MOBING ŠTA JE TO – Autor Dr. Radojka Praštalo

Uvod

Bilo je krajnje vrijeme da se nešto uradi na informisanju institucija države, pravosudnih organa, sindikata, poslodavaca i građana o ovoj strahovito štetnoj pojavi u našem društvu koja prijeti da ga potpuno uništi. Ovom destruktivnom pojavom koja je nazvana mobingom je u Bosni i Hercegovini već do sada zahvaćeno 60 % zaposlenih, a i dalje se širi velikom brzinom s obzirom da nitko još nije ni pokušao da je obuzda. To je razlog što sam počela pisati ovu knjigu.

Mobing je prepoznat u čitavoj Evropi i SAD-u kao veliko zlo koje prijeti da uruši društva i države jer je tamo gdje se javlja u visokom procentu POTPUNO ZAKOČIO funkcionisanje institucija sistema i preduzeća, s obzirom da je utjerao strah u kosti i onima koji su mobingovani i onima koji još nisu a drhte od straha da ne postanu, pa ljudi ne mogu uopće da obavljaju savjesno i odgovorno svoj posao, jer su paralisani strahom od mobera. Zbog toga nema kreativnosti na radnom mjestu, pa nema ideja koje bi omogućile otvaranje novih radnih mjesta, zapošljavanje i općenito napredak društva. Kao posljedica toga ulicama lutaju armije nezaposlenih, potpuno nesvjesne toga tko je kriv za takav njihov bijedan status A glavni krivci su MOBERI, koji su zauzeli pozicije i funkcije i maltretiraju zaposlenike bez ikakvog straha da će ih itko u tome i pokušati spriječiti, a kamoli adekvatno sankcionisati. Većina od tih mobera su psihički nenormalne osobe ( psihopate), pa nije čudo što nam je tako kako nam je i što idemo nazad i ka dnu, umjestu naprijed i naviše.

Mobing nije sporadična i izolovana pojava, već pojava duboko inkrporirana u sve vrste društvenih deformacija, a prvenstveno u korupciju i kriminal, kao jedan od njihovih i uzroka i posljedica. Iz tog razloga nijedna borba protiv korupcije i kriminala ne može biti uspješna ako se u okviru nje ne riješi pitanje mobinga i pitanje „zviždača“- hrabrih ljudi koji ukazuju na kriminal i korupciju zbog čega bivaju stravično mobingovani, otjerani s posla, pa i lišeni života!

S druge strane, neobuzdan kriminal, korupcija, nepotizam, politička podobnost i njihova sprega sa vlašću i sudstvom na svim nivoima- poništavaju stvaralaštvo, trud, vlasništvo i dignitet svih građana. Oslobađanje od ovog zla ,koje nam je premrežilo domovinu i pretvorilo je u korumpiranu banana-državicu, nije moguće bez angažmana svih građana. Ne čekajte da drugi riješe ovaj problem, već se odmah priključite onim hrabrim , malobrojnim herojima koji to već rade po cijenu svoje egzistencije i svog života!

Zato bi prvi potez u pravcu liječenja našeg društva od ove užasne bolesti bilo adekvatno informisanje i osvješćivanje žrtava i svih onih koji bi trebali da se bore protiv ovog zla, uključujući i sve građane. Ova knjiga bi mogla biti podsticaj za to, jer ona će pružiti svima njima kompletnu informaciju: što je mobing, gdje i kad se javlja, tko su moberi, kako ih obuzdati, kako pomoći žrtvama, kako se protiv ove pošasti bore drugi narodi, itd.

U EU mobing je u prosjeku konstatovan na 11 % radnih mjesta i to je bilo dovoljno da EU naredi svim članicama da usvoje zakon o borbi protiv mobinga. U SAD-u mobing trpi 25% zaposlenih. U Srbiji je na osnovu Galupovog istraživanja konstatovan da 60 % zaposlenika drhti od straha na radnom mjestu, i trpi mobing, u Hrvatskoj na 53 % radnih mjesta je zabilježen mobing, i oni su otpočeli ogorčenu borbu protiv njega. U Srbiji je donesen Zakon za zaštitu od mobinga,a zalažu se i da ga se proglasi krivičnim djelom.

Kod nas u BH nema zvaničnih podataka, ali anketom u emisiji „Amplituda“ ATV-a se pokazalo da je procent onih koji su odgovorili pozitivno na pitanje vezano za isustvo sa mobbibngom bio 85%!

Dakle, što čekamo?

I

Mobing – što je to?

Mobing ( od mob– prostački napad, nasrtaj), kako je ovaj fenomen nazvao švedski psiholog dr Heinz Leyman, uključuje pakosne, okrutne i bolne postupke kao što su ucjenjivanje, ignorisanje, ismijavanje, zakidanje na zaradi, sprečavanje napredovanja, špijuniranje, klevetanje, ponižavanje, prijetnje, mučenje, ne dodjeljivanje posla kako bi se žrtva osjećala beskorisno ( tzv. „sindrom praznog stola“), stalno i uporno kritiziranje, vikanje na žrtvu i psovanje, isključivanje iz društva i rada, neargumentovano omalovažavanje rezultata rada, tajenje informacija bitnih za žrtvu, podcjenjivanje stavova i mišljenja, sprečavanje iznošenja mišljenja, kršenje najosnovnijih ljudskih prava, uznemiravanje u svrhu ugrožavanja integriteta ličnosti žrtve, njenog profesionalnog, socijalnog, a ponekad i privatnog funkcionisanja, ugleda i dostojanstva.

Mobing se najčešće doživljava kao neverbalni postupak ili usmeni komentar koji može povrijediti ili izolirati osobu na radnom mjestu, ali može biti uključen i fizički kontakt, a obično se pokazuje kroz incidente koji se ponavljaju ili ponašanje koje vrijeđa, ignoriše, zastrašuje, planirano i sofisticirano ometa i sabotira, ruši ugled i dignitet, degradira ili ponižava neku osobu, uskraćuje joj zakonom zagarantovana prava itd. Također to može biti i demonstracija moći! Mobing je daleko više od povremenih konflikata i uredskih svađa, jer iza njega se krije svjesna namjera da se sistematski škodi zaposleniku do te mjere da on mora napustiti tu radnu sredinu.

Prema općeprihvaćenoj definiciji, mobing je psihički teror, neprijateljski ili neetički vid komunikacije na radnom mjestu, koji potiče od jedne ili više osoba ( klana), sistematski usmjeren protiv pojedinca u bespomoćnoj ili nezaštićenoj poziciji, kojeg se on ne može osloboditi jer se postupci mobinga neprestano ponavljaju, a podrške, pomoći ili zaštite-niotkuda! Ili, najjednostavnije rečeno:

Mobing je prostačko uzurpiranje ljudskih, građanskih i drugih prava pojedinaca od strane mobera.

Mobing može biti vertikalni ( u oko 85 % slučajeva), kad oni sa više pozicije maltretiraju svoje podređene ili horizontalni ( u oko 15 % slučajeva), kad kolege koje su na sličnom ili istom nivou kao i žrtva maltretiraju svog kolegu.

Pod mobingom se, za sada, podrazumijeva samo terorisanje zaposlenika, te je osnovna pretpostavka za postojanje mobinga- postojanje radnog odnosa. Međutim, s obzirom na činjenicu da u nesređenim državama kakva je BH ne funkcionišu niti institucije sistema ( inspekcije, ombudsmani i sl.) niti pravosuđe, to se mobing preko korumpiranih i pritiscima podložnih institucija i pravosuđa proteže na žrtvu još i kroz njih, te se onda radi o dvostrukom mobingu. Pored toga, ako još i porodica smatra žrtvu krivom zato što nije bila pokorna moberima i time je navukla na sebe njihov bijes- možemo slobodno reći da je žrtva izvrgnuta najmanje trostrukom mobingu, jer svi oni predstavljuju produženu ruku mobera!

Psihološko maltretiranje na poslu je stari fenomen koji se tek zadnjih 20-ak godina počeo intenzivnije proučavati u Evropi i svijetu zbog naglog povećanja njegove učestalosti i velikih i teških posljedica koje uzrokuje ne samo pojedincu, žrtvi mobinga, nego i radnoj organizaciji i cijeloj društvenoj zajednici. Zato je od velike važnosti proučavati uzroke nastanka mobinga, njegove faze i posljedice da bi mu se društvo na efikasan način suprotstavilo. Isto tako veoma važno je odmah organizovati adekvatnu pomoć za žrtve mobinga i paralelno raditi na prevenciji.

Stvari su tako daleko otišle da se u medicini već govori osindromu mobinga, čime se upozorava na veliko društveno-psihološko značenje radnog mjesta s mogućim negativnimuticajem na psihičko, zdravstveno, socijalno i ekonomsko stanje pojedinca, jer za ogromnu većinu zaposlenika važi ona: Posao je moj život, a moj život je posao!

U mobingu se razlikuje nekoliko faza njegovog razvoja:

Prva faza. Kao potencijalna osnova mobinga pojavljuje se neriješen konflikt u radnoj organizaciji u kojoj dominira autoritarnost, što u konačnici rezultira poremećajem u ljudskim odnosima. U novije vrijeme mobing se počeo koristiti i kao alat kadrovske politike sa ciljem da se otjeraju neki bolji da bi se na njihovo mjesto doveli gori, a sve sa ciljem “raskadrovljivanja “ i urušavanja institucija, preduzeća i sl.

Druga faza. Potisnuta agresija autoritarnih psihopatskih tipova eskalira u psihoteror, pa u vrtlogu spletki, poniženja i prijetnji žrtvi ona gubi svoje profesionalno i ljudsko dostojanstvo.

Treća faza. Već obilježena i permanentno zlostavljana osoba postaje “vrećom za udarce” i “ dežurnim krivcem” za sve propuste i neuspjehe rukovodstva i kolektiva, te tako bez svoje volje, mobingovani postaje alibi autoritarnom i nesposobnom rukovodstvu za loše vođenje firme/institucije.

Četvrta faza. Žrtva očajnički počinje da se bori za opstanak zbog čega se često pojavljuje i sindrom izgaranja na poslu ( burn out).

Peta faza. Žrtve oboljevaju od kroničnih bolesti, napuštaju posao, traže pomoć psihijatra ili čak posežu za samoubistvom.

Sam pojam mobing potiče iz životinjskog carstva gdje se koristi za označavanje jedne od najčešće korišćenih metoda koja služi za izgon nepoželjnog člana iz životinjskog krda ili čopora. Samim tim jasno je, kad se javi u ljudskom društvu, predstavlja krajnje retrogradnu pojavu koja nimalo ne služi na čast ljudskoj vrsti.

II

Gdje i kad se javlja mobing i tko su žrtve

Da bi se u nekoj radnoj sredini javio mobing (osim ako nije naređen sa viših instanci), dovoljno je da ona strana koja je na poziciji moći i vlasti ne posjeduje karakteristike koje su joj potrebne za tu funkciju. Ako je ta osoba ( ili više njih iz tog miljea) još iskompleksirana, narcisoidna i nemoralna- mobing je odmah tu! A kod nas se na više-manje sve funkcije stiže po principimaposlušnosti, partitokracije, nepotizma i negativne kadrovske selekcije, što znači da na gotovo svim rukovodećim funkcijama sjede ljudi koji im nisu dorasli! Otuda i toliko slučajeva mobinga što već pokazuje karakeristike epidemije! Upravo zbog toga se pojavljuje sve veći i veći broj nevladinih udruženja koja pokušavaju pomoći ljudima u ovoj nevolji koja još nije adekvatno prepoznata od institucija države, koje je ignorišu. Pretpostavlja se da će u budućnosti posao pružanja pomoći i zaštita mobingovanih postati, nažalost, posao budućnosti!

Najplodnije tlo za pojavu mobinga su ustanove ili općenito radne sredine koje imaju strogu hijerarhijsku strukturu s kulturom karijerizma ( npr. visoko školstvo, državna uprava i sl.). To su ustanove s kojima upravljaju diktatori, na što zaposleni pokazuju dvije vrste reakcija: jedni padaju kao žrtve mobinga, a drugi razvijaju određene oblike dodvoravanja, kao neku vrstu obrambenog mehanizma. U takvim radnim organizacijama prisutan je autoritarni stil u nadgledanju i upravljanju, loše planiranje i loša organizovanost, nedostatno uključivanje radnika u odlučivanje, neodgovornost rukovodstva i slične deformacije. U takvim ustanovama su slabe mogućnosti za profesionalno napredovanje kao i za međusobno poštivanje, jer postoji manjak poštivanja kulturnih i drugih razlika. U takvim ustanovama prisutan je nedostatak jasnih pravila u radu i ponašanju i ne postoje jasna i realna mjerila vrednovanja rada. Profesionalni napredak ne ovisi od jasno postavljenih mjerljivih pravila, već ovisi isključivo od odluka rukovodećeg kadra, koje za svoj rad nikom ne odgovara! ( Baš kao na ETF BL zadnjih 30-ak godina!) Odgovorne instance često su toliko “udaljene” od diktatorskog rukovodećeg kadra da je u praksi uopće teško pokrenuti pitanje njihove odgovornosti. Najčešće se radi o loše organiziranim ustanovama i o slučajevima bespomoćnog i needukovanog ili nezainteresiranog menadžmenta ( Rektorat, Ministarstvo, prosvjetna i radna inspekcija..).

Spontani mobing se javlja u sredinam gdje postoji bar jedna osoba koja se izdvaja od ostalih, koja ima svoje mišljenje i svoju logiku, ali različitu od mišljenja i logike vlastodršca i ne ustručava se da ih iznese, zbog čega je zlostavljači nastoje uništiti. Takva osoba je netipična i ne uklapa se u model kvaziličnosti koje su sebi u kolektivu “naštancali” moberi.

Žrtvom mobinga može postati svatko: od čistačice do doktora nauka! Dovoljno je da samo jednom ne podigne ruku kad mu je to naredjeno ili da samo jednom ne kimne glavom kad se to od njega očekuje. Najčešće žrtve mobera su poštenjaci, osobe koje su uočile i prijavile nepravilnosti u radu („zviždači“), osobe koje traže više samostalnosti u radu ili bolje uslove rada, mlade osobe na početku karijere, osobe pred penzijom, bolesne osobe, žena u grupi muškaraca itd. Osim toga, ako ste kreativni i promovirate nove ideje koje mogu biti izazov drugima, ako ste energični, vrijedni, pošteni, samostalni, na putu uspješne karijere koja u dobroj mjeri zavisi od samovolje nadređene osobe sklone zlostavljanju, ako ste spremni na timski rad i fer plej – postoji velika vjerovatnoća da ćete postati žrtva mobera koji sve to što vi imate kao osobinu- on nema, zbog čega nosi pretežak kompleks niže vrijednosti. Zato, budite lijepi, pametni i sposobni samo u granicama pristojnosti, taman toliko da ne ugrožavate sujetu drugih! A ako baš ne možete da budete toliko malo pozitivni koliko takvima treba, budite spremni na posljedice! Zbog toga se kod svih žrtava mobinga, ali i onih potencijalnih ( a to su manje-više gotovo svi!) stvara osjećaj stalne nelagode ( kao da imaju “orasa” u njedrima!)

Prema istraživanjima, mobing se najčešće javlja u loše organiziranim firmama/institucijama i u slučajevima bespomoćnog ili menadžmenta nezainteresiranog za napredak pa čak i opstanak institucije/firme što predstavlja jasan pokazatelj zatajenja sistema za upravljanje ljudskim resursima u toj firmi ili instituciji ili državi! Ovo je priča u kojoj na kraju nema pobjednika: Žrtva ili napušta posao ili postaje neučinkovita ukoliko ostane, a mober od ostalih bude percipiran kao osoba sa kojom se ne smije ulaziti u konflikt, pa se firmom/institucijom širi atmosfera straha, koja nije produktivna zbog čega institucija/firma stagnira i propada. U Njemačkoj su izračunali da jedan slučaj mobinga kroz samo jednu godinu dana može izazvati štetu za firmu u iznosu od 30 000 do 100 000 eura. Nažalost, objelodanjeni slučajevi mobinga predstavljaju samo vrh ledenog brijega, jer većina žrtava se ne usudi izaći u javnost s tim, iz straha da ne bude još gore, nesvjesna činjenice da gore ne može biti. Mobing je bolest civilizacije, koju stvara sama ta civilizacija ili bolje rečeno njeno urušavanje: moralno, pravno i svako drugo, koje je “netko” isplanirao i sisatematski ga provodi!

III

Tko su moberi

Zlostavljači su često osobe sa ozbiljnim poremećajem ličnosti, (najčešće psihopate) koje maltretiraju žrtvu zbog osjećaja antipatije, ljubomore, zavisti, straha ili patološke želje za vlašću i moći ( tzv. kratomanska paranoja), ali isto tako mogu to biti narcisoidne, egoistične osobe opsjednute željom za karijerom. Također, može im biti i naređeno sa viših instanci da dotičnu osobu mobinguju dok ona ne ode, ne razboli se ili ne umre. Ako se to ne desi, biva im naredjeno da joj daju otkaz, makar i nezakonit ako ne uspiju obezbijediti neko pokriće za otkaz.

Psiholozi tvrde da se moberi regrutuju iz grupe manje sposobnih ali moćnih osoba bez kapaciteta za ljubav, radost, igru, kreativnost, davanje i dijeljenje, što predstavlja tipičnu definiciju za psihopatu. Njima se lako pridružuju slabi u strahu da ne postanu njihove žrtve. Mobingovanjem drugih se prikriva nemoć ili osjećaj inferiornosti u nekoj drugoj sferi života, formirajući oko sebe grupu “evet efendija” kojoj mober dokazuje svoju moć terorišući bespomoćnu žrtvu. Ne kaže se uzalud da iza svake prepotencije uvijek stoji neka impotencija! Dr Petar Opalić, psihoterapeut kaže da nedjelo mobera obavezno treba javno objelodaniti, po mogućnosti u njegovom prisustvu. Na taj način se iskoristi terapijsko dejstvo grupe koje zlostavljača “spusti na zemlju” pa se on povuče, jer se tako prikaže kao kukavica, što moberi ustvari i jesu.

Statističke analize pokazuju da su najčešće karakteristike žrtava: sposobnost, znanje, vještine, uvjerenja, osobnost, stavovi, motivacija, osjećaj za pravdu, emocionalna i socijalna inteligencija, tj. sve čega mober nema! U cilju realizovanja plana eliminacije žrtve, mober mora i druge uvjeriti kako je izabrana žrtva štetna za ustanovu, jer je npr. previše revnosna u poštivanju zakona i pravila, ili zbog njenog istupanja koje odstupa od uobičajenog ponašanja sredine!

Prema nekim psihijatrijskim analizama postoje četiri osnovna tipa mobera i njihove kombinacije. Jedan od tih tipova je navodni “najveći radnik” koji uvijek nastoji da bude u centru pažnje i ponaša se kao da bi bez njega sve propalo! Drugi tip je manipulator, koji je profesionalno inferioran, ali to ne priznaje i nastoji sredinu uvjeriti u suprotno, pa makar i nasiljem! Zato često prijeti saradnicima, spletkari, ucjenjuje ih i zastrašuje. Treći tip je tip gurua koji je izrazit egoista, zlostavlja one koji ga mogu ugroziti svojim kvalitetnijim radom, sposobnošću, obrazovanjem, znanjem, a svoje greške pripisuje drugima po onoj narodnoj: Napad je najbolja odbrana! U četvrti tip spadaju tipične psihopate koje se prema žrtvama ponašaju kao napasnici, nerijetko viču na njih, ne daju im mogućnost da išta kažu ili objasne, surovi su, agresivni i arogantni, proračunati i bez ikakvih emocija, spremni čak i na fizičko nasilje. A zatim postoje oni moberi koji su ili kombnacija nekih ili kombinacija svih gore pobrojanih tipova mobera!

Već je rečeno da su moberi ljudi kojima je dato da budu na nekoj funkciji i rukovode, a nisu tome dorasli. Međutim, nisu samo oni potencijalni moberi. Istraživanja su pokazala da su za uspon na profesionalnoj ljestvici često potrebne osobine koje krase i sadističke ubojice, a broj psihopata u velikim tvrtkama često daleko premašuje broj onih u zatvoru! Psihopata ima mnogo više nego što možemo pretpostaviti- tvrde stručnjaci, pa je otuda velika vjerovatnost da je neki od njih i na rukovodećoj funkciji u vašoj firmi/instituciji! Oni su svuda oko nas, napreduju na račun potiskivanja drugih, maltretiraju i vertikalno i horizontalno! Skloni su izlivima bijesa, manipilacijama, arogantni su, bezobzirni, nestrpljivi i nepouzdani. Za vlastite neuspjehe redovito krive druge, prvenstveno one koji su se suprotstavili njihovoj samovolji. Nemaju nimalo savjesti niti bilo kakvog saosjećanjia prema drugima. Pravi reptili! Psiholozi sa američkog sveučilišta su ustanovili da psihopate posebno uspijevaju u područjima kao što su politika, pravosuđe, obrazovanje, mediji tj. u profesijama gdje se stvara karijera i gdje ima vlasti i moći. Osobine koje ih preporučuju za šefovska mjesta često ih navode na put kriminala, zloupotrebe položaja i pronevjere, pa takvi u pravno uređenim državama ipak na kraju završe iza rešetaka! Nažalost, u haotičnim državama kao što jeste i uvijek je bila naša država (YU, BH), oni izmiču ruci pravde, pa zbog toga predstavljaju podstrek i inspiraciju i drugima takvim kao što su oni da to isto rade, bez straha od ikakve odgovornosti i kazne. Zato takve države i propadaju ili stalno balansiraju na ivici provalije, a narod u njima konstantno pati (balkanske države).

Bez obzira na sve opasnosti koje žrtvi prijete od jednog psihopate, ipak se preporučuje oduprijeti se maltretiranju na vrijeme, jer dugogodišnje trpljenje maltretiranja takvog psihopate je mnogoo gore nego sve ono što može zadesiti maltretiranog ako se odmah na početku odupre. Ipak, nisu svi psihopate potencijalni uboljice, pa ih se u tom smislu ne treba bojati. Njihova karizma i ambicija se često pogrešno smatraju kao njihov poslovni uspjeh, a ne kao znak psihopatije, tvrdi industrijski psiholog Paul Babiak iz New Yorka. On dalje kaže da se psihopate uglavnom žele svidjeti drugima, imaju visoko mišljenje o sebi i vole novac, moć, a poneki i seks. Obično se izvrsno izražavaju i mogu manipulirati slušateljstvom pričajući dobru priču na osnovu koje pomislite da imaju viziju i da mogu dobro voditi firmu, a na kraju shvatite da je to sve bila samo prazna priča. Dok će psihopata bez grižnje savjesti uništiti firmu/instituciju ne vodeći brigu o tome što će biti sa zaposlenima ( “Poslije mene potop!”), dotle pravi direktor to nikad neće uraditi. Zbog toga je psihopat na odgovornom položaju veoma opasan na dulje staze jer on uzrokuje gubitak ( rastjerivanje!) ljudskog kapitala ( kao nekadašnji dekan ETF-a u BL Ilišković i njegovi nasljednici). Statistike kažu da se 1% populacije u SAD-u može smatrati psihopatama. Radeći kao konsultant za američke tvrthe psiholog Babiak tvrdi da od 100 istraženih slučajeva 8 je bilo psihopata i- samo jedan od njih nije dogurao do rukovodeće funkcije! To objašnjava zašto ima toliko mobinga. Kod nas, prema nekim istraživanjima u Srbiji 60 % zaposlenih je izloženo mobingu, a u Hrvatskoj 53 %.

Mobing samo u rijetkim slučajevima karakterizira fizičko nasilje i seksualno uznemiravanje. Naime, žrtve se maltretiraju sofisticiranijim metodama kao što su omalovažavanje, pretnje i slično, što traje, godinama, a nekad i desetljećima, ako žrtva izdrži. Evidentno je da ovakvo postupanje mobera degradira i uništi žrtvu potpuno, a sve zbog moberovih neutemeljenih strahova i bolesnih ambicija. Slično je i kod životinja: oni koji su na višoj poziciji u hijerarhiji nastoje održati svoju poziciju ne birajući sredstva u odnosu prema podređenima. Tako strah od gubitka autoriteta i pozicije stvara izopačene oblike ponašanja prema podređenima.

IV

Posljedice mobinga na žrtve mobinga

Posljedice ovog psihoterora su generalno katastrofalne. Žrtve mobinga se obično razbole i psihički i fizički, jer u osnovi manje-više svih bolesti jeste stres, a mobing je stres najgore vrste! Svi organi su ugroženi, posebno srce, pa čak i koža.. Najčešće posljedice su astma, razne vrste kancera i sl., a žrtve nerijetko spas potraže i u samoubistvu, jer mobing strahovito negativno djeluje i na psihičko zdravlje. Nije čudo što je tako kad i jedan zastupnik Hrvatskog sabora komentarišući situaciju na svom prethodnom radnom mjestu kaže: “Nema tog novca koji može kompenzirati osjećaj nelagode na poslu, tj. nikakav novac ne može biti ni približno adekvtna kompenzacija za nesređene odnose s nadređenom osobom.” Zbog toga osobe izložene stresu evidentno pokazuju i reducirano funkcionisanje na socijalnom, profesionalnom i drugim poljima ljudskog djelovanja, jer stresor ( uzročnik stresa=mober), koji neposredno atakuje na ličnost, može uzrokovati ozbiljno ugrožavanje i poremećenje biološkog, psihičkog i socijalnog integriteta žrtve, a mogu se pojaviti i dugotrajni hronični patološki fizički i psihički fenomeni, ako je izloženost stresu dugotrajna. Po riječima dr Tugomira Popovića iz kabineta za neuropsihijatriju Doma zdravlja u Nišu, prema statistici iz EU, jedna od stotinu mobingovanih osoba se odlučuje na samoubistvo, mnogi napuste to radno mjesto, dok većina trpi ozbiljne zdravstvene posljedice koje se često završavaju teškim psiho-fizičkim oštećenjima ili čak smrću, a u konačnom zbiru žrtve su i porodice mobingovanih, ali i čitavo društvo.

Osoba nad kojom se vrši mobing se osjeća ugroženo i diskriminirano, što ona u stvari i jeste, jer druga strana svjesno poduzima diskriminirajuće radnje s obzirom na tu osobu. U tom smislu mobing može imati nekoliko formi:

  • konflikt u firmi/ustanovi zbog loših međuljudskih odnosa;

  • mobing i psihičko zlostavljanje upereno na pojedine osobe;

  • povreda zakonskih propisa;

  • isključivanje žrtve iz svijeta rada (protivno ustavnom pravu čovjeka)

  • ili kombinacija svega toga.

Kod osoba koje su žrtve mobinga javlja se čitav niz različitih veoma štetnih i opasnih učinaka i odgovora organizma među kojima su: šok, bijes, plač, osjećaj nezadovoljstva i/ili bespomoćnosti, pojačana osjetljivost, gubitak samopouzdanja, gubitak apetita, umor, nesanica, psihosomatski simptomi kao što su bolovi u trbuhu, glavobolja, povišen krvni pritisak, nervoza pri odlasku na posao, bezvoljnost, napetost u obitelji i simptomi stresa, poremećajui koncentracije, povišen krvni pritisak, srčana aritmija, srčani napadi, slabljenje imuniteta, gastrointestinalne smetnje, povećana ili smanjena težina, zloupotreba alkohola ili droga, povećan osjećaj straha, napadi panike, smanjenje produktivnosti u izvršavanju zadataka i obaveza, itd.

Za zdravstvene smetnje uzrokovane mobingom najčešće se postavljaju sljedeće dijagnoze:

-fizički poremećaji: kronični umor, probavne smetnje, mršavljenje ili prekomjerno gojenje, nesanica, smanjen imunitet, povećana potreba za alkoholom, sedativima, cigaretama itd.

-poremećaj prilagodbe koji se javlja u 92 % slučajeva, predstavlja oštećenje socijalnog ili radno-akademskog funkcionisanja i napredovanja, gubitak motivacije i entuzijazma, emocionalna praznina, a očituje se u anksioznosti i depresivnom raspoloženju ( bijeg u bolest);

-bihevioralni simptomi: iratibilnost, gubitak koncentracije, nekritično ponašanje, zaboravnost, eksplozivnost, pretjerana osjetljivost na vanjske stimulanse, bezosjećajnost, obiteljski problemi, razvod braka, suicidnost, burn-out sindrom itd.;

-posttraumatski stresni poremećaj ( PTSP) koji se javlja u oko 8% slučajeva mobinga, a manifestira se u formi nametljivog sjećanja na događaje, halucinacije o događaju, stres pri novim događajima koji podsjećaju na taj traumatski događaj, nastojanje da se izbjegnu mjesta i osobe vezane za tu traumu, osjećaj besperspektivnosti, ispadi ljutnje itd. i

– kombinacija svega toga.

Kroz nekoliko godina sve ove smetnje prelaze u kronične bolesti koje dovode do trajnog invaliditeta i napuštanja radnog mjesta, pa čak i samoubistva, ako se na vrijeme ne pruži adekvatna pomoć.

Kod žrtava mobinga u početku se javlja samookrivljavanje ( “ ne razumijem zašto se to meni događa”) i osamljenost. Često žrtve mobinga o tome nikom ne pričaju, čak ni obitelji, ni prijateljima, iz straha da im se neće vjerovati ili čak biti od njih označeni kao krivci za ta događanja. Ako se to zaista i desi, onda se tu radi o dvostrukom mobingu, jer žrtva koja je svakodnevno mobingovana na radnom mjestu, ne dobija potrebnu potporu niti kod obitelji niti kod prijatelja, već je umjesto toga napadnuta i od njih što je još više uništava. Kod takvih žrtava mobinga može se javiti i tzv. opsesivna ideacija, to jest žrtva stalno i jedino razmišlja o onome što je muči, pa dolazi i do promjene ponašanja. Mogu se javiti i seksualni problemi, a nekad i alkoholizam i agresivnost prema bližnjima. Kod dugotrajnog mobinga, ukoliko ne reagira na njega, žrtva postaje pasivna, ne realizira svoje planove, osjeća se frustrirano i anksiozno, te gubi samopoštovanje. To je najopasnije stanje, jer može dovesti do samoubistva. Švedski psiholog, stručnjak za mobing je ustanovio da je 1996. god u Švedskoj bilo 20 % samoubistava koja su bila povezana sa mobingom, a u Italiji 1999. je 13 % samoubistava bilo povezano sa mobingom. Zato žrtve mobinga zaslužuju adekvatnu društvenu zaštitu, jer im mobing ometa mogućnost normalnog života i rada, što može imati i tragične posljedice, s obzirom da žrtve razvijaju simptome koji zahtijevaju intervenciju na više nivoa: od podrške u ostvarivanju njihovih prava do emocionalne podrške, a ponekad i psihoterapije.

Zbog toga sepreporučuje onima koji su izvrgnuti mobingu da se nipošto ne mire sa tom pojavom, jer ona ima strahovite razarajuće posljedice, pogotovo ako traje dugo. Tada ima karakter kronične pojave, koja je vezana i za nemogućnost mobingovane osobe da razvije svoje sposobnosti i ostvari rezultate u skladu sa svojim predispozicijama i svojem obrazovanju, što tvrdi naš ugledni psihijatar dr Petar Bokun iz Beograda.

U Svjetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO) priznata je dijagnoza, koja se javlja kao posljedica mobinga, pod nazivom posttraumatski stresni poremećaj. Klinička slika psihičkog poremećaja izazvanog mobingom često odgovara trajnoj promjeni osobnosti. Najviše je nalik posttraumatskom stresnom poremećaju ( što je prepoznato i u WHO) s prevagom opsesivno-depresivnog sindroma, a obuhvata neprijateljstvo i nepovjerrnje prema okolini, stalni osjećaj napetosti, iscrpljenosti, demoralisanost zbog ponižavanja, omalovažavanja i odbačenosti. Ovakav poremećaj osobnosti vodi u izolaciju, osamljenost, pasivizaciju, bolest i ovisnost o psihofarmacima, što znači da čovjek postaje teret i porodici i društvu, umjesto da bude koristan i sebi i svojoj porodici i društvu…..

V

Posljedice mobinga na društvo

Posljedice mobinga po društvo su stravične. Naučna istraživanja pokazuju da se na spletkarenje, potkopavanje i ponižavanje s namjerom da se eliminišu nepoželjni tj. najčešće oni koji ometaju izvršavanje kriminalnih radnji ili oni koji su bolji, troši mnogo više energije nego na posao, na napredovanje pojedinaca, firme i društva u cjelini. Iz tog je očigledno da je mobing jedan od najbitnijih faktora siromaštva, kako žrtve tako i društva općinito, pa bi svi dokumenti koji se bave smanjenjenjem siromaštva morali uključivati i mjere za eliminaciju ili bar smanjenje mobinga i psiho-socijalnu rehabilitaciju žrtava mobinga.

Od normalnog i uobičajenog sukoba mišljenja, pojave poželjne u radnoj svakodnevici koja može imati za rezultat vrlo pozitivne pomake u kreativnom i produktivnom smislu, do destruktivnog i retrogradnog mobinga- samo je jedan korak. Preduslov njegove pojave je ako se sukob mišljenja u kolektivu rješava autoritarno, tj. bez pružanja mogućnosti da se iznesu argumenti i protivargumenti, čime je povređena ona iz rimskog prava koja je temelj naše civilizacije, a to je “neka se čuje i druga strana”. Na taj način se konflikt uzrokovan sukobom mišljenja ne rješava, što rezultira stvarnjem nezdrave klime u radnom kolektivu. U takvim situacijama oni koji imaju vlast po svaku cijenu nastoje da je zadrže, a u tom cilju moraju eliminisati one koji imaju drugačije mišljenje. Da bi u tome uspjeli zavode teror u kolektivu pri čemu, nažalost, većina članova kolektiva podlegne iz raznoraznih razloga ( ucjena, prijetnji i sl.) Tad oni drugi ili najčešće samo jedan ( jer su svi ostali, da bi navodno izbjegli neprilike, priklonili se vlastodršcima), neizbježno postaje žrtva mobinga. Započinje psihičko zlostavljanje na radnom mjestu, a radni odnos poprima neke značajke lošeg braka, što je veoma loše jer radni odnos se ne zasniva na ljubavi, kao brak, već na poštovanju zakonom zagarantovanih prava svih zaposlenih i na njihovoj ravnopravnosti, a ne na diskriminaciji po osnovu simpatija ili nesimpatija ( koje se uglanom stiču ili ne stiču na bazi poslušnosti ili neposlušnosti).

U takvoj situaciji ugroženi pojedinac se nema kome obratiti. Za to vrijeme mobing-grupe svog “žrtvenog jarca” muče i na taj način “pedagoški” djeluju na sve one koji bi se drznuli da iskažu svoje mišljenje ako ono nije u saglasnosti sa mišljenjem mobera, koji bi se time osjetili ugroženima. A pri tom oni liječe svoje frustracije, komplekse, pa čak i ludilo.

Statističke analize pokazuju da su najčešća obilježja žrtve: sposobnost, znanje, vještine, iskustvo, uvjerenja, temperament, osobnost, stavovi, motivacija kao i emocionalna i socijalna inteligencija. To su osobe koje su odgovorne, motivirane za rad, uredne, dosljedne, savjesne, osjetljive na priznanje i kritiku, sa visokim osjećajem za socijalnu pravdu. Netko bi se ipak morao zapitati: Kud mogu da stignu društvo i država ako dozvole da iz društveno-političkog života budu isključeni njeni NAJBOLJI građani? Samo u propast!

Mobing utiče na stanje zdravlja radne sredine, pa u sredini koja je inficirna mobingom pokazuje se porast bolovanja, povećana fluktuacija zaposlenih, povećan stres na radnom mjestu a time i smanjen učinak, konstantna nestašica kadrova i povećavanje troškova za stalno školovanje novih kadrova, smanjenje motivacije za rad, smanjenje ugleda firme/institucije, smanjenje kvaliteta usluge i smanjenje zadovoljstva društva tim uslugama, itd. U vezi toga vrlo je ilustrativno citirati poznatog i uspješnog slovenskog biznismena Zorana Jankovića koji kaže: “ Da bi bio dobar u poslu, moraš voljeti svoj posao.” A kako da ga vole mobingovani ( i oni koji drhte od straha da ne postanu mobingovani) i kako da onda budu uspješni?

Takva nezdrava situacija traje godinama ili desetljećima ( kao na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci nakon 50 godina postojanja, gdje je dovoljno doći i vidjeti kako izgleda unutrašnjost zgrade gdje prokišnjava krov, gdje se prozori u kabinetima ne mogu otvoriti bez merdevina, gdje nema ni zavjesa ni roletni, temperatura u kabinetima je već od maja blizo 50 0 C, itd, itd, a o konstantnom kadrovskom kolapsu da se i ne govori!) i sasvim je logično što na kraju potpuno upropasti instituciju ili firmu, jer suučinci mobinga slični učincima kancera koji izjeda zdravo tkivo. Ne treba posebno isticati da u takvom kolektivu nema ni osnovne pretpostavke za eventualni razvoj i napredak jer nema slobode mišljenja, a gotovo sav kolektiv je u “mišjoj rupi”, tj. u strahu. A odavno je poznato: u strahu nema kreativnosti i progresa jer strah paralizira sve mentalne funkcije!

Zbog posljedica mobinga ne samo da se povećava broj bolovanja i onih koji napuštaju posao, već mnogi i zamrze svoj posao. .

Nažalost, kod nas u RS/BH, poslije svega što nas je snašlo zadnjih 50 godina, ne samo da nema kulture rada već nema ni kulture ponašanja, ni kulture poštovanja tuđeg rada, tuđeg mišljenja itd. Kod nas gotovo da nema nikakve kulture u radnim organizacijama i institucijama! Sve je pod okriljem spletkarenja i brutalnog mobinga. Da li je nakon ovih konstatacija uopšte čudno što nikako ne možemo naprijed? Zbog mobinga, negativne kadrovske selekcije i partitokracije- mi smo postali potpuno zakočeno društvo i zarobljena država!

Zato bi svaki pojedinac, ako želi bolji život sebi i svom potomstvu, trebalo da da svoj doprinos iskorijevanju ovih zala, a prvenstveno mobinga nad sobom i drugima, a ne ove probleme prešućivati i “ trpati pod tepih”, kao što to rade nadležne državne institucije i pravosuđe.

Zato je u pravu dr Popović kad kaže, da mi nećemo nikad postati ozbiljna i civilizovana državaukoliko ne shvatimo da je mobing općedruštveni problem, a ne samo problem pojedinca ( žrtve).

VI

Zaštita žrtava mobinga

Zaštita žrtvava mobinga kod nas je, nažalost, još uvijek-nikakva!! Zato nije čudo što je jedna mobingovana zaposlenica rekla: “Prije ću sebe smjestiti u ludnicu nego direktora u sudnicu!” U takvoj situaciji ugroženi pojedinac se nema kome obratiti jer: inspektorat je u startu blokiran i jalov, pravosuđe na ovim našim prostorima tradicionalno više doprinose haosu negoli njegovom razrešenju, Gender centar samo vodi statistiku i ništa ne preduzima, a ni međunarodne organizacije poput OHR-a, Ombudsmana i Doma za ljudska prava i dr. ne rade ništa.

Pa kome da se onda obrate ugroženi građani?!

I pored činjenice da se mobing može zakonski sankcionisati kroz druge važeće zakone ukoliko još nema specijalnog zakona za mobing, još uvijek se podiže samo neznatan broj tužbi protiv mobera. Razlog je u nedovoljnom poznavanju zakona, ali i u njihovoj nedovoljnoj efikasnosti, a pogotovo u nefunkcionisanju pravosuđa! Zlostavljana osoba se najprije mora obratiti inspektoru rada i ombudsmanu ili gender centru ( ako je teror vezan i za spol žrtve). Pri tom treba dokazati da se radi o mobingu, tj. da postoji kauzalna veza između štetnog ponašanja i posljedice, tj. mora postojati protupravno djelovanje u smislu pozitivnog radnog, građanskog i krivičnog prava, koje se sankcionira. Također se mora dokazati da to traje sukcesivno najmanje 6 mjeseci sa namjerom da se nekog uništi, a što je dovelo do štetnih posljedica. Tužitelj mora dokazati da je pretrpio štetu koristeći pri tom uobičajena dokazna sredstva u smislu utvrđenja pretpostavki nastanka nematerijalne štete zbog psihotraume i posljedičnog razvoja posttraumatskog stresnog ili drugog poremećaja. Pri tom se razmatra i pravno stajalište eventualnih kaznenih sankcija za počinitelja ili počinitelje ako zbog mobinga dođe do profesionalne i radne onesposobljenosti žrtve ili pak zastoj u radu, sa osvrtom na odredbe ZOO-a. Zatim treba dokazati da su štetne posljedice ( tjelesne i psihičke) nastale upravo zbog mobinga, što je u domeni psihologa, psihijatra i liječnika specijaliste medicine rada. Ali šta to sve vrijedi, kad su sudovi kod nas korumpirani, pod pritiskom političkih moćnika, a sudije nesavjesne i neuke!?

Međutim, i pored toga treba podnositi tužbe i krivične prijave, imajući u vidu tvrdnju filozofa Kestlera koji je rekao: “ Za pravdu se treba boriti i kad je beznadežno”, jer, kako je tvrdio sv Augustin: “Država bez pravde je samo jedna velika razbojnička skupina.”, a mi ne smijemo dopustiti da imamo takvu državu! Zar ne? Nepodnošenjem tužbi mi upravo “gajimo” te razbojnike!

Dok god i kod nas ne bude tako, da su oni koji ukazuju na kriminal i korupciju bar zaštićeni korektnim ponašanjem pravosuđa, uzaludna je svaka priča o borbi protiv kriminala i korupcije. Zato bi javnost i NVO sektor trebali vršiti pritisak na zakonodavnu vlast da kroz zakonodavnu regulativu adekvatno zaštiti takve osobe od odmazde, od mobinga, od gubitka posla i sl., a istovremeno da se od pravosudnih institucija zahtjeva kvalitetan rad i poštivanje svih zakonskih propisa uključujući i ove koji štite “zviždače”( one koji upozoravaju na kriminal i nepoštivanje zakona koji su najčešće žrtve mobinga) i općenito žrtve mobinga. U tom smislu treba uvestri rigoroznu kontrolu sudija i tužilaca što do danas nije urađeno. Zakon o radu Republike Srpske sadrži nekoliko članova vezanih za mobing, ali su oni potpuno neoperativni (od 107 do 112),pa treba u Zakon ugraditi i neke mehanizme za njihovu adekvatnu primjenu ( npr. da se nakon radno-pravne evaluacije djelovanja mobera on ili opomene ili suspenduje ili premjesti na manje značajno radno mjesto ili da mu se uruči otkaz!), a također dodati i one članove zakona koji će obezbijediti zaštitu i nagrađivanje “ zviždača”, kako bismo bar u tome slijedili razvijeni svijet. To bi nam svakako obezbijedilo da prije postanemo i mi dio tog razvijenog svijeta! Za sada za donošenje zakona o zaštiti od mobinga lobira uglavnom samo sindikat na zahtjev mnogobrojnih žrtava mobinga, premda bi trebalo da se za taj zakon žestoko zalažu i privredne komore kao i poslodavci. Naime, postalo je očigledno da se kao posljedica mobinga stvara i nezdrava adna atmosfera što ima za posljedicu drastično smanjenje produktivnosti i kvaliteta rada.

U zakonodavstvima nekih država je već regulisan mobing, a u nekima se samo spominje. Međutim, i bez toga, u postojećem zakonodavstvu RS ( Zakon o radu, Krivični zakon, Zakon o obligacijama, Zakon o ravnopravnosti polova, Konvencije o ljudskim pravima, Ustav i drugi pravni akti) zabranjuje se svaki vid terorisanja, diskriminacije i urušavanja ugleda i dostojanstva zaposlenika i sl., što sve je ujedno i sastavni dio mobinga, pa su i do sada postojali zakonski osnovi za sankcionisanje ovakvih pojava, ali je naše pravosuđe “gluho” i “slijepo” za sve što mu je u “opisu radnog mjesta”, pa i za to.

Zato je jedino rješenje, za sada, prevenirati mobing, tj. spriječiti pojavu ovakvih patoloških slučajeva u radnoj sredini kroz optimiziranje radnog ambijenta, dvosmjernom izmjenom informacija, omogućiti svima stručno usavršvanje, promovirati kulturu koja daje prednost poštivanju ljudskog dostojanstva i obeshrabriti svaki oblik psihološkog terora i nepoštivanje zakona.Također, bilo bi veoma korisno uvesti obavezan godišnji razgovor/intervju između podređenih i nadređenih na svim nivoima. Da bi se to ostvarilo, potrebno je vrijeme u kom će se educirati i informirati svi zaposleni o mobingu, njegovim posljedicama i o potrebi da se u sva normativna akta ugrade klauzule o kažnjavanju i suspendovanju svih onih koji i pokušaju prakticirati mobing u radnoj sredini i time kvariti radnu atmosferu u kolektivu, čemu bi trebala doprinijeti i ova knjiga.

Iako se danas sve više i javno govori o tom problemu, pa su osnovana i udruženja za borbu protiv mobinga, zakonodavstvo većine zemalja još uvijek prilično sramežljivo tretira ovaj užasan društveni problem. Za sada su Švedska, Norveška, Švicarska, Francuska mobing okarakterisala kao krivično djelo, a žrtva ima direktno pravo na “biološku odštetu”. I u Srbiji se vodi žestoka kampanja da se mobing zakonski odredi kao krivično djelo. Također u njemačkom gradu Kielu su sudovi veoma ozbiljno shvatili opasnosti od mobinga i sude u skladu sa definicijom da mobing predstavlja prijetnju, intrigu, ignoriranje osobe koju mogu otjerati u bolest i smrt. Svuda u svijetu, a zadnjih godina i kod nas, osnivaju se udruženja za pružanje pomoći žrtvama mobinga. Jedno od najaktivnijih je ono osnovano 2004. u Zagrebu na čelu sa žrtvom mobinga Jadrankom Apostolovski koja je svoju muku bez straha objelodanila javnosti sa željom da podstakne i druge da to urade i tako doprinesu borbi protiv ovog velikog društvenog zla. Ona je zbog mobinga dospjela na psihijatrijsku kliniku gdje joj je dijagnosticirana akutna reakcija na stres i depresija, i od tada je na bolovanju. Slučaj je još na sudu ( već nekoliko godina) iako bi po zakonu morao biti rješen u roku od 6 mjeseci! Ovom udruženju se svakodnevno javlja mnogo žrtava mobinga.

Nažalost, i tamo gdje je zakonodavstvo nešto i uradilo, zakazali su sudovi, pa se žrtve plaše započeti obranu, jer se opravdano boje gubitka radnog mjesta, usamljenosti i bespomoćnosti u toj borbi.

Zato se sa pravom može reći da je za ovakav beznadežan položaj mobingovanih najviše je krivo pravosuđejer ne samo da ne procesuira ovakve nasilnike iako ima dovoljno zakonskog osnova za to, već njihovi sudije i tužioci uopće ne prate izmjene zakona niti znaju što piše u postojećim zakonima, pa se dešava dasudija Osnovnog suda u Banjaluci Blagoja Dragosavljević ne zna ni da je mobing regulisan u Zakonu o radu, što sam lično ja doživjela u sudskom sporu protiv mobera sa Elektrotehničkog fakulteta u Banjaluci. Osim toga Osnovni sud i Okružni sud imaju takav sudački kadar koji nije dorastao tome da uopće uđe u MERITUM spora, tj suštinu spora, pogotovo ako je spor malo komplikovaniji i zahtjeva poznavanje višeg nivoa pravne nauke, npr. USTAV i Konvencije o zaštiti ljudskih prava i sl. To odgovorno tvrdim jer sam to doživjela!

Više o tome na prastalo@radojka/prastalo/sakic.info, u poglavlju “Sudovanje u Republici Srpskoj&BH”

Pored takvih institucija vlasti kakve imamo i dok nam je pravosuđe ovakvo, mobing-grupe, bez da ih itko u tome ometa, pronalaze svog “žrtvenog jarca”, muče ga i na taj način “pedagoški” djeluju na sve one koji bi se drznuli da iskažu svoje mišljenje ako ono nije u saglasnosti sa mišljenjem mobera. Pri tom moberi liječe i svoje frustracije, komplekse i ludilo i uništavaju nam društvo i državu!

U kontekstu toga gotovo da bi se mogao prihvatiti citat nepoznatog autora:

U modernom svijetu radno mjesto je postalo bojno polje gdje ljudi mogu ubijati jedni druge bez rizika da budu privedeni pred lice pravde.”

Do kad će to važiti? Do tada dok građani to budu htjeli trpjeti!

VII

Kako se žrtve mobinga mogu boriti protiv mobera

Prije nego što žrtva mobinga i postane svjesna toga šta joj se dešava, ona prolazi kroz duboku patnju koju možemo opisati krož četiri koraka:

  1. Početno samookrivljavanje, samopropitivanje o eventualnoj krivici, zbunjenost i anksioznost.

  2. Usamljenost-žrva se sve više osjeća usamljena, odbačena i posramljena zbog onog što joj se događa. Nema razumjevanja ni u porodici gdje je optužuju najčešće rječima: Sama si za to kriva! Na taj način žrtva doživljava dvostruki mobing!

  3. Lično obezvređivanje- žrtva postaje poljuljana u svom samouvjerenju, gubi integritet i počinje da okrivljuje sebe.

  4. Borbi protiv mobinga pristupaju obično samo oni koji su dovoljno jaki i inteligentni, koji na vrijeme shvate da nisu oni krivi za mobing već je uzrok na drugoj strani. Oni se raspituju i traže nedostajuće informacije iz zakonodavstva, psihologije, sociologije i nastoje učiniti mobing nad njima vidljivim, prvenstveno preko medija. To isto se savjetuje svim drugim žrtvama, bez obzira na njihovu snagu i znanje.

Kad osoba postane svjesna da je postala žrtva mobinga, ne smije se predati već mora ojačati sebe da u borbi koja joj predstoji istraje. Najprije treba da pokuša razgovarati sa moberom (ako je to uopće moguće) i reći mu da on mora prestati s tim jer je to što radi nehumano, protivzakonito i štetno po ustanovu/firmu, a može narušiti i njegov ugled. Žrtva ne smije donositi nagle odluke i nipošto ne smije napustiti radno mjesto- jer time čini uslugu moberu!. Umjesto toga, mora početi prikupljati informacije i dokaze koji će joj biti potrebni za budući odštetni zahtjev. Također žrtva treba obavijestiti sve (navodne?!) borce za ljudska prava o teroru koji trpi na radnom mjestu. Doduše, u ovim uslovima krize i bijede, žrtve pokušavaju ostati na radnom mjestu po cijenu zdravlja, ali i zbog toga što vole svoj posao koji im na neki način daje identitet, kompetencije i pruža mogućnost obavljanja zadataka koje vole ( “Moj život je moj posao, moj posao je moj život”-kažu oni). Sve nedaće koje nastupaju zbog mobinga vode i ka financijskim problemima, jer žrtva u uslovima smanjenih prihoda ima povećane izdatke zbog bolovanja, odlazaka liječnicima, terapijama.. Zbog svega toga, najčešće, dugotrajni mobing predstavlja kraj žrtvine karijere, zdravlja, često i braka, a ponekad i samog života!

Dakle, ako osjećate da ste žrtva mobinga, diskriminacije ili se nad vama provodi bilo koji drugi oblik zlostavljanja ( npr. seksualno ili neko drugo uznemiravanje), odlučno se suprotstavite tome već na samom početku, i to:

1. Odlučno recite toj osobi da njezino ponašanje nije za vas prihvatljivo i da smjesta prestane s tim. Bilo bi dobro da to kažete pred nekom drugom osobom ili još bolje pred predstavnikom sindikata.

2. Vodite dnevnik o takvim događanjima, tj. zabilježite datum, vrijeme, mjesto i događaj sa što više detalja, imenima eventualnih svjedoka i ishod događaja. Osobito je važno zapisati sve o moberu, sve o radnoj sredini, da li je mobing ubičajena metoda za oslobađanje nepoželjnih iz te radne sredine i sl., jer dokazivanje mobinga, kao veoma specifične i perfidne pojave, može postati problematično ako se ne posjeduju i neki dokazi. ( Imajte na umu da se mobingom smatra ne samo incident, već i broj, učestalost i naročito namjera zlostavljanja.) kao i psihofizičke posljedice ( nesanica, posljedice po profesionalne, socijalne i porodične odnose itd.).

3. Arhivirajte sve dokumente vezane za mobingovanje: kopije pisama, e-mailova, faksova, poruka, podnesaka i drugih dokumenata koji su vezani za te incidente i općenito zlostavljanje, tj. mobingovanje. Žrtvi su potrebni i saveznici, svjedoci, sindikati, liječnici ( medicina rada), psiholog ili psihijatar ( obavezno obratiti im se) a ponekad i odvjetnik ili pravnik koji se bavi radnim pravom.

4. Izvjestite o zlostavljanju nadređenu osobu, instituciju, ili direktora, najbolje pismeno putem protokola.

5. Izvan firme/institucije obavijestite o tom liječnika medicine rada ili bar svog liječnika opće prakse, a ako imate psihičkih problema zbog toga- onda i psihijatra. Dobro je kontaktirati i druge ljude koji imaju ili su imali sličan problem, pa ako vi kao žrtva mobinga uočite još neku žrtvu mobinga, razgovarajte s njim, razmijenite iskustva i budite jedna drugoj podrška.

6. Ne vraćajte istom mjerom, jer vi ste žrtva, a ne zlostavljač!

7. Zatražite od nadležnog ljekara da u nalaz napiše da je pogoršanje zdravstvenog stanja uzrokovano stresom od mobinga.

8. Putem dopisa obavijestite i medije o mobingu koji trpite.

9. Pričajte, pričajte, pričajte svima i svagdje o tome što vam se dešava, kako biste podstakli i druge da iste takve svoje probleme također iznesu javno. Počnite pisati knjigu, kao što sam i ja napisala. O zlostavljanju je potrebno obavijestiti što više osoba, a po potrebi putem medija učiniti stvar javnom i eksplicitno navesti imena mobera. To će žigosati mobere kao izrazite negativce, primitivce, psihopate, pa će možda ustuknuti…

10. Ako pritisak mobera postane nesnosan- otići na bolovanje, ali nikako prekinuti radni odnos, jer to bi značilo poraz za žrtvu, nekažnjavanje mobera, a posljedice stresa će ostati prisutne i nakon toga.

Ovo sve će vam trebati ako budete zaštitu morali potražiti kod inspekcije rada ili na sudu.

Ako ništa od toga ne pomogne, morat ćete pokrenuti sudski radni spor za koji se ne plaća taksa i pri vođenju takvih sporova treba u kontinuitetu objelodanjivati sve eventualne nepravilnosti u radu sudova ( kojih ima strahovito mnogo!), kako se sudije ne bi i dalje ponašali kao “svete krave “ u Indiji, kao što se sad ponašaju u RS/BH.

Protiv mobinga i njegovih posljedica žrtva mora pokušati pružiti sebi samopomoć. Treba da se edukuje o komunikaciji, o mobingu, o radnom pravu, da koristi ugodne tjelesne aktivnosti i tehnike relaksacije. Najviše će joj pomoći ako stalno bude aktivna, tj. treba biti zaokupljena i aktivna na raznim drugim poljima, provoditi što više vremena u druženju sa drugim osobama i razvijati se u ekstrovertnu i druželjubivu ličnost. Veoma je dobro biti produktivan u korisnom radu, biti dobro organizovan i stalno planirati nešto novo. Važno je raditi na sebi, na svom obrazovanju, na razvoju zdrave ličnosti, razvijati optimistično i pozitivno mišljenje, biti orijentisan na sadašnjost i biti onakav kakav jesi, te vlastitu sreću smatrati najvažnijim ciljem. A nije loše uzimati i manje doze sedativa

( bromazepam/lexilium).

Ipak postoji rješenje, a ono je jedino u omasovljavanju i eventulnom udruživanju svih onih koji se neće miriti sa ovim terorom, već će mu se suprotstaviti, na čemu rade uduženja građana kao što su u BH udruženja “ŽENE TO MOGU” i “BOLJI ŽIVOT” iz Banjaluke, “STOP MOBBING” iz Trebinja, “Uzbunjivači” iz Sarajeva itd.

VIII

Što bi trebala donijeti uspješna borba protiv

mobinga

Zakon o radu hitno treba prilagoditi novonastaloj situaciji u području rada, poduzetništva, upravljanja i međuljudskih odnosa na radnom mjestu, kako bi firme i institucije koje ga poštuju, imale što manje problema. Posebnu pažnju treba posvetiti odjeljenjima za ljudske resurse koji primarno treba da vode računa o smanjenju stresa na radnom mjestu. U uspješnim firmama su u pravilnicima do detalja regulisani odnosi i ponašanja među zaposlenicima, uključujući i sistem nagrade i kazne. Radne organizacije čiji je menadžment shvatio koliko je važno razvijati i njegovati dobre međuljudske odnose u kolektivu i koliko je bitno čuvati zdravlje svojih zaposlenika u čiju edukaciju su uložili ogromna sredstva, pronalaze načine za sprečavanje mobinga. Primarno to rade uvježbavanjem rukovodećih kadrova u tehnikama komunikacija i rješavanja sukoba, prepoznavanju mobing –ponašanja i zaštite potencijalnih žrtava. Dakle, uspješno poslovanje se ne može svesti samo na “red, rad i disciplinu” ili trening tipa “mrkva i štap”, nego naglasak treba staviti na profinjenost i pristojnost ophođenja, emocionalnu inteligenciju i stvaranje uslova za pozitivnu komunikaciju. Međutim, mnogi rukovodioci su diktatori umjesto voditelji! Prvi grade slijepu poslušnost, a drugi su demokratični pa ohrabruju samoinicijativnost i kreativnost na poslu.

Svaka firma bi trebala ulagati sredstva u edukaciju iz vještina komuniciranja bar za menadžment, a bilo bi dobro i za sve ostale. Treba trenirati asertivnost, tehnike rješavanja sukoba, rukovođenje, timski rad, upravljanje, osnove komunikacija, davanje povratnih informacija ( feedback), neverbalnu komunikaciju, ekspresiju emocija na ekološki način…. Ali, to su već nova znanja, koja se ne dobijaju u starim školama…. ( a naše škole su još uvijek veoma “stare”).

U uspješnim tvrtkama u Hrvatskoj se redovito vrše ankete o tome kako tvrtku i menadžment percipiraju zaposlenici, te se na osnovu toga pravi ranglista prvih deset tvrtki/institucija koje su zaposlenici ocijenili pozitivno. Na toj rang listi su redovito među prvima BELUPO, SELECTIO, PULJANKA i dr. Direktorica jedne od ovih tvrtki kaže: “ Trudimo se biti dobar poslodavac: od materijalnih prava ( plaća, stimulacija, praćenja radnog doprinosa) do ulaganja u edukaciju i stvaranje poticajne radne klime. Vodimo računa o ljudskim resursima i prepoznali smo da je zadovoljstvo zaposlenih veoma važno jer utiče na njihovu motivaciju, a time i na rezultate njihovog rada. S obzirom da se na poslu provodi 8 sati, međuljudski odnosi su veoma bitni, a zaposlenici moraju biti podsticani i podržani u želji da napreduju na radnom mjestu. Zato stalno ulažemo u poticajnu radnu sredinu kako bi svaki zaposlenik mogao sudjrelovati u uspjehu tvrtke. Sigurnost je još jedan element koji zaposlenika čini zadovoljnim, a to doprinosi i jačanju samopovjerenja zaposlenika što će mu pomoći u tome da ostvari rezultat za koji ima potencijal. Vodimo i dugoročnu kadrovsku politiku da bismo i u narednim godinama obezbijedili potrebni visokoobrazovani kadar koji konstantno i dalje edukujemo jer od njih zavise inovacije i naš opstanak.Da bismo u tome uspjeli postoji obostrana komunikacija koju smo uspostavili i koju stalno poboljšavamo a koja motivira i upravu i zaposlenike. Smatramo da svi naši zaposlenici moraju biti obaviješteni što se dešava u tvrtki, uključujući i probleme, jer ih samo svi zajedno možemo riješiti”.

Što reći na ovo, imajući u vidu sve ono što je rečeno o mobingu, njegovom štetnom djelovanju na zaposlenikre, na firmu/instituciju i na međuljudske odnose u radnim sredinama u kojima se prakticira mobing? Može li išta od ovog što je rekla direktorica jedne uspješne firme iz Hrvatske uopće postojati tamo gdje postoji mobing? Može li uopće takva radna sredina napredovati ili čak i opstati? A kod nas je najmanje 60 % zaposlenih mobingovano, a ostali su u strahu da i oni ne postanu žrtve mobinga! Pa da li onda itko od njih može da radi svoj posao savjesno, odgovorno i kreativno? Zato je veoma, veoma važno da i zaposlenici i poslodavac znaju što je mobing, da je kažnjiv, štetan i opasan, te da mu se treba suprotstaviti i eliminisati ga iz svoje radne sredine!

IX

Tko su “ZVIŽDAČI”

Zviždači” su hrabri i neustrašivi pojedinci koji se usuđuju, bez obzira što kod nas nemaju nikakvu zaštitu u institucijma vlasti i pravosuđu, da ukazuju na kriminal, korupciju i kršenje zakona i vode neku svoju borbu protiv takvih počinitelja. To su zaposlenici ili bivši zaposlenici ili članovi organizacija koji “nedolično ponašanje” ( kršenje zakona, ugrožavanje javnog interesa i sl.) unutar tvrtke prijave kolegama ili institucijama. “Zviždanje” je često ispit moralnih vrijednosti čovjeka. Nitko ne voli pričati protiv svojih kolega, ali ako dođe do takve situacije iz koje nema drugog izlaza, pojedinci osjete potrebu da unatoč opasnostima po sebe, krenu putem istine u interesu institucije/firme i društva i države. Ako interno ukazivanje na nedolične postupke ne daje rezultate, “zviždač” se obraća nadležnim institucijama i pravosuđu, a ako ni to ne donese rezultat, onda i medijima.

Značaj zviždača za svako društvo je od neprocjenjivog značaja. To tvrdi i Rodoljub Šabić, povjerenik za informacije od javnog značaja u Srbiji, koji kaže: “Doprinos ljudi koji žele javno da progovore o korupciji, kriminalu i drugim nezakonitim pojavama u svojoj sredini jednak je doprinosu policije i tužilaštva u ovoj oblasti. Takvi ljudi kod nas izloženi su revanšizmu, mobingu, pa čak i otkazu ili krivičnom progonu. Zato je krajnje vrijeme da ih država zaštiti.”

Oni koji se boje zviždača, pored toga što ih podvrgavaju satrahovitoim mobingu, nastoje im još prilijepiti razne ružne etikete “vječitih nezadovoljnika”, uključujući i ludilo. Međutim, zviždači nisu ni ludi ni “vječiti nezadovoljnici” kako bi ih neki željeli okarakterisati, već naprotiv, to su ljudi koji ne dovode u pitanje autoritet, podržavaju sistem i vjeruju u njega. Oni su najmanje od svih skloni izazivati probleme, ali kad budu šokirani onim što vide da se radi u instituciji, organizaciji ili preduzeću, oni naprosto smatraju da nemaju moralno pravo da ćute. Oni takve poteze mnogo teže doživljavaju od prirodnih nezadovoljnika. Nažalost, reakcijama njihovih poslodavaca, vlasti i pravosuđa koje nakon toga slijede oni su strahovito razočarani čime gube povjerenje u čitav sistem i uopće vjeru u opstanak društva i države. Teror koji nakon “zviždanja” ih skupo košta u svakom smislu: i materijalnom i duhovnom, profesionalnom i zdravstvenom, je razlog zbog čega svi, nakon ovakvih iskustava, kažu da to nikad ne bi ponovili! A to je dobar primjer i svim drugim potencijalnim “zviždačima”. Pa tko će se onda boriti protiv korupcije, kriminala i propasti društva i države?

U zemljama EU su to shvatili, pa su mnoge od tih zemalja donijele zakone o zviždačima koji im osiguravaju radno mjesto i stimuliraju ih i nagrađuju za njihovu hrabrost i korist koju donose državi i društvu. U demokratskim državama takvi pojedinci od države dobijaju milionske nagrade i apsolutno su zaštićeni zakonskim propisima. Tako su američke zviždačice Sherron Watkins iz ENRONA, Cyntia Cooper iz Worldcome, Coleen Rowley iz FBI-ja nagrađene milionma dolara zbog svoje hrabrosti da se suprotstave kriminalcima i čak organizovanom kriminalu, a javnost ih percipira kao heroine. Kod nas još nije tako. Naprotiv, zviždači se progone, daju im se otkazi, oni redovito oboljevaju, ostaju bez stana zbog visokih advokatskih troškova za svoju obranu, proglašavaju ih ludima, a nemušta država zataškava ono što oni otkrivaju javnosti, umjesto da to procesuira! Zašto? Zato što kod nas korupcija nije sporadična već SISTEMSKA! U nju su, u prvom redu, uključene institucije države koje bi je trebale onemogućavati, suzbijati i procesuirati!

Prema riječima prve hrvatske zviždačice Vesne Balenović, samo je predsjednik Sabora Vladimir Šeks molio NAROD za oprost zbog NEČINJENJA vlasti protiv korupcije, dok predsjednik države Josipović ima puno razumjevanje za to NEČINJENJE i opravdava (!?) glavnog tužioca Bajića za njegov nerad pritiscima koje on trpi na tom položaju. Za razliku od vladajuće „elite“, saborski zastupnik Dragutin Lesar se aktivno uključio u borbu protiv korupcije i zaštitu zviždača. On smatra da niti jedna borba protiv korupcije ne može biti uspješna ako se efikasno ne zaštite zviždači. U tom cilju treba donijeti zakon koji bi javnom pravobraniocu dao ovlast da zaštiti zviždača od otkaza čim mu se on obrati za pomoć i da ga preporuči nadležnima za državno odlikovanje za hrabrost i primjerenu novčanu nagradu. Doduše, u Zakonu o radu RH postoji nekoliko članova posvećenih zviždačima, ali oni su apsolutno nedostatni i nedjelotvorni. U BH se o zviždačima i mobingovanima i ne govori, a kamoli da se oni koji terorišu zviždače procesuirju!

Svatko se barem jednom u životu susretne sa nekim oblikom korupcije ili neke ilegalne radnje, ali nema hrabrosti obratiti se nekom da bi se to ispravilo i tako spriječilo ponavljanje. Ili je situacija u državi i društvu takva da nije imao kome da se obrati? Činjenica je da se takvi ljudi boje osvete, boje se za svoj život i život svoje porodice, za egzistenciju. Da je situacija normalna u društvu i državi i da se vodi dugoročna politika orijentisana na opstanak, razvoj i napredak te države, ovakvim ljudima bi se pružala apsolutna zaštita, preuzeli bi se od njih podaci i dokazi koji su ga naveli na “zviždanje”, a sve ostalo bi uradile pravosudne i druge institucije. Nažalost, u ovakvim nesredjenim i besperspektivnim državama kakva je i naša, ta cjelokupna borba se ostavlja samo “zviždaču”, a pravosuđe koje bi trebalo da mu bude oslonac- često se ponaša ignorantski ili najčešće štiti kriminalce i korupcionaše! Pa zar je onda čudno što kod nas ima tako malo onih koji ukazuju na kriminal i korupciju? Zaludne su sve jalove agencije i svi telefonski brojevi ( npr. “krimolovci”, pozivi SIPE i sl.) koje se nude potencijalnim zviždačima, kad u sistemu nema volje da ih se podrži i zaštiti!

Reakcije sredine na zviždanje su različite. Većina smatra da je zviždanje nesebičan čin i akt patriotizma i velike odgovornosti prema javnom interesu, jer otkriva ilegalne radnje koje štete svim građanima i domovini, mada to svi ne smiju javno iskazati. Oni koji su razotkriveni zviždanjem smatraju zviždače izdajicama!

Zviždači su redovito izvrgnuti teroru onih na čije nečasne radnje ukazuju, zbog čega se veoma mali broj ljudi odlučuje na “zviždanje”. Upravo radi mogućeg maltretiranja i progona zviždača, mnoge demokratske zemlje su donijele zakone kojima se štite zviždači, a samim tim i njihove obitelji. Jedan od prvih takvh zakona je donesen još 1912. u SAD-u ( Lloyd-La Follette Act) koji je štitio građane i zaposlenike od nadređenih i omogućavao im da informacije mogu proslijediti Kongresu. Danas u SAD-u postoje deseci zakonskih propisa koji štite zviždače, a čak i američki Ustav u I i XIV amandmanu štiti državne službenike i lokalne zaposlenike od odmazde nadređenih. U Velikoj Britaniji je 1998. donesen Public Interest Disclosure Act koji daje zakonski okvir i štiti zviždače od maltretiranja i otkaza.

Najpoznatiji evropski zviždač je Paul van Buitenen, koji je našao jake indicije da su revizori u EU komisiji bili onemogućavani u istrazi, i o tome je obavijestio nadležne i evropsku javnost.

Najpoznatije hrvatske zviždačice su Ankica Lepej, Vesna Majer i Vesna Balenović, a zviždači Denis Latin i Igor Rađenović koje javnost veoma pozitivno percepira, ali im korumpirano hrvatsko pravosuđe nije omogućilo da ostvare svoja prava, pa su se neki od njih uputili ka sudu u Strazburu, jer u to vrijeme kad su oni “zviždali” u zakonima Republike Hrvatske nije bilo zakonskih propisa koji bi ih zaštitili. Danas je Zakon o državnim službenicima u RH dopunjen, ali nažalost ne baš adekvatno i njime se štite zviždači samo u državnim institucijama i to opet ne baš adekvatno da bi i drugi bili ohrabreni na “zviždanje”. Ipak, ima jedna ohrabrujuća vijest u svemu tome, a to je da je Sud u Strazburu naložio Vladi RH da sklopi nagodbu s Vesnom Balenović do 8. jula 2009. jer je ona dokazala da su joj u sudskom sporu sa INA-om kršena ljudska prava. Ako se Vlada RH ogluši, Vesna Balenović će tražiti od svoje druge domovine- Slovenije, da stane u njenu zaštitu, što će biti veliki minus Republici Hrvatskoj na njenom, toliko željenom, putu u EU!

Naime, Vesna Balenović je 2001. godine dobila otkaz u INI nakon što je progovorila o nepravilnostima u toj tvrtki, i to najprije u samoj tvrtki, a kasnije i preko tužilaštva. Nakon što je to prijavila tužilaštvu, tadašnji tužioc Mladen Bajić je izjavio da je njena prijava odlično obrazložena i dokumentovana, ali je i pored toga- uskoro zašutio! Isto tako su šutjeli i svi drugi kojima se obraćala ( Linić, Mesić, Lučin, Račan, Sanader..), a počela je dobijati i anonimne pretnje. Tada ju je posavjetovala jedna zastupnica Hrvatskog sabora da sve pijavi – medijima. Budući da se u poslovnim krugovima proširila informacija da je nitko ne smije zaposliti, jer će mu istog dana biti poslana financijska policija, ponude koje je isprva dobijala su povučene i ona je ostala bez sredstava za život. Morala je prodati stan i smjestiti se sa svojom porodicom u mali jednosobni stan, a od razlike novca žive ovih 9 godina. U međuvremenu je liječena od kancera, pa joj je doktor rekao da konačno mora početi misliti na sebe, jer je i tu bolest dobila zbog ogromnog stresa pod kojim živi. Sve što je u vezi sa dokazima o kriminalu, koji su meritum njene prijave- sud je odradio lakonski i bez velikog lupanja glave, pa su sve optužbe- odbačene! Kako nije uspjela dobiti sporove na hrvatskim sudovima, Balenović je tužila državu sudu u Strazburu, jer smatra da su povrijeđena njena prava na slobodno izražavanje, što je garantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i predstavlja šire pravo od slobode govora. Zbog brojnih kršenja ljudskih i radnih prava tokom ovog spora, sud u Strazburu je svojom odlukom pružio šansu Vladi RH da ispravi nepravdu koja je počinjena Vesni Balenović nakon što je prijavila korupciju i milionski kriminal u INI. Vesna Balenović, kao predsjednica udruge ZVIŽDAČ, na osnovu svog iskustva i iskustva drugih zviždača iz RH kaže da građanin mora imati novac i moć da bi i pokušao ostvariti svoja prava, jer su se kriminal i korupcija sa ulice preselili u sudnice. Zbog toga je kriminal postao unosna djelatnost koja donosi društvenu afirmaciju umjesto zatvorsku i socijalnu izolaciju, a hrvatskom pravosuđu nisu problem oni koji čine kriminal, već oni koji ga prijavljuju! Ona također kaže da se ovakvi sporovi u civiliziranoj Evropi rješavaju u roku od 15- 30 dana. Vesna ne odustaje i ne prihvata obrazloženje druge strane da nije smjela iznositi te informacije u javnost iako nitko u tvrtki nije htio da prihvati njena upozorenja o kriminalu. Ona kaže: „ Ako je stvarno tako, hajde da svi zauvijek zašutimo čak i kad je riječ o milijunskom kriminalu, jer taj kriminal će uvijek i svuda biti jači od svakog građanina iza kojeg, kao u Hrvatskoj, neće stati ni tužilaštvo, ni sudovi..“ Ali šta onda?

Najveći BH zviždači su Dragomir Babić, Slobodan Vasković, Bakir Hadžiomerović, dr Djurađ Davidović, prof. Dušan Stegić, dr Jasminka Nikolić, dr Živana Gavrić, ubijeni Milan Vukelić i moja malenkost, dr Radojka Praštalo. Svi smo se mi “zaglavili” u korumpiranom RS i BH pravosuđu, pa smo spremni da idemo do Strazbura, jer ovo je i naša domovina i ne možemo gledati kako je kriminalci, korupcionaši i moberi žderu kao kancer zdravo tkivo!

Zbog svega toga su baš zviždači kod nas najčešće i najveće žrtve brutalnog mobinga i veoma često ostaju i bez posla, na ulici, a ponekd ih i ubiju ( Milan Vukelić, a indirektno i dr Milan Štrbac). U demokratskim državama takvi pojedinci od države dobijaju milionske nagrade i apsolutno su zaštićeni zakonskim propisima. Kod nas se protiv takvih vode sudski sporovi bez ikakvog izgleda da ih presuda zaštiti. Mi smo još veoma daleko od toga, zbog čega se veoma mali broj ljudi usudi ukazati na kriminal i korupciju. I sve dok bude tako, krivulja kvaliteta života u našoj državi će stalno imati tendenciju opadanja…

S obzirom na činjenicu da su “zviždači”/uzbunjivači osobe koje su neizostavno žrtve mobinga, to njih treba Zakonom o zaštiti od mobinga eksplicitno zaštititi. Tim više što bez njih nije moguće ni zamisliti a kamoli provesti ikakvu borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, od čega zavisi spas svih ex Yu državica. Taj zakon bi obavezno morao sadržati sljedeće:

One ljude koji imaju hrabrosti da ukažu na kriminal i korupciju treba apsolutno zaštitit od mobera i to tako da:

-nije moguće dati otkaz “zviždaču/zviždačici”, niti ih premjestiti

na drugo radno mjesto;

-nije ih moguće kazniti nikakvim sankcijama ( o čemu vodi

računa nadležna inspekcija);

-ukoliko dođe do sudskog spora, on mora biti okončan u roku od

2 mjeseca i oni moraju biti oslobođeni svih troškova spora;

-država je obavezna da nagradi novčanom nagradom u iznosu 10

% od sume koja se namjeravala otuđiti ili je otuđena kroz

prokazani kriminal/korupciju na koju je “zviždač” upozorio, o

čemu vodi brigu Vlada.”

U Srbiji je nedavno osnovano udruženje “Pištaljka” koje se bavi problemima zviždača, a u Sarajevu udruženje “Uzbunjivači” sa sličnim programom. U Hrvatskoj je ranije osnovano udruženje “Zviždač”.

X

Kako se drugi narodi bore protiv mobinga

Među prvima koji su zakonski regulisali mobing bili su Francuzi. Za sada je to uradilo više evropskih država ( Švedska, Norveška, Francuska, Švicarska itd.), a trebalo bi to da urade uskoro i sve ostele države, jer EU to zahtjeva od svojih članica. U relativno uređenim državama mobing je donekle automatski ograničen kulturom rada, boljim poštivanjem zakona i zaštitnim mehanizmima u tvrtkama čiji vlasnici su shvatili njegovu pogubnost za poslovanje tvrtke. U tom cilju se stimulira argumentovano kritikovanje rukovodstva i poslodavca. Sve je dozvoljeno, ako se imaju argumenti. To je razlog što je, prema epidemiološkim istraživanjima, konstatovano da u tim zemljama ima od 4-15 % slučajeva mobinga, čime se oni ne mire, već preduzimaju širokorasprostranjene akcije. Kod nas neki statistički podaci pokazuju da je taj procent i do 60 % zaposlenih, a tek nedavno se počelo intenzivnije govoriti o tome. Srbija je u tom pogledu otišla najdalje: donijela je Zakon o zaštiti od mobinga. U Hrvatskoj se već duže vremena priča o tome, nuđen je nacrt takvog zakona, ali rezultata još nema. U Bosni i Hercegovini je najgora situacija jer pravosuđe ništa ne radi, specijalnog zakona za mobing još nema, a što je najgore od svega, malo se o tome i govori. Nedavno je Sindikat u Republici Srpskoj ponudio Narodnoj Skupštini nacrt zakona za borbu protiv mobinga.

U Srbiji se vodi ogorčena borba NVO sektora da se mobing zakonom definiše kao krivično djelo, te da se moberi žigošu u javnosti kao državni neprijatelj broj 1, i kao takvi da se adekvatno kazne i sklone sa mjesta na kojima imaju prilike terorisati zaposlenike, a time i uništavati društvo i državu. Nečekajući rezultate ove kampanje, udruženje STOPMOBBING iz Vršca je, inspirisano istim takvim primjerom iz Volkswagena, pripremilo nacrt Sporazuma o sprečavanju mobinga, a koji treba da bude sastavni dio pojedinačnog i kolektivnog ugovora unutar svake firme/institucije zainteresovane da stane na put ovoj štetnoj pojavi. Ovo udruženje ima i svoju kancelariju u Nišu čiji koordinator je Emilija Antić Obrenović, također bila žrtva mobinga. Ona kaže; “Naš cilj nije samo da pravimo spisak posledica mobinga, već da udarimo na uzroke na nosioce, da ih predstavimo i žigošemo u javnosti i izvedemo pred lice pravde. Iz tog razloga naša kancelrija prikuplja prijave i traži advokata koji će besplatno zastupati pred sudom mobingovane građane.” U ovom udruženju su ohrabreni time što je svakim danom sve više ljudi koji žele da govore o ovom problemu, kao i činjenicom da njihov rad i ciljeve svojim besplatnim uslugama već podržavaju dr Tugomir Popović i kabinet za neuropsihijatriju Doma zdravlja u Nišu. Pričajući o posljedicama mobinga ovaj neuropsihijatar ističe da prema najnovijoj statistici iz EU, jedna od stotinu mobingovanih osoba počini samoubistvo, tri od sto napuste radno mjesto, dok mnogi trpe ozbiljne zdravstvene posljedice koje se često završavaju teškim psihofizičkim oštećenjima. Prema novijim podacima mobing je u Njemačkoj kriv za 1000 samoubojstava godišnje, a Švedskoj je razlog za 20% svih počinjenih samoubojstava, što nikako nije zanemarivo. U Beogradu je još prije nekoliko godina registrovano udruženje “ANTIMOBBING CENTAR SRBIJE” sa ciljem da pruža savjetodavnu pomoć i edukaciju žrtvama mobinga, samostalno ili u saradnji sa drugim organizacijama ili pojedincima u zemlji ili inostranstvu. Udruženje organizuje grupe za samopomoć i kreativne radionice čiji je zadatak cjelovit program usmjeren na preveniranje mobinga, što se u praksi pokazalo kao najefikasniji način borbe protiv mobinga. Važno je naprosto ne dozvoliti priliku da se mobing pojavi! Psiholog Ljiljana Aranđelović iz Paraćina, i sama žrtva mobinga, je pionir u borbi protiv mobinga u Srbiji. Ona kaže da je zasad najvažnije da ljudi počnu javno govoriti o svim oblicima šikaniranja na poslu, neuvažavanju svake ličnosti i nepoštivanje pravila civilizovanog odnosa prema zaposlenicima, jer to sve potpada pod pojam mobinga!

I Izvršno veće Vojvodine je najozbiljnije shvatilo direktivu Evropske unije da u zakon ugradi sankcije protiv mobinga, tako da je formirana radna grupa ( sačinjena od predstavnika vlasti, NVO sektora, sindikata, udruženja poslodavaca i inspekcijskih službi) koja će načiniti prijedlog izmjena zakonodavstva koje bi uskoro omogućile direktno kažnjavanje mobera. Sve te aktivnosti su prethodile donošenju zakona za zaštitu protiv mobinga, a vjerovatno je u mnogome i doprinjelo tome da taj zakon bude konačno i donesen.

U Sloveniji, za koju bi se moglo pretpostaviti da nema problema sa mobingom, počelo se također o tome govoriti, te je Centar za poslovno osposobljavanje organizovao 16. 6. 2009. radionicu na ovu temu sa obrazloženjem da se mobing svake godine prepoznaje u sve više i više radnih organizacija i u Sloveniji i u Evropskoj uniji. Prema nekim podacima u EU je još 2000. godine bilo 9% zaposlenika izvrgnuto mobingu, a s obzirom na kontinualan rast broja mobingovanih, taj procenat je danas zasigurno već opasno velik.

U Hrvatskoj udruga MOBBING je razradila strategiju borbe protiv mobinga i intenzivno radi na tome da ta strategija zaživi u Hrvatskoj. Ova strategija se može iskazati kroz četiri tačke:

-prevencija mobinga;

-prepoznavanje mobinga;

-stručna rehabilitacija mobingovanih i

-adekvatna zakonska regulativa i njena dosljedna primjena.

U Hrvatskoj je mobing ubačen u Zakon o radu, ali udruga “Mobbing” nije zadovoljna načinom na koji je to urađeno, jer nije uopće efikasno. Primjer: Vesna Balenović i druge velike žrtave mobinga još uvijek nisu dostigle pravdu!

U borbu protiv mobinga se uključuje sve više stručnjaka, pojedinaca i institucija, te se organizuju konferencije, sastanci i sl. Tako je 2004. godine Hrvatski parlamentarni komitet za ravnopravnost polova organizovao tematsku konferenciju o mobingu u Hrvatskoj. Prisutni su bili predstavnici iz Škole za javno zdravlje, Medicinskih fakulteta, Pravnih fakulteta, Ministarstva pravde, Ministarstva zdravlja, Ministarstva rada i socijalne zaštite, Ministarstva ekonomije, Fonda zdravstva, Domova zdravlja, malih i srednjih preduzeća, Državna inspekcija, tužilaštvo, nevladin sektor itd., tj. svi koji bi trebali biti uključeni u zajedničku borbu protiv ovog zla.

Mnoge od zemalja EU imaju i posebne zakone protiv mobinga. I u Americi je tj problem rješen, pa osobe koje upozoravaju na kriminal i štetne radnje u institucijama i firmama, zbog čega se nad njima često vrši mobing, imaju zaštitu države, pa čak dobijaju i velike novčane nagrade.. Takav slučaj je bio sa američkom firmom ENRON za raskrinkavanje čijeg kriminala je jedna mobingovana službenica dobila od države nagradu od milion dolara! Također je snimljen i film pod naslovom “KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD IDIOTA” koji po formi i sadržaju odgovara pojavi mobinga. Legislativa o zaštiti dostojanstva zaposlenika provedena je u Norveškoj i Švedskoj još 1993, a u Francuskoj i Belgiji 2002. Nedavno je taj posao okončan i u SAD, Irskoj i Portugalu.

Mobing se kao izrazito štetna društvena pojava i dalje intenzivno istražuje, naročito u Njemačkoj, Nizozemskoj i Švicarskoj. U Španjolskoj se time pretežno bave sindikati, a u mnogim zemljama postoji mnogo nevladinih organizacija i fondacija koje su se udružile u ovoj borbi. U Japanu su uočili veliku štetnost mobinga na univerzitetima, te su proučavanju i suzbijanju mobinga na univerzitetima posvetili najveću pažnju. Pametni Japanci!

Sve više se uviđa da mobing nije samo problem zdravstva i eventualno sindikata i zakonodavstva, a još manje problem samo žrtve, pa se sve više i više svi društveni resursi ujedinjuju u borbi protiv ovog zla. Međutim, do sada su zadovoljavajuće rezultate postigli samo u Švedskoj, Norveškoj, Njemačkoj, Švicarskoj, Francuskoj i Italiji koje bi mogle poslužiti kao primjer dobre organizovanosti i umreženosti državnih institucija i nevladinog sektora u suzbijanju mobinga. Jer, mobing je suviše kompleksan problem da bi ga se moglo suzbiti bez angažiranja svih društvenih resursa, baš kao što to nije moguće niti kad je u pitanju korupcija. A i sam mobing uključuje mnoge elememente svojstvene korupciji…

Nedavno je u Engleskoj donesena presuda od 1. 5 mil funti obeštećenja, a u Italiji za mobingovanje dosuđeno je da mober plati 300 000 eura. Nije ni čudo što se na Zapadu izriču toliko visoke kazne protiv mobera kad je u Njemačkoj još davno izračunato da jedan slučaj mobinga može izazvati štetu i od 100 000 eura godišnje!

I u Srbiji je izrečena prva presuda protiv mobinga u Opštinskom sudu u Kuli, gdje je mober dobio kaznu zatvora od 3 mjeseca zato što je računovodstvenu radnicu zbog neposlušnosti njemu premjestio u magacin! Uskoro nakon toga je izrečena i druga presuda: u Jagodini je urednik “Novog pogleda” Zoran Milovanović osuđen ( na osnovu Krivičnog zakona, jer Srbija tada još nije imala zakonski regulisan mobing,) na 4 mjeseca zatvora zato što je maltretirao novinarku tog lista Ivanu Delić, govoreći joj da je “glupa, da kupi prnje i tornja se”.. Jedan od koautora nedavno usvojenog zakona dr Predrag Jovanović kaže da mobing indirektno ima ekonomsko-socijsalne posljedice i 33 zdravstvena simptoma, te da ovaj Zakon propisuje prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih u vezi sa zlostavljanjem, postupak za zaštitu od zlostavljanja, stepenovane mjere, sudsku zaštitu, nadzor i kaznene odredbe. Dakle, u Srbiji je počelo veoma ozbiljno….

U Italiji je borba protiv mobinga prilično institucionalizirana, tako da je u tu borbu uključena i Klinika za rad u Milanu, u kojoj se žrtvama mobinga nakon trodnevne psihodijagnostičke obrade mogu pružiti četri vrste pomoći:

-Informativni razgovor (što je mobing, što se konkretno može

poduzeti…)

-Farmokološka pomoć;

-Individualna kognitivno-bihevioralna psihoterapija

-Grupa za samopomoć.

Osim ovih vrsta pomoći žrtvama mobinga, u Italiji se radi i na prevenciji mobinga i to kroz:

-primarnu prevenciju ( prevencija mobinga i stresa u radnim

organizacijama);

-sekundarnu prevenciju (suzbijanje mobinga u početnim fazama

medijacijom);

-tercijarnu prevenciju ( prevencija težih posljedica mobinga

postavljanjem rane dijagnoze, pružanjem adekvatne psihosocijalne

pomoći žrtvama i prevencija mobinga putem adekvatne zakonske

regulative)

U Republici Srpskoj je za sada mobing ubačen u ZAKON O RADU, ali niti izdaleka ne na odgovarajući način, jer nije obezbjeđen mehanizam za njegovu primjenu, a “zviždači”, koji su najveće žrtve mobinga, nisu ni spomenuti. Zato se treba pokrenuti inicijativa za doradu ovog segmenta Zakona o radu, a posebno se mora raditi na uvođenju vrednovanja rada sudija i tužilaca, te na pokretanju disciplinskih mjera pritv njih, ako budu i dalje radili ovako kako sada rade. Naime, sudije Osnovnog i Okružnog suda u Banjaluci čak i ne znaju da je mobing uključen u Zakon o radu RS!! Ili možda ne smiju da znaju, s obzirom da je naše pravosuđe potpuno zavisno od vlasti, pa se presude prilagođavaju političkoj atmosferi i volji vladara i političkih moćnika, uopće.Tužioci i sudije su toliko zavisni da je to više nego jadno i žalosno.

Dakle, u Srbiji je usvojen Zakon o mobingu, a uz njega i Pravilnik za primjenu tog zakona, čime se Srbija svrstala među prvih devet država Evrope koje su usvojile ovakav zakon. Međutim, u Srbiji ( kao i u BH) najveći državni problemi su vezani za –NEPROVOĐENJE ZAKONA i NERAD SEKTORA PRAVDE, pa smo svi veoma skeptilčni po pitanju rezultata tog zakona. Ipak, za početak je važan i ovaj veliki korak.

S obzirom na poznatu izreku: “PRILIKA ČINI LOPOVA”, nama nisu toliko potrebni dobri ljudi, koliko su nam potrebne dobre i nezavisne institucije, jer iskustvo govori da i najbolji čovjek može biti korumpiran vlašću i da su upravo zato potrebne demokratske institucije koje omogućuju građanima stvarnu kontrolu nad svojim “upravljačima” i odgovornost i jednostavnu smjenjivost svih onih koji ne rade svoj posao savjesno, pošteno, stručno i odgovorno. A naši sudije i tužioci tako zaista ne rade! Kod nas najviše krše zakone oni koji ih donose ( vlast) i oni koji ih navodno štite ( sudovi i tužilaštva)!

XI

Uloga NVO sektora u borbi protiv mobinga

Budući da godinama i decenijama kod nas jalove inspekcije i isto takvo pravosuđe nije uopće štitilo žrtve mobinga, to su se počela osnivati udruženja za pomoć i zaštitu mobingovanih sa ciljem da im bar oni pomognu koliko mogu. Pored njih i neka postojeća udruženja za zaštitu prava građana, porodica, mladih i sl. su počela da se bave i tim problemom.. Tako je još prije više godina udruženje “ŽENE TO MOGU” iz Banjaluke osnovalo SEKCIJU ZA BORBU PROTIV MOBBINGA, a u Trebinju je osnovano udruženje “STOP MOBBING” koje se bavi isključivo mobingom. Također, Pokret prosvjetiteljstva “BOLJI ŽIVOT” iz Banjaluke, shvativši da nema boljeg života bez iskorjenjivanja ovog zla, na listu svojih prioriteta stavilo je upravo borbu protiv mobinga. Pozivamo i druge da nam se pridruže…

Udruženje “Žene to mogu” se bavilo pitanjima nasilja u porodici. Tom prilikom su se javljale mnoge žene i pitale što je sa nasiljem na radnom mjestu!? Hoće li se itko početi time baviti? Kad smo samo malo zavirile u ovu problematiku, odmah smo došle do saznanja da je nasilje na radnom mjestu daleko prisutnije u našem društvu negoli nasilje u porodici Iako kod nas nije moguće izvesti nikakvu naučnu procjenu po pitanju toga jer kod nas već 20 godina nije bilo ni popisa stanovništva, a kamoli nekog ovakvog naučno zasnovanog istraživanja. Bez obzira na to ipak se operiše sa nekim podacima. Tako, npr. smatra se da je NASILJEM U PORODICI pogođeno oko 10 % porodica, a nasiljem na radnom mjestu čak 60 % zaposlenih!

Udruženja koja imaju namjeru da se bore protiv mobinga, u cilju senzibiliziranja javnosti za probleme žrtava mobinga i pružanja podrške žrtvama u borbi protiv mobera, trebalo bi da preduzimaju sljedeće aktivnosti:

-održavanje tribina, okruglih stolova i radionica sa ciljem edukovanja stanovništva o ovoj negativnoj i izuzetno opasnoj društvenoj pojavi;

-izdavanje brošura i drugih publikacija sa ciljem što bolje informisanosti stanovništva i institucija o ovoj pojavi;

– provođenje programa psihosocijalne pomoći za žrtve mobinga;

-izvještavanje javnosti putem medija o problemima mobinga i njihovom rješavanju;

– sudjelovanje na skupovima, seminarima u vezi sa najnovinim saznanjima o načinima borbe protiv ove patološke društvene pojave u bližem okruženju i svijetu;

– postavljanje WEB SITE-a sa potrebnim informacijama o mobingu i primjerima mobinga, te sa rubrikom: “Najčešća pitanja i odgovori vezano za pojavu mobinga” i konkretni slučajevi mobingovanja;

– otvaranje savjetovališta za žrtve mobinga;

-krajnji cilj će biti doprinos donešenju adekvatne zakonske regulative u RS i BH njenoj dosljednoj primjeni.

Evo nekoliko korisnih savjeta žrtvama mobinga koje su odlučile da se bore protiv tog zla:

  1. Ako se osjećate da vas na radnom mjestu mobinguju, obratite se direktno rukovodiocu i tražite da se s tim prestane. Zabilježite mjesto, datum, vrijeme i ime osobe kojoj ste se obratili. Ako se ništa ne promijeni, uradite to i u pisanoj formi i predajte putem protokola.

  2. Vodite dnevnik o ponašanju svojih mobera sa tačno navedenim činjenicama i vašim osjećanjima; bilježite datum, vrijeme i događje sa što je moguće više detalja, imena eventualnih svjedoka, ishod događja, sačuvajte eventualne pismene odgovore i druge dokumente, te kopije e-mailova, faksova i sl.

  3. Ako se situacija ne popravlja obratite se pismeno Inspekciji rada i pozovite se na čl. 107-112 Zakona o radu RS, te zatražite intervenciju. Kopije sačuvajte.

  4. Ako inspekcija ne uradi ništa, podnesite TUŽBU iz oblasti radnog spora (RS-) Osnovnom sudu u Banjaluci. Na tužbe iz radnog spora se ne plaća taksa. Za pisanje tužbe obratite se Službi pravne pomoći grada Banjaluka.

Napomena: Od Osnovnog suda u Banjaluci nemojte ništa očekivati ( bar za sada jer oni niti što znaju o tome niti smiju da znaju!), ali je važno da prođete tu instancu da biste se mogli žaliti Okružnom sudu. Ni tamo ništa ne očekujte, jer ni kod njih nije ništa bolja situacija nego na prethodnoj instanci, ali je važno da i tu instancu prođete. Nakon toga žalite se Vrhovnom sudu ili Ustavnom ( Apelacionom) sudu BH, a nakon svega toga SUDU ZA LJUDSKA PRAVA U STRAZBURU, na sveopštu sramotu BiH pravouđa!

Udruženje ŽENE TO MOGU je 3. aprila 2008. organizovalo u Banjaluci, uz financijsku podršku fondacije FRIEDRICH EBERT OKRUGLI STOL na temu MOBING. Zaključci sa ovog OKRUGLOG STOLA su bili:

-Osnažiti stručno i materijalno postojeći potencijal sekcije MOBBING udruženja ŽENE TO MOGU, kako bi mogla obavljati i djelatnost prvog savjetovališta u RS/BH za pomoć žrtvama mobinga;

– Ubrzati formulisanje i usvajanje zakonskih i podzakonskih propisa Zakona o radu RS u dijelu gdje se pominje mobing, kao i uspostavljanje relevantnih struktura institucija potrebnih za primjenu ovih članova Zakona o radu RS.

– Stvarati koalicije sa drugim NVO koje se bave ili bi se bavile problemom mobinga u cilju izrade jedinstvene državne strategije koja obavezuje BiH kao potpisnicu sedam glavnih međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava među kojima je i Konvencija o zabrani torture i degradirajućeg tretmana građana.

Međutim, sam NVO sektor ne može preuzeti na sebe kompletnu borbu protiv mobinga. On može samo raditi na osvješćavanju i informisanju građana o suštini i štetnim posljedicama mobinga, te može dati ostale referalne informacije i osnovnu psiho-socijalnu podršku u formi individualnih savjetovanja, a kroz adekvatne radionice može doprinijeti vraćanju samopouzdanja i samopoštovanja žrtve kroz obrazovanje grupa za samopomoć. Također, NVO sektor može znatno doprinijeti i senzibiliziranju javnosti na probleme žrtava mobinga, jer svi mi smo potencijalne žrtve ove pošasti, pogotovo ako se njena eskalacija ne bude zaustavljala, kao što je to sada slučaj. Mogao bi NVO uz odgovarajuću financijsku pomoć preduzeti u tom smislu opsežnu kampanju koja bi uključivala plakate, jumbo plakate, brošure, letke i Web Site, iniciranje radio i TV emisija i sl. Ostalo ipak mora da uradi država i njene zakonodavne i izvršne institucije, a prvenstveno ministarstva, inspekcije i pravosuđe.Oni, za sada, po tom pitanjune rade baš ništa ! Dokaz za to je činjenica da još nije donesena ni jedna presuda za mobing iako sve vrvi od mobinga, a mobing nam, je potpuno zakočio državu!

Članice udruženja ŽENE TO MOGU iz Banjaluke su veoma nezadovoljne “radom” tužilaštava i sudova jer se članice ovog udruženja u ogromnom broju obraćaju za pomoć koju im Udruženje ne može pružiti, a inspekcije i pravosuđe im neće pružiti. Zato predlažemo da se pronađu mehanizmi pomoću kojih bi se efekti rada inspektora, tužilaca i sudija nužno odrazili na visinu njihovih plata . Također, treba strogo poštivati pravilo da sudija/tužilac mora biti dostojan, stručan i efikasan! Toga u BH sektoru pravde gotovo nigdje nema! Ili se bar ne vidi. Ovako se stiče utisak da ove institucije samo parazitiraju na leđima poreskih obveznika, a ništa im ne pružaju zauzvrat, jer društvo su premrežili korupcija, kriminali mobing!! Pri tom treba imati na umu da teret dokazivanja pada na tužilaštvo, a ne na građane koji prijavljuju kriminal, što u tužilaštvu ignorišu, pa im je alibi za potpuni nerad vječiti ” nedostatak dokaza”, a da se pri tom ni najmanje nisu potrudili da te dokaze nabave. Poznato je da je tužilaštvo obavezno da reaguje na svaki kriminal i korupciju čak i u slučaju ako su o tome nešto saznali iz medija, pa čak i slučajno bilo gdje!

Čitavo društvo, a naročito tri stuba vlasti moraju biti svjesni da sa nezaštićenim “zviždačima” i nesankcionisanim mobingom nema efikasne borbe pritiv kriminala i korupcije i nema opstanka nikakve države. Da podsjetim, još u 13. stoljeću ustvdio je sv Augustina:

Država bez pravde je samo jedna velika skupina razbojnika.”

U Hrvatskoj se pitanjem mobinga bave i sindikati, s obzirom da mobing predstavlja kršenje prava vezanih za rad, te pozivamo i naše sindikate da na listu svojih prioriteta stave borbu protiv mobinga.

XII

Zaključak

Iz gornjeg teksta se jasno vidi koliko je mobing štetna pojava za pojedince, organizacije, institucije, firme i cijelo društvo i državu. Kako bi se shvatile razmjere tog problema, ali i pripremili algoritmi za dijagnostiku i terapiju poteškoća do kojijh su doveli moberi, potrebno je hitno provesti epidemiološka istraživanja i skrenuti pažnju stručnjaka raznih profila na taj socijalno-medicinski problem, te informisati i senzibilizirati javnost. Posebno treba izvršiti LUSTRACIJU u pravosuđu i srediti ga da ne bude jalovo kao što je sada i da radi svoj posao kvalitetno i profesionalno za što je više nego dobro plaćeno!

Također, velika rak-rana našeg društva je obrazovanje srozano na nivo koji odgovara uspostavljačima NSP-a, a ne nama i našim državama. Posebnom metodologijom na vrh prosvjetno-obrazovne piramide se instaliraju tipovi sa “falingom”( psihopate, perverznjaci raznih vrsta, mediokriteti, itd.) koji moraju biti beskrajno poslušni svojim “mecenama”, koji ih ucjenjuju s tom njihovom “falingom”. O tome vrlo argumentovanoo govori dr Mila Alečković, psihijatar/psiholog, što možete pogledati na linku:

(http://www.youtube.com/watch?v=b7bVKvlwZf0)

Takav sistem obrazovanja nije uopće sposoban da proizvodi kvalitetan kadar za sve ostale oblasti, već proizvodi kvazikadar i mediokritete sa “falingom” koji ostaju da rade i u visokom školstvu i tamo dalje proizvode kvazikadar kakvi su i oni sami. Taj kvazikadar se dalje infiltrira u sve pore života: u politiku, privredu, zdravstvo, školstvo itd i tamo stvara naručeni haos! Zbog toga je naše društvo u RS/BH potpuno raskadrovljeno! Pogledajte šta o tome kaže jedan bivši student Ekonomskog fakulteta u Banjaluci:

http://borisbajic.net/studirajmo-nase-jer-nase-je-bolje/

Zato bi građani morali biti bar toliko oosviješteni da prepoznaju patološke tipove koje im naturaju na rukovodeća radna mjesta i funkcije i da oni sami nikako ne doprinose njihovom postavljanju na ikakva rukovodeća i šefovska mjesta, a što se i danas dešava, nažalost. Jer, kad se takav patološki tip dokopa pozicije, on će po instrukcijama i uz pomoć onih koji su ga tu postavili, nastojati (i uspijevati!) da tu ostane dok ne odradi prljavi “posao”, tj dok ne uništi instituciju, preduzeće, resor, pravosuđe, državu….

Sve to se radi sa ciljem da se unište nacionalne države koje koliko-toliko štite ljudska prava svojih građana, te da se napravi haos u kom bi većina stanovništva trebala da izumre, a da ostanu samo oni koji će slijepo slušati protagoniste NSP-a ( tzv. zlatna milijarda čipovanih biorobota). Realizacija tog paklenog plana je intenzivirana prije 200-tinjak godina ( mada se vuče još od uspostavljanja kršćanstva!), a naročito nakon uspjeha postignutih 1917. rušenjem ruske carevine. Od tada nam komunistička ideologija ( kreirana po narudžbi protagonista NSP-a) natura negativnu kadrovsku selekciju sa ciljem da nas dokrajči! Ta negativna kadrovska selekcija iz doba komunizma se do današnjih dana do te mjere usavršila da su danas uglavnom na rukovodećim funkcijama mediokriteti sa nekom od spomenutih “falingi”. Oni su spremni da izvršavaju sva naredjenja, tj. i ona koja nitko normalan ne bi izvršio ( primjer: Solana za bombardovanje Jugoslavije, Buš/Klinton za invaziju na Irak, Sarkozi za bombardovanje Libije itd…) Ako im ipak negdje na neku od ključnih funkcija promakne normalan čovjek, odmah ga počnu “obilaziti” razni emisari ( npr. strani ambasadori) i pokušavaju da ga kupe ili ucijene. Ako ne uspiju, onda ga likvidiraju ( primjeri: Sadam Husein, Moamer el Gadafi, Zoran Đinđić itd… )

Da bi tako postavljeni mediokriteti sa “falingom” mogli nesmetano da odrađuju prljave poslove uništavanja za svoje “poslodavce”, oni su im obezbijedili da ih ne ometaju zakoni i pravosuđe! Taj posao je u BH odradio Ešdaun, jedan od “visokih” predstavnika. On je čovjek koji “nije ušao ni u dvorište prtavnog fakultetas”- kao što kaže jedan hrabar novinar, a dato mu je da “reformiše” pravni sektor BiH!? Poslije njegove “reforme” nije više ostao “ni kamen na kamenu” od prava i pravde. Takvo pravosuđe je potpuno u službi NSP-a i uništavanja ikakve šanse da BiH ikad postane država! Dokaze za apsurdnost sektora pravde u BH možete vidjeti u poglavlju “Sudovanje u Republici Srpakoj/BH

prastalo@radojka-prastalo-sakic.info.

Na ovom sajtu možete naći još mnogo drugih tekstova vezanih za sistematsko uništavanje naroda i država.

DODATAK I

Na osnovu novinskih članaka bit će ukratko predstavljeni neki slučajevi mobinga u Republici Hrvatskoj i Republici Srbiji. S obzirom da autor nije bio u prilici da pribavi osobne izjave od ovih žrtava mobinga, bit će dat samo skraćen pregled o njihovim sudbinama napisan na osnovu novinskih članaka. Za razliku od toga, u DODATKU II bit će date autentične izjave žrtava mobinga u Republici Srpskoj (i BH), od kojih ni jedna još nije ostvarila svoja prava u tom pogledu.

Mobing u Hrvatskoj

1.Borba prtotiv mobinga, na ovim našim prostorima, započela je u Hrvatskoj. Zahvaljujući tome u Hrvatskoj se otvoreno govori o mobingu, a pisani mediji su puni članaka o ovoj izuzetno štetnoj pojavi. Osim toga, i pravosuđe u Hrvatskoj je okončalo više slučajeva mobinga u relativno razumnom roku ( 2.5 -5g ) i tako omogućilo žrtvama bar nekakvu satisfakciju. Međutim, i u Hrvatskoj ima tužbi za mobing koje nisu još okončane ( zbog uticaja političara na sudije) a podignute su još 2002. godine. Od nedavno su počele da padaju presude protiv mobinga i u Srbiji. Nažalost, u Bosni i Hercegovini nema još presuda protiv mobinga, a neke tužbe se vuku po BH sudovima već i više od 10 godina, sve zbog zavisnosti i jalovosti BH pravosuđa.

Prva žrtva mobinga u Hrvatskoj, koja je otpočela borbu za svoja prava, bila je Jadranka Apostolovski koja se prva usudila suprotstaviti mobingu. Njena borba je bila dugotrajna i teška. Na kraju se završila sudskim poravnanjem sa potonjim rukovodstvom firme u kojoj je doživjela strašan mobing. Međutim, za vrijeme trajanja te borbe, gospođa Apostolovski je osnovala na ovim prostorima prvo udruženje za borbu protiv mobinga (Mobbing.hr) koje je bilo podsticaj mnogim drugima da učine isto. Danas ovo udruženje pruža razne vrste pomoći žrtvama mobinga, uključujući i pravnu pomoć. Zato sve žrtve mobinga na Balkanu duguju veliku zahvalnost gospođi Apostolovski koja je pokazala da se mobing ne mora i ne smije trpjeti.

2. Godine 2001., nakon što je prijavila tadašnjeg čelnika Tomislava Dragičevića za kriminal u INI, Vesna Balenović je podvrgnuta strahovitom mobingu koji se završio otkazom. Našla se na ulici zajedno sa svojom porodicom i nemogućnošću da se igdje zaposli, jer je svim potencijalnim poslodavcima bilo najstrože zabranjeno da prime na posao i nju i njenog supruga koji joj je pružao neograničenu podršku. Pravosuđe Hrvatske nije radilo svoj posao, već je izvršavalo naloge vladajuće vrhuške koja je štitila Tomoslava Dragičevića kao zeta Savke Dapčević Kučar, osnivačice stranke HNS čiji je član bio Stipe Mesić, tadašnji predsjednik RH. Zbog korupcije i klijentelizma koji su iz toga proizašli, Vesna Balenović je morala da trpi još i političko-pravosudni mobing! Od konstantnog stresa i borbe za golu egzistenciju, oboljela je od raka. Još i danas traju sudski sporovi, pa pravda nije zadovoljena još ni do danas (2013.)!

3.Magdalena Uđbinac, pravnica u Hrvatskim poštama, je 2004. godine doživjela da su joj ukinuli radno mjesto, smanjili platu, šef je vikao i vređao je, te je njoj prekipjelo pa ga je tužila. Nakon spora koji je trajao 5 godina sutkinja Općinskog suda u Zagrebu Jasenka Šojat presudila je u njenu korist zaključivši da joj je povrijeđeno dostojanstvo, čast i ugled diskriminacijom i uznemirivanjem od strane nadređenih i dosudilo joj naknadu u iznosu od 500 000 kuna.

4.Tonči Majica, tada sudac Prekršajnog

suda u Sisku, je savjesno radio svoj posao i osudio IN-u za onečišćenje okoliša, što ga je koštalo daljnjeg sudačkog mandata. To je neoboriv dokaz o “nezavisnosti” pravosuđa! Nakon te presude, Tonči Majica je bio izvrgnut svim mogućim oblicima mobinga i prijetnji. Nakon toga su izmislili neki “razlog” da mu ne produže mandat i on je sa 60 godina ostao bez posla! Podnio je tužbu i izjavio:” Ako me na posao ne vrate hrvatski sudovi, onda će to učiniti europski sudovi.”

5.Nada Stanović, prosvjetni inspektor, upozorila je Ministarstvo obrazovanja (Fucksa) na falsifikovanje 600 diploma u Pučkom otvorenom učilištu u Splitu, zbog čega je odmah podvrgnuta mobingu, suspenziji i sudskom progonu. Žestoko se suprotstavila tome i uspjela postići da budu smijenjeni glavni inspektor Ministarstva obrazovanja i ravnatelj Prosvjetne inspekcije u Splitu. Njen šef Ivan Ivanda joj je čak namjestio da vozi službeni auto sa neispravnim kočnicama s namjerom da je liši i života, što je ona čudom izbjegla! Sad joj uznemiravaju i progone čak i porodicu, zbog čega je spremna da ide do kraja.

6.Dr sci. Srećko Sladoljev je jedan od najpoznatijih hrvatskih “zviždača” koji je prije nekoliko godina bio suspendovan jer je upozorio na kriminal u Imunološkom zavodu Hrvatske. Ovih dana ( 2012) je na Županijskom sudu u Zagrebu konačno dobio satisfakciju. Pravomoćnom presudom vraćen je na posao ( na isto radno mjesto), a Imunološki zavod mu mora isplatiti razliku plate koja mu je za vrijeme suspenzije bila prepolovljena i zatezne kamate. Čelnik Imunološkog zavoda Darko Dvornik pokušava da izvrda presudi Županijsakog suda, što je Sladoljev advokat Ivan Vrdoljak ovako prokomentarisao: “ Ako ne budu htjeli milom, Sladoljeva će na staro radno mjesto vratiti u postipku sudske ovrhe, jer je Žuopanijski sud presudio da ga se vrati na isto radno mjesto i u istu prostoriju u kojoj je bio prije ove nezakonite suspenzije”.

 

7.Gordan Sladoljev, profesor violine i bivši direktor splitske Glazbene škole “Josip Hatze”, osnivač i predsjednik Splitskog filharmonijskog društva, osnivač splitskog komornog orkestra, osnivač područnih glazbenih škola u Visu, Komiži, Trogiru, Hvaru, Supetru, Bolu, Kaštelima… zbog sustavnog maltretiranja i ponižavanja ( mobingovanja) od strane nove ( nezakonito postavljene!) ravnateljice Vesne Alebić, dao je otkaz u Glazbenoj školi u kojoj je radio 30 godina! Obrazložio je to rječima: “ Jednostavno ne vidim priliku da u ovom sustavu koji ljude nemilice gazi, ostvarujem svoja osnovna ljudska prava, a kamoli nešto više od toga. Nakon 30 godina rada nova ravnateljica me bacila na poziciju na kojoj nisam bio ni kao početnik. Pokušala me poniziti i baciti u blato! Radije ću biti bez posla nego pristati na nečovječno mrcvarenje kojem me je izložila nova ravnateljica Glazbene škole. “ Mobingovanog kolegu pokušala je zaštititi Tatjana Alajbeg bivša ravnateljica glazbene škole, po cijenu da i sama bude mobingovana. Ona je jedina u tom kolektivu imala hrabrosti da upozna javnost o tragičnoj situaciji u školi, koju su zbog nezdrave atmosfere počeli napuštati mladi profesori… Krivca za ovakvu situaciju u školi, naturenu novu direktoricu Vesnu Alebić, štite državni tajnik Želimir Janjić koji je smijenio kompletan Školski odbor zato što nije htio prihvatiti Vesnu Alebić za direktoricu i SDP-ovac Goran Sučić.

8.Mirja Tomas iz Rijeke, nakon što je trpjela višegodišnji mobing u tvrtki u kojoj je radila ( “Jadranski pomorski servis”), pravdu je potražila na sudu. Međuttim, nakon tužbe za mobing- dobila je otkaz uz obrazloženje da je “odala poslovnu tajnu”! “Kakvu poslovnu tajnu sam mogla odati kad me je posljednje četiri godine tako degradirao da sam od njegove tajnice postala brojačica tolatnog papira?!”-kaže Mirja. Osim toga, prema čl. 30 Zakona o radu RH, poslodavac joj nije mogao dati otkaz dok traje spor protiv mobinga, ako ga je obavijestila o sporu i morao joj je isplaćivati punu platu za taj period, što je poslodavac ignorisao. Zbog toga je odvjetnica Ingrid Barić poslala tužbu protiv poslodavca. Ona kaže: “ Predmet Mirje Tomas sam uzela iz dva razloga: ona ima medicinsku dokumentaciju KBC Rijeka i KBC Zagreb koja nedvosmisleno potvrđuje da je mobing uzrokovao njene zdravstvene tegobe, i ona ima osobni dnevnik u kojem je bilježila sve što joj se dešavalo u tvrtki. Vjerujem u našu pobjedu na sudu, iako smo cijelo vrijeme bile spremne i za razgovor s poslodavcem.” U odštetnom zahtjevu osim moralne zadovoljštine, Mirja Tomas potražuje od bivšeg poslodavca 250 000 kuna odštete. Iznos je određen prema našim prilikama, a ne prema EU standardima, kaže advokatica. Osim toga, gospođi Tomas je važna i moralna zadovoljština da povrati poljuljano samopouzdanje.

9..Mladen Sabljak je godinama zlostavljani bivši nastavnik tjelesnog odgoja u zagrebačkoj Prvoj ekonomskoj školi. On je, nakon neutemeljenog otkaza koji mu je ispostavio 1. 9. 208. ravnatelj Slavko Trupeljak, napisao izvanredno zanimljivu knjigu “Sumrak hrvatskog školstva- kronologija jednog mobinga”, gdje je detalj po detlj, dokument po dokument, složio šokantnu priču o višegodišnjem sustavnom zlostavljanju od strane ravnatelja škole. U knjizi su priloženo brojni dokumenti koji crno na bijelo dokazuju kakvoj je sve muci tokom osamnaest (18!) godina rada Sabljak bio izložen, te koji svjedoče o nevjerovatnoj jalovosti i cinizmu Prosvjetne inspekcije i Ministarstva obrazovanja i znanosti koji cijelo to vrijeme zlostavljanom profesoru nisu ni pokušali pomoći. “Baš naprotiv, iako mi je otkaz dao ravnatelj protiv kog se vodio kazneni postupak, a na moje mjesto su ekspresno stavili sina Marijana Kajmaka, šefa prosvjetne inspekcije!?”- kaže Sabljak. Zar treba uvjerljiviji dokaz kriminala, korupcije, jalovosti institucija i sunovrata resora obrazovanja?! Nakon objavljivanja ovih informacija na dnevno.hr, redakcija je postala zatrpana pozivima zlostavljanih profesora koji potvrđuju riječi inspektorice Nade Stanović da Ministarstvoo prosvjete i Prosvjetna inspekcija već godinama sustavno štite ravnatelje zlostavljače, a progone nastavnike koji o njihovom teroru progovore.

10..Dino Molnar je bio mladi policajac koji je savjesno radio svoj posao. On je 24. 12. 2012. podnio prijavu ministru Ranku Ostojiću u kojoj je detaljno opisao koruptivne radnje svojih nadređenih, kojima se pokušao uzaludno suprotstaviti. Zbog toga, kako je napisao: “ Svako jutro se budim s grčem u želucu, noću ne spavam, budim se, imam noćne more, više nikome ne vjerujem, bojim se za svoj posao, moja egzistencija i budućnost u ovoj policijskoj upravi upitni su. Kolege se boje raditi samnom kao da imam zaraznu bolest…..” Unatoč dramatičnom apelu ministru, Molnaru nije pružena adekvatna zaštita/pomoć na vrijeme. Molnar nije više mogao podnositi pritisak/mobing- i oduzeo si je život”!Tim povodom Jadranka Apostolovski iz Mobbing.hr i Vesna Balenović iz “Zviždač”-a su rekle da Dino nije jedini koji trpi pritisak i mobing u policiji. Do sada nije sankcioniran ni jedan mober, već samo oni koji su mobing prijavljivali. A trebalo bi, kao što kaže gdja Balenović, da se zviždači saslušaju, da im se pruži zaštita, aako je prijava bila neosnovana, odbaci se, a ako nije proslijedi se DORHu i USKOKu. Zviždači su najkorisniji izvor informacija ovim institucijama, te ih treba tako i tretirati.

Mogli bi se tako unedogled nizati slučajevi mobinga vezanog za “zviždanje” o kriminalu i korupciji u instituicijama države i raznim tvrtkama. Svaki slučaj je različit, ali su sudbine zlostavljanih gotovo iste: malo tko je uspio ostvariti bar djelomično pravdu. Bez želje da nekog zaboravim spomenuti, pokušat ću još neke makar pobrojati:

Sonja Vlahek i Claudia Čović ( Hrvatske pošte); Mijat Stanić (HAC), Željko Popović i Robert Matijević ( Carine); Držislav Škeljo, Davorin Zagorščak i Damir Šantek ( diplomacija i policija); Damir Mihanovic ( Croatia osiguranje); Ramiz Pandžić, Munir Podumljak; Boris Franić ( Đački dom u Zadru); Predrag Novković Mihalić( OŠ Turanj); Tatjana Jakšić (Špedicija Sl. Brod); Prpić Zoran (Croatia airlines); Vesna Majer (Croatia banka Pozega); Goran Jankov ( Hrvatske šume)….itd.

Oni su istinski narodni heroji koji unatoč prijetnjama, gubitku posla i zdravlja, ustrajno pokušavaju promijeniti našu domovinu na bolje….

U sklopu projekta DisCo ustanovljeno je da je zlostavljanje zaposlenika na Sveučilištu izuzetno veliko. Tako je 38.6 % zaposlenika na Sveučilištu u Zagrebu bilo izloženo nasilju na radnom mjestu. Pri tom su najugroženiji asistenti, pogotovo asistentice! Međutim, strah je toliko velik da ta ružna istina ne izlazi na vidjelo. Tzv. “ akademska korupcija” u koju je inkorporiran i mobing i klijentelizam i nepiotizam je potpuno obesmislila visoko školstvo. To nagriza temelje društva jer znanje, u odnosu na novac, postaje manje važno. Nepotizam je doveo do toga da na nekim fakultetima rade cijele obitelji! To je onemogućilo i sam dolazak najboljih na sveučilišta, a posebno je onemogućilo njihovo akademsko napredovanje.

Mobing u Srbiji

1.Dr Ksenija Atanasijević ( 1994-1981), najučenija Srpkinja svog doba, prva žena univerzitetski profesor u Srbiji. Iako je bila izvanredan student i u Beogradu i u inostranstvu, odlično je odbranila svoju doktorsku tezu i bila autor velikog broja naučnih radova sa odličnim kritikama, Ksenija je imala velikih problema da dobije i da zadrži profesorsko mjesto na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jer, i tada je bilo sujetnih muškaraca, spletkaroša i mobera, iako ih tada ( oko 1922.) nisu još tako nazivali. Oni su je sprečili da sa takvim opusom ostvari ono što su oni sa lakoćom ostvarivali sa upola manjim i slabijim opusom! Nezvanično, glavna prepreka za njezin docentski položaj je bio pol! Bilo kako bilo, ona je prolazila kroz pravi pakao i na kraju je odustala od borbe……Podršku joj je pružio veliki čovjek, dr Vladimir Dvorniković i još nekolicina razumnih i poštenih sugrađana. Ali, to nije bilo dovoljno da nadvlada zlo već tada skoncentrisano na Beogradskom univerzitetu… Poslije odlaska sa Univerziteta, Ksenija je ostala bez posla i bez stalnih prihoda.

Ksenija Atanasijević u beogradskim intelektualnim krugovima ipak i danas važi za prvog i najboljeg srpskog ženskog filozofa i za jednog od najvećih moralista u Srba, čija je glavna tema bio problem zla u pojedincu i društvu, što je ona itekako osjetila na svojoj koži. Za razliku od nje, njenih mobera se danas nitko više ne sjeća….. Žalosno je da joj takvi ni mrtvoj nisu dali mira, već su je izbacili iz porodične grobnice koju su prodali nekom “vuku dužeg repa”.

2. Dr Jasna Šakota Mimica je također mobingovana na Filozofskom fakultertu u Beogradu ( izgleda da tamo postoji kontinuitet od 1922., pošto su moberi tada uspjeli, a nisu bili sankcionisani!). Razlog je bio što se usprotivila dolasku jereja Vladana Perišića na predmet Istorija filozofije II smatrajući da ima za tu oblast oskudne naučne radove. Zbog toga je navukla bijes Miroslava Arsenijevića, Živana Lazovića i Leona Kojena koji su pokušali da joj spriječe odbranu doktorske teze. Umjesto da je poštovan zakon i da je Jasna Šakota dobila zvanje docenta i pripremala se dalje za zvanje vanrednog profesora, njena karijera je prekinuta nezakonitim otkazom one trojice mešetara, bez obzira na to što su se njene kolege usprotivile tom otkazu. U pismu koje su uputili na nadležno mjesto, napisali su: “Odbrana prava kolegice Šakota-Mimica znači odbranu prava pojedinca od zloupotreba zakona, manipulacija i prava jačeg.”- što su potpisali: dr Jovan Aranđelović, dr Radmila Šajković, dr Marija Bogdanović, dr Ildiko Erde, dr Aleksandar Gordić, dr Vladimir Ilić, dr Đokica Jovanović, dr Mladen Kozomara, dr Olivera Milosavljević, dr Aleksandar Molnar, dr Marjanca Pakiž, dr Žarko Petković, dr Lidija B. Radulović, dr Nada Sekulić, dr Svetozar Sinđelić, dr Ivana Spasić, dr Dubravko Stojanović, dr Darko Todorović, dr Vera Vratuša-Žinjić, dr Sreten Vujović i dr Milan Vukomanović, tj njih 21! Svaka čast ovim intelektualciima sa Filozofskog fakulteta! Ne znam kako se ovo završilo, ali znam da Jasna Šakota sada radi na Univerzitetu u Novom Sadu….

3.Ivana Delić Janković, novinarka u nedeljniku “Novi put” podnijela je 25. decembra 2007. tužbu protiv urednika Zorana Milovanovića zato što ju je zlostavljao tokom 2006/2007. godine kao službeno lice, zbog čega je i Tužilaštvo podiglo optužni prijedlog, jer je zlostavljanje i mučenje krivično djelo. Opštinskom sudu u Jagodini je 4. 12. 2008. stigla presuda Krivičnog veća Okružnog suda u Jagodini kojom je potvrđena presuda prvostepenog suda prema kojoj je Zoran Milovanović osuđen na 4 mjeseca zatvora, uslovno na dvije godine. Drugostepeni sud je prihvatio ocjenu prvostepenog suda i našao da je Opštinski sud, na osnovu svih izvedenih dokaza ( iskaza svjedoka i pisanih podnesaka) donio pravilan zaključak. Tim povodom Ivana Delić Janković je izjavila:” Činjenica je da sam se ja borila za sebe, ali ova presuda će biti opomena za način ophođenja urednika prema svojim kolegama. Veliki broj zlostavljenih iz cele Srbije svakodnevno me zovu i traže savet o načinu rešavanja sličnih problema s kojima su i oni suočeni. Dakle, postoji način da se žrtve zlostavljanja adekvatno zaštite.”

Zoran Milovanović je postupao sa sebi podređenom na nedopušten način koji vređa njeno ljudsko dostojanstvo. Govorio joj je da je glupa, da ne zna da radi svoj posao, izbacivao je iz kancelarije rječima” Marš napolje i kupi svoje prnje”, sve pred njenim kolegama. Čak je pričao da oštri noževe i čisti puške i da bi bilo bolje da sama ode. Pretio joj je često zbog čega je ona stalno plakala. Žrtva je dobila spor, između ostalog i zbog solidarnosti svojih kolega, koji su u toku sudskog postupka hrabro istupili i potvrdili navode žrtve. Nažalost, to je prava rijetkost!

2. Slobodan Sadžakov, asistent Univerziteta u Novom Sadu dobio je presudu protiv profesora Milenka Perovića koji je osuđen zbog zlostavljanja svog asistenta i dužan je da mu isplati 518 000 dinara za patnju i bol. To je prva pravosnažna presuda za mobing u Srbiji. Donešena je u decembru 2012. U presudi se navodi da je Perović, inače profesor etike (??!!!) i predsjednik komisije za standardizaciju CG jezika, sprečavao Sadžakova da obavlja svoje radne dužnosti, da mu je slao preteće i uvredljive SMS poruke, kao i na druge načiine vređao njegovu časti ugled, te ga je ucjenjivao da glasa za izbacivanje drugih kolega sa Fakulteta. Profesor etike je osuđen i zbog onemogućavanja svog asistenta da se usavršava i napreduje na poslu, zbog čega je Sadžakov ostao bez ugovora o radu. Perović je također spriječio svog asistenta da brani doktorsku dizertaciju, zbog čega je on morao da prijavi doktorat u Beogradu. Prvostepena presuda je donešena na proljeće 2012., da bi odlukom Apelacionog suda bila ukinuta i vraćena Osnovnom sudu u Novom Sadu, koji je ponovio prvobitnu odluku, a nju je kasnije potvrdio Apelacioni sud, čim je ona postala pravosnažnom. Iskrene čestitke asistentu, ali i novosadskom pravosuđu!

Na Internetu se može naći još opisanih slučajeva mobinga u Srbiji, ali u tim tekstovima nisu stavljena puna imena mobera i mobingovanih već samo inicijali, zbog čega ih nisam htjela uvrstiti u ovu knjigu. Nadam se da će sad, kad je u Srbiji usvojen poseban zakon o zaštiti od mobinga i žrtve biti hrabrije i istupati sa punim imenom, te da će navoditi i puna imena mobera, jer sramote ljudski rod i svode ga na nivo životinjskog carstva, te su zaslužili da budu stavljeni na “stub srama” tj. na novinske stupce.

DODATAK II

Konkretni slučajevi mobingovanja u RS/BH

Napomena: DODATKU II bit će predstavljene istinite lične priče onih (hrabrih) žrtava mobinga koje se usuđuju da te priče iznesu javno, što je jedan od preduslova uspješnosti ove naše sveukupne borbe protiv mobinga i mobera- koji predstavljaju najzloćudniji kancer našeg društva! To je jedini način da se moberi žigošu, jer je nedavno i dr Dragoljub Stojanov, ugledni ekonomista koji je upravo mobingom otjeran sa Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, a zatim i iz BH, ustvrdio da u ovakvim institucijama države i u ovakvom pravosuđu kakvo ima BH, nitko ne može ostvariti svoja prava i osloboditi se mobinga budući da on, kao doktor nauka i ugledni i priznati naučnik to nije uspio .

Na osnovu iskustava žrtava mobinga iz Hrvatske, predsjednica udruženja MOBBING iz Zagreba gđa Jadranka Apostolovski savjetuje da se što više JAVNO priča o mobingovanju, o moberima i o žrtvama mobinga. To se pokazalo kao najefikasnija metoda borbe protiv ovog zla, pa toj borbi svoj doprinos treba da daju u prvom redu žrtve mobinga i to na taj način što će objelodanjivati svoje istinite priče. Zato pozivam sve žrtve mobinga da pošalju svoju priču autoru ove knjige. Evo nekoliko takvih priča:

  1. Slučaj dr Radojke Praštalo ( objavljeno u REPORTERU 5.11.2002., PATRIOTU 24.4.2006-12.6.2006., 21.3.2005-25.4.2005., 4. 7. 2005., 11.7. 2005., tv i radio emisijama: Kontrapunkt, Pečat, Dosije, Ispod tepiha, Amplituda ( 2 puta), Dnevnik BHTV1, Higijena života, Nasilje na radnom mjestu itd.)

Zašto sam ja postala žrtva mobinga? Zato što sam se usuđivala da kažem svoje mišljenje, da kritikujem štetne i nezakonite rabote, što sam željela da Elektrotehnički fakultet ( ETF) u Banjaluci napreduje i razvija se, a ne da nakon 50 godina postojanja ima samo 10 svojih profesora ( za razliku od niškog ETF koji je samo 1 godinu stariji a ima 76 svojih profesora!), ni jednu licenciranu laboratoriju za mjerenja i sl. i što sam bila žena u struci koju su muškarci sebi neopravdano prisvojili! Također zgrada je u jadnom stanju (2012): krov strahovito prokišnjava, a u kabinetima nema ni zavjesa ni roletni, a prozori se, nakon Savanovićevih i Božićevih “građevinskih intervencija” ne mogu otvoriti bez merdevina, tako da je temperatura u kabinetima već od maja i do 50 0 C! Osim toga, Gojko Savanović, kad je bio ministar, ekspresno je magistrirao, doktorirao, (pre)pisao niz knjiga i ostvario akademsku karijeru vanrednog profesora a da nije ni završio elektrotehnički fakultet već Pedagošku akademiju za tehničko obrazovanje! Itd, itd….A ja sam se usudila tome svemu usprotiviti….

Kolovođe mobinga nadamnom su dr Aleksandar Ilišković, dr Branko Dokić, dr Milorad Božić, dr Jelenko Vlajić a pomažu ih dr Đemal Kolonić, dr Slavko Marić, dr Petar Marić, sekretar Marko Ninković i drugi poslušnici. Oni su me počevši od 2001. u kontinuitetu onemogućavali da napredujem u akademskim zvanjima i pri tom koristili razne protivzakonite mahinacije, izbjegavali da poštuju važeće zakona, asve uz blagoslov rektora Mirjanića, zatim Stanića i svih ministara prosvjete i ministara rada ot tog peripda do danas (2013. ) Napominjem, ja sam SVE potrebne uslove za izbor u zvanje vanrednog profesora stekla jiš 2001. godina, a nisam to ostvarila niti do 8.jula 2012. god kad sam još dobila i nezakonit otkaz!

Sve to tolerišu svi dosadašnjui rektori i ministri obrazovanja koji se umjesto obrazovanjem i prosvjetom bave- građevinarstvom! Pogodite ZAŠTO!? Naime, obnavljaju stare škole i grade nove iako nema djece koja bi u njih išla, pa se jedna po jedna zatvaraju. Da stvar bude gora, ministar Kasipović je u PRESS-u od 28 marta 2008. čak izjavio:

Ovo je velik dan za Ministarstvo prosvjete i kulture, jer će konačno biti rješeno pitanje izgradnje nekoliko škola u RS.“(!!??) Zar je ovo najveći ( i jedini) „uspjeh“ njegovog ministarstva?!

U najnovije vrijeme ( 2009/10) mojim moberima su se priključili još i novi: sekretar ETF-a Željko Radanović i rektor Stanko Stanić, gdje prvi falsifikuje zapisnik sa NNV-a ETFa na moju štetu ( vjerovatno po nečijem nalogu jer ne vjerujem da bi on sam tako nešto preduzeo), a drugi je nagovorio Upravni odbor Univerziteta da traži od NNVa ETFa da raspiše PROTIVZAKONIT konkurs umjesto da je tražio da okonča NA ZAKONIT NAČIN PRETHODNA TRI KONKURSA vezana za istu stvar. Naime, i sadašnjem rukovodstvu Univerziteta u Banjaluci predstavlja NEMOGUĆU MISIJU ( ili čak jeres!) ono što bi bila najnormalnija stvar na ovom svijetu: da postupak mog izbora vrate u onu „tačku“ sa koje je pod upravljačkom palicom Dokića i Iliškovića, a u izvedbi Božića, Marića, Kolonića i sl. skrenut u bezzakonje i da ga tako vrate na put zakona, logike i pravde! Umjesto toga, oni i dalje krše zakon da se problem nikad ne bi riješio, a podrška su im neefikasno, a vjerovatno i korumpirano pravosuđe i isto takve inspekcije.

Moram istaći da se više od dvije godine vršio stravičan pritisak na Vrhovni sud RS da ne rješava REVIZIJU po mom predmetu već da je drži u fijoci, u čemu su imali uspjeha! Na kraju, kad je „urađena“, bila je apsolutno nemušta i nije se nije moglo saznati „šta je pisac htio da kaže“, a njen navodni kreator, Rosa Todorović, nije se čak ni potpisala na nju!

Da sam se uvukla u “mišju rupu” kao, ostali sa ETF-a, smatrala bih se odgovornom za ovo tragično stanje i na ETF-u i u državi, jer bih time podržavala ovo zlo, a tada “NE BIH VIŠE MOGLA DA POŠTUJEM SEBE”, kao što reče naš veliki Meša. Tako ovaj “krst” koji zbog toga nosim i zulum koji trpim je cijena koju moram platiti za taj i takav moj stav. U vezi s tim citirali bih još Ajnštajna:

Ovaj svijet je opasno mjesto za življenje, ne zbog onih ljudi koji su zli, nego zbog onih koji u vezi toga ništa ne preduzimaju”. Meni je zadovoljstvo i čast da ne spadam niti u jedne niti u druge!

Da su sve moje primjedbe na rad upravljačkih struktura na ETF/Univerziteta u Banjaluci bile na mjestu, pokazuje i sadašnje “stanje na terenu”: Visoko obrazovanje je potpuno uništeno! Pogledajte u DODATKU III ove knjige ironično pismo jednog bivšeg studenta Univerziteta u Banjaluci koji je fakultet završio sa prosjekom 9. Osim na ovom mjestu, to je vidljivo i svuda oko nas. Na univerzitetu bi trebala biti koncentracija pameti i znanja koje treba da je avangarda našeg društva i države, a tamo sami štakori koji vire iz “rupa” čekajući da netko drugi riješi probleme u našem društvu, dok ona neuka masa uzaludno čeka da to uradi inteligencija (??!!) sa univerziteta, a koje ustvari- na univerzitetima -NEMA!

Ja trpim trajan i brutalan mobing od 1990. kad je dekan postao Branko Dokić, nastavljajući nadamnom teror po naredjenu njegovog apsolutnog šefa Aleksandra Iliškovića, koji je za vrijeme svog dekanskog mandata od 1982 do 1986. na meni sprovodio teror kojim je imao namjeru da me otjera sa ETFa, ali nije uspio. Međutim, on još nikad od toga nije odustao, čak i kad je otišao u penziji!Radio je to preko svojih “sljedbenika” i dužnika kao što je Dokić.

Dokić je bio dekan pet (!!??) mandata, a poslije sebe za dekana je namjestio opet Iliškovića. Ja sam uspjela nekako da nagovorim kolektiv kom je također bio “pun kofer” Iliškovićevog terora, da mu ne produže mandat. Međutim, kontinuitet zla se održao i za vrijeme tri naredna mandata kad je dekan bio Milorada Božića, kog je Aleksandar Ilišković prethodno potkupio novcem fakulteta da dalje nastavi teror nadamnom i taj teror još uvijek traje ( 2012.) traje, a grupa koja ga u kontinuitetu sprovodi je poprimila karakter neformalnog zločinačkog udruženja ( u skladu sa definicijom i terminologijom Krivičnog zakona RS), koje djeluje u kontinuitetu skoro 20 godina! Njihov teror nadamnom se sastoji u sljedećem: onemogućavanje napredovanja bez obzira na ispunjavanje svih uslova, spletkarenja u svrhu opstrukcije u napredovanju, šikaniranje, omalovažavanje mog rada bez obzira na objektivno priznate rezultate, ukidanje mog predmeta pa opet vraćanje istog, dodjeljivanje mojih predmeta vojnom penzioneru iz Beograda koji dolazi jednom godišnje bez obzira na Bolonjski proces bez obzira što su ga studenti ocijenili izrazito lošom ocjenom ( 6.05), nedozvoljavanje da diskutujem na NNVu, oduzimanje mi riječi i istjerivanje napolje sa sjednice NNVa, špijuniranje onoga što sam izjavila u medijima, i neobezbjeđivanje legalnosti mog statusa i potpisa na fakultetu, sprečavanje u odlasku na konferencije, onemogućavanje učešća u projektima i bavljenju naučnim radom, nedodjeljivanje stalnog asistenta, oduzimanje nastave ( bez obzira na ocjene studenata 8.6, 9.25) itd, itd.

Takva situacija se nastavila i kad je dekansku “palicu” primio Petar Marić, koji nastavlja taj njihov teror nadamnom time što ništa ne preduzima da se situacija normalizira, tj. trpim i dalje mobing.. Još dolazim svaki dan na posao, a ne radim ništa u struci jer su me potpuno blokirali (sindrom praznog stola!)- što predstavlja isti onaj teror kojem su bili početkom ovog rata izvrgnuti pripadnci manjiskih naroda na prostorima većeg dijela bivše Jugoslavije! Da bih ipak opravdala platu koju primam i da ne poludim, angažovala sam se u NVO sektoru ( što predstavlja tzv. samopomoć) sa ciljem da se ovako tragična situacija u državi popravi, kad već ne mogu da doprinesem kroz struku, jer su me moberi savršeno blokirali i onemogućili u tome, te mi potpuno upropastili karijeru, zdravlje i život.

Osim mobinga na radnom mjestu, trpim još i užasan „mobing“ pravosudnih institucija, tj korumpiranih i neprofesionalnih sudija Blagoje Dragosavljevića,Mirjane Raosavljeić, Drage Turkeša i Ljiljane Bošnjak-Glizijan, tužioca Živane Bajić i financijskog vještaka Miodraga Zeljkovića. Oni su svojim nesavjesnim „radom“ omogućila da mobing nadamnom još uvijek i neprekidno traje sve dok nisam dobila protivzakonit otkaz!

Sad se samo po sebi nameće pitanje: Kako sa ovakvim pravosuđem u

EU? Što reći nakon toga osim sa velikom zabrinutišću i tugom

zapitati se:

Pa zar netko može vjerovati da će BiH sa takvim pravosuđem

ikad ući u EU i uopće opstati?“

Ovo pitam iz razloga što se poštivanje zakona smatra minimumom

morala, a opće je poznato da društvo bez morala n može opstati. A

kod nas zakone ne poštuju ni inspektori ni tužioci ni sudija ( možda ne

baš svi, ali oni gore pobrojani zasigurno ne poštuju, što je vidljivo iz

njihovih presuda koje neki nisu čak ni potpisali!), a kamo li oni koji

su se dokopali rukovodećih funkcija!

Do sada sam se 50-ak puta nas razne adrese: Savjetu Elektrotehničkog

fakulteta više puta; Prodekanu, dekanu sekretaru i NNV-u ETF

Banjaluka više puta; Kadroviku SDS 1993/4.god. Dr Marku

Raičeviću; Prosvjetnom inspektorima Kelečeviću i Milenku Lužajiću;

Univerzitetu i rektorima Mirjaniću i Staniću mnogo puta; ; Inspekciji

rada; Ministarstvu obrazovanja (mnogo puta);.Inspektoru za visoko

obrazovanje Laganinu više puta i inspektoru Radmili Pejić; Predsjednici

Biljani Plavšić; premijeru Miloradu Dodiku; premijeru Mladenu

Ivaniću; premijeru Peri Bukejloviću; OHR-u ( više puta); OEBS-u dva

puta ; Transparency international (više puta); Helsinškom odboru za

ljudska prava; Ombudsmanu (dobila preporuku da se obratim sudu);

Domu za ljudska prava; Paddy Ashedown-u lično; Odboru za ljudska

prava Parlamentarne skupštine BH; Odboru za prosvjetu NSRS; SIPI,

Centru za humanu politiku Doboj ( Dejanoviću); Revizoru; Krivična

prijava tužilaštvu Banjaluka- Živana Bajić odbila!; TUŽBA(RS 2494/03

od 26.9.2003. odbijena 2008.); Žalba Okružnom sudu u Banjaluci.

Odbijena Revizija Vrhovnom sudu RS-odbijena; Tužba -upravni spor

(2 puta) odbijeno; Žalba Visokom sudskom savjetu; Žalba

APELACIONOM SUDU B&H;.(čakam 3 godine!); Gender Centru RS;

Tužilaštvu BH; OHRu- Inzko-više puta, itd. Sve jeto bilo uzalud:

NITKO NE RADI SVOJPOSAO, iako svi primaju pozamašne plate! Dokaz za to je: izmjenjuju se dekami, rektori, sekretari ( pravnici!), prosvjetni inspektori, ministri prosvjete, premijeri, NSRS, predsjednici sudova, tužioci, itd- a mobing nadamnom stalno ostaje i traje ! Ništa nije uradilo ni pravosuđe, koje je nesposobno, neuko,korumpirano i radi po direktivi politike!

Sudije Blagoja Dragosavljević, Mirjana Raosavljeić, Drago Turkeš i

LjiljanaBošnjak-Glizijan i tužioci Živana Baji ć Vitomir Soldat nisu bili u stanju čak niti da uđu u meritum spora! Doduše, jedino je Blagoja Dragosavljević „nešto uradio“, ali nažalost u svrhu nepravde a ne pravde! Naime, on je dosudio da ja platim skoro 2000 KM advokatskih troškova Branku Dokiću za odbranu od mene iako on mene mobinguje već 20 godina, a ne ja njega! Pa to je prava „zemlja Budalija“ u kojoj je sve obrnuto nego bi trebalo biti!

Ako su svi takvi kao ovi ovdjepobrojani onda zaista nije čudo što je premijer RS Milorad Dodik nedavno izjavio:„Tužioci i sudije u BH su obične jajare koji se ne usuđuju čak niti da rade svoj posao!“ Potpuno sam saglasna sa ovom tvrdnjom, a moje žalosno iskustvo dokazuje da je ona tačna!

Zbog svega ovog sam oboljela od raznih bolesti u čijoj osnovi je stres ( kancer, aritmija, angina pectoris, fantomska astma, depresija itd) pa sam zadnjih nekoliko godina stalno pod sedativima.

Ipak, ne odustajem, jer „Za pravdu se treba boriti čak i kad je beznadežno“, kao što reče filozof Kestler. Osim toga, kad bih posustala u toj borbi, učinila bih uslugu svim mojim moberima: Aleksandar Ilišković, Branko Dokić, Milorad Božić, Marko Ninković, Živana Bajić, Petar Marić, Blagoja Dragosavljević, Mirjana Raosavljević, Drago Turkeš, Ljiljana Bošnjak Glizijan, Milenko Lužajić, Radmila Pejić, Dragoljub Mirjanić itd itd. tj. i SVI DRUGI KOJIMA SAM SE OBRAĆALA ZA POMOĆ a oni su se na to oglušili i time podržavali gore pobrojane mobere i svi oni koji su sjedili na funkcijama sa kojih su mogli i morali spriječiti ovaj teror nadamnom, a njegove vinovnike odstraniti sa funkcija i iz javnog života i kazniti, što njima nije bilo ni na kraj pameti da bi to morali uraditi!. Radmila Pejić, glavni (!!??) prosvjetni inspektor je pred čitavom javnošću RS u emisiji AMPLITUDA krajem 2007. godine obećala da će riješiti moj slučaj, da bi mi tek 15. 5. 2009. poslala OBAVIJEST- da prosvjetna inspekcija NIJE NADLEŽNA! A ja se sad opravdano pitam: Kako to da prosvjetna inspekcija nije nadležna za kršenja zakona i konvencija u prosvjetnoj instituciji? Fakultet je valjda prosvjetna institucija a ne trgovačko društvo! Eto do kakvih apsurda su nas doveli takvi kao što je Radmila Pejić!

Krajnja posljedica ovakvog nerada i/ili naopakog rada institucija u RS/BH je potpuno nestajanje intelaktualizma i generisanja kadra neophodnog za opstanak RS. Umjesto toga, u takvom visokom školstvu se produkuje samo KVAZIKADAR! Zbog toga je neophodno da svi, tj čitavo društvo shvati što se dešava u visokom obrazovanju i da se angažuju da se onemogućiti psihopate i mobere da koče razvoj kadra na univerzitetima, što sada obilato rade. Oni koji su opstruirani po pitanju napredovanja i naučnog istraživanja nemaju se kome obratiti za pomoć. Kod nas nominalno postoji neko takvo tijelo pri Narodnoj Skupštini RS, ali je i ono potpuno jalovo kao i sve ostale institucije ove “države”. Zbog toga kod nas o tome tko će biti univerzitetski profesor, kome će se odobriti a kome zaustaviti napredovanje, ko može uzeti učešća u projektima, koga će se otjerati sa univerziteta i sl. odlučuju razna “ prijateljstva”, nepotizam i partijski mešetari preko svojih poslušnika koje su partije postavili na ključne funkcije na univerzitetu, a u tome im obilato pomažu nemoralni profesori-tezgaroši iz matice Srbije! Osnovni princip za izbor univerzitetkog kadra (p)ostala je negativna kadrovska selekcija čiji je glavni alat- MOBBING! Sa (kvazi)kadrom koji je rezultat takve selekcije univerzitet ne može biti ono što bi trebao biti, niti to mogu biti fakulteti. Preovldava trijumfalistički talas prosječnosti ( mediokritetstva) koji uništava izuzetnost. Činjenica je da u populaciji ima najviše do 5% onih koji imaju razvijen tzv. frontalni segment CNS-a ( nadležan za moral, volju i vizije) i da se takvi nigdje na univerzitetu ne mogu vidjeti, jer su vjerovatno negativnom kadrovskjom selekcijom i mobbingom otjerani, to univerzitet više ne može biti smatran “mjestom gdje stanuje znanje i pamet”. Naši se univerziteti i njihovi “intelektualci” ne oglašavaju nijednim povodom. Čak ni oni sa Akademije nauka! Oni naprosto ne znaju što reći, pa zato šute i čuče u “mišjim rupama” čuvajući svoju nezasluženu sinekuru! Zbog toga su Akademija, univerziteti i njihovi fakulteti izgubili svoju osnovnu ulogu- ulogu društvene avangarde! Nije čudo što je visoko školstvo ( a i ona niža) spalo na tako niske grane kad se ima u vidu tko je u zadnjih 20-ak godina “jahao” na pozicijama ministara obrazovanja, akademije nauka, rektora, dekana, direktora škola……, a inspekcije obrazovanja i rada, kao ni pravosuđe nisu obavljali posao za koji su bili itekako dobro plaćene! Među svima njima bi bilo neophodno obaviti LUSTRACIJU kako bi se otkočila ova država, a narod počeo da slobodno diše….

 

2. Slučaj dr Milana Štrpca: (Objavljeno u PATRIOTU 24.4.2006-

12.6.2006.)

Dr Milan Štrbac, član UPINRRS jeizgubio život u 42. godini zbog višegodišnjeg mobinga nad njim.

Dr Štrbac je bio član UPINRRS i nama je saopštio velik dio svojih nevolja, od čega je nešto ušlo u naš feljton koji smo objavili u listu PATRIOT. Ovdje dodajemo još i to da nam je dr Strbac priznao da je često bio gladan jer nije u radnom odnosu, a svaku marku koju je eventualno zaradio, ostavljao bi za kredit za stan, da mu ga moberi ne otmu, jer su to namjerili. Često su ga privatni fakulteti beskurpulozno obmanjivali i iskorištavali na taj način što su ga angažovali, a kad je on odradio posao, NISU MU TO PLAĆALI. Zbog svega toga je bio utučen, apatičan, izgladnjeo i mršav kao kostur…, pa nije nikakvo čudo što mu je srce otkazalo. Inače, medicina tvrdi da je mobing kontinualan stres najgore moguće vrste i da dovodi do psiho-fizičkih oboljevanja koje često završavaju smrću, kao u slučaju dr Štrpca.

Nakon njegove smrti, UPINRRS je sve podatke koje je imalo dostavilo MUPu RS i rodbini pokojnog dr Štrpca u nadi da će netko od njih izvršiti svoju obavezu i pokrenuti istragu…. Ali nije, pa su egzekutori bili nagrađeni za ovo zlodjelo Štrpčevim stanom, umjesto da su bili adekvatno kažnjeni! Iz ovog, nažalost, proizlazi veoma opasan zaključak za društvo i državu, a to je da se zločin isplati!

U ovoj državi nije bilo NIKOGA ko bi mu pomogao. Udruženje prosvjetnih i naučnih radnika RS ( UPINRRS) je bar uzelo njegovu IZJAVU i koristilo je u sklopu feljtona koji je na temu korupcije i kriminala na Univerzitetu izlazio u listu PATRIOT. Evo podataka iz te izjave:

Milan Štrbac je doktorirtao 1997. godine na Fakultetu za fizičku kulturu u Novom Sadu. Ima sedam objavljenih naučnih radova na medjunarodnim simpozijima, ali još ni do danas ( 2006.) nije dobio zvanje docenta, iako ima pozitivan referat iz 1999. od komisije imenovane na Nastavno-naučnom vijeću Filozofskog fakulteta u Banjaluci, i iako se radi o izrazito deficitarnom kadru.

Bez obzira na to, 28. 2. 2005. dr Štrbac dobija otkaz od Rajka Gnjate, dekana PMFa ( “stručnjaka” za geografiju srpskih zemalja!), sa obrazloženjem: “ Odluka o otkazu ugovora o radu iz ekonomskih, tehničkih i organizacionih razloga..“.

Razlog za otkaz nije bilo ukidanje predmeta na bazi nekog zakona, jer Savjet PMFa nije htio da, na zahtjev oštećenog, ispostavi odluku o eventualnom zakonskom ukidanju predmeta, već su to bile kriminalne mešetarije koje je osmislio dekan Rajko Gnjato da bi se dokopao Štrpčevog troiposobnog stana. Naime, dr Štrbac, kao deficitaran kadar je 2001. godine dobio od Grada Banjaluka odobrenje za rješavanje isključivo SVOG stambenog problema nadogradnjom mansardnog stana u ul. Relje Krilatice br. 19. Pošto je Gnjato tada istovremeno bio i prorektor kod rektora Mirjanića, oni su zajedno onemogućili da Štrbac dobije posao na Fakultetu za fizičku kulturu i sport u Banjaluci nakon što je dobio otkaz na PMF-u, iako taj fakultet pati od nestašice kadra. Na tom Fakultetu rade ljudi koji su u poznim godinama, na razne sumnjive načine, okitili se potrebnim titulama i zvanjima (npr. Vidosav Lolić o validnosti čijih diploma je pisala i štampa, zatim Simo Vuković koji specijalizirao na pravnom fakultetu, a magistarskog niti nema itd.).

Ovom “operacijom” Gnjato je uspio da onemogući dr Štrpcu da radi, zaradjuje i otplaćuje hipotekarni kredit u iznosu od 473 KM mjesečno koji je podigao za nadogradnju mansardnog stana, te ga tako pokušali prisilti da odustane od stana. U medjuvremenu da bi se njegove kriminalne radnje zamaskirale, Gnjato je uspio isposlovati kod gradonačelnika Davidovića da njemu dodijeli stan Ljiljane Radovanović Vasojević ( koja nije bila stambeno nezbrinuta), a njoj je vjerovatno privremeno dodijeljen stan oduzet od dr Štrpca, dok on ili nekud ne ode, ili ne poludi ili (ne dao Bog !) umre, sa čime oni računaju, što ne bi bilo čudno s obzirom na zulum kojem su ga izvrgli.

Činjenica da tip kao što je Gnjato ( sa vizijama “stručnjaka” za geografiju srpskih zemalja!) je glavni pretendent na mjesto rektora Univerziteta u Banjaluci, ukoliko Mirjanić bude morao odstupiti, govori sama za sebe u kakav teatar apsurda se pretvorio banjalučki univerzitet u zadnjih 14 godina! Nažalost, ništa manji teatar apsurda nije ni Republika Srpska u kojoj ne postoji niti jedna institucija koja bi zaštitila dr Štrpca od ovakvog terora i kršenja njegovih osnovnih ljudskih prava!

Situacija na Filozofskom fakultetu. Niko od zaposlenih na ovom fakultetu nije se usudio da nešto kaže o kriminalu i korupciji na ovom fakultetu ( kad je UPINRRS tražilo podatke za svoj feljton), a sigurno je da je ima jer na tom fakultetu takodjer vlada čudna kadrovska “suša” (prema zvaničnom izvještaju Ministarstva za obrazovanje od 115 angažovanih profesora samo 33 su stalnozaposleni), a do nje ne bi došlo da godinama i desetljećima nije bilo kriminala, korupcije, rastjerivanja kadra i sl. Upravo zbog te “suše” većina stalnozaposlenih ima mnogo honorarnih predmeta, pa zato šute o kriminalu i korupciji da to ne bi izgubili. Znači, opet se lični interesi stavljaju iznad opštih, što je širokorasprostranjena pojava u visokom obrazovanju RS, a nažalost i u drugim institucijama RS. Ako se taj trend nastavi, a k tome još doda i nerad pravosudja, RS neminovno mora propasti, jer država u kojoj ne postoji ni minimum morala ( a poštivanje zakona je minimum morala) mora propasti.

To je najbolje na svojoj koži osjetio dr Milan Štrbac, koji je na tom Fakultetu predavao Metodiku fizičkog vaspitanja. Kad je vidio da ga vječiti dekan Drago Branković uspješno opstruiše u napredovanju i čak na to mjesto prima nekoga sa manje odgovarajućim referencama nego što su njegove, bio je prisiljen da predje na PMF. Milanu Štrpcu je čak na Filozofskom fakultetu bila odredjena i komisija za pisanje referata za taj predmet RJEŠENJE br. 469/99od 13. 7. 1999. koja je napisala pozitivan referat. Medjutim, taj referat je IGNORISAN, a na mjestu nastavnika za taj predmet postavljena je na bazi klijentelizma i korupcije neki Berar iz Kikinde (koji nikad nije radio na fakultetu), da bi to mjesto sačuvao za vladinog funkcionera Proku Dragosavljevića dok on ne doktorira! A taj Proko je poslije obezbijedio i mjesto na Filozofskom fakultetu svom bratu što predstavlja ortodoksni primjer nepotizma!

Da situacija po pitanju korupcije nije na ovom fakulktetu ništa bolja nego na ostalima dokazuju i rezultati istraživanja NVO Transparency International, prema čijim rezultatima je korupcija na Filozofskom fakultetu u Banjaluci čak najveća!

U junu 2006. dr Strbac je došao sav unezvjeren na ETF kod dr R. Praštalo, člana UPINRRS i pitao što da radi, jer mu Gnjato prijeti da će ga ubiti. Neposredno prije toga sreli su se na parkingu PMFa i Gnjato je trčao za njim psujući mu majku i vičući mu da će ga ubiti. Dr Praštalo mu je savjetovala da pismeno zatraži zaštitu od CJB BL , što je on i uradio. Napisao je IZJAVU i odnio je u CJB. Tom prilikom Dr Štrbac je izjavio: „Gnjati ( dr Rajko Gnjato dekan PMFa) nije dosta što me je lišio i posla i stana, te me ostavio gladnog i zdravstveno i socijalno nezbrinutog, već još hoće i da me ubije !“ Evo teksta te Izjave:

Dr Milan Štrbac, Relje Krilatice 19/18a, Banjaluka

9. jun 2006.

Predmet: IZJAVA o incidentu CJB-u Banjaluka

I Z J A V A

Dana 9. 6. 2006. oko 8 00 došao sam na PMF sa namjerom da na protokol predam MOLBU ( br. 902/06) u vezi spora koji vodim sa PMF zbog nezakonitog otkaza koji sam dobio prije godinu dana.

Pri izlasku iz zgrade na parkingu sam sreo dekana PMFa Rajka Gnjatu koji me napao najprije verbalno, tj psovkama koje se koriste samo u krugovima kočijaša (“jebem ti majku”, “gubi se odavde”, “ govno jedno” itd.), a zatim potrčao prema meni vičući ” sad ću te izmlatiti”, “ ubiću te, gade jedan”!

Bio sam zaprepašten i jedva sam se spasio od razjarenog Gnjate! Odmah sam otišao kod predstavnice UPINRRS ( to je jedino mjesto na kom mogu zatražiti ikakvu pomoć u tom smislu). Pretpostavio sam da je iz Gnjate taj bijes prokuljao iz razloga što sam podatke o njegovim kriminalnim radnjama, a vezanim za moj slučaj, dostavio UPINRRSu, a oni ih objavili ovih dana u medijima.

Nadam se da ćete mi pružiti adekvatnu zaštitu, kako od Gnjate, tako i od “igrača” iz njegovog kriminalnog tima, na čemu vam se zahvaljujem

Sa poštovanjem i zahvalnoišču

dr Milan Štrbac

Dr Milanu Štrpcu NITKO iz vlasti RS nije htio da pomogne i on je jednog dana 2006. godine nađen mrtav u podstanarskom stanu. Umro je od posljedica brutalnog mobinga i apsolutne nebrige i nerada institucija države da ga žaštiti od terora gore pomenutih pojedinaca- mobera! Otkazalo mu je srce u 42. godini života, njemu koji je bio doktor fizičkog vaspitanja….

Napomena UPINRRSa: Krajnje vrijeme je da bar sudovi počnu štititi ljudska prava građana RS, kad to nikako ne rade ostale institucije države. Ako neće ni oni, prijeti nam izumiranje, jer kad DOKTORI NAUKA umiru od gladi i mobinga,možete li zamisliti kako li je onda tek onom narodu koji nema doktorat!?

3. Slučaj dr Božidara Radanovića(objavljeno u PATRIOTu 27.6.2005., 21.3.2005.-25.4.2005, u REPORTERu 16/12)

Dr Božidar Radanović je objavio tekstove u PATRIOT-u 21.3.2005-25.4.2005. i REPORTERU 16/12, gdje je iznio čitavu genezu svoje golgote. Medjutim, s obzirom da se to sve još uvijek nalazi na nedjelotvornom i korumpiranom sudu, namnožilo se još materijala o kome bi javnost trebala biti informisana. Jer, ova golgota se ne tiče samo dr Radanovića, kao što bi većina stanovnika naše zemlje naprečac zaključila. Ona se tiče sviju nas jer svakoga, već sutra, može snaći ista ova golgota, a mnoge je već i snašla. Pitamo se kako je ovako nešto uopšte moguće? Moguće je zato što ima premalo onih koji se bore protiv ovog zla. Većina ih čeka da to uradi neko drugi. A mnogi naprosto “žmure” kao da se to njih ne tiče. Pogotovo prilikom glasanja na izborima! Tamo svaki put ponovo glasaju za iste one koji su na funkcijama već godinama i desetljećima i koji su u svoju kriminalnu mrežu uvezali i kompletno pravosudje. To bez ikakve sumnje dokazuje i ova samo jedna opisana golgota.. Evo što je objavio u novinama dr Radanović:

Akademija likovnih umjetnosti u Trebinju, koja pripada Univerzitetu u Istočnom Sarajevu raspisala je javni konkurs u „Glasu Srpskom“ (br. 9948 od 6.12.2002. ) za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vrijeme, sa punom normom časova, za radno mjesto nastavnika za predmet PEDAGOGIJA I METODIKA LIKOVNOG VASPITANjA.

Kada sam saznao za navedeni konkurs, obratio sam se sekretaru ALU, Ranku Peroviću, profesoru Marksizma i socijalističkog samoupravljanja i v.d. dekanu mr Mirku Toljiću, profesoru istorije umjetnosti i grafike radi dogovora o mojoj želji i namjeri da konkurišem za gore navedeno radno mjesto.

Tim povodom sam se nekoliko puta sastao sa v.d. dekanom Toljićem i uredno predao svoja dokumenta. Mirko Toljić je bio zadovoljan, čak oduševljen što će se osloboditi gostujućeg profesora iz Nikšića i tako umanjiti troškove Fakultetu. Tom prilikom smo se dogovorili da počnem raditi u februaru.

Ja sam tada radio u Gimnaziji „Jovan Dučić“ u Trebinju, i trebao sam regulisati raskid radnog odnosa sa njima na regularan način, što sam i učinio, pa su oni odmah raspisali konkurs za popunu tog radnog mjesta.

Kad sam se, u skladu sa dogovorom javio u februaru, dekan Toljić mi je saopštio da rektor univerziteta u Istočnom Sarajevu ne dozvoljava (!!??) da se provede konkurs i čak ga je u aprilu i poništio, a mene su prevarili i ostavili na ulici!! Na svu sreću tada sam ušao u 65. godinu života, pa sam na brzinu počeo da sredjujem dokumente za penziju, iako sam imao samo 35 godina staža, a po Zakonu o univerzitetu mogao sam raditi još 3 godine, tim više što je moja struka deficitarna. Eto tako gostujući dekan iz Nikšića rastjeruje domaći kadar iz Trebinja! Neka mu bud na čast i zadovoljstvo, a pogotovo onima koji su mu to omogućili!

Od prvog prijavljivanja na konkurs 2003. god, prijavljivao sam se još dva puta, ali su svi konkursi ostali zakonski neokončani i garnirani obiljem kriminalnih mešetarija i ujudurmi. A kako bi i mogli biti zakonski okončani kad je na čelu Akademije likovnih umjetnosti čovjek iz Nikšića, tj iz druge države koji tu činjenicu obilati koristi u smislu imuniteta, što mu omogućuje da se nekažnjeno bavi svim vrstama kriminalnih mešetareija bez ikakvih sankcija. Jer tada kad bi trebao da za to odgovara, on je tada gradjanin druge države, na što se i poziva! Naravno, nije samo on uključen u ove kriminalne mešetarske radnje. U tome su mu, bilo činjenjem, bilo nečinjenjem onog što su po svojoj funkciji morali učiniti, obilato pomagali dr Radojica Jojić, dr Vladimir Kosić, dr Mitar Novaković i drugi.

Vidjevši da svoje pravo ne mogu ostvariti na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu, a još manje na Akademiji likovnih umjetnosti u Trebinju na čelu koje je Toljić iz Nikšića, pozvao sam u pomoć inspekciju za visoko obrazovanje RS 29.4.2004. g.i oni su poslali Milenka Lužajića.On je konstatovao kršenja Zakona o univerzitetu i ništa više! Da li je imao ili nije na raspolaganju i neki mehanizam za sprečavanje daljnjeg kršenja zakona i da li je mogao da prisili mešetara Toljića da poštuje važeći zakon, ja ne znam, ali je činjenica da se tako nešto nije desilo, a sam Lužajićev nalaz nije nimalo zabrinuo ni Mirka Toljića ni njegove trabante! Isto je bilo i sa rektoratom Univerziteta u Istočnom Sarajevu tako da mi je sam rektor savjetovao da se obratim sudu. Nakon svega što sam dosad preživio na sudu, sumnjam u dobronamjernost ovog savjeta, jer mi on sada više liči na dio SMIŠLJENE STRATEGIJE kako da me “skinu s vrata” i pošalju na put bez povratka. A naši sudovi su upravo put bez izlaza i povratka! Onaj ko bude ili ubačen u njih ili sam tamo uđe, uskoro se nađe u pravoj obrtnoj petlji koja se vrti do unedogled, bez ikakve šanse da se zaustavi i okonča!

Sudija Vesna Ivković je do sada zakazivala pet puta ročište i pozivala svjedoke dr Radojicu Jojića, dr Mitra Novakovića, dr Slobodana Kojića i v.d. dekana Mirka Toljića, ali se oni nisu odazivali, iako je to njihova gradjanska dužnost. Na rasprave je dolazio jedino inspektor Milenko Lužajić koji je ostao pri svom iskazu da je kršen zakon.

Osim toga, iz načina na koji je Vesna Ivković vodila raspravu, bilo je očigledno da je i ona ‘zavrbovana” i da je u službi onih koji imaju namjeru da me slome kako bih odustao od traženja svog prava. Kako drugačije objasniti činjenicu da nije uradila baš ništa u smislu privodjenje nesavjesnih svjedoka koji ne izvršavaju svoju gradjansku dužnost, a imala je mehanizme dato uradi? A o drugim elementima njene neobjektivnosti i neprofesionalnosti da i ne govorim!

Kruna svega ovoga je, bez obzira na toliko mnogo argumenata, dokaza i mišljenja prosvjetnog inspektora i bez obzira na činjenicu što nisu privedeni i saslušani svjedoci, “visoko profesionalni ” sudija Vesna Ivković je 5. 8. 2005. donijela presudu koja bi bila prava sramota za svaki iole normalan sud, za svaku iole normalnu državu i na kraju za svakog iole normalnog sudiju!

Rješenju P174-04 je doneseno u korist ALU Trebinje (!!???), a u njemu se još odredjuje tužitelju Božidaru Radanovću da plati sudske troškove u iznosu od 2000 KM, nakon čega se može žaliti Okružnom sudu! Da li ta Vesna Ivković ne zna čak niti toliko iz pravosudja da bi znala da se taksa za RADNE SPOROVE ne plaća? Eto vidite koga nam je sve Ešdaun uvalio u pravosudje!

Ne možemo a da se ne upitamo ZAR SVAKO U OVOJ DRŽAVI KO SE USUDI TRAŽITI SVOJE PRAVO, KOJE MU PRIPADA PO ZAKONIMA, USTAVU i MEDJUNARODNIM KONVENCIJAMA, BIVA OVAKO KAŽNJEN? Da li je tako na svim sudovima u RS ili samo kod sudije Vesne Ivković? Ako je tako na svim sudovima u RS, onda ih sve TREBA HITNO raspustiti i pustiti ljude da pravne sporove rješavaju “ toljagama”, a ako je tako samo kod sudije Vesne Ivković, onda treba nju HITNO smijeniti i poslatina biro za zapošljavanje da bi tamo našla novi posao na kom ne bi pravila tolike ogromne štete gradjanima RS i samoj državi.

Ne mogu vjerovati da je Vesna Ivković baš toliko neuka. Da ipak nije u pitanju korupcija? Jer, Crna Gora je blizo Trebinju, a “kadrovi ” iz Crne Gore su našli uhljebljenje u Trebinju (primjer ALU) i tamo rastjeruju domaći kadar, za što sigurno imaju nečiju podršku. Na ovakva razmišljanja podstakla me nedavna izjava jednog drugog Crnogorca, Nebojše Medojevića direktora Grupe za promjene, koji kaže:

Tajkuni neće biti procesuirani sve dok budu mogli plaćati svako svog sudiju, svog tužioca, svog ministra i svoje parlamentarce”. Izgleda da je i u RS tako.

4. Slučaj dr Djuradja Davidovića ( Objavljeno u PATRIOTU 24.4.2006-12.6.2006, 21.3.2005-25.4.2005., 26.12.2005.)

Još 2001. godine svojim dopisom Nastavno-naučnom vijeću ( NNV) Tehnološkog fakulteta dr Djuradj Davidović se obratio riječima: ” U više navrata u zadnjih 5 godina na sastancima NNVa upozoravao sam na neprimjerena dešavanja na našem Fakultetu, ali ta ta moja upozorenja nisu uopšte bila evidentirana u zapisnicima, a zaključci koji su proizašli iz diskusija vezanih za ta upozorenja, nikad nisu provedeni..”

Iz ovog se vidi da erozija Tehnološkog fakulteta traje već više od 15 godina i dešava se pod rukovodstvom Nedeljka Čegara i Radoslava Grujića, glavnih sljedbenika i poštovaoca riječi i ‘’djela’’rektora Mirjanića. Prvi je 10 godina dekan pa prodekan a zatim stalni predsjednik Savjeta fakulteta. Njegovo “dekanovanje” pod mentorstvom bivših šefova u struci i nauci bračnog para Škundrić, biće upamćeno po velikom broju odbranjenih magistarskih i doktorskih radova.Voditelji i komisije za odbranu su unapred određene bez obzira o kojoj naučnoj oblasti se radi! Naime, komisije obavezno sačinjavaju bračni par Škundrić, Čegar, katkad naravno i Mirjanić i rijetko još poneko od poslušnika. Radoslav Grujić je deset godina prvi zamjenik rektora (prorektor) najvjerniji sljedbenik Mirjanićeve politike. Za nagradu postavljen je za dekana Tehnološkog fakulteta, poslije dugogodišnje Čegarove vladavine ( valjda radi kontinuiteta u kriminalu) i pored prorektorske dužnosti i mnogih drugih funkcija koje mu donose pozamašne prihode. Grujić, odmah po zauzimanju vlasti, formira u okviru prehrambenog odsjeka novo usmjerenje na kome se angažuju novopečeni doktori, aktuelni i bivši ministri i pomoćnici ministara, aktuelni i bivši direktori, njegova supruga i drugi kvazikadar.

Organizovana propaganda usmjerava najveći broj studenata na smjer ‘’ Kontrola namirnica’’mada niko ne može objasniti studentima šta i gdje će oni to raditi poslije završenog fakulteta. Prava je tragedija pogledati kako osakućuju buduće generacije koje će uzaludno ovdje straćiti najbolje godine svog života u kojima su mogli, na nekom drugom mjestu, steći znanje koje bi im omogućilo egzistenciju. Ovako će ih do kraja svog života morati izdržavati jadni roditelji, koji su se odricali svega samo da bi svojoj djeci omogućili da studiraju i steknu diplomu. Na kraju su prevareni i obmanuti i jedni i drugi. Jer, umjesto da su njihova djeca sa univerziteta izašla osposobljena za samostalan život, njih je, bez obzira na njihove sposobnosti, potpuno onesposobio nesposoban kvazikadar sa univerziteta!

Jedini koji se ovom svemu suprotstavio bioj je Dr Djuradj Davidović, koji je zbog toga “ platio” izuzetno visoku cijenu trpeći brutalni mobing sve do istjerivanja sa radnog mjesta redovnog profesora Tehnološkog fakulteta!

Dok stvari na Tehnološkom fakultetu od 1992 godine ( od kad je rektor postao Dragoljub Mirjanić) nisu počele da rapidno klize stranputicom kriminala, na Tehnološkom fakultetu se moglo napredovati na bazi svojih rezultata rada. Ne može se reći da je baš sve bilo idilično, ali ipak. U tom periodu svoja akademska zvanja, isključivo na osnovu postignutih rezultata, sticao je i dr Djuradj Davidović, te je tako legalno i legitimno dogurao do zvanja redovnog profesora na ovom Fakultetu. Medjutim, kad su kola Tehnološkog fakulteta, čijem osnivanju i stasavanju je on dao veliki doprinos, počela da klize u provaliju, dr Davidović nije mogao staviti glavu u pijesak, što se i od njega ( kao i od ostalih) očekivalo, već je pokušavao da kola zaustavi na nizbrdici. Ali, to ga je skupo koštalo!.

Najprije su dekan i rektor smislili ujudurmu kako da ga stručno degradiraju, pa su mu potpuno nezakonito oduzeli zvanje redovnog profesora. To je uslijedilo odmah nakon njegovih pokušaja da osnuje Udruženje univerzitetakih profesora koje je trebalo da zaustavi eroziju Univerziteta u Banjaluci i svih njegovih fakulteta. Kad je kriminalizovana klika na čelu sa rektorom Mirjanićem vidjela da ih u njihovim kriminalizovanim rabotama niko ne zaustavlja ( inspekcioja na čelu sa Kelečevićem uhvatila se u njihovo kriminalno kolo pa umjesto da ih suspenduje i kažnjava ona ih tapša po ramenu) osilila se do krajnjih granica. Ipak, dr Davidović je osnovao drugo udruženje nakon što ga je rektor Mirjanić spriječio pri osnivanju prvog takvog udruženja. Da bi ga onemogućili u njegovoj namjeri da pokuša spasiti posrnuli Univerzitet, rektor i njegova klika morali su posegnuti za mnogo perfidnijim mjerama. U tu svrhu su konstruisali i progurali kroz Narodnu skupštinu Dodatak Zakonu o visokom obrazovanju koji je imao jedan jedini cilj: da otjera ODMAH dr Davidovića u penziju. Upravo je zadivljujuće sa koliko su preciznosti tu akciju izveli, prevodeći žedne preko vode naivnog ministra Pecelja, ali takodjer i ništa manje naivne premijera, predsjednika RS i delegate Narodne skupštine, uprežući ih sve da vuku njihova kriminalna kola! I uspjeli su! Dr Djuradj Davidović je odmah i jedini po tom novom zakonu dobio rješenje o penzionisanju i to odmah nakon objavljivanja ovog farsa- zakona u Sl. glasniku RS. Brzina je bila tolika da su Grujić i Mirjanić izgubili iz vida da osim tog Zakona postoje još neki zakoni koji su na snazi, a koji se odnose i na dr Davidovića, kao što bi se odnosili i na bilo kog drugog gradjanina RS. Medjutim, za njihov kriminal nema nikakvih prepreka, u što su se uvjerili u zadnjij 15 godina, pa će i ove prepreke zaobići ili savladati. Jedini njihov problem je u tome što Udruženje prosvjetnih i naučnih radnika RS čiji je predsjednik dr Djuradj Davidović ovim neće biti ugašeno.

Dr Davidović je podnio i krivičnu prijavu i tužbu, ali sve je bilo uzalud jer pravosudni sistem u RS je u službi kriminalaca, a ne poštenih građana, tako da još ni do danas ( 2009.) sudovi i tužilaštva nisu BAŠ NIŠTA ODRADILI, a pogotovo ne u skladu sa ZAKONIMA, koje bi trebali da štite i provode.

Kao i svaki dugotrajni i brutalni mobing, i ovaj je narušio zdravlje dr Davidoviću tako da je doživio moždani udar, a financijska situacija koju trpi nikako nije dostojna univerzitetskog profesora, jednog od osnivača Univerziteta u Banjaluci…

5. Slučaj prof. Dušana Stegića ( objavljeno u PATRIOTU 4.7.2005., 11.7.2005., 16.1.2006., REPORTERU 31.1.2005-14.2.2005. i Nezavisnim novinama 26.11.2002.)

š

Naša zemlja je siromašna zemlja i ne raspolaže sa nikakvim drugim resursima osim ljudskim. Ako se i oni upropaste, neće nam ništa više ostati. Zbog toga sam odlučio da javnost upoznam sa opštom sabotažom u ovom našem jedinom resursu i pozivam sve one koji mogu i na koji način doprinijeti da se ovo zlo zaustavi, da mi se priključe. Jer, ministarstvom prosvjete rukovodi čovjek kom se objektivno ne bi smjele povjeriti na čuvanje niti dvije ovce, jer bi on obadvije straćio. A on tako diletantski upravlja sa jedinim resursom RS!!?

Ja, Dušan Stegić poznajem Gojka Savanovića od 1964., kad sam bio nastavnik u Dubravama kod Gradiška, a Savanović je nakon završenog zanata upisao vanredno Višu pedagošku školu u Kragujevcu, pa je u okviru obaveznog hospitovanja tu praksu izvodio kod mene, nastavnika fizike i tehničkog obrazovanja na školi u Dubravama. Po završetku Više pedagoške škole u Kragujevcu Savanović je radio na osnovnoj školi “Braća Ribar “ (Bos. Gradiška) kao nastavnik tehničkog obrazovanja, a tadašnji direktor što je u alkoholiziranom stanju dolazio na nastavu. Svojom upornošću i taktičnošćmu direktor Kragulj ga je uspio privoliti da ode na liječenje od alkoholizma.

Godine 1978. Savanović dolazi na mjesto profesora kao nastavnik Osnova tehnike i proizvodnje u Gimnziju u Gradišci. U to vrijeme profesor fizike na ovoj Gimnaziji je bio Borivoje Jovanović koji nipošto nije dozvoljavao Savanoviću da drži predmet fiziku, za što je on pokušavao da se izbori. Odlaskom prof. Borivoja Jovanovića u penziju, Savanović je preuzeo predmet fiziku iako tada nije imao diplomu profesora fizike, već samo navodno diplomu Pedagoške akademije za predmet OTIP, koja nije bila data na uvid niti je bila priložena u njegovom dosijeu. U vrijeme tadašnje reforme i ukidanja gimnazija, obrazuju se neki smjerovi u okviru usmjerenog obrazovanja, pa se formiraju tri smjera od kojih je jedan bio Smjer za elektrotehničare. Savanović je sebi pribavio pravo da predaje 6 stručinih predmeta na tom smjeru, bez ikakve odgovarajuće kvalifikacije. Roditelji su zbog nekvaliteta nastave negodovali kod direktora Hadžialagić Hikmeta nakon čega je on zatražio od Gojka Savanovića na uvid njegovu diplomu. On je to izbjegavao uz razna kvaziobjašnjenja. Zbog toga ga je rukovodstvo Gimnazije pokušalo izbaciti sa posla, pa je on tužio Gimnaziju (1986.). U tom sudskom sporu, Savanović je pribavio neku POTVRDU sa Elektrotehničkog fakulteta u Sarajevu sa kojom je on uspio dobiti spor i ubijediti sudiju da mu prihvati potvrdu jer diplomu, navodno, još ne može dobiti iz nekih razloga. Nakon toga je vraćen na posao gdje je počeo da predaje fiziku, jer se OTIP ukinuo, a umjesto njega se uvodi informatika. Nakon toga dolazi rat i njegov stranački angažman ( predsjednik radikalne stranke), nakon čega DIPLOME VIŠE NISU BILE VAŽNE. Godine 1994. , po stranačkom ključu, dolazi na mjesto direktora Gimnazije, koja je u međuvremenu ponovo uspostavljena. Tada se, sa strankom u zaleđu, strahovito osilio i počeo da šikanira i da se sveti svima onima koji ga nisu podržavali u njegovim kriminalnim i falsifikatorskim rabotama. U tom periodu je odstranio 9 konjukturnih profesora i na njihova mjesta doveo nove ljude sa sumnjivom kvalifikacijom. Iz nekih predmeta čak nije ni bilo nastave ( engleski i latinski zbog otjerivanja profesora i nemogućnosti da se nađu drugi), pa je takve neverifikovane nastavnike i nastavu “ verifikovao” uz pomoć tadašnjeg ministra Nenada Suzića i “glavnokomandujućih” iz Prosvjetno-pedagoškog zavoda. Još gore što se desilo bilo je to da je enormno povećao broj zaposlenih u opštim službama, kako bi imao što više pristalica ( 14 čistačica, 3 bibliotekara, 6 personalnih službenika itd), tako da je odnos broja profesor: neprofesor sa 4: 1 iz predratnog perioda, spao skoro na 1: 1! Zahvaljujući tome, bilo mu je moguće da vrši razne kriminalne radnje bez ikakve opasnosti od posljedica, što je on obilato koristio, o čemu postoji validna dokumentacija. To se sve može provjeriti ako stručna i objektivna komisija izvrši kontrolu poslovanja Gimnazije u Gradišci i Ministarstva za obrazovannje RS u vrijeme njegovog “šefovanja”, na jednom i drugom mjestu.

Sukob između mene i Gojka Savanovića počinje negdje 1994. dolaskom Savanovića na mjesto direktora Gimnazije, po stranačkom ključu, gdje ga je postavio SDS kao predsjednika Radikalne stranke u Gradišci (sa kojom je SDS bio u neslužbenoj koaliciji). Ja sam tada radio na Srednjoj stručnoj i tehničkoj školi u Bos. Gradišci, a bio sam i predsjednik opštinskog odbora sindikata obrazovanja nauke i kulture (ONK) i član republičkog ONK. Sukob je nastao zbog Savanovićevog autokratskog ponašanja kad se, ojačan sa vladajućom strankom u zaleđu, toliko osilio da je ZABRANIO RAD SINDIKATA u Gimnaziji. Pošto sam ja, kao sindikalni funkcioner, morao zaštiti interese sindikata i njegovih članova, nužno je došlo do sukoba izmedju mene i Savanovća zbog njegove samovolje. Od tada pa do danas, gdje god da se pojavim, trpim teror i odmazdu od strane Gojka Savanovića.! Nikako da “okajem grijehove”! Mnogo sam razmišljao o tome, a naročito otkad sam dobio otkaz, pa mi je pala na pamet i ona Vibova:”On bi želio da vidi moj kraj, jer ja znam njegov početak”. Međutim, postoji još nešto.

Djelomično objašnjenje za takvo Savanovićevo ponašanje našao sam u stručnoj literaturi psihijatra dr Jovana Marića i još nekih naučnika koji su se bavili patopsihologijom našeg stanovnišva. Oni kažu da su to psihopatološke pojave koje vuku porijeklo iz dinarskog naslijeđa. Tradicionalna autoritarna sklonost je da netko poštuje samo onu normu koju je sam postavio, dok mu zakonska norma služi za ukras. Problem je što su sve naše (kvazi)elite u koje spada i Savanović nastajale iz ratova, a znamo iz kojih krajeva su porijeklom. Takve “elite”, vođene mentalitetom nasilja, nepoštovanja zakona, sticanja imovine bez rada, nameću takvo ponašanje i čitavom društvu.

Prva odmazda koju je Savanović preduzeo protiv mene zato što sam savjesno vršio moju sindikalnu funkciju, a što se nije uklapalo u njegove sitnosopstveničke kalkulacije, je bilo oduzimanje opštinskog priznanja za opšti doprinos razvoju opštine Gradiška, koje sam ja trebao primiti, a što je već bilo objavljeno u sredstvima javnog informisanja. Čak me je i predsjednik opštine dr Petar Danilović već bio pozvao da preuzmem to priznanje. U tom trenutku uskočio je Savanović i sve razvalio, kako bi me kaznio za “neposlušnost”.

Druga odmazda desila se u septembru 2001. kad je po njegovom naredjenju direktor Srednje stručne i tehničke škole u Gradišci, Dragan Matavulj, uručio mi otkaz sa obrazloženjem da nisam verifikovan za izvođenje nastave na predmetu Računarstvo i informatika, s obzirom da ima diplomu Proizvodno-tehničkog obrazovanja sa Pedagoškog fakultetu u Rijeci ( kakvu diplomu ima i sam Gojko Savanović a sa njom se dokopao čak zvanja vanrednog profesora na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci, samo Bog zna kako!!?), iako sam u okviru tog studija polagao predmet INFORMATIKA, a kasnije sam još na ETF u Banjaluci dobio dva certifikata za inoviranje znanja iz računarstva i informatike, kao što su u tom periodu radili i svi drugi nastavnici Tehničkog obrazovanja od kojih većina na pedagoškoj akademiji nije nikad ni slušala predmete iz ove oblasti, za razliku od mene koji jesam. Pri tom treba napomenuti da sam ja predavao predmet Računarstvo i informatika od njegovog uvođenja u srednje škole (1993) pa do otkaza 2001.god. i to vrlo uspješno, što je konstatovala i komisija za verifikaciju mog rada i da u tom periodu niko nije nikad postavio nikakvu primjedbu, što nije smetalo Gojku Savanoviću da realizira meni otkaz, dok je sve one druge, sa manjom i neodgovarajućom kvalifikacijom, ostavio!

Treća odmazda se desila u okviru PHARE programa. Naime, međunarodna zajednica je instalirala PHARE VET program sa ciljem reformisanja srednjeg stručnog obrazovanja. Sindikat obrazovanja nauke i kulture (ONK) je kao predstavnika u tom programu delegirao mene, jer sam ja i dalje veoma aktivan u Savezu sindikata, bez obzira što zbog svog savjesnog rada u ovoj organizaciji trpim dugogodišnji i teror i odmazde od strane Gojka Savanovića. Sam Gojko Savanović je također ušao u taj tim kao direktor Gimnazije, jer ga je tu bukvalno “utrpao” prethodni ministar Nenad Suzić, iako je van pameti da on bude učesnik reformi srednjeg stručnog obrazovanja kao profesor Gimnazije, koja nije stručna već opšteobrazovna škola. Ali, u ovoj našoj “nedođiji” sve što je van pameti je normalno! To što nije imao nikakve ingerencije u pogledu mene, niju mu smetalo da po dolasku na funkciju ministra zahtjeva od rukovodstva PHARE programa da me odmah isključe iz ovog programa. Prvi put mu to nije uspjelo, ali nije ni odustao, da bi mu to u toku 2002. pošlo za rukom. Naime, na neki način (!!??) je uspio da ubijedi rukovodioca tog programa, jednog stranca, da eliminiše, u “paketu” sve one predstavnike iz RS koji su bili autonomni i nisu podlegli njegovim pritisticama, među kojima sam bio i ja. Ostaje sumnja, da su sad možda oni svi bili usputne žrtve dinarskih manira i osvete prema meni Gojka Savanovića, koji , da bi eliminisao mene, nije prezao od toga da eliminiše usput i druge, što je vjerovatno bio dio njegove strategije koja mu je “ prošla” kod rukovodiuoca PHARE programa. Pretpostavljamo da mu je u tome pomoglo lažno predstavljanje kao Prof. dr Gojko Savanović, specijaliosta za nastavne planove i programe, što niko od stranaca nije provjeravao, a tim više što je on sjedio na funkciji ministra za obrazovanje, pa su stranci pretpostavljali da je prilikom postavljanja na tu funkciju neko to sve savjesno provjerio. A to, nažalost, nije tačno. Pouzdano znamo da on u tom periodu nije imao zvanje PROF. DR, a također znamo da su iskrsli veliki problemi oko njegove prijave na konkurs i sticanja ovog zvanja na ETF Banjaluka u mjesecu oktobru 2002, tako da on to zvanje još uvijek nema. A o zvanju SPECIJALISTE ZA NASTAVNE PLANOVE I PROGRAME, pogotovo nema ni govora, osim ako je on sam sebi to zvanje pridodijelio. Kao takav “ specijalista” on se još hvali da će ove godine izaći 50 novih udžbenika za škole! Da li možete uopšte zamisliti kakav je kvalitet takvih udžbenika? A sa takvim “expres” štampanim udžbenicima treba edukovati naš jedini resurs!

Još je nešto veoma siptomatično u ovom svemu. Možda se Gojko Savanović ipak ne bi smio usuditi da se koristi titulom PROF. DR da nije toliko bio siguran da će je dobiti, a mogao je biti siguran jedino ako mu je to neko ČVRSTO obećao. Pa se sad otvoreno pitam: KO JE TAJ KOJI DIJELI ili prodaje PROF.DR zvanja na Elektrotehničkom fakultetu u Banjaluci!??

Može li iko da shvati kakva opasnost čitavom društvu i državi prijeti od ovakvog DILENTATIZMA!! Gojko Savanović SAM pravi neke dilentatske izmjene u planovima i programima i SAM pravi reformu školstva, dok u Republici Hrvatskoj to rade timovi već nekoliko godina, a prošle godine su čak i organizovali MEDJUNARODNU KONFERENCIJU sa tom temom da bi uspjeli kvalitetno reformisati školstvo, ali im ni to nije bilo dovoljno, pa i dalje rade na tom. U Srbiji su angažovali čitave timove u koje su uključeni i stručnjaci iz inostranstva i pozvani svi oni koji mogu pomoći da se dođe do kvalitetne reforme, a kod nas to radi JEDAN JEDINI ČOVJEK i to sa takvim “ intelektualnim pedigreom” kao što ga ima Gojko Savanović!!?? Jedan normalan, razuman, odgovoran čovjek se tako nečega ne bi SAM nikad ni prihvatio, niti bi mu iko normalan to omogućio, pa se ovako nešto može objasniti samo onom narodnom poslovicim: “ Budal (-ama)i je more do koljena”ili možda ona druga: “U ludoj zemlji i slijepi konji prolaze”, koje je narod kroz stoljeća provjeravao.

Kao posljedica ovakvih događanja, naša država je opet pred potpunom propašću! To je glavni razlog što je sve više nezaposlenih, gladnih, besperspektivnih i apatičnih.

A Dušan Stegić je htio da spriječi da se tako nešto desi našem stanovništvu i našoj državi. Zbog toga je trpio strahovit mobing, teror i proganjanje, a sud još ni danas nije pružio mu zaštitu i satisfakciju. Možete li da zamislite u kakvom je psihičkom stanju svih ovih godina bio čovjek koji se pokušao suprotstaviti nebulozama jednog Savanovića i onih koji su ga doveli na tu poziciju? Da stvar bude još gora, Savanović je tužio Stegića za navodnu klevetu, zato što je iznio u javnost sve ono što je doživio od Savanovića i njegovih trabanata! A sad Savanović vrši strahovite pritiske na sud da taj spor okonča u njegovu korist! Vidjet ćemo da li će uspjeti slomiti sudiju Safeta Šljivu.

6. Slučaj prof. Jove Đukića (iz Gradiške, Objavljeno u PATRIOTU 16.1.2006.)

Povodom tužbe Gojka Savanovića protiv profesora Dušana Stegića i Dr Radojke Praštalo, spreman sam na svim sudovima potvrditi istinitost navoda optuženih u listovima “PATRIOT”, u ”Nezavisnim novinama” i u reviji ”REPORTER”.

Sa Gojkom Savanovićem sam radio od 1978. do 2000. godine. On je u tadašnji Srednjoškolski centar “Enver Šiljak došao kao nastavnik OTP ( osnovi tehnike i proizvodnje) i od 1978. završavajući vanredno studij na fakultetu u Rijeci ( 1980-82.) predavao je taj predmet.

U tadašnjem Srednjoškolskom centru, 1986. godine upisano je jedno odjeljenje elektrotehničara u kome je Gojko Savanović isposlovao da predaje 56 stručnih predmeta iz elektrotehnike (on to zna jer je električar). Nakon kratkog vremena usljedile su pritužbe roditelja na njegov rad kod tadašnjeg direktora Hikmeta Hadžialagića. Direktor je tada zahtijevao od Savanovića da donese diplomu o završenom fakultetu i o osposobljenosti da predaje predmete koje je predavao. Pošto to Savanović nije uradio, direktor ga je suspendovao, a predmete dao stručnim spoljnim saradnicima.

Na to je Savanović poveo spor na sudu u Gradišci. Ja sam mu bio svjedok jer je on to tražio pošto mi je pokazao diplomu o završenom trogodišnjem studiju na Rijeci ( grupa OTP i Fizika) i nekakvu potvrdu da je upisan na postdiplomske studije na Elektrotehničkom fakultetu u Sarajevu i položenih nekih desetak ispita, a potvrda je izdana u svrhu regulisanja radnog statusa opštinskog inspektora za energetiku i regulisanje verifikovanosti za predavača na el. struci.

Sud je uvažio moje svjedočenje, ukinuo suspenziju Savanoviću, ali on nije više predavao u elektrostruci nego samo OTP.

Za taj period sam spreman garantovati svojom čašću i životom da Gojko Savanović nije završio postdiplomske studije niti je bilo gdje magistrirao.

U toku rata (od 1992 do 1994.) radio je kao profesor OTP i informatike, a predavao je i nešto fizike po odlasku u penziju profesora Borivoja Jovanovića.

Na inicijativu nekoliko profesora Gimnazije, među kojima sam bio i ja, 1994. u mjesecu februaru Savanovića biramo za direktora Gimnazije u Gradišci.U junu mjesecu iste godine (1994.) časti nas i saopštava da je magistrirao. Nije bilo jasno gdje- u Kragujevcu ili u Sarajevu ( valjda se nije tada odlučio). To je već izazvalo opravdanu sumnju da su to rezultati intervencije Vojislava Šešelja, koji je nakon dolaska u B. Luku, Gradišku i Okučane, pomogao Savanoviću, predsjedniku Radikalne stranke u Gradišci da ekspresno magistrira. Kad je tako lako išlo sa magistraturom, nije bilo razloga da za godinu dvije i ne doktorira pa kasnije postane svjetski rekorder u sticanju zvanja docenta i vanrednog profesora.

Kao profesor koji se redovno školovao, bio sam ne malo iznenađen ovakvim brzim napretkom moga kolege pa sam mu u šali rekao kako je dobro biti lider neke stranke i za tili čas postaneš magistar i doktor nauka. Ova moja izrečena pošalica je bio pravi poziv mom, do tada dobrom drugaru, da me počne šikanirati i kao profesora i kao sindikalnog aktivistu.

Prvo mi je umanjio lični dohodak i isplaćivao mi 86% plate, i kad je vidio da to prolazi”, počeo je da harači po školi. Zaveo je upisnine i školarine a lične dohotke je određivao prema poslušnosti. Ja to nisam mogao spokojno posmatrati i bunio sam se, ali nije išlo jer su stranačke pozicije bile veoma stamene.

Kad je vršen reizbor direktora ( 17. 03. 1998.) prijavio sam se na konkurs kao protivkandidat Savanoviću kako bi se stalo na put njegovim malverzacijama. Ni tu nisam imao šansi jer je on mudro sačinio glasačku mašinu naprimavši pomoćnih radnika onoliko koliko mu je bilo potrebno glasova ( svi su glasali, i svih 14 čistačica za Savanovića), a profesori su u potrebnom broju bili ili kupljeni ili ucijenjeni.

Nakon ovoga prelazi na direktan obračun samnom.Svu moju personalnu dokumentaciju baca u kontejner ( vjetar je raznio pa su djeca našla je na putu i predala mi), a onda poziva prosvjetnog inspektora da konstatuje kako ja nisam ništa završio niti sam stručan, te mi 29. 12. 2000. godine uručuje otkaz.

Još i danas vodim spor na sudu po pitanju otkaza, a sve zahvaljujući kriminalnim radnjama Gojka Savanovića, koji da bi dokazao svoju silu i danas vršlja po sudovima kako bi me spriječio u ostvarivanju mojih prava.

O nečistim i kriminalnim radnjama Gojka Savanovića imam još mnogo toga reći i dokazati pa sam spreman u svako doba i na svim sudovima sve ovo lično sa punom odgovornošću posvjedočiti”

U Gradišci, 28. 06. 2005.

Jovo Đukić, s. r.

Iz ovog se vidi da je Savanović mober “opšte prakse” i da nije samo Dušan Stegić njegova žrtva. Zasigurno ih ima još osim ove dvojice, ali su se oni jedini usprotivili mobingui zatražili žaštitu od jalovih institucija države i isto takvog pravosuđa

.

7. Случај Ведрана Шкоре,новинара и ТВ

уредника

Преносимо допис који је Ведран Шкоро доставио Омбудсману РС и другим „борцима за људска права“, од којих се нико није огласио тим поводом. Међутим, након што је г. Шкоро добио спор на Основном суду, омбудсман се тек тад заинтересовао за случај и констатовао да је Ведран Шкоро добио радни спор, док мобинг, на који се странка жалила, омбудсман није ни споменуо! Вјероватно ни он није чуо за мобинг, јер не прати законске измјене као ни судија Основног суда у Банјалуци Благоја Драгосавлјевић у случају Р. Праштало!

Преносимо овај допис у цјелости, ради тога што може бити користан жртвама мобинга у препознаванју самог мобинга и коректном, законитом и дослједном понашанју жртве мобинга.

МОБИНГ

УСКРАЋИВАЊЕ ПРАВА НА РАД

16.04.2007.год

Поштовани

Због повреде мојих људских права и слобода због четворогодишњег МОБИНГА у наредним страницама,свакако уз обимну документацију, дајем и детаљна образложења, која сматрам неопходним за боље разумјевање ситуације.Све ово је усмјерено у циљу заштите права на рад, које ми је незаконито одузето од стране директора РТРС-а Драгана Давидовића,као и припреме за тужбу за МОБИНГ и накнаду штете.

Обраћам Вам се јер је Међународни Форум Босна први покренуо питање Мобинга,који је код нас још непознаница и који је тек недавно и законом забрањен.

Наиме, већ од самог почетка обављања функције ген. директора (16.12.2002.год.), Драган Давидовић је отворено показивао антагонизам према мом дугогодишњем новинарском раду, а касније и према мени лично. Напомињем да сам ја, тада, обављао послове директора програма Телевизије РС. Међу првим активностима новоименованог дирктора РТРС-а био је захтјев Управном одбору за поништење већ одобрених значајних и захтјевних програмских пројеката као што су: Крцкалица – дјечији Talk Show и квиз Срећна породица. Наведени пројекти, на којима се већ радило, укинути су неочекиваном брзином и без консултација са мном, као директором програма и без иједног ваљаног разлога и образложења. Такође, поништени су и други пројекти на којима се већ увелико радило. Када је олако спровео наведене активности, ген. директор је почео отворено да ме игнорише и заобилази у доношењу свих одлука у вези са програмом.

Низ је примјера, али најеклатантанији и непобитан је онај о расписивању тендера за Телетекст РТРС-а. Управни одбор је на сједници 10.02.2003.год. донио одлуку о расписивању тог тендера и дао овлашћење в.д. генералном директору (у том тренутку Драган Давидовић) да у сарадњи са директором програма ТВ (Ведран Шкоро) утврде услове за расписивање тендера (достављена одлука).

Ту одлуку Давидовић није испоштовао и потпуно ме игноришући, наставио је да програмске и друге одлуке доноси сам.! Каква је директорава самостална одлука за тендер за Телетекст најбоље одсликава штета коју је претрпио РТРС, који се сада спори са фирмом, која је дала наводно најбољу понуду.

У то вријеме многе одлуке директора нисам схватао, али сам мислио да је то његово почетно упознавање и несналажење у новом послу. Наравно, добронамјерно сам указивао директору на одређене проблеме у програму изазване мањком сарадње и координације.

Умјесто сарадње и тимског рада, добио сам одговор у виду одлуке од 28.02.2003.год. којом се укида одлука о уговореној плати коју сам имао од14.11.2002.год.

Дакле без смјењивања, без образложења, ген.директор Драган Давидовић смањио ми је плату са 1635 КМ на мање од 500 КМ. Тако сам ја, као директор програма, имао мању плату од неких подређених, па и од једног дописника из Загреба, који је тек почео да ради са доласком Драгана Давидовића у РТРС.

По наређењу директора одлука о укидању плате је стављена на огласну плочу, као нека врста одстрела и упозорења осталим уредницима и новинарима да сам ја на црној листи. То је и имало баш тај ефекат, јер су одређени радници, преплашени причама о најављеним отказима, у страху, почели да ме избјегавају. Послије ове одлуке о укидању уговорене плате, ни једна таква слична није се нашла на огласној плочи! Чак је постало и пословна тајна коме и колике уговорене плате даје директор. Прије ове одлуке укинуто ми је и раније право за накнаду за плаћање закупа стана. Јасно је да је све било срачунато да се деградирам и као руководилац и као дугогодишњи уредник РТРС-а, али и да се директно атакује и на моју егзистенцију. Из којих разлога мени није познато, а не бих желио ни да нагађам.

Стање и однос према мени, првом сараднику господина Давидовића, сваким даном се погоршавало. Потпуно ме је изоловао и избацио из свих програмских активности. Тако ме је избацио и из пројекта Пећине РС (серијал документарних емисија), као и пројекта Ђурђевданског фестивала, гдје је по формацији немогуће радити без директора програма. Не само да нисам био укључен, већ су од мене као директора програма сакриване те ствари, тако да сам о програмским активностима сазнања добивао из кулоарских прича!

Поново сам се обратио директору, овај пут, захтјевајући да се ни једна програмска активност више не може спроводити без директора програма. Добио сам одговор да ће ген. директор размислити о свим примједбама и да ће ме обавијестити о свом приједлогу. Убрзо сам позван у канцеларију ген.директора гдје ми је предложио да пређем на другу позицију за коју он сматра да је најбоља и за РТРС и за мене. Наравно, као професионалац, који од оснивања ради у РТРС-у на разним позицијама и функцијама, прихватио сам нови задатак без поговора. Од 01.06.2003.године сам на позицији Координатора менаџера-савјетника ген.директора за односе продукције и маркетинга. Озбиљно сам приступио и овом послу и предложио сам и неке пројекте за које сам добио и одобрење ген. директора. Све је функционисало 3-4 мјесеца, када је директор поново почео да ме игнорише и заобилази. Из наведеног могу да извучем закључак да није хтио да радим те да му је сметало што сам и на овој позицији реализовао значајне пројекте, који су имали запажене маркетиншке приходе.

Да појасним, 29.09.2003.год. почео сам са серијалом емисија Ембарго, чији сам био и аутор, уредник и водитељ. Када сам започео конкретне активности, кренуле су опструкције, чак до те мјере да за прву емисију није била одобрена куповина столица за сценску поставку, тако да сам са сценографом Властом Опачић Каран преносио столице из оближњег кафића Крокодил. Сценографија је била испод сваког нивоа, јер нису била одобрена средства, па је урађена од најлона. Иако је било разних видова опструкција, емисија је јачала и рејтингом и приходима. Овај пут нисам могао да ћутим, нити да усмено тражим боље, односно нормалне услове за рад.

Тим поводом, писмено сам се обратио ген. директору, и то у више наврата. Моја писма су остајала без одговора. Тражио сам пријем код директора, али опет није билоодговора. Док сам константно преко секретарице тражио пријем, и даље сам слао писма и извјештаје ген.директору о емисији Ембарго, све док нисам добио одговор од секретарице да не треба да обавјештавам директора, јер он то и не чита, већ баца у корпу. Тада сам чврсто одлучио да инсистирам на пријему код директора. Умјесто пријема, добио сам бујицу ријечи и неконтролисан вербални напад. Да то не појашњавам, све је описано у писму које је протоколисано 04.11.2003.год., јер нисам желио да и та озбиљна забиљешка заврши у кошу, као да је никад није ни било. На ово писмо никад нисам добио одговор, нити пријем код ген.директора. У то вријеме сам, према рјешењу, био савјетник (?!!) ген.директора за односе продукције и маркетинга. Можете замислити какав је био мој посао када као савјетник директора до њега не могу доћи мјесецима и када не одговара на моја писања и озбиљне примједбе и у комуникацији, али и у раду.Очигледно је настојао да ме испровоцира да направим погрешан потез или да сам напустим телевизију, као што је урадио већи број познатих лица са малих екрана. Нисам желио да одем из куће у чијем стварању сам учествовао од оснивања.

Наставио сам да одговорно радим новинарске послове, посебно на емисији Ембарго, али и да своја мишљења на понуђене пројекте као и за нове идеје прослеђујем у кабинет без обзира на одговор.

Мислио сам да ће се временом стање смирити, те да ће овакав однос и игнорисање престати.

Међутим, дана 12.10.2004.год. директор се одлучује на најрадикалнији корак и без икаковог основа и из чиста хира и ко зна којих њему знаних разлога даје ми и отказ уговора о раду. Тај случај је детаљно описан у мојој жалби и тужби.

Након низа перипетија и утврђивања да је отказ Уговора о раду незаконит и да се морам вратити на посао на основу рјешења Инспекције рада, сматрао сам да ће моја мора и малтретирање престати.

Међутим директор није хтио испоштовати ни законски обавезјућу одлуку инспекције рада, као ни препоруку обудсмана, нити било чији други захтјев.

Своју незакониту одлуку и непоштивање закона и институција ове земље ген.директор Драган Давидовић правдао је кривичном пријавом против мене за наводни (измишљени) физички напада на њега. То је био нови страшни атак на мене, као јавну личност, на мој дугогодишњи јавни рад, као и на моју породицу која је била у шоку. Двије године на правди бога доказивао сам своју невиност и проживљавао разна испитивања, суочавања, изјављивања,трагања за разном документацијом. Правда јесте спора, али је чиста и достижна.

Оптужница против мене није ни подигнута, а одбачена је и жалба господина Давидовића као неоснована. Такође сам ослобођен и прекршајне одговорности, односно обустављенје поступак против мене.

То је добро, али оно што је страшно јесте да неко олако инсинуира и измишља разне подвале и не сноси никакву санкцију!

Да би ме оцрнио и извршио додатни притисак на мене, све те лажи дао је у штампу. Тако ме је додатно компромитовао на један веома нецивилизован начин.

Само да подсјетим против Драгана Давидовића воде се истражне радње у МУП-у и Тужилаштву БИХ.(То је јавно објављено на званичној прес конференцији МУП-а РС, а то су објавили поједини медији у РС.)

Дана 21.03.2005.год. враћањем на посао мислио сам да су моји проблеми престали и да ће коначно ген. директор схватити да је крајње вријеме да престане са шиканирањем моје личности и да свак треба да одговорно ради свој посао. Тако ми је изгледало, јер након мог повратка на посао исплаћене су ми све плате из наводно „спорног периода“. Међутим директор је само због захтјева Управног одбора РТРС-а урадио оно што је сматрао да мора, како би изгледало да је испоштовао све што треба испоштовати.

Међутим, као прво, није хтио да ме прими да разговарамо, а путем шефа кабинета сазнао сам да треба да сједим у канцеларији маркетинга са три референта. Напомињем да је други савјетник директора сам у канцеларији у другој, сусједној, згради.У „новој“ канцеларији добио сам само сто без ладица и столицу. То је било све од „средстава за рад“!

Одмах сам схватио да се наставља стара пракса и да је на дјелу невиђени трајни мобинг!

Да не би било неспоразума, написао сам писмо директору у коме сам тражио да ми се да тачан опис и попис послова и обавијестио сам га да немам услове за рад. То писмо је протоколисано 23.03.2005.год., а на посао сам враћен 21.03.2005.год.

Никад нисам добио одговор и нисам добио ни један задатак до 29.12.2006.год.(тај задатак који представлја писмени мобинг касније ћу описати.) Све то вријеме ускраћено ми је право на рад, једно од основних људских права. Није ми дозвољено ни да за друге субјекте одрадим конферансу или неки сличан посао, док је то другим радницима допуштено.

Ваљда, према жељи мог директора, ја, једноставно треба да само сједим 8 сати, као да сам у затвору, мада и у затвору затвореници имају неке активности.

Опет сам свакодневно био изложен кулоарским измишљеним деградирајућим причама и притисцима као и избјегавањима неких колега, изузев ријетких појединаца и мојих колегиница у канцеларији.

Нисам ангажован, не добивам писмене дописе из кабинета на мишљење, који су ми раније били достављани, не дају ми се никакви задаци, оспорава ми се свака пословна комуникација са директором, на моја писма не добивам одговоре, потпуно сам пословно изолован!

У већини случајева када су у питању реакције директора РТРС-а, у конкретним ситуацијама може се извући неспоран закључак да нису поштовани релевантни законски прописи. Ту свакако спада и неплаћање доприноса, што је, не треба посебно напомињати законска обавеза и у којој је децидно прописано да нема исплате плате без доприноса! Мени је исплаћено 5 плата, али доприноси нису уплаћени, односно није ми повезан стаж. Упозоравао сам писмено (21.04.2005.год.) и на те чињенице, али стаж ми нису хтјели повезати.

Надаље, дана 16.11.2006.године, поднио сам захтјев за годишњи одмор. Нисам добио никакав одговор, а ти дани, који су ми били потребни су дошли и прошли. Значи без икаквог разлога и без образложења и без иједне ријечи нисам добио тражени годишњи одмор! Био сам приморан да пишем нови захтјев дана 30.11.2006.год.

Нови захтјев за преостала 3 дана годишњег одмора упутио сам генералном директору дана 22.12.2006.године, на који сам добио негативан одговор и то задњег радног дана текуће године, 29.12.2006.године, а из разлога „потреба процеса рада“!

Био сам у заблуди сматрајући да након оваквог одговора слиједи конкретан и озбиљан радни задатак чему сам се био искрено обрадовао. Међутим, добио сам задатак да истражим тзв. АКЦИЈУ „ЛАУФЕР“ и да документа копирам и доставим у кабинет генералног директора, а за тај задатак дат ми је рок од мјесец дана. Истичем да ми је ускраћено право на 3 дана годишњег одмора наводно због потреба процеса рада, а с друге стране за тај посао дат ми је рок од мјесец дана, што довољно говори о наводној „хитности“ тог посла.

Поново сам тражио пријем, али није ми омогућен. Писао сам и два опширна писма у којима сам навео да тражим пријем и појашњења будући да задатак није јасан. Такође сам, након претраживања Интернета, утврдио да су све тзв. акције „Лауфер“ тајне кодне операције, па сам писмено затражио од директора појашњење каква је уопште могућа веза између протокола РТРС-а и таквих тајних акција. На та писма нисам добио никакав одговор.

Дана 26.02.2007.год.обавијестио сам директора да сам позван на интервју поводом конкурса за директора БХТ1 у кабинет ген.директора БХРТ-а у Сарајеву 28.02.2007.године.

Наредног дана 27.02.2007.,пред крај радног времена, добио сам од ген.директора Драгана Давидовића одговор да до 28.02.2007.године доставим извјештај о резултатима наведеног истраживања.

Очигледно је шта је био циљ, те да се ту ради о заиста несношљивом шиканирању и наставку психичког малтретирања- МОБИНГА!

Извјештај сам направио на сопственом рачунару код куће, доставио га ујутро 28.02.2007.,након чега сам отишао у Сарајево на интервју.

Све сам издржао и када сам мислио да више нема шта да ми се измисли и напакости, врхунац је био на припремном рочишту у Основном суду у Бањалуци по мојој тужби за незаконит отказ, гдје је правница РТРС-а Зора Мркић, вјероватно по налогу ген.директора, причала такве невјероватне ствари и измишљотине да ја немам више избора него да затражим заштиту од Међународног Форума Босна.

Моја људска права, право на рад, достојанство итд. су погажена и ја сам изложен најстрашнијем мобингу да бих, вјероватно, био удаљен из РТРС-а.

На припремном рочишту је госпођа Мркић, умјесто законом прописане евиденције о присуству на послу, доставила неки лист папира из роковника ген.директора који је, наводно, контролисао моје присуство на послу. Такође је рекла да је директор задуживао неке људе да ме контролишу и прате. Затим је рекла једну невјероватну неистину.

На упит судије зашто ми нису у складу са законом уплаћени доприноси, односно повезан стаж, госпођа Мркић је децидно одговорила да је РТРС то хтио урадити, али да им није дозволио ПИО (!!???) Невјероватно! Врхунац је ипак био када је госпођа Мркић тврдила да се нисам бавио новинарским пословима и да ја нисам био уредник и водитељ емисије Ембарго! То је за мене као озбиљног човјека и јавну личност, чији је рад јаван, било страшно чути! Ја морам да доказујем опет неспорне и неизбрисиве чињенице, а неодговорни на одговорним позицијама могу да причају неистине и да угрожавају људска права како им се хоће!

Принуђен сам да писмено од директора програма РТРС-а тражим потврду да сам радио новинарске послове, односно да тражим преснимавање емисија из архива на којима се јасно види да сам у периоду када сам био и савјетник директора радио и емисију Ембарго. Писмо сам послао 20.03.2007.године., а одговор сам добио 27.03.2007.год. Тај одговор је потврда наставка мобинга у који су осим генералног директора укључени и још неки његови сарадници. Директорица није хтјела ( смјела!) да потврди непобитну чињеницу да сам радио новинарске и уредничке послове и намјерно и погрешно ме је упутила на службу људских ресурса. Наравно обратио сам се служби њудских ресурса и добио одговор да они не воде евиденцију о новинарским ангажманима нити о емисијама, а ни о прилозима.! Такође је недопустиво да пред Основним судом у Бањалуци у случају моје тужбе против РТРС-а ,пуномоћник генералног директора РТРС-а Зора Мркић тврди да ПИО није хтио да прихвати уплату доприноса и да повеже стаж. Да је то још једна неистина и непобитан мобинг потврђује и моја преписка са Фондом ПИО од кога сам затражио да децидно одговоре зашто ми са 21.03.2007.године нису уплаћени доприноси и зашто ми није повезан стаж у складу са инспекцијским рјешењем и исплаћеним платама из 2005-е године.

Разна шиканирања сам доживио и зато што сам се учланио у Синдикалну организацију РТРС-а, која није по вољи господина Давидовића. Он се мијешао и у послове синдикалног организовања, који нису у његовој надлежности. Практично је прекршио низ конвенција о синдикалном организовању на шта је више пута усмено, али и писмено упозорен.

Давидовић је показао симпатије према Независном синдикату, против чијег руководства је поднесена кривична пријава.

Особе из руководство тог синдиката директор је поставио на руководећа мјеста у РТРС-у, а на захтјеве радника да се испитају озбиљни наводи из кривичне пријаве о великим малверзацијама и набавкама ХТЗ опреме, он се оглушио.

За господина Давидовића, ја не постојим, што је једноставно провјерити и на Web страници РТРС-а гдје у Организацији и структури, само моје име није наведено као савјетника у Кабинету ген. директора. Моје име се не може прочитати, као да нисам радник ове медијске куће (достављам извод са сајта,а можете и Ви сами прочитати на адреси www.rtrs.tv).

Дана 02.04.2005.године, први радни дан након поновног именовања господина Давидовића на позицију генералног директора РТРС-а, упућен ми је допис да се изјасним о мом наводном агресивном понашању према тимском асистенту госпођи Марини Нинковић. Тај допис са измишљеним, непостојећим догађајем послан је на 7 адреса, односно мојим колегиницама и колегама у маркетингу. То је још један у низу МОБИНГ потеза ген.директора РТРС-а, који и на тај начин жели да ме деградира и представи код радних колега у негативном свјетлу. Наравно, као легалиста одговорио сам да је агресивност неспојива са мојим именом и да такав догађај не постоји. Колико ми је познато и моје колеге су са великим чуђењем примиле такава један допис јер им нешто такво слично није познато. Овдје је врло битно додати да сам дана 30.03.2007.године на интервјуу за избор генералног директора, као један од три кандидата који су ушли у ужи избор, упознао Управни одбор да ми се из кабинета посредно упућују пријетеће поруке да ми након поновног избора господина Давидовића слиједи скори отказ. Наводни мој гријех је апликација на конкурс за избор генералног директора РТРС-а.

Има још примјера, али мислим да је и ово превише.

Послије свега јасно је да је угрожено моје право на рад, изложен сам дискриминацији, заустављено је моје напредовање, потпуно сам изолован и удаљен са екрана и из јавног живота. Пријети ми се, измишљају агресивне сцене, извргавам се руглу и стављам у непримјерене и непријатне позиције. Све ове године, без обзира на моју унутрашњу снагу и жељу да се борим за моја права, без обзира на превелику стрпљивост, толеранцију, трпљење и самоконтролу оставиле су несагледиве посљедице и на моје здравлје. Стрес је нешто што ријетко чији организам може да толерише. Тако, као посљедица стреса, триглицериди су ми константно увећани, са повременим критичним скоковима, што представлја реалну претнју за живот.

На крају молим Вас да заштитите моја људска права, која су неспорно угрожена. Ја још вјерујем у институције државе и зато се обраћам и молим забрзу реакцију. Мислим да је то не само у мом интересу већ и у интересу и других радника чија су права такође погажена, али првенствено у интересу стварања напредног демократског друштва и истинског Јавног сервиса свих грађана.

Да ли се може толерисати да на челу Јавног сервиса, који финансирају сви грађани, буде менаџер, који не поштује законе, не поштује институције ове земље и њихове одлуке ,не поштује одлуке надлежног Управног одбора, исплаћује плате а не плаћа доприносе, односно намјерно не повезује стаж својим жртвама, не обезбјеђује савјетнику ни минималне услове рада, константно га излаже психичком малтретирању игноришући га и не додјељујући му радне задатке, крши европске конвенције о праву на одбрану, о синдикалном удруживању и многе друге, врши стравичан и очигледни мобинг, отворено пријети, измишља, пише лажне кривичне пријаве и отказе у које упреже комплетну правну и друге службе РТРС-а.

Цијели систем је подредио свом приватном интересу.

Уз документацију коју сам доставио надлежнима мислим да је све јасно и да овакво понашање генералног директора РТРС-а Драгана Давидовића не смије остати некажњено и сакривено од јавности, која плаћа тај сервис кроз законску обавезу РТВ таксе.

Ведран Шкоро

8. Slučaj Anice Ramić iz Trebinja ( Objavljeno u „STAV“-u 23.2.2009.)

Početkom 2007. godine načelnik opštine Trebinje Dobroslav Ćuk imenuje svog komšiju i zemljaka Dragana Kovača za direktora Doma zdravlja u Trebinju. Kovač, specijalista urgentne medicine je sa prvim granatama koje su pale po Trebinju pobjegao u Podgoricu i ostavio svoje Trebinjce kada im je kao ljekar hitne pomoći bio najpotrebniji. Podgoricu napušta kad su tamo otpočela bombardovanja i vraća se u tada već sigurno Trebinje! Rado uzima fotelju i otpočinje terorom. Svoju moć iskazuje oslobađajući se konkurencije, pa iz igre izbacuje Anicu Ramić, koja je prije njega počela sprovoditi reformu, oformila porodične timove, sprovela edukaciju osoblja, a i sama se edukovala u struci do VSS/menadžera u zdravstvu. Niko od zaposlenih u Domu zdravlja nije pravio opstrukciju reformi u zdravstvu, već naprotiv- svi su već prošli edukaciju, stekli sertifikate za porodičnu medicinu, osim budućeg menadžera direktora, kome će po povratku sa dezerterske avanture omogućiti da paradno umaršira u direktorsku fotelju i oformi štab svojih poslušnika .A onda, čim je dobio naredbu ( i podršku) „odozgo“, na krilima moći kreće u akciju čišćenja nepodobnih, a naročito onih koji bi mu mogli predstavljati smetnju. U suštini svega stoji srebroljublje i moć, što se može provjeriti uvidom u platni spisak i imovinsku karticu. Zaposleni radnici i intelektualci postaju stvari i brojke, a ne ličnosti sa imenom i prezimenom, sa svojim vrijednostima i dostojanstvom. On počinje da sije strah i neizvjesnost među svoje „podanike“, moderne robove. Radnici su u kontinuiranom mobing stresu zbog stalne neizvjesnosti, a neizvjesnost rađa beznađe, a beznađe vodi u depresiju, a depresija je unutrašnja pobuna koja vodi u delikvenciju ili narkomaniju ili ubistvo ili samoubistvo. Posljedice toga svega su porodične tragedije, socijalna agonija i urušavanje društveno-političkog poretka.

Odmah nakon sjedanja u fotelju, Kovač se okružio se svojim rođacima i poslušnicima, kako bi mogao raditi što god hoće, a oni su mu bili podrška i čuvali njegovu kožu, dok je on drugima „gulio kožu“!

Prva osoba koja je bila na redu za guljenje kože bila je Anica Ramić iz razloga što je ona imala certifikat za menadžera u zdravstvu, a on nije, pa se bojao njene konkurencije! Tim više što je ona učila za menadžera, što je upisala specijalizaciju, što ima 5 godina edukacije iz oblasti mentalnog zdravlja- tj. sve što on nema. Njemu takva osoba može samo da smeta i da ga ugrožava, pa je odlučio da je ukloni! Kako? Pa mobing je najefikasnija metoda!

Ramićeva se žalila na sve strane i tražila zakonsku zaštitu od terora na radnom mjestu. Ali, ništa nije pomoglo jer je on upravljao i sudom i tužilaštvom, a sudija Ivković ( koju je i od prije poznata kao nesavjesna, nestručna i podložna pritiscima– vidi slučaj dr Božidara Radanovića ) . I sve se to dešava uz bladoslov načelnika opštine Trebinje Dobrodslava Ćuka- SNSD-ovca!

Ali, Kovaču nije bilo dovoljno što je uništio karijeru Ramićevoj koja ima brojna priznanja za izuzetno angažovanje u zdravstvu, nego se okomio i na njenu imovinu! Ona je morala čak da proda kuću da bi sebi i svojoj djeci obezbjedila egzistenciju. A onda je Kovač saznao da ona ima i garažu koju je naslijedila od svoje majke, pa joj je valjalo i to oteti!

Zbog svega ovoga Ramićeva se obratila i tužilaštvu, ali je moć Kovača preko okružnog tužioca Obrada Rajčevića kom je zaposlio kćerku, dosezala i do ove institucije. Međutim, Ramićeva je to znala i zatražila kod glavnog javnog tužioca izuzeće ovog tužioca i dobila ga !

Do sada je Kovaču sve išlo kao po loju, ali od sad Kovač ima veliki problem: kako pobiti dokaze da je izvršio krivično djelo, da nije ispoštovao Posebni kolektivni ugovor, da je Ramićki zakidao na plati, da je vršio psihoteror ( mobing) nad njom i pri tom još besramno obmanjivao sud i sve druge organizacije koje su se uključile u ovaj slučaj ( Ministarstvi rada, Gender Centar, Helsinški komitet i dr.)? Ako tužilaštvo i sud budu radili svoj posao profesionalno, odgovorno i savjesno, bez da podlegnu ikakvim pritiscima vladajuće vrhuške i Kovača ( a ne kao sudija Vesna Ivković), Kovaču se crno piše. A ako ne budu- ima Strazbur! A da bi se obezbijedio takav rad pravosuđa, Ramićeva će najprije prijaviti sudiju Vesnu Ivković Visokom sudskom i tužilačkom vijeću BH. Zaista, već je krajnje vrijeme da se ta osoba skloni sa funkcije kojoj nije dorasla ni moralno ni profesionalno!

9. Slučaj dr Dušanke (Ajduković) Stojanović

Moja sadašnja pozicija je zvanje redovnog profesora na Univerzitetu u Banja Luci. Izvodim i dalje nastavu ( bez obzira na sve opstrukcije i podmetanja) na nekoliko fakulteta: Tehnološki fakultet Banja Luka, Arhitektonsko-građevinski fakultet Banja Luka i Rudarski fakultet Prijedor, zahvaljujući prvenstveno činjenici da je računarstvo u ekspanziji, a „oni” su opstrukcijama onemogućili da se formira dovoljan broj stručnjaka za ovu oblast. Regularno ( za razliku od mnogih na Univerzitetu!) sam postigla sve što danas imam, ali na tom putu bilo je velike muke i patnje. Smatram da je razlog za teror nadamnom moj ulazak u ovu struku, zaposlenje na Elektrotehničkom fakultetu (ETF) u Banja Luci, rukovodstvo ETFa i neke kolege koje nisu mogle da se pomire sa mojim napredovanjem u struci, tim više što sam žena, a postigla sam više nego oni!

Priču ću započeti iz vremena kada sam prvo radno mjesto dobila kao asistent na Elektrotehničkom fakultetu u Banja Luci. Na tom Fakultetu sam asistirala na velikom broju ( šest!) različitih predmeta, što je bilo veoma teško i naporno. To je bilo teško i izdržavati, a kamoli još baviti se naukom i misliti na svoje napredovanje u struci. Smatram da je u tome veliku grešku pravilo rukovodstvo ETF-a, jer nije mislilo na budućnost Fakulteta. Asistenti su bili pretvoreni u „robove” koji su morali samo u nastavu, a od našeg napredovanja u nauci sve je bilo na mrtvoj tački. Već tada sam shvatila da se to radi namjerno i da mi u napredovanju neće pomoći niko na Fakultetu, već mi oni samo odmažu i opstruiraju me. Zato sam sama krenula na put učenja i napredovanja, ali uvijek u strahu šta će mi „servirati” na Fakultetu, zbog čega sam sve što sam radila i postizala morala kriti od rukovodstva ETFa! Tako, kada sam magistrirala u Zagrebu, mnogi su se iznenadili i upitali: jeli to moguće, a kada su se uvjerili da jeste, onda su na razne najmalicioznije načine počeli osporavati moju diplomu magistra. Ni na to se nisam obazirala, pa sam nastavila u svom stilu sa učenjem i napredovanje. A kada sam na Elektrotehnički fakultet u Banja Luci donijela diplomu doktora elektrotehničkih nauka svi su bili u šoku, jer nisu mogli vjerovati da sam ja uspjela bez obzira na sva njihova ometanja. Neki od mojih kolega su tada tvrdili da LAŽEM, što ni tada nisam htjela da primam k srcu, već sam prepustila sve njima da se sami uvjere u istinitost.

Najveći moji probemi započinju kada sam trebala da dobijem prvo univerzitetsko zvanje – zvanje docenta na predmetu DIGITALNA TEHNIKA na kom sam asistirala deset godina. Po svim propisima i pravilima to me sljedovalo, ali tada na scenu stupa dr Branko Dokić koji je u to vrijeme bio predmetni nastavnik za pomenuti predmet i dekan. Osporio je moje napredovanje uz obrazloženje da sam ja „dobila doktorat u Zagrebu zato što me tamo profesori poznaju (!)” i izabrao je za docenta na tom predmetu svog asistenta Zlatka Bundala koji na tom predmetu do tada nije asistirao ni dana, a koji je lično od Dokićadobio zvanje doktora nauka, što je Dokić jednom prilikom priznao pred novinarima, kajući se za to, jer mu je Zlatko navodno kasnije otkazao poslušnost!

U to vrijeme po prvi put sam osjetila mobing ( mada se to tada još nije tako nazivalo) koji se ogledao u omalovažavanju, podrugivanju, nevjerovanju, osporovanju, pa sve do situacije da sam bila prisiljena da napustim fakultet i kruh potražim na drugom fakultetu.

Zbog toga sam prije dvadesetak godina prešla na Tehnološki fakultet u Banja Luci i tu i danas radim na katedri za računarsku i informacionu tehnologiju kao redovni profesor. I pri mom prelasku na Tehnološki fakultet bilo je pritisaka da ni na taj Fakultet ne budem primljen i to ponovo od strane dr Branka Dokića. Kada sam tih godina razmišljala da li da pređem na Tehnološki fakultet, tadašnji dekan TF-a prof. dr Mirko Kuleša me posavjetovao: „Pređite na naš Fakultet, formirajte svoju katedru i rješite se Elektrotehničkog fakulteta sa kojeg za Vas dolaze samo negativne stvari. Nisu vam nakonjeni na tom Fakultetu i rade vam o glavi. Sačuvajte svoju glavu, živite za svoju porodicu, jer se ne možete boriti sa onim na Elektrotehničkom fakultetu. Vaša otežavajuća okolnost je što ste žena na tom fakultetu, za koji oni smatraju da pripada samo njima kao muškarcima, te Vas samo potcjenjuju i osporavaju. Niste Vi sami. Zna se na tom fakultetu šta se radi i drugima ako nisu „igrači” određenog klana. A pošto ste vi samostalni igrač, nemate zaštitu i uporište, povucite se sa tog Fakulteta i nastavite svoje dalje napredovanje na Tehnološkom fakultetu.”

Poslušala sam prof. Kuleša i promjenila radnu sredinu. Ali ni to nije bilo dovoljno da se smire duhovi na Elektrotehničkom fakultetu. Osjetila sam i dalje njihovo neumjesne, nekorektno i krajnje zlonamjerno podmetanje, ogovaranje, i dr. Bez obzira na to, ipak je dobro što sam dozvolila da me otjeraju sa ETFa, jer moja kolegica dr Radojka Praštalo to nije dozvolila, pa ni do danas tamo nije dobila zvanja koja je svojim radom zaslužila, bez obzira što ima pozitivan referat komisije. Dokić je dezavuisao referat od komisije koju je sam određivao, i to sa potpuno suprotnim obrazloženjem nego u mom slučaju. Kod mene je na Vijeću ustvrdio da je komisija meni potpisala zato što me pozna, a kod dr Praštalo je ustvrdio da je komsija njoj potpisala zato što je ne pozna! Toliko o Dokićevoj „dosljednosti”!

Takođe, navešću iz tog vremeno još jedan karakterističan vid mobinga i pritisaka na mene. To je vrijeme kada je na našim prostorima uveliko počeo rat (godine 1992-94), pa su se tada mnogi istjerivali iz stanova. U većini slučajeva su to bili naši sugrađani muslimani i Hrvati. Međutim, mene je i to zadesilo jer je tadašnji dekan, ponovo dr Branko Dokić, vršio pritisak na mene iako sam uveliko bila na drugom fakultetu i nisam mu ničim smetala. Opet je pokušao svojim uhodanim metodama – prisilom, podcjenjivanje, spletkarenjem, napadom bez razloga i sl. Lično me je pozvao i tražio da napustim stan na koji sam imala već deset godina stanarsko pravo, da bi moj stan ustupio svom asistentu Cumbi Zoranu. Tada sam shvatila da ETF-om Banja Luka vlada jedan čovjek, B. Dokić i klika oko njega, te da je bolje što sam otišla sa tog Fakulteta, da je najbolje da sa njima nemam nikakvih dodirnih tačaka. Slučaj oko stana sam rješila preko svog advokata. Napominjem da je isti taj B.Dokić, kao dekan, izbacio u toku rata iz stanova mnoge muslimane i Hrvate, ali se zna da su ti izbačeni ljudi ponovo vraćeni u svoje stanove. Možete onda zamisliti koje sulude ideje je imao B. Dokić i u vezi mene, a i svih postupaka koje je samovoljno poduzimao kao dekan ETF-a! A kao takav je već 15 godina u politici! Zato i srljamo u propast kud je, zahvaljujući prvenstveno njemu, dospio i ETF!

Po dolasku na Tehnološki fakultet za mnom je došla i sva priča sa ETF-a. U novu sredinu, zbog toga, nisam najbolje primljena i osjetila sam opet suzdržanost većine kolega i izvjesno omalovažavanje mene kao ličnosti. Tako sam u daljim zvanjima koja sam dobila na Univerzitetu u Banja Luci (sad na Tehnološkom fakultetu) doživjela istu onu situaciju koja me je ispratila sa ETF-a. Tako mi mnogi nisu vjerovali na mojoj naučnoj referenci, pa se dogodila situacija da sam bila za neke radove i optužena za plagijat. Ta kuhinja je ponovo došla sa ETF-a, pa sam ja morala u ratu, preko Crvenog Krsta iz Zagreba tražiti orginale mojih radova (što sam bez obzira na ratno stanje uspjela dobiti) i na taj način dokazati svoju vrijednost i orginalnost moga rada. Poslije su mi mnoge kolege uputile izvinjenje za sve učinjeno, ali je to ostavilo traga na meni jer sa bila pod pritiskom a moj ugled uvijek pod znakom pitanja- pa to je kontinualni mobing nadamnom! Pitam se sada zašto i kome sam ja toliko smetala?

Na kraju ću spomenuti i najveće razočarenje koje sam doživjela na radnom mjestu. Sa studentima radim 32 godine i nikada do sada nisam imala problema sa njima. Ali desilo se to da me je grupa od 4 studenta ( zbog nemogućnosti da kod mene polože “na lijepe oči”) stavila na javni “sud srama”! Bez ikakvih čvrsti argumenata i utvrđivanja istine, dekan TF Jelena Škundrić je pokrenula disciplinski postupak u vezi mog navodnog uzimanja novca od studenata za instrukcije. Navodno sam studente time ucjenjivala da plate instrukcije kod mene pa da ih onda pustim na ispitu!? Disciplinski postupak, koji je vođen protiv mene, nikad nije ni okončan, niti se pokušalo išta dokazati, sem što je dekan Jelena Škundrić u to sve uključila televiziju i javna glasila! Međutim, bez obzira i na ovu ujudurmu, za koju nisam baš sigurna da nije također inicirana sa ETF-a preko Jelene Škundrić, i dalje sam ostala profesor na Univerzitetu kojem se nije vjerovalo, a vjerovalo se grupi studenata koji i nisu nikada dokazali kada, gdje i kako sam ja to radila. Da situacija bude još apsurdnija ja sam optužena za nešto što nisam mogla uraditi ni teoretski! Naime, tada kada se sve to oko instrukcija i navodnog naplaćivanja časova “događalo”, ja nisam bila fizički prisutna u Banja Luci! Bila sam u Beogradu na jednom od naučnih skupova na kojima često učestvujem. Baš u vrijeme svih ovih “dešavanja” oko mene ja sam iz Srbije donijela prestižnu prvu nagradu za naučnoistraživački rad. Bila sam pozvana za uručivanje nagrade, a u Banja Luci na Tehnološkom fakultetu podnosi se prijava studenata protiv mene! Kada su se kockice počele slagati, kada je istina došla na vidjelo, pokrenuti disciplinski postupk nikad se nije ni okončao, a ja sam preživjela još jedan u nizu stravičnih mobing-udaraca.

Zbog svega toga što proživljavam u kontinuitetu od navedenih mobera, trpim posljedice koje su se odrazile najviše na moje zdravlje, moj ugled i na moju porodicu.

Pitam se zašto sve to baš meni dešava? Poslije svega ovoga tužila sam Tehnološki fakultet za sve učinjeno: za srozavanje mog ugleda, moje ličnosti, mog zdravlja i digniteta profesora. Proces na Sudu u Banja Luci je u toku i nadam se da će pravda pobjediti, ako moć mojih mobera ne dopire i do pravosudnih institucija. Tužbi sam priložila i pismo koje su studenti Tehnološkog fakulteta u Banja Luci (sadašnja II, III, IV,V godina ) i studenti Rudarskog odsjeka u Prijedoru samoinicijativno uputili rektoru banjalučkog Univerziteta kao i javnim glasilima koja su bila uključena u hajku protiv mene, a kojim oni demanuju sve negativnosti iznesene o meni.

10. Slučaj dr Dragoljuba Stojanova

Dr Dragoljub Stojanov

Ekonomski fakultet Rijeka

 

Najugledniji i najpoznatiji BH ( i šire) makroekonomist Dr Dragoljub Stojanov je nakon mnogobrojnih pokušaja da usmjeri BH u pravom smjeru, morao da odustane i da ode. Sada je redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Rijeci i gostujući na PIM univerzitetu u Banjaluci. On kaže:

Sarajevo sam napustio zbog dekana i grupe ljudi s Ekonomskog fakulteta u Sarajevu koji su me protekle dvije godine neprestano šikanirali. Sve je počelo prije nekoliko godina, kada sam sadašnjem dekanu bio protukandidat na izborima za dekana Ekonomskog fakulteta. Kad je on izabran, počeo mi je oduzimati jedan po jedan angažman, uništavajući sve što sam uradio. Moram napomenuti da se ne radi ni o kakvim angažmanima koji su u suprotnosti sa pravilima rada na fakultetu. Jednostavno su me htjeli uništiti. Govorim o dekanu i nekolicini ljudi koji ga podržavaju. To je više nego očigledno, jer sam sve te poslove radio uz saglasnost ranijeg Upravnog odbora Fakulteta. Očigledno je da sam nekim strukturama u Sarajevu smetao. Bio sam premijer u Alternativnoj vladi. Mi smo pokazivali kako bi vlada u BH trebalo da radi i kako bi BH kao zemlja trebala da izgleda. To je jedna dobra ideja, ali nije podržana na pravi način, jer nije dobila podršku bošnjačkih stranaka, a trebalo je da dobije, jer je njima najviše odgovarao taj koncept. Siguran sam da sam zbog toga nekom smetao. Pogotovo sam im zasmetao kad se moje ime pojavilo u vezi sa kombinacijama za vrlo visoku dužnost u vladi ( Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa). Ja sam u užasnoj situaciji. Napustio sam grad u kom sam decenijma živio. Na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu sam radio od 1969., a otjerali su me ljudi koji su došli 1997. ili 1998. Šikaniranja i diskriminaciju ( mobing!) više nisam mogao trpjeti. Pa ja sam jedan od najboljih ekonomskih stručnjaja u BH!“

Dakle, otjerali su jednog izuzetnog stručnjaka za makroekonomiju kakav je dr Stojanov! Pa čemu se onda možemo nadati od onih koji su ostali, a koji mu nisu ni do koljena!?

11. Slučaj Dragane Jovanović (VS)

Pjesniče znaš li svoj dug? Znam!

Poema je posvećena radnici „Pošta Srpske“ Dragani Jovanović koja je provela 24 godine radeći na poslovima i radnim zadacima kontrolora i upravnika po jedinicama poštanske mreže. Rođena je 1959, a umrla 11.12.2009. godine od karcinoma. Dragana je svoju bolest nosila zajedno sa progonom nadređenih (mobinga), da bi se zadnja faza njene bolesti poklopila sa njenim protjerivanjem do- izvršioca poštanskih usluga na šalteru! Tako su se mobing i bolest međusobno ispreplitali, pothranjujući jedno drugo.

Nebo je plakalo,

Bila je sahrana

Bog je pomogao,

nebo je plakalo,

snijeg je padao,

bila je sahrana.

Bez riječi hvala,

bez ljudskog pozdrava,

od prljavog mobinga

spašena je Dragana.

U krevetu bolna ležiš,

dželati presudu zlu spremaju,

o Bože, znaju li pagani što rade?

Znaju li izrodi da Dragani bolnu dušu vade,

zapomažu, sikću ljudi, prijatelji,

povucite presudu izrodi,

budite ljudi, sklonite vješala,

umire Dragana.

Bog je pomogao.

Nebo je plakalo,

snijeg je padao,

bila je sahrana.

Iz apokalipse zla, gada

otišla je s ovog svijeta

dobar čovjek, naša Dragana.

Banjaluka, 14.12.2009. Petrović Đorđija

12. Slučaj Danke Damjanović (VSS)

 

Sve je počelo uskoro nakon imenovanja Ljiljane Labović-Marinković na mjesto direktora Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske, u aprilu 2002. godine. Pozvala me je u kancelariju radi dogovora oko neke od izložbi koje bi trebalo da se realizuju u Muzeju. Odjednom, ničim izazvana, u kancelariju je ušla Jovanka Stevanović tada računovođa, a sada njena sekretarica, i odmah je nasrnula na mene. Labović-Marinković ništa nije poduzela da spriječi Stevanovicevu u namjeri da me tuče. U takvoj namjeri Stevanovićevu je spriječila Dragojla Stojaković, takođe prisutna u kancelariji. Kada je stigla policija, pitali su Stevanovićevu za razloge takovog njenog ponašanja. Odgovorila je kratko-“Zato što me je pogledala!”

Labović-Marinković mi tada naređuje, po nagovoru Jovanke Stevanović, da pri svakom sljedećem ulasku u njenu kancelariju koristim druga vrata kako ne bih uznemiravala Stevanovićevu. Pristala sam na to iz samo jednog razloga- da ne bih bila povod nesuglasicama u kući.

Međutim, bez obzira na to, uskoro mi je nametnut “sindrom praznog stola”, što danas prepoznajem kao najbrutalniji mobing, s obzirom da mi je bilo uskraćeno da radim svoj posao. O razlozima me niko nije obavijestio. Uskoro, 31. decembra 2004, Labović-Marinković mi dostavlja zahtjev u kome traži izvještaj o mom radu u Muzeju za 2004. godinu. Iscrpno sam, na tri stranice, obrazložila čime sam se bavila tokom te godine. Bez obzira na činjenicu da me je lišila mogućnosti da bilo šta radim, Labović-Marinković mi šalje pisanu opomenu u kojoj stoji da će mi, ukoliko nastavim da ne izvršavam svoje obaveze, biti otkazan ugovor o radu.

Nedugo zatim, u proljeće 2005. godine, Labović-Marinković me poziva u svoju kancelariju s namjerom, kako sam tada naivno povjerovala, da mi da priliku da radim neki od projekata Muzeja. Ali, vrlo brzo sam shvatila da je u pitanju samo njena prljava igra. Naime, s obzirom da sam predložila izložbu skulptura iz fundusa Muzeja, izložbu ne samo neobično zanimljivu nego i izložbu kakva odgovara ovoj vrsti Muzeja, bilo mi je neophodno da imam pristup materijalu, skulpturi, pohranjenoj u depou. Bez ikakvog obrazloženja, Labović-Marinković mi je uskratila takvu mogućnost. Projekat nije realizovan, a krivac za to, naravno, bila sam ja.

Reagovala sam tek 4. jula 2005. godine, kada sam se obratila Obudsmanu za ljudska prava Republike Srpske u Banja Luci. Molila sam da mi se pomogne, da mi se da neosnovano uskraćeno pravo na rad. Nažalost, ombudsman nije odradio posao za koji je plaćen. Nakon toga obraćala sam se za pomoć još Draganu Čaviću, predsjedniku Republike Srpske, Peri Bukejloviću, predsjedniku Vlade Republike Srpske, Sindikatu obrazovanja i kulture, Ministarstvu za izbjegla i raseljena lica pri Vladi Republike Srpske i Helsinškom parlamentu građana. Nažalost, nikog od njih nije bilo briga što se dešava u državi kojom oni vladaju, isto kao ni ombudsmana!

Poslije svega, Labović-Marinković mi 13. septembra 2005. dostavlja Ugovor o radu na neodređeno vrijeme i raspoređuje me na mjesto kustosa za izložbeno-izdavačku djelatnost.

Umjesto da mene uključuje u projekte, Labović-Marinković mešetari sa ljudima sa strane (Vidosavom Grandić iz Banja Luke i Dunjom Blažević i Melihom Husedzinović iz Sarajeva), i namješta im pozamašne honorare te tako rasipa budžetski novac.

Nakon svih tih poniženja i nereagovanja onih kojima sam se obraćala za pomoć, kao raseljeno lice obratila sam se gospodinu Omeru Brankoviću, ministru za izbjegla i raseljena lica, koji je jedini pokazao razumjevanje za moje probleme. Poslije njegove intervencije dobila sam, u decembru 2005, da radim izložbu Vese Sovilja, a zatim i Izložbu Sovilja-oca i njegovih trojice sinova umjetnika. Kako je izložba bila značajan događaj, ne samo kod nas, nego su je pohvalile i kolege iz zemalja u okruženju, umjesto da Labović-Marinković to imponuje kao direktoru, njoj je to zasmetalo. Iskoristila je prvu priliku, sesiju, upriličenu u Muzeju povodom trideset i pet godina postojanja Galerije, na kojoj su učestvovale kolege iz svih bivših republika, gdje me je natjerala da budem prisutna kako bi me ponižavala i dozvolila da me jedna od njenih prijateljica, već pomenuta Dunja Blažević, napada i da viče na mene pred kolegama.

Sljedeća izložba, ona vajara Boška Kućanskog, održana februara-marta 2007. godine, bila je samo još jedno moje ružno iskustvo sa zlonamjernom Labović-Marinković. Htjela sam da i ova izložba bude uspješna, jedna od uspješnijih ikada održanih u prostoru Muzeja. O tome svjedoči i činjenica da je tokom njenog trajanja izložbu posjetilo i pet ambasadora, među njima i američki. Ponovo sam, ni kriva ni dužna, postala meta zle naravi Labović-Marinković. Umjesto Dunje, sada Labović-Marinković pomoć nalazi kod, takođe već pomenute, Vidosave Grandić, predsjednice Upravnog odbora Muzeja od 2002. godine. Inače, sastav Upravnog odbora Muzeja nije mijenjan od te godine, a što se tiče institucije Stručnog kolegiuma, Labović-Marinković ga je gotovo ugasila. Dan ili dva pred zatvaranje izložbe Boška Kućanskog u Banja Luci, Labović-Marinković me poziva telefonom, saopštava mi da ja sa izložbom Boška Kućanskog nemam ništa, da je njen organizator Muzej, autor izložbe vajar Kućanski i da će izložbu dalje da vodi Vidosava Grandić. Tako je i bilo. Moja izložba Boška Kućanskog podijeljena je na dva dijela i prvi je otvoren u Prijedoru 22. marta, a kroz neki dan, njen drugi dio, u Brčkom.

Razumije se da sam se odmah, 26. marta, obratila ministru Antonu Kasipoviću i tražila da nešto učini po ovom pitanju. A on, kao i obično kada Labović-Marinković griješi, nije reagovao.

Obratila sam se za razumijevanje i predsjednici Sindikata, gospođi Ranki Mišić. Ona je odmah reagovala. U Glasu Srpske od 9. oktobra 2007. godine potvrdila je da je u institucijama Republike Srpske prisutan mobing, apostrofirajući takav slučaj u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske.

Obratila sam se i Republičkoj inspekciji rada. Umjesto realnog sagledavanja situacije, konsultovanja i konstatovanja činjenica, dvije inspektorke su svoj posao obavile, zaključak donijele u kancelariji Labović-Marinković. Uskoro je stiglo, za mene očekivano, pisano mišljenje inspektorki, u kome se kaže da je odnos Labović-Marinković prema zaposlenim, pa i prema meni, korektan (!!??), da je u vezi sa uslovima u kojima radim sve u redu i da sam im se obraćala bez ikakvog razloga!

Ali, inspektorke ne znaju i ne moraju da znaju, međutim, Labović-Marinković, po struci pravnik ali veoma ambiciozna da bude i ostane doživotni direktor Muzeja, trebalo je da kaže njena prijateljica i stručna saradnica- Vidosava Grandić da izložba Boška Kućanskog do danas, 18. maja 2010. godine, još nije završena! Po kodeksu struke, izložba je završena tek onda kada umjetnik i kustos izložbe, u pisanoj formi, izvrše primopredaju eksponata. A kako to još nije učinjeno izložba akademskog vajara Boška Kućanskog u Muzeju savremene umjetnosti u Banja Luci traje već pune tri godine. I još nešto. Ukoliko se desi da neki od radova, skulptura, slika ili crteža Boška Kućanskog budu u međuvremenu oštećeni ili se zagube na bilo koji način, nadoknadu za to plaća Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske.

Iz ovoga slijedi logičan zaključak- Ljiljana Labović-Marinković ni po kojem osnovu, najmanje po onom stručnom, nije kvalifikovana da sjedi na mjestu direktora Muzeja. U prilog ovome trebalo bi da se doda i pismo gospodina Vojislava Gligorića iz Banja Luke, objavljeno u elektronskom izdanju Nezavisnih novina 3. jula 2007. godine. Gospodin Gligorić govori o ponašanju, tačnije zlostavljanju radnika Narodnog pozorišta Republike Srpske u vrijeme kada je ona tamo obavljala dužnost direktora. A takve prakse, valjda je sad svima jasno, ona se ne odriče.

Mnogi, nažalost ili na njihovu sreću, više ne moraju da trpe svakodnevna poniženja Labović-Marinković. Jedna od njih je i Lenka Ljevak, koja je “zaslugom” Labović-Marinković teško bolesna i penzionisana. U jednom pismu ona mi o Labović-Marinković piše sljedeće:” Danče, …. Imam koncept kako da Labudicu (tako su Lenka i mnogi drugi zvali Ljiljanu Labović-Marinković) je… na visoko civilizovani način. Ona ako ne bude pametna će otići u tri pi… materine ako joj njena stranka ne obezbijedi alternativu. Imam noćne more zbog nje, pa sam cijelu noć razmišljala….”

Ohrabrena ćutanjem, posebno Antona Kasipovića ( koji je kao “sveta vodica”- nit šteti nit koristi!), ali i materijalnom podrškom ministarstva na čijem čelu on sjedi, Labović- Marinković koristi ljeto 2007. godine da proputuje po svijetu, da se, kako piše u ovdašnjim novinama “stručno usavršava”. I tako je ona, sa samo jednim kustosom i PR-om Muzeja, obišla Novi Sad, Beograd, Grac, Beč, Kasel, Veneciju, Istambul, Strasbur.., a novac je, koliko je meni poznato, iz Ministarstva prebačen namjenski samo za putovanja kustosa muzeja! Ili se samo radilo o igri ministra i direktorice?

Obraćala sam se, zbog ukupne moje situacije, Gender centru Vlade Republike Srpske, iz kojeg me tek, poslije četiri mjeseca, 20. februara 2008. godine obavještavaju o obustavi postupka pošto su konsultovali Inspekciju rada, njihove nalaze u vezi sa mojim slučajem. Iz tog se vidi da je i Gender centar kao “sveta vodica”!

Iako za izložbu vajara Kućanskog nisam dobila ni jedan zadatak, 29. februara 2008. Ljiljana Labović-Marinković je došla u moju kancelariju, donijela dva primjeraka Ugovora o radu na neodređeno vrijeme, po kojem sam raspoređena, kao i u do tada važećem ugovoru, na mjesto kustosa za izložbeno-izdavačku djelatnost.

I pored toga, od tada do danas, nisam dobila da radim ni jedan projekat muzeja. Sve moje poslove obavljali su ona i njena, što sarajevska, što gradska, što muzejska družina. O vrsti i kvalitetu projekata realizovanih u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci rado bih govorila, ali u nekoj drugoj prilici. Takvu priliku priželjkujem posebno zbog razloga mog javnog odricanja od projekata ove kuće, iza kojih ne mogu da stanem kao odgovoran čovjek, profesionalac, kustos za izložbeno-izdavačku djelatnost Muzeja.

Da bi mi bilo kakav zadatak ipak dala i to samo da bi me njime mogla poniziti, Labović-Marinković mi aktom od 21. marta 2008. godine naređuje da do 10. maja izradim tekst o Muzeju savremene umjetnosti u Banja Luci za potrebe Enciklopedije Republike Srpske. Istim aktom obavezna sam da joj svakih sedam dana dostavim u “pisanoj formi” izvještaj o do tada izvršenim poslovima. To sam i činila. Kada sam 8. maja završila tekst, kurir mi je prenio njenu poruku- da joj tekst pošaljem internetom! Nisam pristala. Tekst joj je uručio kurir. O daljoj sudbini teksta ništa ne znam.

Lišena svih prava u Muzeju, sem prava da me Labović-Marinković zlostavlja uvijek kada to ona poželi, Labović-Marinković mi uskraćuje pravo na rad čak i onda kada me neko drugi angažuje da obavim poslove za koje sam kvalifikovana.

Kako sam odlukom Vlade Republike Srpske 18. avgusta 1998. godine imenovana za stalnog sudskog vještaka za procjenu umjetničkih djela, u martu 2008. godine sam pozvana u Osnovni sud u Banja Luci da vještačim Umjetničku zbirku Voje i Draginje Terzić u Banja Luci. Labović-Marinković mi je tada uputila niz pisanih prijetnji otkazom, a u jednom stoje razlozi takvog njenog ponašanja. Naime, i pored toga što sam joj dostavila Rješenje Vlade, ona je tvrdila da ja nisam mogla niti smjela da vještačim ovu Zbirku pošto je opština Banja Luka u komisiju za vještačenje zbirke imenovala nju i Vidosavu Grandić. Slijedila su i druga, što usmena, što pismena poniženja i kažnjavanja od strane Labović-Marinković.

Zatim sam, iz Banskog dvora, angažovana da realizujem izložbu Art kolonije Mrčevci i da je otvorim 20. marta 2008. godine u Laktašima. Kako je po zakonu određeno da se u ovakvim slučajevima traži saglasnost direktora, učinila sam to. Labović je odbila moju molbu. Isto je postupila kada je iz Banskog dvora, za sličan projekat, trebalo da mi isplate honorar od 100 konvertibilnih maraka, uz prethodno dostavljeno uvjerenje o zaposlenju. Takvo uvjerenje nisam još dobila!

Pismom sam se obratila i Miloradu Dodiku, ali pismo je stiglo u ruke Antona Kasipovića ( “Kadija te tuži, kadija ti sudi!”) Kasipović mi je odgovorio da nije nadležan za takve poslove i da je tužim sudu! Krasno! A što sam drugo i mogla očekivati od “svete vodice”?!

Na ovaj način podržana od strane Kasipovića, Labović-Marinković, razumije se, ne prestaje sa torturom. Pismom od 18. avgusta ona me upozorava da ukoliko se ne budem upisivala u “šihtericu” uslijediće otkaz. Nastavila sam, kao i do tada da se upisujem, iako se neki iz ove kuće pojave na poslu tek ukupno jedan mjesec u godini, ali ni onda se ne upisuju u “šihtericu”.

O njoj bliskim i apsolutno poslušnim u Muzeju Labović-Marinković veoma brine. Za razliku od mog radnog prostora, koji najprije liči na skladište starih i pokvarenih mašina (kompjutera), istrošenih i prljavih tepiha, pohabanih stolova i stolica, a sve to prekriveno centimetrima prašine i paučinom, njen i prostori njenih izabranih djeluju rezidencijalno. Umjesto ranijih ventilatora, Labović-Marinoković sebi i svojima uvodi klima-uređaje. Mislila sam da će biti moguće, u žarkim ljetnim danima, osjetiti se dejstvo klima uredjaja iz susjedne kancelarije i u mojoj kancelariji. Ali, nije bilo tako. Onog momenta kada ja otvorim vrata, kako bi malo života ušlo i kod mene, Nemanja Mićević, zaposlen nedavno kao dijete iz porodice njenih prijatelja, odmah zatvara vrata te kancelarije! Onda sam molila za ventilator. Naravno, nisam ga dobila. Danas desetak i više ventilatora ne služe nikome i ničemu-Labović-Marinković ih je uskladištila na dobro čuvan tavan.

Ovakvu, dobro mu poznatu Labović-Marinović, Anton Kasipović izvrdavanjem zakona, a u saradnji sa Sindikatom za kulturu, u martu ove godine, ponovo imenuje za direktora Muzeja!

U pismu od 21. aprila ove godine tražila sam od Labović-Marinković da mi dozvoli i izda rješenje za korištenje prošlogodišnjeg godišnjeg odmora, počevši od ponedeljka, 26. aprila. Rješenje je stiglo 27. aprila. Zakine me i naudi mi gdje god može!

Da Labović-Marinković nema namjeru da prestane sa zlostavljenjem govori i poslednji slučaj. Prije nekoliko dana na moje ime u Muzej je stiglo preporučeno pismo. Labović-Marinković ga je uzela, otvorila, pročitala i onda mi ga poslala po poštaru. Kada sam se inresovala u Glavnoj pošti kako je to moguće, rečeno mi je da oni u tom slučaju ne mogu ništa da urade, da je to pitanje njene lične kulture i kućnog vaspitanja. I još ponečeg, rekla bih!

Pitam se gdje je tu država koja nije u stanju da zaštiti svom građaninu ni pravo na nepovredivost poštanskih pisama, a kamoli da ga zaštiti od ovakvog brutalnog terora na radnom mjestu u jednoj od njenih institucija!

 

Danka Damjanović, s.r.

U Banja Luci, 18. maja 2010.

13. Slučaj Mire Makivić, dipl. pravnice

Mira Makivić je dobar pravnik. Baš zato nije poželjna na radnom mjestu na Univerzitetu u Banjaluci, jer se tu BAŠ NIŠTA ne radi u skladu sa pravnim propisima. Zbog toga je Univerzitet pao na tako niske grane i svakodnevno se otvaraju razni privatni fakulteti sa namjerom da ga takvog kakav jeste, potpuno istisnu! A sam Univerzitet i svu tu kvazielitu koja njime rukovodi stanovništvo doživljava kao parazite, s obzirom da dobijaju sredstva iz budžeta, a stanovništvu baš ništa ne daju zauzvrat. Upravo zbog njih i takvih Univerzitet nije postao partner vlasti ( jer nema što da ponudi u tom partnerstvu), a pogotovo nije postao zamajac napretka i razvoja kao što se od njega očekivalo. Zato nema novih radnih mjesta već se rapidno ukidaju i dosadašnja, a ljude se istjeruju na ulicu, potpuno nesvjesne toga čijom krvicom!

Mira je prethodno radila u Rektoratu Univerziteta u Banjoj Luci i nikad nije imala problema na poslu jer je savjesno i profesionalno obavljala svoj posao. Međutim, otkako je došla na radno mjesto sekretara Akademije umjetnosti na Univerzitetu u Banjaluci, dekanica moberka Jelena Karišik je odmah otpočela teror nad njom, sa namjerom da je odatle istjera (!?). Koji su razlozi? Upravo oni koji su sastavni dio ličnosti Mire Makivić: profesionalnost, marljivost, odgovornost i strogo poštivanje zakonskih propisa. A što bi drugo u normalnoj sredini i trebalo da se očekuje od PRAVNIKA? Međutim, ovo nije normalna sredina, a ispostavilo se niti normalna država, pa se od pravnika očekuje upravo suprotno: da traži rupe u zakonu, da donosi protivzakonite odluke, da bude pokriće za kriminal dekana i sl. Mira Makivić to nije ni mogla ni htjela da radi, jer ona će biti pravnik i kad Jelena Karišik više ne bude dekanica! Zato je otpočeo stravičan mobing nad njom zbog čega joj se pogoršalo zdravstveno stanje i počela je da odlazi na bolovanja za što ranije nikad nije bilo potrebe.

Metode koje primjenjuje okrutna moberka mr. Jelena Karišik su prave OZNA-ovske, što pokazuje da je ona dobro savladala lekcije iz prethodnog totalitarnog režima i nije neumjesno zapitati se: Što će ona na odgovornoj funkciji u demokratskom sistemu (?!) sa takvim mentalnim sklopom? Ko ju je tamo postavio i kakav efekt rada od nje očekuje? Da rastjeruje kadar?

Naime, Jelena Katrišik bi daleko dogurala u OZNA-i ili kao kapo u logoru, jer za period od augusta 2009. do danas je ostvarila pozamašan moberski opus! Naime, Karišikova primjenjuje nad Mirom Makivić sljedeće monstruozne metode mobingovanja:

  • falsifikovanje stručnog rada sekretara pravnika (samoinicijativno mijenja odluke organa, falsifikuje datume, mijenja odluke suprotno Statutu, falsifikuje već potpisani i protokolisane zapisnike.. itd), iako je samo magistar slikarstva!

  • vrijeđa Miru Makivić i nipodaštava njeno pravničko znanje a glorifikuje svoje pravničko (!!??) „znanje“?!

  • falsifikuje Mirin potpis na protivzakonitim aktima koje je sama kreirala,

  • na sjednice NNVa dovodi „svog“ pravnika da bi on tumačio zakon kako njoj odgovara iako po službenoj dužnosti je Mira pravnik koji treba to da radi, a sve u namjeri da bi „dokazala“ kako Mira nije stručna i da je treba otjerati!

  • konstantno špijunira i uhodi Miru ( OZNA-ovski „maniri“), prisluškuje, prati njeno kretanje u namjeri da nađe neku „težu povredu radne dužnosti“ kako bi joj dala OTKAZ!

  • teroriše je „sindromom praznog stola“, koji je veoma omiljen kod najbrutalnijih mobera,

  • poštom joj dostavlja NEZAKONIT i ni na čemo zasnovan PRESTANAK RADNOG ODNOSA!

  • Itd.

Takav način rada i uznemiravanja na poslu Mira nije do sada NIKAD doživjela ni od koga osim od te magistre slikarstva koja ima POTPUNO POGREŠNE predodžbe o rukovođenju i koja vršenjem KRIVIČNIH DJELA želi da rukovodi Akademijom umjetnosti!

Nažalost, ostale rukovodne strukture na Univerzitetu ili neće ili ne smiju ili NE ZNAJU ništa drugo da urade osim da ćutke to sve tolerišu ili odobravaju! Kao posljedicu toga Mira je doživjela da joj je ona ZAKLJUČALA kancelariju, portirima zabranila da je puste da uđe i u kancelariju i na „slobodan“ Univerzitet, te joj poštom poslala nezakonitu odluku o PRESTANKU RADNOG ODNOSA!

Gdje su tu demokratija, ljudska prava i pravna država?

Nasilno zaključavanje kancelarije i onemogućavanje licu koje je u REGULARNOM radnom odnosu da dođe na svoje radno mjesto je jedan od najsvirepijih i najnecivilizovanijih oblika pravnog i fizičkog nasilja!

Sve ovo rektor dr Stanko Stanić mirno posmatra, odobrava i učestvuje u tome! Naime, rektor je na osnovu „rezultata“ uhođenja od strane Jelane Karišik, ne provjeravajući ni na koji način te „rezultate“, bez da je čuo „drugu stranu“ ( rimsko pravo!!??), bez stvarnog ovlaštenja, pokrenuo disciplinski postupak protiv Mire, iako je to trebala uraditi Jelena Karišik, ako je imala osnov. A ona, nemajući osnov za to, NAGOVORILA (!?) je njega da on to uradi i tako ga „prevela žednog preko vode“. Nije to nikakvo čudo, jer su ga i ranije neki već „prevodili“ (npr. sjetimo se afere sa dekanom Pravnog fakulteta i dr.) što je zaista žalosno za jednog rektora koji je već u 3. (tj. 1+2) mandatu! Umjesto da je razriješio dužnosti dekanicu koji krši zakon uzduž i popreko, koja mešetari i spletkari, koja rastjeruje kadar, za što ima nadležnost, on dozvoljava da bude uhvaćen u njenu mrežu intriga i da za nju „hvata zmije“ svojim rukama!? Nazdravlje!

Zaista, ovaj rektor, kao ni prethodni, nije razriješio NITI JEDAN JEDINI PROBLEM koji je naslijedio od svog prethodnika kao niti jedan koji se javio na Univerzitetu za vrijeme njegovih mandata, pa se problemi samo gomilaju a Univerzitet i visoko školstvo tonu i tonu…. A sa sobom povlače i čitavo društvo kom bi oni trebali biti avangarda i primjer za ugledavanje!

Mira se obratila za zaštitu svojih prava Inspekciji rada, ali je tamo ponovo doživjela razočarenje. Inspektor Kasagić ili nije znao ili nije smio ili nije htio da odradi posao za koji je plaćen! Naime, on je propustio utvrditi odlučne činjenice da je Mira Makivić bila na bolovanju u vrijeme kada joj je uručen dokument o prestanku radnog odnosa, DA SE JAVILA DA JE SPRIJEČENA DA BUDE PRISUTNA NA SASTANKU DISCIPLINSKE KOMISIJE, jer se BORILA ZA SVOJE ZDRAVLJE UGROŽENO TAKVIM INKRIMINISANIM RADNJAMA MOBERA, ali inspektor se olako opredjelio da svoj zapisnik zasnuje samo na činjenici da je Mira dobila pozive za sastanke, ne upuštajući se u ČINJENICU DA MIRA NIJE PRISUTNA NA SJEDNICI DISCIPLINSKE KOMISIJE jer je na BOLOVANJU I DA SE ZBOG TOGA MORA ODGODITI RASPRAVA, dok radnik bude zdravstveno i radno sposoban da se ODBRANI od nezakonitih optužbi. Inspektor Kasagić je postupio površno i propustio da utvrdi odlučne činjenice i podvede ih pod član 128. Zakona o radu i rješenjem ukine takve odluke koje se odnose na prestanak radnog odnosa, a koje su donesene u OBJEKTIVNOJ SPRIJEČENOSTI ZAPOSLENOG RADNIKA NA ODBRANU.

Zbog svega toga, Mira je tražila izuzeće ovakvog inspektora i taj postupak je još u toku.

Očekujemo pozitivnu reakciju na zahtjev za izuzeće od strane Inspektorata i odgovornih inspektora, jer se nadamo da ipak nije baš sve u ovoj državi tako trulo i da bar neko radi posao za koji je plaćen, ako ga već ne radi inspektor Kasagić. A možda je on korumpiran od onih na Univerzitetu?

12.7.2010. Redakcijiski odbor Udruženja „Bolji život“

 

14. Slučaj Živane Ilić, prof. historije

Rat me je zatekao na mjestu profesora historije u elektroenergetskoj školi „Jaroslav Černi“ u fedrelnom Sarajevu. Jednog radnog dana škol. god 1993/4 dolazim na svoje radno mjesto – i tamo na moje zaprepaštenje zatičem drugu osobu, bez da sam o tome i na koji način bila prethodno obavještena. Nakon raspitivanja o razlozima mog isključivanja iz nastave, saznajem da je razlog tome moja nacionalna pripadnost. Nakon 7 dana poziva me direktorica Srednje škole za slijepa i slabovidna lica locirane u Buća Potoku, veoma udaljeno od škole u kojoj sam do tada radila i od mjesta mog stanovanja, da se javim na posao što sam ja prihvatila smatrajući to kaznom za moju nacionalnu pripadnost. Uz to dobila sam i ratni vojni raspored da istovremeno radim i u Elektroenergetskoj školi- slaba struja u Buća Potoku. Također, od 1992. radila sam i kao šef narodne kuhinje u Domu željezničara u Novom Sarajevu. Na tim mjestima sam ostala do januara 1995., kad sam uz saglasnost direktora škole i Ministarstva odbrane Armije BiH otišla na liječenje u Njemačku, jer ovdje nisam imala uslova za potrebno liječenje.

U aprilu 1997. vraćam se u Sarajevo i javljam se u školu iz koje sam otišla na liječenje, ali moje radno mjesto je postavljena druga osoba koja je primljena u stalni radsni odnos(?!). Uzela sam radnu knjižicu i prijavila se na Biro za zapošljavanje. Od tada pa nadalje do dana današnjega ( 2010.) konkurišem na sve raspisane konkurse za profesora historije u Sarajevu. Rijetki odgovori koje sam dobijala, svi odreda su bili- negativni, bez obzira na obaveze iz Ustava FBiH vezane za usklađivanje nacionalne zaposlenosti u državnim institucijana i javnim ustanovama i preduzećima, u što škole svakako spadaju.

Nakon toga konkurišem PO CIJELOJ BH. Međutim u Republici Srpskoj, gdje god sam bila pozvana na razgovor, bila sam upitana: ZAŠTO NE TRAŽIM POSAO TAMO GDJE SAM BILA ZA VRIJEME RATA?

Znači li to da za mene nema posla u RS zato što sam rat provela u Sarajevu, a u FBiH, zato što sam Srpkinja? Znači li to da za mene, iako građanku BH, nema nigdje mjesta u BH?

Ipak 1999. sam primljena, ali na ODREĐENO VRIJEME, u Stručnoj mašinsk- rudarskoj školi u Zenici ( a živim u Satrajevu!), gdje u tom statusu ostajem do novembra 2004. ( 5 godina u statusu na neodređeno vrijeme!!?), kad zbog nekih organizacionih transformacija ostajem bez posla i žalim se nadležnim inspekcijama. Inspekcija me vraća na posao i nastavljam da radim u transformisanoj školi do škol. god. 2009/10, da bi me u septembru 2009. proglasili TEHNOLOŠKIM VIŠKOM, isključili iz rasporeda časova, bez ikakvih pisanih obrazloženja i najava. Čitavo to vrijeme, od kad me inspekcija vratila na posao, sam trpjela neviđeni mobing od strane direktora Fadila Hodžića, njegovih pomoćnica Azre i Semire, kolege historičara Jadranka Ćimića i sekretarice Sadete. Mobingovana sam u prvom redu po nacionalnoj osnovi, ali i po spolnoj, a zamjeralo mi se i što sam iz Sarajeva došla da radim u Zenici. Također, direktor je nastojao da me materijalno zakine gdje god mu se pružila prilika, bez obzira što nije smio da to uradi. Obraćala sam se i jalovom Sindikatu koji ništa nije uradio. Navodno je to sve rađeno po naređenju direktora Fadila Hodžića, koji je moje časove dao Čimić Jadranku. Ja sam u tom trenutku na toj školi imala 6 časova, a ostalo do pune norme sam odrađivala u Medicinskoj školi i Drugoj Gimnaziji u Zenici. Budući da mi je ovih 6 časova bilo u matičnoj školi, gubljenjem tih 6 časova i statusa u toj školi, doveden je automatski u pitanje i moj fond časova u ove dvije druge škole. Tako sam ostala ponove bez posla. Ponovo sam se obraćala nadležnim inspekcijama, koje su svoj posao odradile samo polovično. Naime, naredile su matičnoj školi da mi daju 4 mjesca otkaznog roka umjesto 1 i da mi isplate lične dohotke za taj period i otpremninu. Vraćanje na posao nisu ni spomenuli, niti su meni dostavili ikakav odgovor niti odluku. Direktor Hodžić je djelomično postupio po odluci inspektora, ali me je pri tom zakinuo gdje god je mogao i nije mogao, tako da me je oštetio za više nego 10 000 KM! Zbog toga sam tužila školu 15. 9. 2010. , sa nadom da će bar sud postupiti po zakonu, te me vratiti na posao i prisiliti uzurpatore mojih prava da me pravično obeštete, te time učiniti kraj ovoj mojoj golgoti.

Živana Ilić, s.r.

 

15. Slučaj Dr Ratka Kravarušića

Dr Ratko Kravarušić bio je profesor matematike na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci. I to ne bilo kakav profesor, već najbolji, najpošteniji, najobjektivniji, najpožrtvovaniji, koji je nastojao studentima dati znanje koje će im biti čvrst temelj njihove buduće struke. Međutim, rukovodstvo Ekonomskog fakulteta i Univerziteta nije smatralo da tako treba raditi, pa su otpočeli mobbing nad prof. Kravarušićem koji se završio njegovim nasilnim prebacivanjem na PMF gdje mu je dodijeljeno da drži- fiziku! Profesor to nije mogao podnijeti. Od strašnog stresa kom je bio izložen, obolio je od raka gušterače i uskoro umro u 63. godini života! Tako se vodi kadrovska plitika na Univerzitetu u Banjaluci pod rukovodećom palicom rektora Stanka Stanića koji je od jezuita nagrađen trećim mandatom za ovakvo uspješno zatiranje i rastjerivanje kadra sa Univerziteta! Sad se krivci za njegovu preranu smrt pokušavaju „oprati“ plasiranjem raznih tračeva u javnost. A studenti Ekonomskog fakulteta sad mogu postati ekonomisti i bez temelja njihove struke: matematičke logike! Takvi valjda i sada provode ekonomsku politiku u našem entitetu zbog čega nam propast ne gine!

Ovu induciranu tragediju opisao je kolega dr Kravarušića, dr Momir Ćelić i objavio u listun „Nauka“, je ovdje preneseno u cjelosti.

Момир Ћелић – ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

Подијели370

Наука26.10.2011 15:1414

Од нашег блогера, Бранислава Бореновића, добили смо текст универзитетског професора др Момира Ћелића у којем описује судбину свог покојног колеге Ратка Краварушића, професора математике на Економском факултету бањалучког Универзитета.

 

ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

Момир Ћелић

 

Иако сам за Ратка Краварушића чуо још док сам био ученик трећег разреда Гимназије у Бањој Луци, у којој се он 1974. године запослио као професор математике, упознао сам га тек неколико година послије тога.

Не сјећам се нашег првог сусрета али претпостављам да је то било 1982. године када сам се запослио као асистент на Машинском факултету Универзитета у Бањој Луци. Ратко је у то вријеме био асистент на Економском факултету. Тих година је постојала универзитетска катедра за математику у оквиру које су се сваки мјесец одржавала предавања послије којих бисмо се ми математичари дружили у некој од кафана. Сигурно сам се на једном од тих састанака упознао са Ратком Краварушићем.

Прве године мог рада на Универзитету у Бањој Луци обиљежила је једна афера на Економском факултету. На начин карактеристичан за тај период са Економског факултета је избачено неколико наставника и асистената. Били су оптужени да су говорили критички о стању у друштву (тако су, рецимо, једном од њих приписали да је говорио како у Совјетском Савезу сви имају посао и стан и како су тамо неке ствари боље ријешене него код нас), а примједбе на рад неких старијих колега Муслимана су окарактерисане као српски национализам. Њихове ријечи неко је по кафанама брижљиво биљежио и достављао тамо гдје треба, а онда је против њих покренута права хајка.

Задатак да се обрачуна с тим „непријатељима“ самоуправног друштва добило је руководство Економског факултета. Савјетима типа „Њима не можете помоћи, а себи можете одмоћи“ вршен је притисак на запослене да гласају за избацивање неподобних колега с посла. Било је много оних који су подлегли тим притисцима.

Међу ријеткима који су имали храбрости да се одупру налозима моћних и да не гласају за избацивање својих колега био је асистент Ратко Краварушић. Не знам да ли су му се због тог чина храбрости они други дивили или су га мрзили.

Рецимо да су поменути наставници и асистенти привођени у полицију, тамо држани и испитивани. На њих је вршен притисак да сами признају оно за што су их оптуживали. О тортури коју су при том преживјели свједочи и књига коју је о томе један од њих написао. По избацивању с посла скоро сви су отишли у Београд и тамо направили успјешне каријере. Један од њих није био довољно јак. Доживио је нервни слом. Није се више никад вратио на посао. Не знам шта је сада с њим.

Када се говори о овоме и о Ратку Краварушићу, треба забиљежити и оно што се десило десетак година касније када је већ био пропао претходни тоталитарни режим. На Економском факултету је покренута иницијатива да се неки од раније избачених колега поново ангажују у настави као гостујући професори. На сједници на којој се расправљало о том предлогу сви су гласали за, само Ратко Краварушић није дигао руку. Упитан зашто не гласа, одговорио је да он није ни гласао за њихово избацивање, па је ред да их на факултет врате управо они који су их са њега и отјерали.

Као што је раније, када су људи били прогањани из идеолошких разлога, било много више оних који нису имали храбрости да се супроставе злу, тако је било и 2007. године када се на удару моћника нашао сам Ратко Краварушић. Овај пут разлози за прогон нису били идеолошки већ потпуно приземни и лични.

Син једног политички моћног наставника Економског факултета није желио да спрема испит из математике (иако је Ратко био вољан да га посебно подучава), већ је очекивао да отац обезбиједи да му се само упише оцјена. Када се Ратко оглушио на захтјеве моћног колеге, овај је задужио декана да разговара са Ратком. До тог тренутка је Ратко био у добрим односима с актуелним деканом. Био му је први сарадник јер је претходни декан, који је у међувремену постао ректор (Nomina sunt odiosa, па их зато и не наводим) замолио Ратка да и даље остане продекан за наставу

и тако помогне његовом шурјаку који је изабран за декана чим се запослио на Економском факултету. И декан је добио негативан одговор. Став да се шестица мора заслужити за Ратка је био аксиом.

Како оно што су замислили нису могли остварити милом, удружена тројка је одлучила да то постигне силом. Покренут је цијели апарат и усклађеним дјеловањем органа Факултета и Универзитета постигнут је сљедећи резултат: Ратку Краварушићу престаје радни однос на Економском факултету (на којем је радио 29 година), па се он премјешта на одсјек за физику Природно-математичког факултета.

Умјесто Ратка доведен је наставник из Сарајева са циљем да обави оно што је Ратко одбио, а када се то заврши, неко други ће преузети наставу математике.

Вјероватно је моћна тројка сматрала да гријех који је починио Ратко Краварушић заслужује много оштрију казну, али их је чињеница да они нису били владари из периода комунизма онемогућила да своју правду спроведу до краја. На крају су се чак представили као демократе јер „нису угрозили ниједно његово радно право“ већ су му омогућили да „држи предавање много мањем броју студената и да им се тако више посвети“.

Када су се у јавности почела постављати питања у вези са случајем Краварушић, услиједила су демагошка образложења. Тако је декан Економског факултета говорио новинарима: „У неколико наврата покушавао сам да разговарам са професором Краварушићем о његовим критеријумима и о пролазности. Сваки пут сам добијао одговор како он има свој начин рада и да ја немам право да се мијешам. Одговоран сам за наставни процес на овом факултету и био сам дужан да предузмем мјере, јер су његов начин рада и остварени резултати били кочница спровођењу Болоњске декларације и Закона о високом образовању и сами његови резултати су га удаљили из наставе.“ (Да је којим случајем умјесто 2007. била 1983. образложење би било да је проф. Краварушић кочница развоја радничког самоуправљања и спровођења програма Савеза комуниста.)

На директна питања да ли је Ратко Краварушић добио отказ због сина моћног колеге, и ректор и министар образовања су са одглумљеним чуђењем одговарали да први пут чују за то и да они само знају да је лоша пролазност из математике разлог Ратковог уклањања.

Вјероватно би они устврдили и да је немогуће да један наставник страда на тај начин. Али ја могу да потврдим (а можда нисам једини са таквим искуством) да се и мени десила слична ствар на истом факултету.

Када је у току рата Економски факултет остао без наставника математике, тадашњи декан ме замолио да хонорарно држим предавања. Радио сам тај посао (Ратко ми је био асистент па сам се могао увјерити да је он веома савјесна и поштена особа) све док ме једног дана нови декан није позвао у своју канцеларију да ми каже да се међу студентима налази син једног важног функционера који би материјално помогао факултету ако бих ја уписао шест из математике том студенту.

Без размишљања сам му одговорио да ћу му уписати шестицу под истим условом под којим уписујем и другим студентима, тј. кад научи. Он је само кратко упитао „Је л’ тако?“, а послије добијеног потврдног одговора разговор је био завршен. Био је то и крај мог ангажмана на Економском факултету. Није ме о томе ни обавијестио већ сам од других сазнао да је умјесто мене довео другог наставника. Нисам тамо био у сталном радном односу, па декан није имао потребу да било коме објашњава зашто ми је дао отказ, а да је то којим случајем морао, сигурно би користио исте аргументе о пролазности који су коришћени у Ратковом случају.

Времена се мијењају а људи остају једнако зли, непоштени и лажљиви. Ако је то потребно, као у ово квазидемократско доба, они само навлаче маску добра и неупућенима подмећу лажна образложења, позивајући се при томе на вриједности које је неопходно заштитити.

Свима који имају било какве везе са универзитетима добро је познато да је одувијек била мала пролазност на испитима из математике, а да је тако и данас (не усуђујем се да тврдим да ће тако бити и у будућности јер су и многи наставници математике почели да поклањају оцјене, схвативши да је то најефикаснији, а можда и једини, начин да се значајно повећа пролазност).

Познато нам је у каквом очајном стању се налази привреда Републике Српске. Бивши студенти Економског факултета (о њему говорим, али би се сличне ствари могле рећи и о другим факултетима) годинама руководе том привредом. Док о малој пролазности сви воле да причају и то постављају као главни проблем нашег високог образовања, о квалитету оних који су завршили факултете мало се говори. Нико се не пита да ли је лош кадар који излази са факултета кривац за лоше стање у ком се налази цијело друштво. С обзиром на оно што се сада дешава у области образовања, још је више разлога за забринутост. Казне којима се данас кажњавају непослушни нису слање на Голи оток како је то било оне године када је Ратко рођен, али и такве, наизглед безазлене, могу довести до истог исхода када се примијене на осјетљиве, карактерне људе који се с њима не могу помирити јер их сматрају крајње неправедним.

Понашање Раткових колега са Економског факултета 2007. године личило је на њихово понашање у раније поменутој афери из 80-их година. Страх од комитета и државне безбједности замијенио је страх од ректора и декана који, ако им нисте по вољи, могу да вам направе велике проблеме и угрозе вашу егзистенцију. „Страх од зла горега“ претвара људе у саучеснике или равнодушне посматраче који сматрају да се злу не вриједи противити и да се неправда и туђе страдање не могу зауставити. Неки се можда и љуте на Ратка што није урадио оно што се од њега тражило, већ је и њих довео у неугодну позицију да се морају опредјељивати за једну или другу страну.

Не би декани и ректори били тако моћни да их таквима не чине њима потчињени. Многи од оних који управљају нашим животима најчешће немају посебних врлина и личног ауторитета. Злоупотребљавајући функције које обављају кажњавају непослушне и тако застрашују остале који својим ћутањем и непротивљењем дају шансу да се злоупотребе наставе и појачају. Тек када неко од тих силника изгуби функцију и када нестане онај ореол који им је функција давала, околина схвати како се те особе није ни требало плашити.

У том смислу ми је занимљиво оно што је Андрић рекао у својим забијешкама с пута кроз Аустрију 1923. године. Аустро-Угарска монархија се била распала. У Аустрији се живјело тешко. Свуда се осјећало стање општег пропадања. Андрић у једној кафани пуној чиновника и официра среће једног знанца из Далмације. На питање шта ради, овај одговара: “Ма ево се срдим. Има по сата гледам ове око себе, па ми долази да бијем у главу кад помислим: ко нам је владо сто година.“ Андрић послије овога у свом запису додаје још једну реченицу. „Сетих се тада да ми у све ове дане никад ни на ум није пало да су и ови некад негде над неким владали.“ Претпостављам да овако о неким бившим деканима и ректорима суде и многи наставници Универзитета у Бањој Луци, а да ту свијест немају у току њихових мандата него им покорно служе.

Познато је како су све завршавали људи који су долазили у сукоб са влашћу. Наша прошлост пуна је примјера који то показују. И послије одслужене казне муке страдалника често нису престајале. Код неких је осјећање прогоњености прелазило у праву болест. Ако се добро сјећам првог романа о Голом отоку, тамо је један бивши затвореник и по повратку кући био опсједнут страхом да га власт прати. Био је убијеђен да пегла, коју је један кројач из његовог комшилука држао у излогу своје радње, није ту случајно већ да су у њу уграђени уређаји којим се прати шта он ради и говори. Када је супруга тог затвореника схватила шта је разлог великог неспокоја њеног мужа, отишла је код комшије и замолила га да из излога уклони пеглу. Он се томе није противио, али јој је објаснио да правила налажу да кад већ има излог у њему мора нешто држати. Проблем њеног мужа био је друге природе и није се могао тако ријешити.

Велики српски писац, чије име ће свако погодити када се помене Лондон у коме је он као емигрант провео 25 година, страховао је подједнако и од Удбе и од српских емиграната са којима се често спорио, а у доброј мјери и од Енглеза код којих је с муком живио. Увјерен да би могао бити отрован, није смио куповати храну у оближњим продавницама већ је одлазио у удаљеније дијелове Лондона мијењајући и по неколико линија метроа да би тако заварао траг могућим пратиоцима.

Када су комунистичке власти допустиле да се врати и дали му стан у Београду, почели су проблеми тог писца са буком. Излуђивало га је неко чудно, упорно куцкање по цијевима централног гријања које није престајало ни послије жалби комшијама и утицајним пријатељима. Чим се увече у згради све смири и он почне да ради, нека „лоптица“ почне негдје да скакуће, а по цијевима почне лупкање. Он од тога губи концетрацију, нервира се, па престаје да ради и гаси свјетло, а бука се одмах утиша. Чини се да и за Ратка Краварушића проблеми не престају са избацивањем са Економског факултета. Он се с том одлуком никад није помирио и све је чинио да се тамо поново врати. Покренуо је тужбу против Факултета надајући се да ће суд бити тај који ће му вратити угрожено право. Али, правда је спора и, то сад видимо, недостижна.

У вријеме када се све ово дешавало и када је Ратко мислио да ће обраћањем јавности добити неку заштиту, у Бањој Луци се десило једно стравично убиство подметањем експлозива под ауто. Мета напада била је особа која је у јавности износила доказе о криминалним радњама неких моћника у области грађевинарства. Изгледа да је Ратко и због овог случаја био под јаким притиском да не иступа у јавности јер је видио да су моћници на све спремни. (У међувремену му је и син добио отказ у једној банци, у режији истих оних који су и њега избацили. Била му је то јасна порука да се покори.)

Био сам свједок узнемирености са којом је Ратко кренуо на раније заказану конференцију за штампу. Нити је могао да одустане, нити је смио јавности да све каже. Није, изгледа, желио ни потпуну конфронтацију јер је наивно вјеровао да ће ректор испунити своја обећање и вратити га на стари посао, а овај је, вјероватно, та обећања давао са циљем да Ратко ублажи своје ставове и престане са иступима у јавности.

Послије одржане конференције ипак се сазнало шта су прави разлози Ратковог страдања. На неким интернет форумима почеле су расправе о оном што се десило на Економском факултету. Иако је било и оних студената који су се радовали што је Ратко уклоњен, много више је било оних који су се згражавали над поступцима управе Факултета и Универзитета. Поруке подршке свом професору Ратку Краварушићу могле су се читати и на интернет страници форума Економског факултета све док декан није схватио да је то уперено против њега, па је тај форум напрасно угашен.

Подршка колега са Универзитета је изостала, па се Раткова узнемиреност појачавала. Причао ми је да су му неки бивши студенти, који раде у полицији, савјетовали да не вози ауто. Послушао их је па је у град ишао пјешке, а онда је почео да уочава неке непознате људе који су га пратили кад изађе из стана. Сваки пут кад би свратио код мене причао је о томе, а мене је питао да ли имам неких проблема због јавне подршке коју сам му пружио. Касније ми се почео жалити да од буке не може да спава. Сваке ноћи неко би у стану изнад његовог почињао да скаче тако да је мислио да ће му се цио плафон сручити на главу. Тај стан је био неком изнајмљен и он није знао ко ту станује, али је био убијеђен да зна по чијем налогу га они узнемиравају. Позивао је полицију. Полицајци су долазили пред означени стан, али им се из њега нико није јављао. Жалио ми се да га неко узнемирава и неким рефлектором који је постављен наспрам прозора његовог стана, а касније су се проблеми са буком почели јављати и на новом радном мјесту.

Пажљиво сам га слушао, али нисам знао шта да му кажем. Сам сам се питао да ли је могуће да његови прогонитељи иду тако далеко. Збуњивало ме оно што сам чуо од једног пријатеља који је био на некој забави земљака оног политичара због чијег сина се све ово десило. Неки гости су те вечери, желећи ваљда да се додворе свом моћном земљаку који је сједио с њима, наручивали пјесме за њега и у микрофон поручивали „Средићемо Краварушића.“ Тај мој пријатељ је био шокиран чињеницом да присутни политичар није реаговао иако су се сличне поруке те вечери чуле неколико пута.

Често сам Ратку говорио да својим прогонитељима не приписује толику моћ и да чува здравље. На жалост, није га сачувао. Нисмо се виђали у посљедње вријеме, па сам био изненађен кад сам сазнао да је тешко оболио (вјероватно само чланови његове породице знају какву драму је Ратко преживио за све ово вријеме). Видио сам га посљедњи пут у болници. Размијенили смо неколико ријечи. Гледао ме је директно у очи као да је хтио нешто важно да ми каже али је, схвативши ваљда да нема снаге за дужи разговор, резигнирано оборио поглед. Нијемо сам стајао поред његовог кревета неко вријеме, а онда сам отишао. Био сам потресен оним што сам видио. Неколико дана касније, када сам долазио на посао, видио сам на једном дрвету смртовницу. Ратко Краварушић је умро. Био је то трагичан епилог онога што се десило 2007. године.

Сахрана је обављена сутрадан у Ратковом родном селу Карловац крај Гламоча.

Тог врелог јулског дана окупило се много Раткових рођака, пријатеља и земљака испред породичне куће у пустом гламочком селу да свједочи о Ратковом коначном повратку у завичај. Од оних који га познају дуже од мене слушао сам како је био најбољи ђак гламочке гимназије коју је завршио за три године, како је у року завршио студиј математике у Сарајеву. Један његов пријатељ из студентских дана показивао је неку, у траву зараслу ледину, на којој су играли фудбал кад је долазио код Ратка у госте.

Ратко је сахрањен на сеоском гробљу које се налазило усред поља, недалеко од породичне куће. Успомену на његове претке и комшије чували су огромни једнообразни камени крстови какве до тада нигдје нисам видио. Било их је јако старих, што значи да је ту одавно постојао живот. Како су се хумке временом слијегале, камени крстови су се нагињали, па се чинило као да и они хоће да легну у гроб.

Село коме је припадало то гробље, као уосталом и сва друга села око Гламоча, временом се празнило, да би послије посљедњег рата практично остало без становника. У гробљу у Карловцу одавно нико није сахрањен, а могуће је да ово буде посљедња сахрана у том гробљу. Као што умиру људи, видимо да умиру и гробља и људске насеобине. На оној ледини више нема ко да игра фудбал. Тугу због Раткове смрти, коју сам тај дан осјећао, појачавало је свијест о општој напуштености и умирању краја у који сам први пут дошао.

Све што је у животу радио Ратко Краварушић могло је само да служи на част и Економском факултету и Универзитету у Бањој Луци. Оно што је урађено Ратку Краварушићу не служи на част никоме од нас.

Као што страдања из 80-их година прошлог вијека данашњим студентима изгледају нестварно, надам се да ће и Ратково страдање са почетка овог вијека изгледати невјероватно и бити неприхватљиво неким будућим генерацијама кад већ није данашњој.

Жалости ме чињеница да је могуће да неко на нашем Универзитету страда на начин на који је страдао Ратко, али ме исто тако растужује сазнање да је међу нама тако много оних наставника који под притисцима декана и ректора послушно уписују оцјене „татиним синовима“ и тако стичу статус привилегованих (не говорим о другим злоупотребама и додворавањима). Бојим се да ће послије Ратковог страдања број таквих наставника нагло порасти. Из овог случаја извлаче се различите поуке.

Ријетки су људи који поштено и часно проживе свој живот. О једном од њих и његовом страдању (али и о свима нама) говори овај запис.

У Бањој Луци, почетком септембра 2011. г.

Коментари

 

Петар Попара Црни27.10.11. @ 00:10

Тужна прича

 

Божо Чукеранац27.10.11. @ 00:41

… о нашем свеукупном пропадању и неизбјежном нестајању…

 

197827.10.11. @ 07:34

Izađem ja na matematiku, onako iz zajebancije i zafali mi malo za prolaz. Obori mene Kravarušić. Onda sjednem , naučim i izađem ponovo. Odradim pos’o i čekam sebe na oglasnoj tabli – na vrhu liste, sa dobrim bodovnim saldom. Nema me na spisku. Nema me nikako. Sjebem se. 
Odem kod Kravarušića i kažem taka i taka stvar a on pun nepovjerenja. Odradim mu tu u kabinetu nekoliko zadataka. Konto čovjek da sam prepisivao, pa ako dođem – doš’o sam a ako ne dođem – pao sam. Nije mu to baš dobra fora – ali nikad mu nisam zamjerio. Kravarušić je sigurno jedan od boljih ljudi sa EFBL… pokoj mu duši. Žao mi čovjeka…
 

I dan danas ne mogu da vjerujem da je Špirić zbog šestice pravio tolika sranja čovjeku i kakvog je to sina napravio kad nije mogao sjest i naučit za prolaz.

 

hamurabi27.10.11. @ 08:57

Pokojnog prof. Kravarušića sam lično, površno poznavao, ali su njegove kolege i prijatelji o njemu pričali dosta pozitivnih stvari. Sam sam se kroz površno poznavanje potonjeg, uspio uvjeriti u čvrstinu i nepokolebljivost njegovog karaktera. Neka mu ovo bude pomen od mene, kada smo se već ovako skromno okupili oko ovog e-Nadgrobnog spomenika koji mu napisa drugi, isto tako cijenjeni profesor.

Sve što se desilo Kravarušiću i drugima, a ima ih mnogo, desilo se svima nama i dešavaće se dok posljednji od nas ne legne u grob. Samo budala smatra da se ovo dešava nekom drugom do samom njemu.

vesela27.10.11. @ 10:10

„Један од њих није био довољно јак. Доживио је нервни слом.“..i često je u bolnici spominjao ime onoga na kojeg najviše bio kivan….a koji je još uvijek tu.
Tužna priča.. Svaka čast profesoru Ćeliću.

 

mika_hakkinen27.10.11. @ 10:28

Потресна судбина професора Краварушића је најбоља илустрација у каквим временима живимо и ко све одлучује о нашим судбинама. Требало је храбрости написати и објавити овај InMemoriam. Иако имена нису споменута, сви знамо ко су главни протагонисти ове људске трагедије.

 

bubnjar27.10.11. @ 11:44

Nomina sunt odiosa. „Sin politički moćnog nastavnika Ekonomskog fakulteta“, „prethodni dekan, koji je u međuvremenu postao rektor“, „njegovo šurjak koji je izabran za dekana“,… ne treba biti student Ekonomskog fakulteta da se vidi o kome se radi. Sve jasno.
Tužno. Svi koji su poznavali Kravarušića su bili zgroženi načinom na koji je degradiran. Čak i studenti koji su imali problem sa polaganjem matematike su bili zaprepašteni. Kravarušićeve kolege sa fakulteta su šonje i moralne nule jer niko nije stao na njegovu stranu. Svi ga žale, piju ljekove, plaču, kukaju, a ostavili su ga samog. Gori su oni koji kažu da je mala prolaznost. A prije deset godina nije bila mala prolaznost? Strašno.
Iz svega toga proizilazi sasvim ispravan zaključak da je stanje na fakultetu gore nego na privatnom fakultetu. Studenti, bliski navedenom trojcu ne treba ni da uče. Svaki profesor će iz straha ili nekog drugog razloga upisati ocjenu u indeks nečijeg djeteta iako se dijete i ne pojavi na ispitu.
 
Ratko Kravarušić je bio častan i dobar čovjek i izuzetan profesor. Vječna mu slava i nek mu je laka zemlja.

rs0127.10.11. @ 19:58

Polagao sam matematiku 2 kod profesora Celica 7 puta. Izgubio sam drugu godinu zbog toga. Niti jednom se nisam pozalio na njega. Proesor Celic je najbolji predavac kojeg sam slušao.. Samo je trazio znanje i drzao svoj kriterijum za polaganje ispita koji je bio jednak za sve. Medjutim, nisu svi jednaki kao sto se vidi iz price. Sve se zna i sve je javna tajna. Niko nista ne preduzima. Ova prica moze da se preslika na privatne fakultete koji upisuju sve vise i vise studenata. Uzimaju im oko 3000KM za godinu a znanje koje oni iznesu sa tih fakulteta je upitno. Vecini tih ljudi je bitno samo da dobiju diplomu a vlasnicima je bitan samo novac. Srozava se visoko obrazovanje sve vise i vise i dobijamo neki kvantitet u kome ima sve manje i manje kvaliteta. Kadrovi koji izlaze iz privatnih visokoskolskih ustanova su za veliku nijansu nekvalitetniji od ljudi koji zavrsili neke od fakuleta sa drzavnog univerziteta. Ima i casnih ljudi kao sto su pokojni Kravarusic i profesor Celic. Oni su rijetki. Na zalost.

 

drazen78bl27.10.11. @ 21:44

Хвала проф. Ћелићу, хвала мом комши Бореновићу и хвала Фронталу што је објавио овај текст.
Драго ми је да у нашем друштву још увијек постоје људи који су сачували моралност и чојство. Прича је дирљива, људска, из душе, и одлично написана.
Нажалост, ово није изузетак већ правило. Високо образовање нам незаустављиво иде у суноврат и није наш проблем што смо сад на дну, већ што више не стварамо на високим школама људе који су способни да нас извуку са дна. Оно што се дешава нашем високом школству ја у стилу хашких џелата називам УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ. Усмјерен је и према младима, али и према Републици Српској која остаје без основне супстанце.

Нека нам је Бог на помоћи!

 

milashin28.10.11. @ 08:52

Жао ми је Краварушића иако сам чуо да је био престрог..
Шпирић, Микеревић, Кондић….довољно да умре и полуди свако нормалан.
А тек што су пробрали асистенте насљеднике да насзаве „злочиначки подухват“ уништавања Економског факулутета!

 

drug marko28.10.11. @ 10:59

EFBL je odavno pao na niske grane. Tek mu slijedi propast sa ovim kadrovima koji ga sada vode.

 

 

 

 

 

 

 

 

16. Slučaj Dr Saše Nikolića

Dr Saša Nikolić spada u mlade snage na Univerzitetu. Doktorirao je farmaciju u Barceloni gdje je završio i postdoktorske studije. Upravo mu ističe izbor za višeg asistenta na Odsjeku farmacije Medicinskog fakulteta u Banjaluci. S obzirom da ima sve uslove da stekne zvanje docenta, očekivao je da se raspiše konkurs za izbor nastavnika na predmete koje trenutno honorarno drži 6 (!) profesora iz Beograda. Međutim, ne. Otpočinje strahovit mobing nad njim kako bi otišao. U okviru tog mobinga raspisuje se ponovo konkurs za višeg asistenta da bi Saša ostao u tom zvanju još 5 godina, a oni profesori iz Beograda i dalje imali neugroženu „tezgu“ u Banjaluci! Naravno, Saši ne pada napamet da straći 5 narednih godina kao asistent „tezgarošima“ iz Beograda, kad ima reference bolje i od njih! Zbog toga će otići negdje u Zapadnu Evropu. Eto, tako se vodi kadrovska politika na Univerzitetu u Banjaluci. Usput je važno naglasiti da Odsjek za farnaciju uopšte nema svog kadra……

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

17. Slučaj Vojvodić Johny-ja (SSS)

Po zanimanju elektrotehničar, prvo zaposlenje u JNA kao vojnik po ugovoru. Nakon toga se zaposlio u „Kozara putevima“, gdje i danas tadi. Najprije je radio kao vozač, a zatim je napredovao na mjesto otpremača u komercijalnoj službi. Sa tog mjesta ga bez razloga, ponovo vraćuju na mjesto vazača da bi na to mjesto došao neko „po vezi“. Vojvodić je tražio obrazloženje od direktora Slobodanke Stevković i to preko sindikata ( decembar 2010), jer je odbila da mi da ikakvo objašnjenje, bilo pismeno, bilo usmeno.

Na dopis sindikata vezan za to obrazloženje, ona se oglušila. Nakon toga otpočinje mobbing. On se prvo počeo ispoljavati u neisplaćivanju naknade za prekovremene sate, a zatim i minuli rad, regres i sl. Budući da su propali svoi moji pokušaji da dobijem zarađeno, bio sam prisiljen da to pokušam ostvariti putem suda, pa sam u februaru 2011. podnio tužbu Osnovnom sudu u Banjaluci, od čega još nema ništa, iako se radi o radnom sporu.

Pokušao sam da razgovaram s njom i da joj saopštim da znam zbog čega me smijenila sa onog radnog mjesta ( jer sam po njenom nalogu morao obavljati neke protivzakonite poslove, čemu sam se počeo suprotstavljati jer se radilo o kriminalu vrijednom od nekoliko 10 000 , a možda i više, u što je bila uključena i utaja poreza što sam prijavio i Poreskoj upravi), ali me ona nije htjela primiti i saslušati. Zbog moje savjesti i zbog opasnosti da ja budem, umjesto nje, okrivljen za protivzakonite rabote, morao sam podnijeti krivičnu prijavu CJB-u Banjaluka, i tako postao „zviždač“.

Nakon što je dobila od suda tužbu, a nakon što sam predao krivičnu prijavu, odmah naredni dan mi je uručeno rješenje o radu u drugom mjestu (Prijedor) i u drugo preduzeće istog vlasnika. Veoma je indikativno da je ona reagovala ODMAH nakon što sam predao tu prijavu, što ukazuje na koruptivnu povezanost nekoga iz CJBa i Slobodanke Stevković, s obzirom da u tako kratkom roku (1 dan) nije moglo biti rezultata nikakve istrage! I ja sam se u roku od 2 dana morao javiti na to novo radno mjesto u drugom preduzeću i drugom gradu. Zaprepašćujuća je činjenica da su me sa posla iz komercijale rasporedili na mjesto kamiondžije, iako nisam u vožnji kamiona imao baš nikakvog iskustva, što sam ja shvatio kao indirektan pokuštaj ubistva ili da postanem opasnost za ostale učesnike u saobraćaju. Ja sam saopštio prvom pretpostavljenom Kovačević Miladinu da ja nemam nikakvog iskustva u vožnji kamiona i da mi je za to potrebna dodatna i odgovarajuća obuka, s obzirom da sam kategoriju stekao još 1991., ali nikad nisam vozio kamion. Formalno mi je odobrena obuka, ali ona u suštini nije služila svrsi, jer mi je odobreno 1. samo 6 dana; 2. svaki dan sa drugim vozilom; 3. svaki dan sa drugim vozačem, zbog čega obuka nije bila adekvatna i ja se nakon nje nisam mogao osjećati sigurnim za volanom kamiona i odgovornim na cesti. Međutim, tada počinje strahovit pritisak na mene da sjednem u kamion i izađem na ulicu! U jednom trenutku sam shatio: HOĆE DA ME UBIJU ili da DA JA IZAZOVEM SAOBRAĆAJNU NESREĆU U KOJOJ BI NEKO STRADAO, a ja otišao u zatvor. To bi imalo karakter „savršenog ubistva“ i oni bi se mene riješili zauvijek, a time bi sve ono što znam o njihovom kriminalu se sakrilo. To više sam ubijeđen da je tako i zbog činjenice što su mene poslali u Prijedor zbog navodnog nedostaka posla u Banjaluci, a u Banjaluci primaju ljude na „crno“ da rade ove iste poslove, što je utvrdila Inspekcija rada koja je zbog toga čak podnijla prijavu protiv diraktorke Stevanović.

Dugačka je lista raznih metoda mobbinga koja je prakticirana na meni, zbog čega mi je ugroženo zdravlje, pa čak i život. Nakon nekih od ovih prljavih radnji, ja sam dospio do ljekara koji mi je konstatovao veoma visok pritisak i lupanje srca, od čega nisam ranije patio. Ljekar mi je odmah odredio, za sada, čak mjesec dana bolovanja, s tim da poslije toga trebam ići na komisiju.

Sad se pitam: DA LI JE MOBBING u našoj državi postao legalno sredstvo vođenja kadrovske politike? To jest, one koji su „nepodobni“, koji ukazuju na kriminal i korupciju treba mobbingom ili otjerati ( nezakonitim otkazom!) ili razboljeti ili ubiti?

Pitamo se čemu to vodi, ako ne potpunoj DEPROFESIONALIZACIJI u državi što ima za posljedicu da ljudi „rade“ poslove za koje nisu osposobljeni, pa je to dovelo do potpunog „zakočenja“ države, a to vodi u potpunu propast i one koji su mobingovani same mobere!

18. Slučaj Nine Mihajlović (VSS)

На радно мјесто документаристе у Музеју РС дошла сам са радошћу и оптимизмом, не слутећи да у једној установи културе може да се доживи толико злостављања.

Да у Музеју Републике Српске нешто озбиљно не штима, запазила сам већ након првог писаног извјештаја о раду. Због природе посла, мој први извјештај је био проширен јер сам детаљно, (осим урађених послова) на 7 страна описала затечено стање, техничке могућности, капацитете и све шта је потребно за стручно вођење документације. Навела сам да је додатна краћа обука у добро уређеном сродном музеју незаобилазна и кључна! Пажљиво и детаљно припремљен и реално оптимистичан извјештај је из неког разлога наљутио директорицу! Позвала ме је у канцеларију и врло срдито ми рекла да извјештај не ваља, али ми није рекла у чему је проблем. Треснула је пред мене фасциклу са извјештајима, и ја сам схватила да је пожељан извјештај на једној страници, па сам извјештај знатно скратила.

Од тада почиње ноћна мора. Претходно договорену и обећану обуку више никако није дозвољавала. Чекала сам пригодну прилику и добро расположење директорице да је замолим да размотри питање обуке, али без успјеха. Њен одгодор је увијек био немамо пара, тражићемо паре за то (али, директорице, обука је бесплатна!?!?), као и други нелогични разлози. Сваки наредни покушај је изазивао све већи гњев према мени, ма колико да сам се трудила на осталим пословима по задужењу. Као разлог због којег ми не дозвољава обуку, навела је све оне послове које сам беспријекорно урадила, као да нисам урадила уопште па сам тако кажњена!! При томе ме враћа на „моје примарно задужење евидентирања јединица и скенирање фото архиве“, иако је, према опису мојих послова, наведена завршна обрада јединица. И тај посао обављам савјесно, иако знам да ме тиме свјесно удаљава од мојих сложенијих обавеза на документацији. Тада наводи да од тих примарних послова нисам урадила ништа, што није истина. Тада именује вишег музејског техничара за мог ментора.

Позивана сам и на стручне семинаре од еминентних стручњака у вођењу музејске документације, али директорица ми ускраћује моје право за стручним усавршавањем. Не допушта ми да идем на стручне семинаре гдје бих научила и савладала ствари неопходне музеју!!! Потпуно бесплатни и неопходни семинари који се одржавају Београду, Сарајеву, Нишу! Као кец на десетку стизали су позиви на тако неопходну и драгоцјену обуку, али све је пропало. Касније ћу сазнати зашто: директорица ми отворено каже да ће на моје мјесто да доведе неког њеног кандидата и њега послати на обуку! У шоку и невјерици кажем да сам ја документариста и да сам ја стручни радник, да је то моја обавеза и моје право. Она ми је рекла више пута „Ниси ти документариста!“.

Негира моје стручно звање иако сам положила стручни испит за који сам се припремала годину дана! Врх музејске струке (стручна комисија) ми је додијелила стручно звање музејског документаристе, али директорица која није музејскe струкe–оспорава то стручно звање!? И не само то, она ће да доведе свог кандидата кога је она већ произвела за стручнијег од мене, иако је без положеног музејског стручног испита.

Више и не крије да жели моје радно мјесто за ту особу. Старија колегиница из музеја ми је јасно рекла „Треба јој твоје радно мјесто!“ Други се пита „Да није продала твоје мјесто?!?“ На такав начин ДА ОТЈЕРА СТРУЧНОГ РАДНИКА И ДОВЕДЕ НЕКОГ СВОГ, било би брутално гажење закона. А гдје је морал у цијелој причи? Професионално достојанство? Гдје је стварна брига о музејској документацији, коај је у истом рангу као и музејско добро?

Пошто сам ја документариста музеја, морам да имам увид у све ресурсе музеја (музејску грађу, збирке и сву постојећу документацију везану за сва музејска добра). Директорица ми је из неког разлога онемогућавала тај увид, што је код мене изавало извјесне сумње. Није ми допустила да прегледам чак ни филмотеку, ни попис филмске грађе! Каже да она о томе води бригу.

У међувремену савјесно и одговорно водим све остале послове за које сам задужена. Моји извјештаји о раду су богати и исцрпни, а резултати видљиви. Самоиницијативно сам дизајнирала и покренула музејски вебсајт, који је веома богата презентација чији сам администратор. Директорица ме је присилила да њеном „кандидату“ дам шифру сајта, јер ће сајт да преузме „он“. Како је „стручан“, главна страница сајта је данима стајала претворена у ругло, док нисам интервенисала да се поправи.

Из дана у дан долази код мене у канцеларију и увијек изнова обавијести да ће моје послове да преузме неко други, тј. кандидат коме жели да да моје радно мјесто!

На пажљив, али јасан начин сам јој скретала пажњу да се музејска документација о збиркама не може водити на начин на који ме она тјера, тј. никако.

(При првој иснпекцијској контроли се и показало да сам била у праву!)

Збирке и све појединости у вези с тим морале су бити документовани на вријеме и транспарентно, потпуно и правилно. Слиједи најбруталније шиканирање, лажна оптужба да сам одбила задатак и пријетња отказом у року од десет дана, о чему ћу касније писати.

На већини стручник колегија ме ставља у центар пажње као одабрану жртву за иживљавање. Ниподаштава све што ја урадим, ниподаштава мене, виче на мене, пријети да ће ми одузети компјутер, да ћу добити суспензију! Када замолим за ријеч, не дозвољава ми да кажем да нисам повриједила радну обавезу и да нисам урадила ништа што је за критику! Толико пута сам је молила да ми не угрожава радно мјесто, позицију, труд, моје знање, моју личност… али узалуд! Њена мржња и њена окрутност расту као плима, превише подсјећајући на опсједнутост из хорор филмова! Оговара ме пред колегама и по ходницима да и ја чујем.

Учестало ме прозива телефоном и пријети и провјерава. Једном ме позвала на саслушање, пита: гдје сам неки дан ишла таксијем и вратила се таксијем? Запањена, кажем да сам ишла до куће да обиђем дијете, има температуру. Узела такси да не касним назад. Не вјерује ми. Онда ми је одржала врло гласно предавање да не треба да користим такси ни када путујем у други град да положим испит. Виче: „Имаш кофер на точкиће, па фино у трамвај, па на аутобус!“ Виче и тресе се. Тада сам помислила да неким људима заиста треба стручна помоћ али неке друге струке.

Касније ме је оптужила за шуровање са директорицом једне друге јавне уставове. Напомињем да ту госпођу нити довољно познајем да бих се дружила с њом, нити сам је уопште срела двије године!

Терор над жртвом разради перфектно, са много потеза детаљно испланираних унапријед, шаховски аналитично. Навешћу само један примјер, у вези једне манифестације:

Почетком 2010. била сам именована за координатора манифестације Ноћ Музеја. Наредних мјесеци одржала сам низ састанака, обилазака, јер је требало организовети све, од програма до послужења.

– Два дана пред манифестацију рекла ми је да са још троје колега одмах кренем службеним аутом у набавку. Тако смо и урадили. Након двадесет минута, у сред посла, директорица мене позива телефоном да се вратим хитно у музеј са свим радницима. Зљачуђени, одмах смо се вратили, да би ме директорица уз страшну вику напала „Кога сам питала да идем, како сам смјела службени ауто да користим?“ „Гдје ми је мозак?“ Пошто се службени ауто се без њене сагласности и не покреће, јасно је да је била смишљена најмера да ме понизи. Па она нас је и послала! (Иначе сав тај посао колима сам могла да завршим ја или неко други, за сат времена.)

– Моментално је окупила остатак тима за Ноћ Музеја и за главног координатора именовала другу радницу – два дана пред манифестацију коју сам мјесецима припремала!

– За ту исту манифестацију сам планирала изложбу акад. сликара Радослава Тадића, врло перспективног младог сликара, асистента на академији. Директорица се била сложила. Послије неколико сусрета са аутором и свим утврђеним детаљима о изложби, директорица се предомишља, позива га послије финалног договора да се хитно врати назад у музеј и саопштава да изложбе неће бити. Умјесто образложења, аутору изложбе је арогантно саопштено да изложба не може да се деси. Испратила сам г.Тадића до излаза и почела да се извињавам, испред музеја и у своје лично име.

Све шо је прокоментатрисао било је: „Није ми жао због изложбе. Ја сам човјек млад и предамном је каријера. Несрећан сам што сам ово данас видио, што се ово овако дешава у нашој установи културе!“

– При томе свему, директорица ми каже да је изложбу саботирала моја колегиница историчарка умјетности. Покушала је да подвалом завади колегиницу и мене али није успјела. Та колегиница је коректна и знам да то није истина.

Позната је и њена техника суочавања: одабрану особу, рецимо мене, позове у своју канцеларију и задржава без образложења. Затим позове другу особу и почне предамном да је критикује. Наравно да то изгледа као да сам ја неког за нешто потказала. Колеге добро знају за ту технику суочавања. На мене не може да утиче, и да ме на тај начин завади са колегама. Али, изгледа ми да је код неких других успјела, судећи по међусобним односима међу неким радницима. Завади па владај!

Кад се споји врхунска перфидност са наивношћу жртава, онда је и то могуће.

Инспекција:

При првој иснпекцијској контроли и показало се да сам у свему била у праву!

Све је морало да буде документовано на вријеме и транспарентно, потпуно и правилно. Инспекторка је тачно запазила да то недостаје, а ја сам управо на то дуго упозоравала директорицу. Молила сам и тражила и писмено и на вријеме и одбијена сам. О свему имам обиље писаних доказа.

А новонасталу ситуацију са инспекцијом директорка ипак спремно дочекује и користи као „димну завјесу“! Заправо, искрснула јој је савршена прилика да своју намјеру спроведе до краја: да ме удаљи са мог радног мјеста и оптужи мене за тај пропуст, а да доведе свог кандидата! Позива ме у канцеларију да ми да радни задатак, што наивно повјерујем. Директорица није ни имала стварну намјеру да ми да задатак. Није ми дозволила да прокоментаришем ишта у вези стим, (иако зна да је она узроковала такав инспекцијски налаз), и брутално ме физички, објема рукама, избацује из канцеларије. За мном виче: „Отказ! Отказ! За десет дана отказ!“ Нисам се дала испровоцирати и мирно сам се удаљила. Сутрадан добијам писмено упозорење да сам одбила радни задатак два пута?! Сутрадан на стручном колегијуму о мени говори у трећем лицу, као о најозбиљнијем проблему, и да ће задатак за који је слагала да сам одбила, дати коме? Па баш том свом кандидату кога је именовала у стручњака и коме спрема терен за моје мјесто. Кустос етнолог ми је рекла да је забрањено кустосима да ми предају документацију. Мени надлежној забрањено да дају документацију, а „кандидату“ ненадлежном дато, и још да све „стручно“ обради.

Да директорица не преза да лажима и трачањем нарушава углед министра просвјете и културе Републике Српске и исказује потпуно непоштовање према њему, показала је јуна ове године. Док сам била болесна, назвала ме је телефоном и рекла како је са министром Касиповићем о мени разговарала у негативном контексту и како ми се наводно министар још и смијао, и додала како је истом приликом код министра „погурала“ свог кандидата.

Наравно да нисам повјеровала! Господин Касиповић сигурно не би себи допустио нешто тако непримјерено!

Ипак, ја сам тај недоличан гест схватила као још једну отворену пријетњу и најаву отимања мог радног мјеста, уз наводну подршку министра!!!

Није јој страно ни физичко насртање на раднике. И прије ме грубо гурнула руком ка канцеларији када сам некоме објашњавала шта сам урадила на једном документу. Када сам колегиници рекла како ме је директорица гурнула, рекла ми је: Мене је пљунула! Пљунула ме кад је дошла у музеј за директорку.

Да не бих набрајала сва друга шиканирања мене, најтеже ми је што ми пријети скорим отказом иако за то не постоји ни један законски основ. Уколико је довољан основ да се отјера савјестан радник, расељено лице и мајка школске дјеце, да би се ухљебио неко свој!! Директорица то не уошште више и не крије.

На овом мјесту ћу се задржати само на мојој исповијести о мобингу. За друга, крупна питања, можда ће бити прилике за доказивање на неком неком другом, званичном мјесту.

За заштиту сам се већ обратила расположивим институцијама и с правом очекујем заштиту. Вјерујем у праведно рјешење моје ситуације јер имам исувише доказа који јасно говоре у моју корист.

Нина Михајловић, документариста Музеја Републике Српске

19. Slučaj Zahide Selak, grafičara

Zahida Selak, 48-godišnja grafička radnica i majka dvoje djece je, tužeći Mensura Hadžimusića u augustu 2012. Općinskom sudu u Sarajevu, postala prva osoba u FBIH koja je zatražila odštetu za pretrpljeni mobing, odnosno psihičko zlostavljanje na poslu. Ona je svojim postupkom ohrabrila i druge žrtve mobinga koje su počele podnositi tužbe pritiv svojih zlostavljača. Selak kaže da su njene nevolje počele nakon što se u januaru prošle godine žalila Odboru državne službe žalbe protiv odluke o visini plata koju je Hadžimusić donio. Zbog toga ju je pozvao u kancelariju i rekao joj: „ Pišeš pisma Vladi, a ja sam dovoljno moćan da spriječim svaku reakciju nadležnih“ Prijetio joj je otkazom i lupao po stpolu da je zastraši. Nakon toga, posao joj je postao noćna mora, degradirana je i postavljena za kopir aparat, na kom nitko nije ništa kopirao, pa joj je smanjena i plata. Dolazila je u 8 h odlazila u 16h i za to vrijeme gledala samo prljave zidove u kopirnici. Zbog stresa uzrokovanog mobingom počela je da posjećuje ljekare, da guta tablete za smirenje dok nije morala otići na bolovanje. Nakon toga se pismeno obraćala premijeru, zamjeniku premijera, Agenciji za državne službe, Helsinškom komitetu-28 pismenih žalbi i NIŠTA. Dok je ona vodila ovu borbu sa šefom, njene kolegice su listom stale na stranu šefa! Tipično za BH!Na kraju se morala obratiti sudu. Čak ako i Selak dobije novčanu naknadu za pretrpljenu patnju i bol, narušavanje ugleda i časti itd, to će biti slaba naknada za sve što je pretrpjela, a što je uticalo i na njen brak i porodicu u cjelini.

Nije čudo što je jedan bloger napisao da je mobing u BH identičan umorstvu…..

20.-24. Slučajevi u OŠ „Aleksa Šantić“ u Ugljeviku;OŠ „Veljko Ćubrilović“ Priboj/Ugljevik; OŠ „Dositej Obradović“ Koraj/Lopare;, Srednješkolski centar „Vuk Karadžić“ Lopare; Srednješkolski centar „Mihajlo Petrović Alas“, Ugljevik, gdje su moberi direktori ovih škola, a žrtve mnogobrojni nastavnici ovih škola. Ministar obrazovanja Anton Kasipović negira tvrdnju da je njegov resor preplavljen mobingom na što ga je uzaludno pismeno obavještavalo udruženje „STOPMOBBING“

25. Slučaj Zdravka Tošića i Mladena Blagojevića koje mobinguje načelnik opštine Lopare Rado Savići koji su spremni da idu do Suda u Strazburu, nezadovoljni pravosuđem u RS.

26.-27. Slučaj zaposlenih u Merkatoru Banjaluka i u OBIju Banjaluka, koji su trazili pomoć, ali ne žele da im se imena objave.

28. Slučaj novinarke RTRS-a koja se uzaludno bori protiv mobera iz RTRS-a koji su je skroz degradirali. ..

itd, itd. Da ova knjiga ne bi bila preopširna, uzdržat ću se daljnjih nabrajanja slučajeva mobinga u Republici Srpskoj….

 

Napomena: U RS zasigurno, a vjerovatno i u čitavoj BH, bilo je i još uvijek ima mnogo, mnogo slučajeva mobinga koji nije još izašao u javnost. Većina od žrtava mobinga su u tolikom strahu da čak ne smiju niti priznati da su mobingovani, iako okruženje to jasno vidi. Neki su nam se javljali, ali su zahtjevali da im se imena ne objavljuju. Još uvijek vlada veliki strah od moći mobera i izvan firme/institucije ( uticaj na inspekciju, pravosuđe..). Udruženju “Stop mobing” javile su se mnoge osobe iz cijele Bosne i Hercegovine, ali većina njih se nije usudila niti predstaviti punim imenom i prezimeno ( npr. sekretarica iz Vlade RS, medicinska sestra iz Olova, prosvjetni radnici iz Lopara, Ugljevika i okolnih mjesta, tehničarka iz Incela, asistenti sa Univerziteta u BL, itd. ) Oni, potpuno svjesni da nemaju nikakvu ni sudsku ni bilo kakvu drugu zaštitu, opravdano se boje da još ne postanu i žrtve odmazde zbog objelodanjivanja slučaja. Ipak, ja pozivam sve koji su iskusili teror na radnom mjestu da nam pošalju svoju priču, jer za sada, pored takvog pravosuđa kakvo mi imamo, jedini način borbe protiv mobera je- javno iznošenje njihovih imena i zlodjela! Pri tom neka svi imaju na umu da je borba protiv mobera patriotski čin najvišeg reda, dok je ćutanje o mobingu i trpljenje mobinga- izdaja domovine i izdaja samoga sebe! Situacija je postala više nego opasna: već i mrtve glave padaju! Zato, kad već nemamo institucije države da nas zaštite, govorimo bar javno o moberima- psihopatama i tako ih stavimo na stup srama, što su uradile sve ove hrabre žrtve koje su ispričale svoje priče.

Javljaju se i žrtve mobinga iz Srbije, pa čak i Crne Gore. Žrtva mobinga iz Crne Gore je inicirala osnivanje sekcije za zaštitu žrtava od mobinga u Podgorici i cijeloj Crnoj Gori,a javila se sa željom da se NVO sektor koji se time bavi uveže na regionalnom nivou, što je dobra ideja. Zajedno smo jači i glasniji!

DODATAK III

 

Sa adrese: http://borisbajic.net/studirajmo-nase-jer-nase-je-bolje/

 

Studirajmo naše, jer naše je bolje

Januar 27, 2013 | Napisao Boris Bajić, (zavrsio studij sa prosjekom 9)

Ako bih se opet rodio, ponovo bih odlučio da studiram na Univerzitetu u Banjoj Luci! Volio bih da se sa mnom postupa oštro, ali pravedno!

Najpoštenije bi bilo da mi se u startu naglasi da nikada neću znati bolje od svojih predavača i da vjerovanje u suprotno neće donijeti ništa dobro. Takođe bi bilo poželjno da se istakne da za najveću ocjenu znaju samo Bog i profesor, kako bi se izbjegle sve eventualne nesuglasice tokom studiranja.

Što se tiče samog studiranja, prije svega, iz literature mlađe od 30 godina odbio bih da učim. Dalje, htio bih da me se ispitaju sve definicije, teoreme i leme. Aksiomi se podrazumijevaju. Volio bih da od mene traže da naučim imena i datume rođenja svih teoretičara od postanka do danas, jer u tome je suština svake ozbilje nauke. Bilo bi mi drago da iznova učim sve podjele, te da se insistira da povedem računa o redoslijedu nabrajanja. Volio bih da usvojim što više nepotrebnog znanja; enciklopedija nebitnih činjenica da budem!

Predavače da mi biraju isključivo iz reda onih koji nikada nisu radili u privredi! Tržišnoj ekonomiji i savremenim ekonomskim sistemima hoću da me podučavaju samo poštovaoci lika i djela Karla Marksa. O etici i moralu želim da slušam od višestruko optuživanih za privredni kriminal ili bar seksualno uznemiravanje. Ubacite mi i po nekog alkoholičara. Želim da njegov alkoholni zadah dopre bar do sedmog reda amfiteatra. Dajte mi što više aktuelnih ili bivših političara koji su doveli zemlju u jadno stanje u kojem se nalazi. Po prirodi stvari je logično da baš oni treba da uče buduće naraštaje.

Za četvorogodišnji studij mislim da bi bilo optimalno da imam šest do sedam profesora, dakle svaki profesor da predaje bar po pet predmeta na istom fakultetu. Želio bih opet da slušam ta čuda on inteligencije kakvih nema ni na Oksfordu, koji predstavljaju narednu fazu ljudske evolucije.

Tražio bih predavače koji godišnje objavljuju više radova od Ruske akademije nauka. Volio bih da im svaki novi rad bude isti kao i prethodni, a svi ti radovi zajedno da budu isti kao radovi autora iz Beograda, Zagreba i Osijeka. To je najbolja potvrda da naši autori razmišljaju isto kao i inostrani, a ne to što naše niko ne citira, to je nebitno. Ja ne bih kao ni do sada mario za kroatizme i ekavicu u jednom te istom djelu autora iz Republike Srpske, na kraju krajeva, ovo je multietnička zajednica.

Ako bi se kojim slučajem ti prosvetitelji penzionisali, volio bih da mi dovedete njihove kćeri i sinove. Htio bih da se moj indeks poput narodne pjesme prenosi sa koljena na koljeno, da sve ostane u krugu porodice.

Ako bih sve završio u roku, ili ne daj Bože prije roka, volio bih da dobijem svoju diplomu. Zapravo, nekoliko bih diploma volio, zajedno sa plaketama, pohvalama i zahvalnicama. Volio bih da me tapšu po ramenu i da mi obećavaju kule i gradove. Htio bih da se skupa smijemo pred političarima i zagrljeni slikamo pred novinarima. Sve bih dao mi kažu da sam nada ove zemlje, da u meni vide budućnost.

Cijenio bih kad bi dali sve od sebe da mi onemogući nastavak studija u inostranstvu, da me zadrže bliže sebi. Bilo bi mi drago da me privole da upišem i postdiplomski ovdje. Da steknem diplomu na kojoj piše da sam master. Diplomirani master da budem, menadžmenta recimo, to se uvijek traži.

Na postdiplomskom bih volio da mi predaju samo oni koji ne govore strane jezike. Strani su jezici precijenjeni. Da budem precizniji, volio bih iste predavače kao na dodiplomskom studiju. Na njih sam navikao. A oni ionako sve znaju.

Kad posao budem tražio, ispunilo bi me ponosom da mi kažu da sam prekvalifikovan ili preambiciozan. Ja bih im pokazao diplome koje su mi dali, a oni bi se smijali. Volio bih da bar još jednom na njihovim licima vidim tup bol u predijelu prepona koji osjećaju zbog mojih diploma, zahvalnica i plaketa.

Nakon toga bih volio da me prepariraju. Da mi onemoguće da kritički razmišljam. Da me stope s masom. Volio bih da nikad ne dozvole da moje ja opstruiše naše mi. Bilo bi mi drago da poslužim kao primjer. Da me postave tamo gdje mi je mjesto i da me ostave tu da čekam, jer „sreća je lijepa samo kad se čeka, kad od sebe samo nagovještaj da“…

Da, to bih napravio, kad bih opet imao priliku. To bih i vama savjetovao da učinite ukoliko imate bilo kakvih dilema oko studiranja. Ukoliko ste mazohisti, utoliko bolje, Univerzitet u Banjoj Luci je prava stvar za vas.

 

 

 

DODATAK IV

 

Prisjetimo se ovog što su nam ostavili prethodnici, a moglo bi biti od koristi.

 

Korisna literatura za one koji bi da “ne vide”

I

U Njemačkoj su najprije odvodili

komuniste, a ja se nisam oglasio

jer nisam bio komunist. Zatim

su došli po Židove, a ja se nisam

usprotivio jer nisam bio Židov.

Sljedeći su na red došli sindikalisti,

pa katolici, a ja sam šutio jer

sam protestant. Zatim su došli po

mene: tada već nije bilo nikoga

tko bi se mogao usprotiviti…

Martin Niemöller,

njemački protestantski teolog,

 

II

Ajnštajn:

Ovaj svijet je opasno mjesto za življenje, ne zbog onih ljudi koji su zli, nego zbog onih koji u vezi toga ništa ne preduzimaju“

III

Mali vrabac

Planula šuma i sve ptice pobjegoše. Vratio se samo mali vrabac noseći kapljicu vode u kljunu. Vidjevši ga kud ide, zaprepaštene ptice povikaše: „Kuda ćeš? Jesi li lud? Zar ne vodiš da gori šuma?„

Idem samo da odradim SVOJ DIO OBAVEZE.“- odgovori mali vrabac.

IV

Immanuel Kant>

Mene ograničava samo moj moral iznutra i zvjezdano nebo iznad mene“

V

Dušan Bajatović, SPS:

Boj se ovna, boj se g…. – pa kad ćeš onda živjeti?“

VI

Alfred Pal, slikar i bivši logoraš Golog otoka:

Tek sam na Golom otoku shvatio da se ljudi, bez obzira na sve njihove različitosti, ipak dijele samo u dvije osnovne grupe: na one koji čuvaju svoj obraz i one koji čuvaju svoju guzicu“

VII

Za promjene na bolje je potrebna hrabrost, a za promjene na gore je dovoljan i kukavičluk

VII

Basna

Jednog dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket.
Kakvu hranu bi to moglo sadržavati? Pitao se. Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.
Trčeći kroz dvorište farme upozoravao je ostale vičući: “ U kući je mišolovka! U kući je mišolovka.
Kokoš, kvocajuci i čeprkajuci, podigne glavu i kaže: „Gospodine Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakvih posljedica po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati.“
Miš se okrene prascu i vikne: „Mišolovka je u kuci! Mišolovka je u kući!“
Prase je saosjećalo, ali reče: „Vrlo mi je žao, gospodine Mišu, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim moliti. Budi siguran da si u mojim molitvama.“
Miš tada krene prema kravi: „Mišolovka je u kući! MIšolovka je u kući!“
Krava reče: „Oh, gospodine Mišu, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža.“
Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom.
Te noći začuo se čudan zvuk u kući – kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plijen.
Farmerova žena požurila je da vidi šta se uhvatilo. U mraku nije vidjela da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer ju je brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila s vrućicom.
Znamo da se vrucica liječila svježom kokošjom supom, pa je farmer zaklao kokoš.
Ali bolest njegove žene se nastavila pa su joj u posjetu došli prijatelji i susjedi.
Da bi ih nahranio, farmer je izmesario prase.
Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je.
Došlo je toliko ljudi na njen sprovod, da je farmer morao zaklati i kravu kako bi osigurao dovoljno mesa za sve njih.
Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu.
Zato, kad sledeći put čuješ da se neko suočio s problemom i misliš da te se to ne tiče, sjeti se – kad je jedan od nas ugrožen, svi smo u opasnosti.
Svi smo umješani u to putovanje zvano „život“. Moramo paziti jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo nekog od nas.
SJETI SE, SVATKO OD NAS JE BITNA NIT U TAPISERIJI ŽIVOTA DRUGE OSOBE, JER NAŠI ŽIVOTI SU ISPREPLETENI.

SADRŽAJ

Uvod

I Mobing-što je to?

II Gdje i kad se javlja mobing i tko su

žrtve

III Tko su moberi

IV Posljedice mobinga na žrtve mobinga

V Posljedice mobinga na društvo

VI Zaštita žrtava mobinga

VII Kako se žrtve mobinga mogu boriti protiv

mobera

VIII Što bi trebala donijeti uspješna borba protiv

mobinga

IX Tko su „zviždači“

X Kako se drugi narodi bore protiv mobinga

XI Uloga NVO sektora u borbi protiv

mobinga

Zaključak

DODATAK I

Slučajevi mobinga u Hrvatskoj i Srbiji

DODATAK II

Konkretni slučajevi mobinga u RS/BH

DODATAK III

Pismo bivšeg studenta Ekonomskog fakulteta u

Banjaluci

DODATAK IV

Prisjetimo se ovog što su nam ostavili

prethodnici, a moglo bi biti od koristi

Dr Radojka Praštalo

MOBING IZJEDA NAŠE DRUŠTVO KAO

KANCER

Banjaluka

2013

Autor:

Dr Radojka Praštalo

Recenzenti:

  1. Dr Marija Knežević, sociolog

  2. Mira Makivić, dipl. iur.

Lektor:

Mr Milena Mandić

Tehnička obrada:

Ing. Mira Mudrinić

Izdavač:

Štampa:

4 Antworten

  1. Ausgezeichnet !!
    Volltreffer !!

  2. […] Detaljnije Preko MOBING ŠTA JE TO – Autor Dr. Radojka Praštalo […]

  3. […] Prof. dr Mila Alečković, naš poznati klinički psiholog i antropološki psihijatar iz Pariza, smatra da je stanje srpske nacije, sa psihijatrijske tačke gledišta, takvo da danas vladaju strah, zbunjenost, konformizam i sebičnost. To su, inače, omiljene osobine svakog predatorskog sistema kakav je u Srbiji uveden poslije 2000. godine. Riječ je o grabljivom kapitalizmu iz 18. vijeka, sa svim patologijama koje takvo stanje sa sobom nosi. U proteklih deceniju i po, svako srpsko dijete postalo je Oliver Tvist. To je doprinijelo da ličnosti sa najgorom strukturom, dakle manipulatori i psihopate, isplivaju na površinu i zavladaju Srbijom. Zato danas ima mnogo psihopatije, a za psihopatu su drugi ljudi samo sredstvo preko kojeg bezosjećajno gazi. On ne može da osjeti ni krivicu, ni kajanje, a još manje samilost. Ali ima i mnogo „sluđenosti“, tačnije, šizofrenih crta. Nažalost, ima i lažnog, naduvanog ega, kada se pozivamo na cara Dušana i njegovu snagu, a nismo sposobni da odbijemo da budemo ponizni prema običnim političkim „ćatama“ – ocjenjuje profesorka. Mobing je prepoznat u čitavoj Evropi i SAD-u kao veliko zlo koje prijeti da uruši društva i države jer je tamo gdje se javlja u visokom procentu POTPUNO ZAKOČIO funkcionisanje institucija sistema i preduzeća, s obzirom da je utjerao strah u kosti i onima koji su mobingovani i onima koji još nisu a drhte od straha da ne postanu, pa ljudi ne mogu uopće da obavljaju savjesno i odgovorno svoj posao, jer su paralisani strahom od mobera. Zbog toga nema kreativnosti na radnom mjestu, pa nema ideja koje bi omogućile otvaranje novih radnih mjesta, zapošljavanje i općenito napredak društva. Kao posljedica toga ulicama lutaju armije nezaposlenih, potpuno nesvjesne toga tko je kriv za takav njihov bijedan status A glavni krivci su MOBERI, koji su zauzeli pozicije i funkcije i maltretiraju zaposlenike bez ikakvog straha da će ih itko u tome i pokušati spriječiti, a kamoli adekvatno sankcionisati. Većina od tih mobera su psihički nenormalne osobe ( psihopate), pa nije čudo što nam je tako kako nam je i što idemo nazad i ka dnu, umjestu naprijed i naviše (detaljnije Radojka Praštalo: „Mobing šta je to). […]

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: