ISLANDSKA REVOLUCIJA ili Zašto Island nije više na vestima

 ISLANDSKA REVOLUCIJA ili Zašto Island nije više na vestima

Posle pet godina čistog neoliberalizma, režim je napravio od Islanda (320.000 stanovnika, bez vojske) jednu od najbogatijih zemalja u svetu. U 2003. sve drzavne banke su privatizovane(kao i u Srbiji od 2001), a u nastojanju da privuku strane investitore, oni su ponudili on-line bankarstvo ciji minamalni troskovi su omogucavali relativno velike stope prinosa.IceSave racuni su privukli mnogo holandskih i engleskih investitora, ali kako su investicije rasle, tako je rastao i spoljni dug banaka. U 2003. dug Islanda je bio 200 % BND, da bi do 2007. narastao na 900%. Svetska finansijska kriza 2008. je bila kap u prepunoj casi. Tri glavne Islandske banke, Landbanki, Kapthing and Glitnir,su otisle pod led, dok je nacionalna valuta izgubila 85% vrednosti u poredjenju sa evrom. Krajem godine Island je proglasio bankrot.

Suprotno ocekivanom, kriza je rezultirala time da Islandjani oporavljaju svoja suverena prava, kroz proces direktne participativne demokratije koji je na kraju doveo do pisanja novog ustava. Ali tek posle mnogo bola.

Posle prvobitnog pokusaja tadasnjeg premijera Geir Haarde da pregovara pozajmicu od norijskih zemalja i pokusaja MMF-a i EU da preuzmu dug, tvrdeci da je to jednini nacin da zemlja vrati dug englezima i holandjanima, neprekidni protesti i neredi primorali su vladu da da ostavku. Prevremeni izbori 2009. doveli su do pobede levicara koji su osudili neoliberalni ekonomski sistem ali su odmah zatrazili da Island vrati 3,5 biliona eura. Ovo je zahtevalo da svaki Islandjanin placa 100 evra mesecno u narednih 15 godina sa 5,5 % kamate, kako bi otplatili dug privatnih lica drugim privatnim licima. Ovo je bila kap u prepunoj čaši.

Ono sto se desilo nakon toga je neverovatno. Pod pritiskom javnosti, Islandski sef drzave Olafur Ragnar Grimsson, je odbio da ratifikuje zakon koji bi gradjane Islanda ucinio odgovornim za dugove njihovih bankara i raspisao je referendum.

Naravno, šefovi „medjunarodne zajednice“, „MMF“-a, Holandije i Britanije su pretili potpunom izolacijom, nedavanjem bilo kakve pomoci i zamrzavanjem privatnih racuna Islandjana. Grimsson je rekao; „Rečeno nam je da ako odbijemo uslove takozvane medjunarodne zajednice, postacemo Kuba na severu. Ako pristanemo da platimo, postacemo Haiti na Severu“ (kada Kubanci vide sumorno stanje svojih suseda na Haitiju, oni se smatraju srecnicima).

Na referendumu 2010te 93% gradjana je reklo ne. „MMF“ je odmah zamrzo kredit. Ali revolucija (koja nije prenosena nigde u svetu) nije se uplasila. Furiozni gradjani su primorali vladu da pokrene gradjanske i kaznene istrage protiv onih koji su bili odgovorni za finansijsku krizu. Interpol je raspisao poternicu za ex-direktorom Kaupthing-a, Sigurdur Einarsson-om i ostalim bankarima umešanim u prevaru.

Ali islandjani se nisu zaustavili tu; poceli su sa pisanjem nacrta novog Ustava koji bi oslobodio zemlju od preterane moci medjunarodnih bankstera(bankarskih gangstera) i virtuelnog novca. Za pisanje novog ustava, Islandjani su IZABRALI 25 gradjana 552je odraslih koji NE PRIPADAJU NI JEDNOJ POLITIĆKOJ PARIJI, ali KOJI SU PREPORUČENI OD BAREM 30 GRADJANA. Ovaj dokument nije bio delo sacice politicara, ali je bio objavljen na internetu. Konstitutivni sastanci se emituju on-line(uzivo) i gradjani mogu da posalju svoje predloge i komentare, svedoceci dobijanje forme ovog dokumenta. Ustav koji vremenom nastane iz ovog direktno-demokratskog procesa ce biti dostavljen parlamentu na usvajanje, nakon sledećih izbora.

Danas, ta zemlja se oporavlja od finansijskog „kolapsa“ izazvanog banarskim prevarama, na način upravo suprotan od generalno smatrano neizbežnim, što je potvrdio i novi takozvani „šef MMF-a“ Christine Lagarde. Ali novoizabrani opozicioni političari nisu doneli nikakve bitne promene, što je još jedan dokaz da predstavnička demokratija ne funkcioniše. Ljudima u Grčkoj je receno da je privatizacija njihovog javnog sektora jedino rešenje. Međutim, to je samo izgovor za dalje finansijsko porobljavanje. I oni u Italiji, Španiji, Portugalu, kao i mi u Srbiji se suočavamo sa istom sudbinom.

SVI BI TREBALI DA POGLEDAMO U ISLANDJANE. JER SU ODBIJAJUĆI DA SE POVINUJU „STRANIM“(ČITAJ PRIVATNIM) INTERESIMA, GRADJANI TE MALE ZEMLJE SU IZJAVILI GLASNO I JASNO DA SU NEZAVISNI, ALI I DA NAUČIMO IZ NJIHOVOG ISKUSTVA DA ZAMENA POLITIČARA NE DONOSI NIKAKVE PROMENE.

ZATO ISLAND NIJE VIŠE U VESTIMA!!!

PS. Umesto toga truju nas veličanstvenim pobedama naših sportista kao uspesima svoje politike.

ZAŠTO SE NARODNE SKUPŠTINE POJAVLJUJU IZNOVA I IZNOVA U SREDIŠTU POBUNA I REVOLUCIJA? 

Objašnjenje leži delom u želji ljudi da upravljaju svojim životima, a delom su stvar nužnosti. Narodne skupštine obično se javljaju u situacijama u kojima ljudi osecaju da njihovi stavovi i potrebe nisu na odgovorajuci način zastupljeni od strane nadležnih institucija, i gde oni ne vide drugo rešenje nego da uzmu stvar u svoje ruke.

Kao takav, Skupština je prirodan izbor organizacije; Ako niko drugi ne postupa u našem interesu, sta bi bilo najlogičnije u nečijem svakodnevnom životu, nego da se spojimo sa komšijama u rešavanju pritiskajućih zajedničkih problema.

Tako su i komsije u Buenos Aires-u počele da razgovaraju tokom razorne ekonomske krize u decembru 2001. i završile formiranjem Narodnih Skupština.

Kao što je jedan svedok te krize rekao:“ Bilo je ljudi svih uzrasta, polova i profesija, sa i bez političkog iskustva. Mnogi su smatrali da nećemo izdržati ni jedan mesec zajedno. Šta smo imali zajedničko? Bili smo prepušteni sami sebi, u zemlji razorenoj kapitalizmom. Čeznuli smo da odlučujemo sami za sebe kako da živimo i nismo više imali poverenja ni u jednog „predstavnika“. To je jedina stvar koju smo delili. Skoro ništa. Skoro sve“

Iako narodne skupštine često nastaju spontano, one često počivaju na dugoj tradiciji zajedničkog samoorganizovanja medju ljudima u selu i u gradovima koje se često pozivaju, svesno ili ne, u vremenima drustvene krize.

Postoji veliko akumulirano iskustvo iz predhodnih pokreta o narodnim skupštinama koje je relevantno za tekući skupštinski pokret u Španiji i u ostalim delovima Evrope. U Španniji je već ubeliko u toku predstavljanje skupštinskog pokreta svim gradjanima. Ljudi u ovim diskusijama mogu da nauče iz Francuskog, Argentinskog i drugih mesta gde su pokreti upražnjavali direktnu ili neposrednu demokratiju.

Na kraju, narodne skupštine su u srcu pobuna i revolucija, zato što su ove vrste institucija, a ne radikalne partije i političari, te koje mogu okupiti snage da se stvore velike društvene promene.

Uopšteno govoreći, (sve veće revolucije modernog doba) uvek su obuhvatale sukobe izmedju ekspolatisanih i eksploatatora, bogatih i siromašnih, onih koji rade odlično i materijalno odbijenih. Ali svesno ili ne, ove revolucije su sukobi izmedju suprotstavljenih vidjenja politickog zivota. radnici, seljaci i radikalni intelektualci su težili da favorizuju grupacije koje su oni formirali u svojim lokalnim zajednicama, često suprotstavljajući svoje decentralizovane institucije narodnog upravljanja i „licem-u lice“ demokratije u oštroj suprotnosti sa statičnim oblikom vladavine na osnovu nacionalnosti, „odozgo na dole“ kontrole, centralizma i birokratije. Revolucija u njihovim očima znači INSTITUCIONALIZACIJU DIREKTNE AKCIJE; tačnije, organizovanje u samo-uprave kao normalne forme politike.

ZA DINAMIZACIJU NARODNIH SKUPŠTINA U SRBIJI!

Izvor: www.99posto.org

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: