IRINEJ BULOVIĆ: NAŠ EVROPSKI MIT JE MIT O ZLATNOM TELETU

IRINEJ BULOVIĆ: NAŠ EVROPSKI MIT JE MIT O ZLATNOM TELETU

nedelja, 30 decembar 2012 10:07

Ukoliko se ispostavi da „integrisano upravljanje“ znači granične punktove, Sveti Sinod će državnim organima Srbije moći da saopšti samo jedno: gospodo, vi kršite kako Ustav Srbije i međunarodno pravo, te vaše vladanje i odlučivanje gubi legitimitet i legalitet i dužni ste da ga proverite na referendumu ili u najmanju ruku na izborima

Irinej-02Kao institucija od najvišeg nacionalnog značaja, Srpska pravoslavna crkva ne samo da oblikuje duh vremena i biće naroda, odnosno posredno utiče na ukupne društvene, političke i kulturne prilike u državi, već stavovima i komentarima uvek pobuđuje i nepodeljeno interesovanje javnosti i medija. Da ponekad Crkva biva i (zlo)upotrebljena u svrhu političkog i ideološkog obračuna i modeliranja poželjnih društvenih i idejnih paradigmi, nije tajna. Kako to pak može da izgleda, u Srbiji je viđeno nedavno kada je navodno „tajno pismo SPC“ upućeno najvišim državnim čimbenicima „procurilo“, odnosno bilo obelodanjeno u jednom beogradskom nedeljniku. Okosnicu ovog burnog medijskog događaja činila je tema od najviše društvene i istorijske važnosti, naslovljena kao – „Memorandum SPC o Kosovu“. Šta se zaista događalo? Ko je zaista „zgrešio“ povodom razumevanja naloga i problema od nacionalnog interesa? O ovim pitanjima, o stavu Crkve prema sudbini Kosova i Metohije ili – kako u SPC radije govore – prema sudbini Stare Srbije, o promišljanju i razumevanju mnogih u ovom trenutku važnih otvorenih pitanja tegobne sadašnjice i upitne budućnosti Srba, za specijalno izdanje „Pečata“ – praznični i Božićni dvobroj, govori naš uvaženi sagovornik vladika bački gospodin Irinej Bulović, portparol SPC.

Objavljivanje navodnog Memoranduma SPC o Kosovu podiglo je nedavno veliku tenziju. Osporena je autentičnost tog pisma, ali nimalo bezazlen trag je ostao. Već i samim fokusiranjem javne pažnje, učinak i cilj „programera“ ovog događaja dobrano su ostvareni. Kako komentarišete zbivanja oko Memoranduma, njegove aktere i smisao?

— Kao što sam već ranije, u ime Svetog Sinoda, objasnio, ne postoji nikakav tajanstveni „Memorandum“ Crkve o Kosovu i Metohiji: postoji jedno pismo, upućeno predsedniku Srbije, a namenjeno čitavom državnom vrhu, kao što postoji i redovan usmeni dijalog na relaciji država – Crkva po ovom, danas glavnom crkveno-narodnom i državnom pitanju. Vi ste verovatno u pravu kada mislite da su ciljevi „programerâ“ teksta predstavljenog javnosti kao sinodsko pismo samim njegovim objavljivanjem u dobroj meri ostvareni, ali je, moram da dodam, ostvarena i propagandna hajka protiv naše Crkve u medijima, sa ciljem da se nanese šteta njenom moralnom autoritetu i kredibilitetu, a u nekim krajnje antipravoslavno i antisrpski orijentisanim beogradskim medijima i da joj se ospori čak i pravo da se javno izjašnjava o pitanju svih naših pitanja (to je, zaboga, „mešanje u politiku“, kao da su pravoslavni hrišćani u našoj državi van zakona ili kažnjeni lišenjem građanskih prava i građanske odgovornosti, na koju monopol valjda imaju nevladine organizacije, posebno one od po pet-šest članova i sa prepoznatljivom retorikom).

Smisao svih tih neslavnih događanja – u kojima je igralo ulogu i nesnalaženje pojedinih crkvenih ličnosti, ako ne i njihova nepromišljenost – bio je pokušaj određenih stranaka da autoritet i stav Srpske pravoslavne crkve nekako „podele“ sa Svetim Sinodom. Naravno, spomenute stranke zastupaju ispravan, patriotski i odgovoran stav u vezi sa pitanjem južne pokrajine Srbije, ali to ne znači da bi trebalo da upotrebljavaju izraz „Sinod i mi“ ili, još neumesnije, izraz „mi i Sinod“. Sinod je uveren da ne artikuliše samo svoj stav nego i stav većine pravoslavnih vernika srpske narodnosti i naših sugrađana drugih veroispovesti i nesrpske pripadnosti kada poručuje, već godinama, da nemamo pravo da prepustimo Kosovo i Metohiju onima koji su ga oteli silom, i to više tuđom negoli svojom, kao i da niko nema pravo da tu zemlju, osveštanu našim najvećim svetinjama i natopljenu mučeničkom krvlju, trampi za gola obećanja da će kad-tad početi „pregovori“ o vrtoglavim visinama naše neizvesne, ali zato, Bože moj, bez daljnjega svetle budućnosti u evropskom zemaljskom raju, u kojem su svi ljudi i narodi slobodni, bogati i srećni, uz fusnotu da su neki malo više jednaki u okviru opšte jednakosti.

Ako „najoštrije pismo u istoriji SPC“ – kako se ocenjuje, „nije poteklo iz Crkve“, a istovremeno postoji dokument kojim se Crkva, uz napomenu da on nije namenjen javnosti, jeste obratila vodećim političarima u zemlji, možete li nam otkriti tačke značajnijeg mimoilaženja i suprotstavljenosti dva dokumenta? Ovo je važno budući da se u objavljenom pismu oštro kritikuje državna politika prema KiM, i izražava suštinsko neslaganje sa aktuelnim političkim diskursom zemlje, unutrašnjom i spoljnom politikom režima?

— Pismo Svetog Sinoda nije „oštro“, a pogotovo nije „najoštrije u istoriji Srpske pravoslavne crkve“. Ove formulacije samo pokazuju stepen medijske manipulacije. Ono je, kao i sva ranija obraćanja naše Crkve bilo kome kod nas i u svetu, jasno i nedvosmisleno, odlučno i pošteno, nadahnuto isključivo ljubavlju i brigom za srpski narod u Staroj Srbiji (zašto bi tipično boljševička skraćenica „Kosmet“ bila bolja od ovog viševekovnog naziva, do Tita jedinog postojećeg?), kao i dobrom voljom prema nesrpskim narodima, uključujući, naravno, i kosovsko-metohijske Arbanase. Ono se ne bavi „političkim diskursom zemlje“ uopšte ili „politikom režima“ kao takvom, nego samo i isključivo problemom Kosova i Metohije.

Ovde ne želim, niti mogu da upoređujem sinodsko pismo sa objavljenim neautentičnim tekstom, jer Sinod nije doneo odluku da uputi „otvoreno pismo“. Razume se, ako i kada zatreba, Sinod se obraća pojedincima i ustanovama i putem otvorenih pisama, a ukupnoj javnosti najčešće preko zvaničnih saopštenja.

U okrilju Crkve ne dovodi se međutim u sumnju stav da SPC ne bi trebalo da se libi da pred svoj narod, pred vlast takođe, izađe s jasnim stavom o sudbinskim pitanjima zemlje. Ako rešavanje statusa Kosova i Metohije jeste u tom broju sudbonosnih odluka, koji su razlozi odlučili da se autentično pismo SPC ne objavi?

— Zato što za to nema suštinskog razloga. Jer, svoj stav o Kosovu i Metohiji Crkva saopštava, možemo reći, iz dana u dan, raznim povodima. Sledeći takav povod može biti državna platforma za pregovore o statusu ili o privremenom uređenju odnosâ u našoj južnoj pokrajini kada nam puni sadržaj te platforme bude dostupan.

Inače, složićete se da nijedna institucija na svetu ne objavljuje svu svoju službenu prepisku nego je čuva u arhivi. Tako postupa i „Pečat“. Bez pristanka adresata nemamo moralno pravo da objavljujemo pismo koje je njemu namenjeno i uručeno. Koliko bismo izgledali ozbiljni u očima svih sa kojima smo u kontaktu kad bi oni znali da ono što im pišemo i što nam pišu može bilo kojeg dana da osvane u medijima, propraćeno svakojakim manipulativnim komentarima i tumačenjima? Prosto-naprosto, nije sve za javnost. Pritom je izvesno da javnost neće biti uskraćena za svedočenje naše Crkve. Jer njena reč je, načelno i po prirodi stvari, javna reč.

Tvrdi se da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nema podela, to kaže i patrijarh srpski gospodin Irinej, pošto su se u javnosti pojavile spekulacije o dva stava Crkve o Kosovu. Priča o podeli nije nova, čini se da ona nije ni sasvim bez osnova, kao i da njena ozbiljnost prevazilazi razumljive razlike u karakteru, temperamentu ili „sklopu ličnosti“ njenih arhijereja.

— Tvrđenje je tačno. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi nema podelâ. Ima razlikâ u onome što je sporedno, zasnovanih na „sklopu ličnosti“, načinu razmišljanja i mogućnosti uvida u svu složenost prilikâ i izazovâ, ali one ne dovode u pitanje jedinstvo kad je reč o suštinskom sagledavanju problema Stare Srbije, odnosno Kosova i Metohije.

Podele mnogostruke i njima inspirisani sukobi ovdašnji su vekovni usud. Povodom skorašnjeg neobičnog „zagrljaja“ Crkve i države, Vi ste glasine demantovali izjavom: „Nema sukoba SPC i države zbog Kosova i Metohije ili zbog bilo kojeg drugog pitanja“. Mnogi su to razumeli kao „diplomatski takt“, ali ostalo je pitanje – može li uopšte sukob takve prirode postojati, a da to istovremeno ne znači da jedna strana ozbiljnije nije u pravu?

— Nije to bio „diplomatski takt“ nego iskaz o stvarnosti. Saglasan sam s tim da bi sukob Crkve i države u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije ili po nekom drugom vitalnom pitanju života ukupne zajednice pokazao da jedna strana nije u pravu. Lično, teško mogu da zamislim situaciju u kojoj Crkva nije u pravu – ne zato što sam ja episkop te Crkve ili, ako hoćete, njen portparol nego zato što se ona nadahnjuje i rukovodi rečju Božjom, Jevanđeljem Hristovim, njegovom istinom, ljubavlju i pravdom, a ne težnjom da ugodi ljudima, pa ma oni bili i domaća državna vlast ili svetski moćnici skriveni iza eufemizma „međunarodna zajednica“.

Sa druge strane, niti je Srbija crkvena država, niti je Srpska pravoslavna crkva državna Crkva. Stoga Crkva ne može i ne želi da bilo šta diktira legalnoj i legitimnoj državnoj vlasti. Ona joj predočava svoja gledišta, a državna vlast ih uzima ili ne uzima u obzir, sa moralnim i političkim posledicama koje iz toga proističu. Naravno, kada bi država, ne daj Bože, krenula direktno protiv sopstvenog naroda, vere, morala, slobode ili života kao vrednosti i svetinje, Crkva bi joj se besumnje suprotstavila ne dajući Božje ćesaru i držeći se biblijskog načela da se Bogu valja većma pokoravati nego ljudima.

Hoće li, u vremenu koje dolazi, Crkva u komunikaciji sa vlastodršcima javno ispostaviti neke svoje „granične linije“? Integrisano upravljanje granicama, na primer, očito nije bila ta moguća granica strpljenja.

— To Crkva čini i do sada, a ne tek „u vremenu koje dolazi“. Ukoliko se ispostavi, između ostalog, da „integrisano upravljanje“ (kakvog li rečnika!) u praksi znači pretvaranje administrativnih prelaza između Srbije i okupiranog dela njene teritorije – formalno pod protektoratom Ujedinjenih nacija, a praktično pod okupacijom NATO-a – u granične, de facto međudržavne kontrolne punktove, Sveti Sinod će državnim organima Srbije moći da saopšti samo jedno: gospodo, vi kršite kako Ustav Srbije, na čije čuvanje ste se inače zakleli, tako i međunarodno pravo, posebno Rezoluciju 1244 Ujedinjenih nacija, te vaše vladanje i odlučivanje samim tim gubi legitimitet i legalitet i dužni ste da ga proverite na referendumu ili, u najmanju ruku, na izborima.

Nedavno, u SANU, patrijarh Irinej je rekao da će Crkva nastaviti da pomaže državi u odbrani srpskih nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji, te da Kosovo „ne bi trebalo samo braniti već da bi ga trebalo i odbraniti“. Sadržaj pojma „nacionalni interes“ kao da biva sve neodređeniji, u Srbiji, nimalo logično, podložan je različitim interpretacijama!

— U pravu ste. Nemam šta da dodam. I sami „drugosrbijanski“ advocati diaboli, što će reći zagovornici bezuslovne predaje Stare Srbije na milost i nemilost Tačiju, Haradinaju i inim dičnim novim saveznicima moćnog demokratskog Zapada, neumorno izjavljuju da se bore za naš „nacionalni interes“. Kako ga shvataju i zastupaju, dobro znamo.

Iskušenja će pred srpski narod tek doći, glasi tvrdnja koju sve češće slušamo, ne samo kao analitičko predviđanje, već pre kao konstataciju sa prigušenom pretnjom. Može li se uopšte dogoditi čudo da budućnost ne „gledamo kroz tamu“? Možda je povodom ove teme najneobičnije to što je mit o neizbežnom stradanju („svi Srbi će biti pod jednom voćkom“) već ugrađen u „mentalni kod“ naroda, pa se tom usvojenom psihološkom matricom, u svetu među narodima verovatno jedinstvenom, Srbi duhovno umrtvljuju, pacifikuju, privikavaju na ideju nesreće i gubitka kao da im je suđena?

— Sa prvim dêlom Vaše postavke apsolutno nisam saglasan: mit o neizbežnom srpskom stradanju uopšte nije ugrađen u „mentalni kod“ srpskog naroda. U vidovdanskoj etici – koju neki radije označavaju kao „kosovski mit“ – naše stradanje je jasno uokvireno biblijskim i crkvenim učenjem o stradanju i Vaskrsenju.

Sa drugim dêlom Vaše postavke, naprotiv, potpuno sam saglasan: vaistinu je na delu jedinstven poduhvat pacifikacije i duhovnog umrtvljivanja srpskog naroda kroz sve učestalije i sve jače ubrizgavanje, spolja i iznutra, seruma autodestrukcije i autošovinizma (poraženčestva, rekla bi naša ruska braća) u njegovu kolektivnu svest, pa i u njegovo kolektivno nesvesno.

Napisali ste nedavno da je prethodna politička elita Srbije ostala zapamćena kao nosilac „pravog pravcatog evroidolopoklonstva, a da je današnja evoluirala do evroopredeljenosti bez oznake bezalternativnosti“. Nadate se, kažete, da će kod nje prevladati „duh evrotrezvenosti i evropredostrožnosti“. Režim se međutim ponaša drugačije, stremeći ka EU kao da je posednik nekakve tajne razumljive samo njegovim „odabranim“ pripadnicima?

— Nema tu, čini mi se, nikakve tajne. Javna je tajna – nju u redovnim razmacima saopštavaju premijer i resorni ministri – da je najveći uspeh Srbije to što je izbegla, ako je izbegla, „grčki scenario“ i da plate i penzije zavise od stranih kredita i zajmova, da i ne govorimo o investicijama, pokretanju proizvodnje i sličnim stvarima. U tom grmu leži zec evroopredeljenosti.

Sreća je što je otpala, ako je otpala, barem bezalternativnost. Lično, i dalje sam za „evrotrezvenost i evropredostrožnost“, a slutim da može uslediti i evroskepticizam. Jer Nemačka već jasno stavlja do znanja da će kao uslov za članstvo u Evropskoj uniji od Srbije zahtevati faktičko priznavanje državnosti fantomske države „Kosóva“. Nema sumnje da se Evropska unija oglašava najpre na nemačkom, a tek posle toga na engleskom jeziku, pri tom tevtonski otvoreno i grubo, a ne zamumuljenim frazama gordog Albiona.

Ne samo kao visoki dostojanstvenik Crkve već i kao intelektualac sa kompleksnim uvidom u širu stvarnost savremene Evrope, šta biste izdvojili kao bitno saznanje o tome šta „formula“ o putu u Evropu stvarno znači u praksi? Čini se da je previše mistifikacija i obmana u opsesivnoj priči koju – kao uspavljujuću komandu hipnotizera – ponavlja politička klasa.

— Mislim da je u praksi reč o biblijskom motivu zlatnog teleta ili o aktualizaciji biblijske povesti o nostalgiji Izrailjaca za Egiptom, gde se, istina, živelo u ropstvu, ali se bar dobro jelo i pilo, za razliku od pustinjske slobode praćene glađu i žeđu, ili o ponovljenoj, po ko zna koji put, novozavetnoj povesti o trostrukom kušanju Hrista od strane davnašnjeg Kušača, opet u pustinji, kušanju hlebom, vlašću i lažnim čudom.

Evropa je, koliko razumem, mnogo dublja i šira stvarnost nego što je to politički savez državâ poznat pod imenom Evropska unija. Evropa je zasnovana na sintezi antičkog, grčko-rimskog nasleđa i judeo-hrišćanskog duha. Geografski, to je poluostrvo od Atlantika do Urala, a duhovno i civilizacijski – to je nepregledni prostor od Atlantika na zapadu do Pacifika na istoku.

Otkako znamo za sebe i otkako smo se pojavili na sceni istorijskih naroda, mi Srbi pripadamo Evropi shvaćenoj kao kontinent i kao dom jedne kulture i civilizacije. Državnom savezu zvanom Evropska unija možemo, a ne moramo pripadati. Pripadali mi njemu ili ne, na određeno vreme ili sve dotle dokle on bude postojao, naš evropski identitet ostaje i niko nam ga ne može oduzeti. Tačnije, niko osim nas samih.

Savremena Rusija u domen visoke (geo)politike uvodi nove pojmove, njeni najviši zvaničnici govore o „partnerstvu civilizacija“ kao jedinoj realnoj mogućnosti suživota na svetskom nivou. Reč je o osnovama ravnopravnim, bez nametanja vrednosti, posebno ne sistema vrednosti koji se u modernom dobu imenuje kao „demokratija“, a čije širenje u praksi podrazumeva haos, ratove i nasilje. Ovom stavu će se poklanjati pažnja, a značajno za nas je pitanje: gde bi se u uspostavljanju partnerstva civilizacija našla Srbija, šta bi bio njen autentični civilizacijski krug?

— Nema sumnje da je ideja o „partnerstvu civilizacijâ“ neuporedivo čovečnija, plemenitija i perspektivnija od Hantingtonove ideje o neizbežnom „sukobu civilizacijâ“. Srbija i srpski narod u celini nesumnjivo pripadaju hrišćanskoj civilizaciji, još preciznije – pripadaju, zajedno sa Grčkom, Rusijom i drugim zemljama, svetu pravoslavne ili istočnohrišćanske civilizacije. Za neke krugove, one koje u većoj ili manjoj meri predstavlja i izražava spomenuti Hantington, to predstavlja njen glavni nedostatak i geopolitički problem. Mnogi stereotipi i mnoge antisrpske pozicije u našem vremenu svedoče o tome da se skupo plaća kada te određeni moćni svetski činioci vide kao večitu rusku ekspozituru usred Evrope.

Nadajmo se da će ovo – „evroatlantsko“ – viđenje biti korigovano i zamenjeno čisto evropskim viđenjem kohezivne saradnje dvaju „plućnih krila“ Evrope, istočnog i zapadnog, pravoslavnog i katoličko-protestantskog, grčko-slovenskog i romansko-germanskog.

Danas se javno govori, ne bez izvesne intonacije prekora Srpskoj crkvi, da je vreme da ona ponovo pozove Srbe na „duhovni ustanak“, da živimo graničnu situaciju kada se snaga jednog autoriteta mora staviti „na čelo kolone u velikom maršu“. Šta sve „marš“ može da znači i prema kojem cilju može biti usmeren, posebno je pitanje, no mislite li da Crkva može biti takav autoritet, ima li snage, pa i jedinstva da, u nekakvoj neočekivanoj situaciji, tako istupi?

— Mislim da retorika o „duhovnom ustanku“ i „duhovnom maršu“ na čelu sa crkvenom jerarhijom predstavlja anahronu romantičarsku retoriku, sa prizvukom, čini mi se, izvesne utopijsko-teokratske podsvesti. Crkva, samim tim što je Crkva, uvek hodi kroz istoriju kao Narod Božji na putu ka Carstvu Božjem, ka svetu bez greha, mržnje i zla, ka istinskoj „civilizaciji ljubavi“. To je „duhovni marš“ koji traje dve hiljade godina i trajaće do kraja istorije. Isto tako, u odnosu na pali svet, svet koji u zlu leži, Crkva je od dana Rođenja Hristovog, koje upravo ovih dana proslavljamo, na čelu „duhovnog ustanka“ protiv zla, smrti i đavola, a za život, mir i ljubav, za spasenje čoveka i obnovljenje sveta.

Politička interpretacija ovih pojmova nije ni realna, ni umesna. Političko vođstvo Crkva je uzimala na sebe samo izuzetno, u vreme kada državu nismo ni imali ili kada su to zahtevali tadašnji inoverni vlastodršci, kao što je bio slučaj u Otomanskoj carevini, sa patrijarhom kao etnarhom („miletbašom“), shodno islamskim zakonima. To, međutim, ne znači pasivnost pravoslavnih hrišćana i njihovih duhovnih pastira pred izazovima i iskušenjima istorijskih procesa, a pogotovo ne znači njihovo povlačenje iz „sveta“ u „pustinju“, njihov egzodus iz istorije. Naprotiv! Hrišćanstvo je trajna „nevidljiva borba“, ali ne protiv „tela i krvi“ nego protiv „duhova tame podnebeske“, i to ponajpre u nama samima i među nama samima.

Predlaže se sazivanje vanrednog sabora SPC. Da li se u Crkvi razmišlja o toj mogućnosti? Verujete li da je ponovljiv onaj trenutak kada je bezmalo milion ljudi, „emitujući“ energiju čija snaga ne samo ovde, već i u svetu gotovo da nije viđena, ispratilo preminulog patrijarha Pavla? Kojim bi povodom neka slična snaga mogla da se sabere?

— Kao Crkva, svi smo mi stalni i redovni Sabor. Što se tiče milionskog okupljanja, poput onoga pri ispraćaju blaženopočivšeg patrijarha, to je vazda blagodatni događaj, harizmatični fenomen, dar neba. To se ne dâ predvideti, a kamoli planirati ili organizovati. Lično verujem da bi neki sudbonosni obrt u vezi sa Kosovom i Metohijom mogao ponovo probuditi takvu „iskru u kamenu“. Daj Bože da to bude obrt na dobro, na dobro naše i na dobro svih!

Upečatljivo je bilo Vaše javno obraćanje povodom „davanja opšte evroatlantske oproštajnice Hrvatskoj“, kada ste podsetili da pored haške pravde koja „nije jedina postoji i istorijska pravda na sudu moralne svesti i savesti čovečanstva…“ Živimo, čini se, vreme i iskustvo kada je i najblagorodnijima i najmanje zlobivim i prekim prirodama teško da u srcu gaje nadu u moralnu savest čovečanstva. I to stanje sveta nije lako objasniti?

— Nije lako, ali hrišćanski je nadati se i kad izgleda da nade nema. Ali nade ipak ima! Ima je zahvaljujući glasu savesti mnogih ljudi svuda u svetu.

Da li je razumljivo da pojedini crkveni dostojanstvenici u javnosti nastupaju sa stavovima oprečnim mišljenju svoje Crkve? „Quo vadis, oče Lavrentije“, naslovili ste svoje obraćanje izazvano upravo jednim takvim povodom. To „Kuda ideš…“ može se postaviti i nekim drugim, u medijima često apostrofiranim pojedincima iz Crkve. Postoje primeri da se srpski sveštenik glasno zalaže za REKOM, ima čak i sveštenika koji javno govore kako su Albanci s pravom gnevni, jer su ih Srbi navodno predugo zlostavljali, a „ogroman broj Šiptara ubili“!

— Tekst „Quo vadis, Laurentie?“ bio je reakcija na nezlobivu naivnost jednog mog starijeg sabrata koju ne bi trebalo strogo suditi. Sveštenike advokate REKOM-a i apologete arnautskih zulumćara ne poznajem, ali ako ih ima – a verujem da ih Vi niste izmislili – trebalo bi da se makar postide svojih reči.

Oprečna su mišljenja i o delovanju i „misiji“ crkvenih analitičara koji već gotovo deceniju i po bivaju od medija i najšireg auditorijuma pomno slušani i uvažavani. Čitate li Vi i slušate li ono što oni govore i pišu? Da li je njihovo delovanje korisno za javni život, za snalaženje ljudi u savremenom komplikovanom svetu?

— Često sam se osvrtao na neslavnu ulogu i sumnjivu reputaciju samozvanih analitičara crkvenih prilika i neprilika u Srbiji, pa ne bih da se ponavljam. Oni samouvereno pišu o stvarima koje malo ili nimalo poznaju, bez želje da upoznaju stvarnost crkvenog života i bez mentalnih predispozicija za istinsko uživljavanje u saborno biće Crkve, bez autentične crkvenosti, u nekim slučajevima i bez vere, najčešće uz neprikrivenu odbojnost prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Časni izuzeci su više nego retki.

Više nego samoj Crkvi, oni nanose štetu javnom mnjenju i medijskom prostoru. Istini za volju, mediji ih uglavnom baš takve i žele. Da li je ta želja spontana ili zadata, ostaje nam da nagađamo i pogađamo. Činjenica je, u svakom slučaju, da se mediji nisu grabili za ocene i komentare pokojnog prote Bigovića i da se danas ne grabe za analize profesora Darka Tanaskovića i drugih istinskih znalaca. Zato i nije čudo što se nadobudni „analitičari“, po pravilu anonimusi u svojim stručnim oblastima, postavljaju kao svojeobrazna sekularna inkvizicija koja „presuđuje“, i to u poslednjoj instanci, episkopima, patrijarhu, Sinodu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi u celini i bez ostatka… O tempora, o mores!

Saopštenje povodom presuda hrvatskim generalima Sveti arhijerejski Sinod završava apelom „na sve iskrene hrišćane u Evropi i svetu… konačno na savest moralnih i intelektualnih elita i na Istoku i na Zapadu, da ovom nebivalom licemerju daju ocenu kakvu zaslužuje“. Kada je reč o pomenutim elitama, bez sumnje ima puteva, načina, pa i verujemo ličnih prijateljstava i veza koje se mogu p(r)ozvati. Šta je i da li je nešto uopšte konkretno urađeno? Ćutanje o sudbini Srba ipak je zapanjujuće. Postoji li danas u svetu mislilac koji će poput Andre Malroa, zgroženog nepravdom uočenom pre nekoliko decenija, Srbima doviknuti:„Neko vam je podmetnuo“?

— I mi episkopi, kao i jedan broj rodoljubivih intelektualaca, učestalo se obraćamo prijateljima pravde i istine širom sveta. Ima hrabrih i časnih ljudi koji nam danas dovikuju isto što nam je Malro u svoje vreme doviknuo. Navešću kao primer samo jedno ime: Peter Handke. A Handke nije ni jedan, ni sâm.

Današnja zvanična Srbija se osmelila da nekima od naših prijatelja, koji su pre toga i mimo toga prijatelji pravde i istine, javno izrazi zahvalnost i oda priznanje. To je mali znak buđenja nacionalnog ponosa i smopoštovanja, ali znak koji uliva nadu i ohrabruje. Sa svoje strane – dozvolite da pomenem još jedno časno ime – ne mogu da izustim: Danke, Deutschland!, ali mogu da izgovorim punim ustima i iz dubine srca: Danke, Bischof Homeyer! Danke, Bruder Josef! (Hvala, biskupe Homajere! Hvala, brate Jozefe!) Značaj obeležavanja godišnjice Milanskog edikta u Nišu, zbog poznatih kontroverzi, ostao je u senci. Traju poznate, a rađaju se i nove nedoumice. Ako je, na primer, kako se govori, „izvesno da papa neće doći i da će ga u Nišu zameniti kardinal Sodano“, ne malu zbunjenost pobuđuje izjava ruskog mitropolita Ilariona da je „više puta čuo da bratska SPC sprema proslavu u Nišu, ali da ne može da kaže da li će ruski patrijah doći budući da mu zvanični poziv na tu svečanost nije stigao“?

— Milanski edikt (313-2013) biće, ako Bog dâ, svečano obeležen na crkveno-državnom nivou. Nema kontroverzi, nema nedoumicâ. Biće pozvani pravoslavni patrijarsi i ostali poglavari pravoslavnih crkava, kao i visoke delegacije drugih hrišćanskih crkava.

Papa rimski nije pozvan, niti je izrazio želju da dođe. On je ozbiljna i dostojanstvena ličnost, što ne bih rekao za svakog od njegovih prethodnika, i ne bi trebalo njegovo ime i zvanje neozbiljno povlačiti po srpskim medijima – valjda ga dovoljno spominju hrvatski mediji. A ne bi trebalo ni spisku besmislenih srpskih podela i svađa pridodavati i smešno-žalosnu podelu na one koji su za dolazak pape u Srbiju i na one koji su protiv tog dolaska. Jednostavno, papa ne dolazi, a ko će predvoditi delegaciju Rimokatoličke crkve – ne određujemo mi.

Naredna, 2013. godina, biće godina obeležavanja još jednog značajnog jubileja – 200-godišnjice Njegoševog rođenja. Iz perspektive ovovremenog duhovnog diskursa gotovo da nije moguće pojmiti tu neverovatnu celovitost, taj integralni i jasni uvid sa kojim je vladika, državnik i pesnik tumačio i promišljao život i prilike. Razmišljajući danas o ovoj grandioznoj figuri srpske istorije, možemo li iz složenog Njegoševog dela izdvojiti jednu poruku ili zaveštanje koje „radi“ i biva posebno važno duhu i potrebno razrešavanju muka novog vremena?

— Sve Njegoševe poruke i zaveštanja aktuelnija su za nas Srbe danas nego što su bila u njegovo vreme.

Ideja mesijanizma i spasenja svojstvena je veri, no nastupanje jednog savremenog mesijanizma, onog – američkog, na gotovo bizaran, reklo bi se ne baš utešan način, određuje savremeni svet. Ruski teoretičar A. Sekacki o tome doslovno kaže:„Za svet je izazov američkog mesijanizma mnogo aktuelniji od globalnog otopljavanja (mislim i za same Amerikance), a da li će se za njega naći odgovor i kakav – ja ne znam“. Šta pravoslavni svet zaista može, i šta bi trebalo da odgovori ovom izazovu?

Nema Mesije osim Ličnosti Isusa Bogočoveka i nema mesijanizma van Mesijine (Hristove) Crkve. Svaki vancrkveni ili nehrišćanski mesijanizam, pa ma bio i američki, surogat je mesijanizma. Tačnije, svaki mesijanizam bez Mesije jeste lažni mesijanizam. Uzgred budi rečeno, poučna je istorijska sudbina negdašnjeg sovjetskog mesijanizma, pa i nekih ranijih, pseudohrišćanskih mesijanizama.

„Katalog izopačenosti“ kojima robuje takozvana međunarodna zajednica sve je deblji, a navodna modernost, sloboda i progres kojima se čovečanstvo prevaspitava sve jasnije se rugaju izvornom smislu ovih ideja. Rečito o tome možda govori i zapažanje pomenutog teoretičara (Sekacki): „Ako bi anđeo, koji dočekuje u raju, onome koji tamo dospe pružio kartu i ocrtavajući olovkom teritoriju rekao: ‘Ovo je lično tvoja parcela raja, uredi je i živi’, Amerikanac bi se najmanje začudio, primio bi to kao zasluženo“. Nije li negde na tragu ove bezmalo karikature „ulovljen“ stvarni jaz savremenih paralelnih i ne baš dijaloški raspoloženih civilizacija?

— Jeste, nažalost. Ali ne bi – takođe nažalost – samo Amerikanac obelodanio svoju šićardžijsku, sitnosopstveničku, grabljivu i sebičnu dušicu. To bi učinili i mnogi Evropljani, a među njima i mnogi, mnogi Srbi, čak i neki među nama koji sebe vide kao branitelje čistog i nepatvorenog Pravoslavlja. Naša vera je čista i neporočna, ali mi često nismo njeni dostojni i dosledni nosioci. Valja uzrastati i uzrastati dok se ne sazri do svesti o tome da ne postoji raj nego pakao onde gde postoji moje i tvoje. Raj se nalazi samo tamo gde moje znači tvoje ili naše, gde ja nisam živ ako nema tebe i nas, sabranih zauvek u Jednome Koji je Sveta Trojica. Ova tema je velika i divna, pa je bolje ostaviti je za neki drugi razgovor ili za poseban autorski tekst, po meri mojih skromnih mogućnosti.

Pred nama je Božić, praznik velike radosti, obnove, rađanja i ljubavi – u duhovnom i svetovnom smislu. Šta bi na putu praznične jedinstvene nade (i utehe) trebalo da hrabri, da u veri i radosti učvrsti naciju kojoj se već zamorno dugo objašnjava kako „realistički“ mora da se suoči sa stvarnošću navodno zasluženih kazni, gubitaka, sledujućeg joj trpljenja nasilja i licemerja sveta moći?

— Sve nam govori božićni pozdrav: Mir Božji – Hristos se rodi! Sve nam govori ime dato čudesnom Detetu po Rođenju: Isus znači Spasitelj, odnosno Bog je Spasitelj. Sve nam govori Njegovo drugo ime: Emanuil znači S nama je Bog! Sve nam govori božićna himna nebeskih anđela:„Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!“

Bez mirenja i praštanja, uz (samo)preispitivanje i plemenita dela, nema ni pravog Božića. Ako možemo reći da to važi za lični koliko i za opšti kolektivni plan svakog društva, šta bi se moglo reći – kome bi, idući u susret ovom Božiću, Srbi kao narod trebalo da praštaju, oko čega da se (samo)preispitaju, a prema kome bi neizostavno morali da budu plemeniti i velikodušni?

— Srbi bi trebalo da oproste svima, čak i svojim neprijateljima i krvnicima, da preispitaju svoja dela i da budu plemeniti i velikodušni prema svima. Da li će tako drugi postupiti prema nama Srbima, ostavimo njima samima – njihovoj savesti, veri i moralu.

Naš put bi trebalo da bude put Bogočoveka. To nam ne poručuje samo teolog ili sveštenik. To nam poručuje naš veliki pesnik. Blago nama dokle god imamo pesnike koji bogoslovstvuju!

Mir Božji – Hristos se rodi!

Autor Milorad Vučelić

Izvor Pečat/Vidovdan, 28 decembar 2012.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: