачки рад даље потискује. Створена је изузетно неповољна клима за стварни и квалитетан научно-истраживачки рад.

Уџбеници су све слабијег квалитета и углавном комерцијална роба, чиме и ниво знања студената постаје све нижи.

21. ОДНОСИ С ДРЖАВАМА У ОКРУЖЕЊУ

Односи са свим државама у окружењу развијаће се на бази равноправних односа, међусобног уважавања и на принципима реципроцитета. Балансираће се односи у кретању робе,услуга и капитала, али и процеса куповине капитала у даљим процесима приватизације.

Са Републиком Српском ће се одвијати и развијати посебни и привилеговани паралелни односи.

Дакле, уз све боље суседске односе, уз потпуни реципроцитет (имовина, трговина, увоз капитала, приватизација) одлучни смо да овде направимо стварни заокрет у третману српског становништва не само у Хрватској, већ и на Космету, у Црној Гори, БиХ, Македонији, Словенији и у иностранству.

Посебно истичемо да нам је нација угрожена и њена будућност у тим деловима бивше Југославије. Матица треба коначно да поведе бригу о њима и њиховом положају (језик, писмо, култура и егзистенција и развој).

Доста нам је сталних извињавања државама у окружењу, када се нико нама не извињава за прави геноцид. То је била права дипломатска капитулација. Треба очувати достојанство нације у државе. Декларација о Сребреници је недопустиво индиректно признање геноцида, док је накнадна декларација о злочинима над Србима само формална и „оправдање“ претходне. Исто се односи и на Декларацију коју нам пише ЕУ. Не прихватамо разградњу државе преко Статута (у ствари Устава) Војводине и сличних које би се појавиле. Не прихватамо антидржавну декларацију са Турском. Такви потези председника државе су недопустиви.

22. ПРОБЛЕМИ ИЗБЕГЛИХ И ПРОГНАНИХ

Без обзира на поправљање политичких односа између Србије и Хрватске сви познати проблеми (имовина, права, пензије, станови, повратак избеглих и др) остали су нерешени.

У нашем политичком и економском програму као и посебном програму односа власти у Србији у погледу решавања проблема избеглица и прогнаних (Хрватска, Космет, БиХ) посебно смо истражили и предложили решења у студији „Међународни односи на принципима реципроцитета, међусобног уважавања и узајамног подстицаја у развоју“.2

У програмима тражимо њихово брзо решавање на међудржавном нивоу, јер до сада ни једна влада Србије није овај проблем озбиљно поставила. Донаторска конференција која се најављује за средину ове године неће решити ове проблеме, само да их пролонгирати.

23. НОВИ МОДЕЛ ПРИВРЕДНОГ РАСТА И ДРУШТВЕНОГ ПРЕПОРОДА

Изабрани модел привредног раста је погрешан, уништава привреду и ствара огромну незапосленост, уз огроман раст непроизводне партијске бирократије. Формирана је партијска држава.

Наш нови модел развоја се у потпуности окреће за 180 степени у односу на досадашњи модел и стабилизације који је довео до сиромашења предузећа, односно пљачкашку приватизацију, сиромашење становништва, огромно инострано задуживање и дефиците на све старне. Грађани сада траже нешто потпуно ново. Модел је потпуни заокрет ка привреди (предузећу) и у његовој развојној функцији стављање свих мера и инструмената макроекономске и развојне политике.

Србија нема могућности да на бази постојећег модела отргне од привредне заосталости и могућег економско-социјалног суноврата.

Само високо компетентни људи могу разматрати ове кључне проблеме, али и учествовати у разговорима са страним партнерима, а не приучени професионални политичари.

Екипе које воде земљу у катастрофу осећају се безбедно и стално нуде „нова“ решења и „реформе“. Овде су нам хитно потребне радикалне реформе и изградње новог привредног система који ће целу нацију дићи на ноге. Понудили смо алтернативни друштвени и развојни програм. Свесни смо да долази време економских патриота.

До сада нема праве опозиционе политике снаге која ће освестити и активирати социјално депримирано и деполитизовано највећим делом становништва. Апатија и малодушност доминирају масовном сценом.

До сада овакав модел не постоји ни у траговима, а никада није ни покушан. Ми идемо на темељне промене наших друштвених односа. То је стратегија оздрављења привреде и друштва.

Потпуни заокрет смо припремили у следећим сферама привредног система:

1) Монетарна политика – од доминантно стабилизационе ка развојно-стимулативној,

2) Фискална политика – смањење терета јавне потрошње и већа ефикасност јавних прихода,

3) Спољнотрговинска политика-бројни и разноврсни стимуланси и подстицаји извозној привреди, уз контролу и селекцију увоза,

4) Политика инозадуживања – контрола задуживања, употребе и ефеката прилива капитала по свим основама,

5) Сређена политика расподела бруто домаћег производа,

6) Политика пуне запослености, посебно младих и школованих стручњака (сада највећим делом незапослених),

7) Потпуно другачија каматна политика, курсна политика, пореска политика, али и стабилизациона политика у целини,

8) Одвајање политичких структура (и кадрова) од управљања привредом (предузећима) и др.,

9) Циљ нам је да остваримо убрзан привредни раст са просечном стопом раста БДП у средњорочном периоду између 7% и 9%, кроз наведено бисмо осигурали редовно измиривање обавеза из спољних дугова, осигурали раст домаће штедње за инвестиције, уз раст потрошње становништва и животног стандарда. Стога нам је привредни успон на прво месту са економско-финансијским јачањем привреде да би се осигурао трајан раст и искоренило сиромаштво.

10) Сматрамо да без економски слободне личности и здраве породице, развијеног патриотизма, стварања јединствене националне платформе (за правце развоја нације и привреде, породице и становништва, повратка моралних вредности и вредновање рада и доприноса, моралне обнове друштва и др) тешко је очекивати стварање нове националне стратегије развоја.

Желимо да привучемо и повежемо све националне снаге сада социјално и егзистенцијално угрожене и интелектуалну елиту (сада на маргини догађаја, инертну, затворену у оквир својих уских личних интереса и пробитака), оних који то желе, који нису купљени од стране финансијског капитала, да створимо јединствен фронт дубинских и суштинских промена привредног и социјалног система.

Ставићемо под потпуну контролу друштва све монетарне и фискалне токове, што је и претпоставка остваривања здраве и зацртане политике развоја и стабилизације.

Политичари треба да схвате дубину опште кризе и пробуде се из развојне коме у коју су уведени – што незнањем, што под уценама или куповином, а улепшавају стварност због својих личних или страначких интереса.

Нудимо дугорочну визију ефикасног развоја и велико стрпљење у раду, јер наш народ је с дугом традицијом, културом, историјом, прошлошћу – који то сада заслужује.

Изградили смо модел развоја преко кога ћемо из апокалипсе кризе кренути у брз развој, уз остваривање друштва веће социјалне сигурности и равнотеже.

Дубоко верујемо да је сазрело време и тренутак у безизлазу да је могуће да мала група одлучних и храбрих људи, истинских патриота, другачијом политиком и програмом разбије ову државно-институционално-партијску мафију. „Само недвосмислена подршка таквим људима и одлучна промена постојећих политика и односа у друштву, може нам повратити стварни, а не помпезно најављивани а без основе оптимизам власти (у који ни сами не верују).

1 “На раднике и људске ресурсе се гледа као на пасиву и трошак, а не на активу и фактор развоја који доноси доходак и профит. Такав капитализам, потпуно нехуман – недопустив је, и то не само с хуманог, већ и економског, правног и друштвеног становништва”. (Адижес, исто).

No comments

Be the first one to leave a comment.

Post a Comment

Name required E-Mail required Website

UMETNOST OD KOJE DAH ZSTAJE , NEVEROVATNO PA IPAK ISTINITI! PREDIVNO VAN SVIH NORMI!!!

http://www.youtube.com/watch_popup?v=5hIc2ODfRxQ