ZAŠTO ZVANIČNA TELEVIZIJA NE PRIKAZUJE OVO: Ексклузивно: протест привредника на Јарињу!

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=RTbN-NO0S4Y#!

Od prijatelja: Pre desetak dana desio se interesantan događaj u Albaniji, u muzeju Skenderbega u Kruji

 

Od prijatelja:
Pre desetak dana desio se interesantan događaj u Albaniji, u muzeju
Skenderbega u Kruji.

Jedan moj prijatelj rekao mi je da će ići poslom u Albaniju, i ja mu kažem
da obavezno poseti muzej Skenderbega i objasnim mu ko je bio Skenderbeg.

I on ode u Albaniju i poseti muzej Skenderbega. I kustos muzeja im
objašnjava ko je bio Skenderbeg, ovo, ono, a ovaj moj prijatelj ga pita (ono
što sam ga ja naučio):

„A gde su sahranjeni Skendernegov rođeni brat i otac?“

A ovaj proguta knedlu pa kaže: „U srpskom manastiru Hilandar.“

A ovaj opet pita: „A zašto tamo?“

A kustos kaže: „Pa znate, Skenderbeg i njegova porodica su bili veliki
državnici, pa su imali dobre odnose sa drugim narodima.“

A ovi ljudi u grupi, bilo je tu i Švajcaraca i Nemaca i „Crnogoraca“,
slušaju I čude se šta priča kustos, pa pitaju ovog mog druga: „Kako to da su
oni sahranjeni u srpskom manastiru?“

A moj prijatelj im kaže: „Pa oni su bili Srbi, pravoslavni monasi.“

Ovi ljudi su bili šokirani, a moj prijatelj takođe, jer nije mogao da veruje
da cela država Albanija egzistira na falsifikovanoj istoriji, na laži. Nije
to ništa novo!

Dr Momčilo Dušanov Pejović – KOLIKO SMO (SE) DALEKO (OD)MAKLI?

KOLIKO SMO (SE) DALEKO (OD)MAKLI?

Tamo unazad cijeli vijek i još bogme nekolike decenije pride, a sve za vladavine Knjaza Gospodara Nikole I Petrovića, bijaše se Crna Gora „okrenula“ i uputila ka Evropi, sve sa ciljem ne bi li postala „napredna i moderna“ reformska, demokratska i ekonomski bogata, po ugledu na mnoge tadašnje zapadnoevropske države!

Obeća zanago, tadašnji Knjaz i Gospodar – „car junaka“, ne samo jednom, poslije onoga „Veljega rata“, nego i mnogo puta potlje u naredne nekolike decenije njegove „uspješne“ vladavine Crnom Gorom i njegovim „milim narodom“, građanima širom njegove nezavisne i samostalne Crne Gore i bogme njegovim „dičnim“ Srbima i Crnogorcima.

I ne bi svemu tome falilo ništa da se i dan današnji, poslije tolikog protoka vremena od njegove vladavine, to isto gotovo nepromijenjeno ne dešava i „kojeviteza“ baš u toj istoj „njegovoj Crnoj Gori“ sa „njegovim“ narodom i građanima; i isto tako sa Srbima, Crnogorcima i svim drugim narodima, bez obzira ko je koje vjere i narodnosti!

Samo da ne zaboravim reći, jednu bitnu činjenicu, da se za svoje duge vladavine knjaz – kralj Gospodar Nikola I nadijelio raznoraznijeh medalja svojim brojnim junacima, naravno za zasluge koje oni postigoše u raznim bojevima, bitkama i ratovima, a bogme nije zapostavio ni one koji su sjajno ordenje (za)miritali u miru sve služeći vjerno i sluganski svo(je)ga Gospodara. I još da dodam da je za njegove vladavine bilo „javnih radova“ na kojima su (ne)zaposleni, gladni, žedni i siromašni mogli raditi za kakvu crkavicu ili koru suha hljeba da ne pocrkaju od gladi! Naravno da su i tada „trgovci“ i oni „bliži“ dvoru i Gospodaru ponajbolje prolazili dijeleći zarađeno onima koji su obavljali teške poslove u dobro osmišljenim i organizovanim „javnim radovima“ pri čemu je država Crna Gora bila garant svemu!

Ova današnja vlast crnogorska, sa „političkom elitom“ nastalom u „ratu za mir“ koji je od nje uspješno vođen a učestvovala (ni)je, jer ginulo se (ni)je, nečija se krv, ipak, jeste prolijevala, ponosna je na svoju političku prošlost i svakim danom nam je sve više drugačije tumači i jače nameće. Oni danas pričaju, govore ili kazuju i (na)mjerno zaboravljaju ono ne tako davno vrijeme iz posljednje decenije 20. vijeka u kojem je generacija tzv. „mladi, (s)lijepi i (još) pametni“ branila (ne)čiju „otadžbinu“ koja je bila u „opasnosti“!?

A zašto vam, poštovani čitaoci, sve ovo (s)pominjem i nabrajam iako sve dobro znate, barem oni koji su malo stariji po godinama od mene ili su malo kasnije od mene rođeni? Evo da kažem i da ne dužim, već da vam iz jednih novina u izvodima „prenesem“ nešto iz onoga vremena od unazad više od jednoga vijeka, a onda vi da sve uporedite i sami zaključite dokle smo došli, koliko smo se (od)makli) i ima li (i)kakve (s)ličnosti bez razlike!

Crnogorska skupština – U prestonoj besedi, kojom je 25. o. mes. knez Nikola otvori skupštinu, knez potvrđuje da je odavno želeo da misao građanskih sloboda, oličena u načelima istinske demokracije, bude zamenjena Ustavom, koji je u njemu našao prvoga svoga branioca i koji će čuvati do posljednjega časa (…) U besedi se ističe uspeh Vladin u reformama, radu na svim stranama državne uprave, sređenost finansijskog stanja koje je ustavnim životom obezbeđeno, tako da je podignut kredit zemlje i da se moglo pristupiti kovanju prvoga crnogorskog novca radi napretka proizvodnje i trgovine. Obraćena je osobita pažnja na podizanje slobodnog pristaništa u Baru, građenje železnice Bar – Podgorica, izradu projektovanih novih kolskih putova i spremanje za sve to potrebnih novih zakona, koji će podstaći privatnu inicijativu i omogućiti stranim kapitalima ulaz u Crnu Goru. S pogledom na odnose prema inostranstvu prestona beseda ističe da su naročito sada bolji no ikada, nerazdvojne veze sa Rusijom i ruskim narodom i da su odnosi prijateljstva i dobrog susjedstva sa A.(ustro) – Ugarskom dobili izraza i prilikom knjaževa proletošnjega boravljenja u Beču i prilikom sastanka i prijema prestolonaslednika od strane nadvojvode Ferdinanda u Dubrovniku (…) Napominjući srdačne i trajne veze sa ostalim državama, beseda se završuje obećanjem, da će Crna Gora uvek pratiti stanje svoga naroda s nadom da će i skupština kao i knez uvek biti prožeti osećajem, pravde, reda i zakonitosti“.

Eto vam pa čitajte o vremenu u kojem je knjaz-kralj Gospodar živio i vladao svojim „milim narodom“, obećavao, gradio „putove“, dizao kredite, posjećivao Beč, Petrograd, Moskvu, London, Pariz i druge gradove i banje u kojima je „vidao“ kostobolju „svoju staru boljku“ i upoređujte sa ovim današnjim vremenom u kojem je „politička elita“ na vlasti skoro dvije i po decenije, a treba istaći da se ni oni nijesu odrekli medalja za „evropski“ mir niti penzija iz „rata za mir“!

Nećemo ovom prilikom govoriti o tome da li je, kako i koliko Gospodar ili Premijer kreditno zadužio „ekonomski prosperitetnu“ Crnu Goru, donio nezavisnost, sačuvao biološku supstancu, niti da li je „mir i sklad u zemlji“ i da li je to zaista njegov – „moj najveći uspjeh“, ali hoćemo ih sve redom u „političkoj eliti“ podsjećati da su potekli iz generacije „mladi, (s)lijepi i (još) pametni“ kada su bili u „rat za mir“ sa svojim današnjim susjedima, a nekada bratskim narodima!

Podgorica, srijeda, 19. decembar 2012. godine Dr Momčilo Dušanov Pejović

Путин поручио Американцима: Доста, оставите Србе на миру!

Актуелно, ПОЛИТИКА, СРБИЈА среда – 19. децембар 2012

Путин поручио Американцима: Доста, оставите Србе на миру!

МОСКВА-Кривци за ратове, за протесте у арапском свету, за кризу евра, сада и за смак света… Американци су преко својих медија у последње време Србе оптуживали за све и свашта а кап која је прелила чашу јесте писање портала „Популар“ да су Срби криви и за најављени мајански смак света. Ипак, нашао се неко да и нас заштити од хистерије Амера и то ни мање ни више него руски председник Владимир Путин!

Један од најмоћнијих људи и политичара света, Владимир Путин, на свом Твитер профилу предочио је годишњу анализу друштвено-политичке ситуације у Руској федерацији али и у свету са посебним освртом на оно што следи у наредној, 2013. години. Говорећи о односима великих сила према малима, Путин је посебно, на један дипломатски начин, апострофирао понашање САД према малим народима, посебно Србима.

-Увек ми је било нејасно због чега велики и снажнији имају потребу да ту снагу доказују на мањима и слабијима. У животињском свету то се никада неће десити и немогуће је да тигар кињи зеца само из забаве и садистичког порива. Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи нити да му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила а да се тај народ и даље сматра џелатом а не жртвом, кривцем а не оштећеним. Томе се мора рећи доста и ако се малим народима не жели помоћи онда их немојте још додатно уништавати, написао је Путин.

Не знамо да ли је руски председник у међувремену видео и јучерашњи текст америчког портала да су Срби кривци и за смак света и да ли ће га то инспирисати за још један текст о заштити мањих од јачих али и ово је довољно да се каже: Хвала Владимире!

DRAGAN PETROVIĆ: RAZOČARENJE I VELIKA RASKRSNICA DAČIĆEVE VLADE, MOŽDA POSLEDNJA

DRAGAN PETROVIĆ: RAZOČARENJE I VELIKA RASKRSNICA DAČIĆEVE VLADE, MOŽDA POSLEDNJA

utorak, 18 decembar 2012 15:14

dra18122aNova srpska vlada nije dovela do diskontinuiteta u najvažnijim oblastima – na KiM, u odnosu prema EU, u ekonomiji i na planu slobode medija

dragan petrovic kol

Kada je na osnovu više pokazatelja postalo jasno da će se novi predsednik Srbije i vlada uoči parlamentarnih i predsedničkih izbora u maju tražiti između, sa jedne strane, Borisa Tadića i Demokratske stranke, a sa druge, Tomislava Nikolića i Srpske napredne stranke – odlučjuću prednost pobedi Nikolića i naprednjaka dalo je opredeljenje birača ka ozbiljnoj državnoj politici, borbi za Kosovo i Metohiju, odricanju od paradigme „evropskih integracija po svaku cenu“, diskontinuitet sa neoliberalnom ekonomijom, oslobođenje i otvaranje medija… Pri tome se stiče utisak da značajan deo biračkog tela koji je podržao Nikolića i naprednjake nije u prvi mah insistirao toliko na kvalitetima njihovog programa, pa i kvalitetima baš svih poslaničkih kandidata, već na potrebi jasnog diskontinuiteta sa dotadašnjom politikom.

Nisu se novoj vladi odmah postavljala velika očekivanja, pošlo se realno i od toga da se zemlja nakon četiri godine (zapravo dvanaest godina, šire posmatrano) našla u izuzetno teškoj situaciji praktično na svim poljima – od državne politike, kosovskometohijskog problema, u ekonomskoj sferi, ukupnoj društvenoj situaciji… Narodu je mnogo značila pretpostavljena spremnost novog državnog vrha da, uz sve kalkulacije zbog teške nasleđene situacije i stranih pritisaka, pokaže makar samo dobru i iskrenu volju da napravi diskontinuitet sa prethodnom politikom koja je zemlju dovela u nezavidnu poziciju u praktično svim domenima, a u isto vreme i do pada merila etičkih vrednosti. Prema sociološkoj nauci, to je najteže stanje u društvu – anomija – koja predstavlja takvo srozavanje društva da opšte i univerzalne vrednosti kao što su poštenje, iskrenost, rad, hrabrost, patriotizami postojanost karaktera gube svoj uobičajeni smisao i vrednosnu komponentu usled opšte atrofije kriterijuma u tom društvu. Narod i – što je veoma važno reći – onaj značajan deo elite i inteligencije koji je bio u opoziciji prethodnom režimu, najviše zbog izneverenog minimuma nacionalnog dostojanstva i državne politike, ispoljene posebno na pitanju Kosova i Metohije, snažno je podržao novu vladu, gotovo kao nove oslobodioce Srbije, i bio je spreman mnogo toga da im progleda kroz prste ne tražeći posebne rezultate u kratkom roku. Treba dodati da su ljudi koji su na vlasti već dugo u politici, uglavnom sa pedigreom patriota i nacionalista, pa se očekivalo da će makar u dužem roku opravdati minimum očekivanja birača i šireg javnog mnjenja u Srbiji.

NEZADOVOLJSTVO PATRIOTSKE ELITE Zato se iz redova tzv. patriotskog dela srpske elite, koji je i podržao dolazak na vlast današnje vladajuće garniture, nisu čuli bitniji prigovori i negodovanja tokom prvih nekoliko meseci nove vlasti. Čak i kada su činjeni neobični potezi i, još češće, kada se uporno zadržavao po mnogim pitanjima u odnosu na prethodnu vlast status quo, verovalo se da je to jedan od taktičkih manevara prekaljenih političara, danas odmerenih patriota, koji su vešto kamuflirali svoje ranije nacionalističko lice, koje je kod nekih od njih „nekih godina“ poprimalo na momente i šovinističke obrise. Polazilo se od toga da vrlo dobro znaju šta rade, da prate pomno razvoj međunarodne situacije i odmeravaju prostor za strateško delovanje u ključnim državnim pitanjima, spremni da na tom putu žrtvuju pešake, ponekog laufera, ili čak u iznudici i topa, ali da se partija vodi čvrstom i znalačkom rukom ka pobedi ili makar remiju. Pored toga, zbog izostanka promena u medijima, široj populaciji je otežano podrobnije praćenje događaja u stvarnoj državnoj politici, a i to su mnogi bili spremni da protumače kao još jedno od lukavstava iskusnih političara. Zbog toga su pogledi šire javnosti bili više upereni ka predstavnicima patriotske elite, koja je što zbog svoje stručnosti i dotoka informacija mogla prva i pravovremeno da sagleda makar obrise pravca plovidbe državnog broda.

Tokom jeseni su se, međutim, događaji tako odvijali da je postalo potpuno jasno i onima koji nisu veliki stručnjaci za društvena i politička pitanja i imaju dotok informacija iz prve ruke da je dalji tzv. „evropski put Srbije“ u datim okolnostima višedimenzionalni ćorsokak, čak i da nije zakonom spojenih sudova vezan za dalje najdirektnije žrtve po pitanju Kosova i Metohije. To su počeli da uviđaju i javno iznose svoje stavove čak i oni predstavnici društvene elite koji su do sada spadali među najtvrđe pobornike „evropskog puta bez alternative“.

Zato se sadašnji trenutak nove vlade može opisati kao svojevrsna raskrsnica. Sa jedne strane, su široke mase biračkog tela i deo elite koji je podržao naprednjake i obaranje prethodne vlasti na čelu sa Tadićem i Cvetkovićem. Taj deo elite i narodne mase koji su podržali promene verovatno i nije bio spreman da novim vlastima postavlja posebna kratkoročna očekivanja, ali je usled ubrzanijeg razvoja događaja poslednjih meseci (od daljeg drastičnog uslovljavanja političkih komesara EU po više pitanja, od kojih su najteža i najbezobzirnija traženje potpune kapitulacije čak i za severno Kosovo, preko monstruoznog izobličavanja haških nepravdi i pristrasnog i neprijateljskog stava vodećih zapadnih sila prema Srbima uopšte, preko dalje krize u EU i dr.) došao do neoborivog saznanja da je svaki dalji nastavak davanja žrtava za „evropski put“ jedna Domanovićeva stradija i verovatan put u pustinju bez povratka iz nje. Na tom putu već na prvom koraku oni će se u svakom slučaju sreti sa definitivnim gubitkom ostataka ponosa i nacionalnog dostojanstva. Da ne potežemo šta očekuje Srbiju u nastavku tog puta na ekonomskom planu već u 2013. godini, kada nas očekuje ukidanje preostalih carinskih barijera na robu iz EU, pre svega u oblasti poljoprivrede, koja je u zemljama Unije kao što su Francuska ili Španija toliko protekcionistički favorizovane da bi u kratkom roku svojim dampinškim cenama i kvalitetom zbrisali našu poljoprivredu. Tu je i rasprodaja nekretnina i obradive zemlje strancima po modleu proidaje bugarske i crnogorske obale, pa sve do gubitka u perspektivi unikatne pozicije povlašćenosti koje Srbija ima u odnosu na rusko tržište i dr.

Drugo važno pitnje koju aktuelnu vladu Srbije sve više odvaja od dela elite i biračkog tela koji su ih podržali je pitanje Kosova i Metohije. Prihvatanje u potpunosti onog što je Borko Stefanović potpisao i što nije prošlo ni kroz parlament znači potpunu kapitulaciju zemlje na kosovskom pitanju i faktičko priznavnje nezavisnosti Kosova, gde bi se dalja borba svela na pokušaj da se samo na severu dobije neka vrsta šire autonomije, što je već i ponuđeno ranije odbijenom Ahtisarijevim planom. Dalji nastavak na „evropskom putu“ sadrži takve ultimatume po pitanju samog severa (da ne govorimo o Kosovu i Metohiji kao celini) da bi se u slučaju njihovog ispunjavanja dovela u pitanje mogućnost garancija čak i za neku ozbiljniju srpsku autonomiju na severu. Zapravo ova dva pitanja su međusobno povezana, i bilo kakvo insistiranje na nastavku „evropskog puta“ u startu znači potpuno odustajanje od bilo kakvog ozbiljnijeg srpskog interesa na Kosovu i Metohiji i institucionalne zaštite makar i tog malog severnog dela naše južne pokrajine. Podsetimo da bi to između ostalog bila i teška povreda Ustava Srbije.

A EKONOMIJA I MEDIJI? Naličje ovih problema bolno i polako dopire do širokih masa stanovništva u Srbiji, anesteziranih nastavkom medijske blokade i zadržavanjem kod mnogih urezane slike nosioca aktuelne vlasti iz prošlih vremena kao „stamenih patriota“ ili čak „vatrenih nacionalista“. Međutim, nacionalni deo elite je, razumljivo, potpuno svestan razvoja situacije i još tu i tamo traži obrise mogućnosti nekih taktičkih igara iza kulisa, koje bi vidljiva i bolna saznanja makar malo umekšali. Ali takvih smokvinih listova je sve manje, i već u sledećim nedeljama srešćemo se sa sve ogoljenijom politikom, koja, čak i kada bi se izvesno modifikovala ili otkrila u stvarnosti boljom i lepšom nego što to sad izgleda, pravi u stvarnosti veliki rascep i distancu između ovog dela nacionalne elite i većeg dela biračkog tela, sa jedne strane, i, sa druge, stvarne politike vlade u odnosu na ova dva suštinski važna pitanja.

No kakva je politika vlade prema drugim važnim pitanjima? Ovde bi se mnogi štrecnuli i mrko pogledali zapitanog – pa zar išta može dalje biti važno u politici neke nove vlade ukoliko se u isto vreme u potpunosti odriče Kosova i Metohije i nastavlja put u očiglednu Stradiju nazvan „dalje približavanje Srbije evropskim integracijama“. Da razmotrimo još dva važna sledeća pitanja koje spadaju u nadležnost ove vlade. Moguće je da bi potencijalni uspeh postignut na tom polju makar na duge staze mogao da pokrene neke elemente boljitka, a ne samo višedimenzionalnog sunovrata Srbije. Najzad, možda bi se tu mogao naći toliko željno očekivani i žudno traženi elemenat diskontinuiteta sa omraženom „žutom“ vladom prethodnih godina. To bi svakako bilo ekonomsko pitanje, a potom i pitanje slobode medija. Ovo su svakako pitanja koja su u vrhu prioriteta većine birača u Srbiji, pored napred navedena dva državna pitanja – Kosova i odnosa prema EU.

Kada je u pitanju ekonomija, pisac ovih redova, kao i ekonomista po obrazovanju, nema mnogo sumnji: ova vlada, a pre svega Dinkić, nastavlja u najvećem pogubnu neoliberalnu politiku, koja je SAD i dobar deo sveta i doveo u nezapamćenu krizu a Srbiju konkretno do ivice opstanka i fatalne zaduženosti. Uz sve manje modifikacije, takva politika se nastavlja i Dinkić poput kakvog propalog kockara hazardera, po ko zna koji put stavlja maksimalan nacionalni privredni i svaki drugi kapital na isti broj, koji stalno gubi, kao što je to bilo i tokom proteklih dvanaest godina. Na stranu što se većina naučnih radnika u oblasti ekonomije i društvenih nauka suprotstavlja ovako vođenoj neomonetarističkoj i neoliberalnoj ekonomskoj politici već duže od decenije, oni ionako nemaju poseban pristup medijima i nisu u ulozi NVO koje, kao i stranci, tapšu Dinkića po ramenu i dele mu regionalna priznanja. Ko će sa Dinkićem od nas ići „prvi put sa ocem na jutrenje“, kako kaže Laza Lazarević u svojoj antologijskoj pripoveci na svoj prvi odlazak u šetnju sa ocem u zoru pošto je ovaj na kartama prokockao celo imanje. Naravno, otišli su zajedno u crkvu. Hoće li i ostali ugledni političari državnog vrha tada otići sa Dinkićem zajedno na jutrenje u crkvu i celi srpski narod sa njima noseći bukagije državnih dugova za sebe i još nerođenu decu, u praznoj kući bez igde ičega, ili će neko uspeti da taj strašni scenario spreči.

Kakve su to neoliberalne reforme koje sprovode već 12 godina nesmetano uz svu stranu, medijsku, NVO, i državnu podršku Dinkić i liberali, a koja ne samo da nije dala nikakve vidljive rezultate nego smo prezaduženi i za sledeće generacije? Vide li to i ljudi iz državnog vrha, koji se bave praktičnom politikom, ali ne i ekonomijom, kuda sve to vodi? Ili je i njima, kao i prethodnim vlastodršcima, dovoljno da im stalno šapuću od preko bare kako je sve to dobro i neophodno za dobrobit našeg naroda i države? A koliko su oni naklonjeni Srbima mogli smo svakodnevno da vidimo u poslednjih dvadeset godina, od bombardovanja do haških presuda.

Najzad, druga važna komponenta koju ovde razmatramo, a ukupno četvrta, je sloboda medija. Ona je neophodna za bilo kakvu debatu o brojnim problemima koje kao društvo imamo. Mnogi su očekivali da će makar tu doći do vidnih promena, ali ne, nikakvih bitnijih. Kao da se ruganje medijskim slobodama nastavlja u još većem tempu. Ne samo da se praktično niko iz elite koja je podržala promene ne pojavljuje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom već to važi i za štampane medije. Zaluđivnje i debilizovanje naroda te skretanje tema se nastavljaju, ali ni tu ne izostaju nova nacionalna poniženja (pa Mesić dolazi kod Ivana Ivanovića, kao i Josipović na B92 i sl.).

POSLEDNJA ŠANSA Čini se da još nisu sve lađe potonule i svi mostovi srušeni između očekivane politike nove vlade i nadanja dela elite koji ju je podržao, kao i širokih masa birača, koje doduše nešto kasnije doznaju, posebno sa ovakvim medijima i raznim anesteziolozima, razmere pravog stanja stvari, ali imaju jaku intuiciju i neko svoje mnjenje, pa tu, bar za sada, nikakvog velikog zadovoljstva nema. Naprotiv!

To, naravno, ne znači da ne postoje druga pitanja, recimo na lokalnom nivou, potom individualna kod svakog pojedinca koji ovu i ovakvu sliku ne doživljava na modifikovan, pa u nekim slučajevima i na bitno drugačiji način od ovde prezentiranog. Međutim, jasna je pukotina kad je u pitanju realizacija politike nove vlade u stvarnosti i onog što se realno od nje očekivalo. Ukoliko vlada u sledećem periodu ne dovede do zaustavljanja ovog gepa, i to po mogućnosti u svim navedenim tačkama, gde je izgleda presudno važno pitanje odnosa prema EU i, naravno, u okviru toga i Kosovu i Metohiji, doći će do porasta nezadovoljstva prema ne samo pojedinim važnim pitanjima već i prema ukupnoj politici same vlade. To će biti težak bagaž za vladu i njene nosioce u personalnom i stranačkom smislu, i velika je iluzija da bi raspisivanje novih izbora moglo taj bagaž jednostavno ostaviti samo (još jednoj?) neuspeloj vladi. Taj bagaž može pre svega opteretiti, i to po primeru Tadića i demokrata, političke stranke nosioce ove vlasti, kao i njihove predvodnike do te mere da bi to bio (slično Borisu) verovatni neslavni kraj njihovih političkih karijera ako ih već po sebi nije dovoljno pogodila spozanaja da bi taj bagaž neuspeha i izneverenih očekivanja ove vlade mogao Srbiju da dovede na rub daljeg opstanka.

U tom nesrećnom scenariju, ukoliko bi vlada na ovoj raskrsnici ipak izabrala i „evropski put bez alternative, a možda i bez Srbije“, nešto bi se moglo ipak pozitivno dogoditi, i to čak vrlo brzo: rađanje nove političke opcije koja bi odbacila dalje srljanje u EU po svaku cenu i izabrala sopstveni put Srbije, koji ne bi bio lak, ali bi imao neku perspektivu i u svakom slučaju bi svakom svom sledbeniku mogao da garantuje nešto što vladajuća opcija već gubi: spasenje duše i časti, kao i časti same Srbije. A to je nešto što šaptači preko bare i istraživači javnog mnjenja nikako ne mogu obećati članovima vlade jer oni tim terminima i ne vladaju.

Zato bi dalji put vlade ka „evropskom putu bez alternative“ njih pre ili kasnije doveo do sigurnog političkog poraza iako to nije poslednja raskrnica ove vlade i njenih lidera. Ali je sigurno poslednja raskrnica gde bi oni još uvek mogli da nastave put sa dušom poštenja u sebi i svojom nedirnutom čašću. Zbog toga bih dobro razmislio na njihovom mestu u kom pravcu bih se uputio, čak i da od toga ne zavise i sudbine miliona građana ove zemlje.