Др Марко Јакшић – Отворено о свему (видео) – Како је Рамуш Харадинај у својој књизи описао све зличине

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=YyaRkxOFwqo#!

ХАРАДИНАЈ ПРИЗНАО: Убијао сам и Србе и Албанце

ХАРАДИНАЈ ПРИЗНАО: Убијао сам и Србе и Албанце

петак, 30 новембар 2012 03:36 Рубрика: Izdvojeni-tekstovi, Политика

Хашки суд ослободио је Рамуша Харадинаја упркос томе што је и он сам признао да је чинио злочине! Иако је на суду ћутао, а готово сви сведоци против њега су побијени, он је много тога открио у књизи „Разговори са генералом: Приче о рату и слободи“.

Потписан примерак ове књиге од Харадинаја је добила  и швајцарска новинарка Марлен Шнипер, која је била једна од узданица Тужилаштва у постукпу доказивања злочина. Она каже да јој је Харадинај рекао да је књига истинита од корица до корица, али је Трибунал одбацио тај доказ, јер није могла да се потврди аутентичност исказа. Харадинај каже следеће:
– Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце – признао је Харадинај у предговору своје књиге. – „Још као дете постао сам свестан да је решење албанског и косовског питања могуће само силом. Од малих ногу спремао сам се за обрачун са Србима, а у ОВК сам ступио 1994. године, када сам, до зуба наоружан, са својим истомишљеницима из Швајцарске, преко Албаније, стигао на Косово и Метохију „ пише Харадинај у тој књизи.

Швајцарска новинарка, у интервјуу каже да је зачуђена да је Харадинај на слободи.

Какве су ваше реакције на ослобађање Харадинаја?

– Већ у првом суђењу видело се да постоје проблеми да се докаже кривица, као и у случају хрватских генерала Готовине и Маркача. Разумем да су људи у Србији разочарани и да сматрају да правда није спроведена. Са друге стране, одлуке морају да се поштују. Међународно право је такво, није изнето довољно доказа. Мислим да ја нисам ни могла да нешто докажем.

Интервјуисали сте Харадинаја, од њега сте добили и потписану књигу…

– Разговарала сам са Харадинајем после рата. Он је тада рекао да је био главни човек на терену, да је био одговоран за оно што се дешавало. Био је поносан на то, зато што је био на врху ОВК. То је било пре него што се нашао у Хагу. Зато сам била зачуђена када је у Хагу рекао да не зна шта се дешавало, да је био са девојком, спавао или да је био на различитим местима. То ми је било чудно и због тога сам била спремна да сведочим у Хагу, али је књига одбијена као доказ.

Аутор књиге Бадр Хамзај је умро 2012. Какво је ваше мишљење о тој књизи? Да ли су догађаји истинити?

– Хамзај је био његов пријатељ. Он није могао да направи критички интервју са њим као ја. Ја сам га одмах после рата питала одакле му нова кућа, новац… Харадинај је о свему причао. Причао је онако како је хтео да представи себе. Ову књигу сам добила са потписом и датумом, ево сад је листам, било је то 2001.године.

Каква је била подела улога између Тачија и Харадинаја?

-За Харадинаја је Тачи био „Милки бој“, неко ко није хтео да прља руке, интелектуалац. Харадинај је био човек на терену. Ја нисам видела да је он починио злочине, али је јасно рекао да је он командат ОВК. То сам рекла и Тужилаштву. Знате шта ме је изненадило? Харадинај је годинама живео у Швајцарској, у близини Женеве, био је поносан на Црвени крст, позивао се на Женевску конвенцију, а онда се на суђењу правио као да о томе ништа није знао!

(ЕПК/Смедиа, Курир)

Сви сведоци УБИЈЕНИ

Чак 19 сведока против Рамуша Харадинаја,  који је ослобођен у Хагу,  брутално је убијено, уз накнадно оверавање хицем у главу. После њихових ликвидација, остали потенцијални сведоци су одустали од сведочења пред Трибуналом.

Српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић је, уочи доношења ослобађајуће пресуде, подсетио да су у Харадинајевом случају сведоци убијани или су одустајали од сведочења због бојазни за живот, окривљујући за такав епилог аљкавост хашких службеника.

Исмет Мусај убијен је 2001. непосредно пред почетак суђења групи за „случај Дукађини“ у Приштини.

Садик Мурићи, заштићени сведок, убијен је 2002. из ватреног оружја у Пећи.

Весељ Мурићи, заштићени сведок, убијен је 2002. из ватреног оружја.

Беким Мустафа и Авни Ељазај убијени су 2002. ватреним оружјем.

Смаиљ Хардарај убијен је 17. фебруара 2002. из ватреног оружја у заседи у месту Витомирица код Пећи.

Тахир Земај (убијени и син Енис и брат Хасан) убијен је 4. јануара 2003. у заседи ватреним оружјем у Пећи.

Иљир Сељимај и супруга његовог брата Ферида убијени су у заседи ватреним оружјем у Пећи.

Сабахете Тољај и Исуф Хакљај, припадници КПС, убијени су у заседи 24. новембра 2003.

Садик Мусај убијен је 1. фебруара 2005.

Синан Мусај нестао је 14. јуна 2005. за време сукоба на Косову и Метохији као припадник ФАРК.

Ђељадин Мусај убијен је 16. јуна 2005. ватреним оружјем у заседи код бензинске пумпе „Молика“ у селу Рашиц код Пећи.

Кујтим Бериша страдао је 17. јула 2007. у Подгорици у саобраћајној несрећи.

(Ало)

Извор текста: http://svisrbisveta.org/politika/haradinaj-priznao-ubijao-sam-i-srbe-i-albance/#ixzz2Dokjjx3k

Prikaz istoričara i analitičara ratnih zločina prof.Svetozara Livade inače redovnog prof Filozofskog fakulteta u Zagrebu koji je ceo život uputio u pravcu istraživanja genocida Osvrt na delo Violete Božović

Prikaz istoričara i analitičara ratnih zločina prof.Svetozara Livade inače redovnog prof Filozofskog  fakulteta u Zagrebu koji je ceo život uputio u pravcu istraživanja genocida


Osvrt na delo Violete  Božović

Dnevnik Slađane Kobas

BEOGRAD 2007, KNJIŽEVNA ZAJEDNICA JUGOSLAVIJE

(PRIKAZ)

Ovo je u svakom pogledu jedinstvena knjiga. Iako knjige kod nas život ne znače. Jer kod nas su knjige spaljivali-ne samo knjige, nego i cijele biblioteke, muzeje, bogomolje, mostove, i najzad, ljude. I imao sam nesreću, da gledam kako ljudi gore u svom vlastitom domu ko povijesma na ognjištu. Nema smrti koju nismo žrtvi priuštili u posljednjem ratu. Naravno, osim kanibilizma. Jer smo se evolucijski jedva toliko odmaknuli. Listajući, ovu knjigu, prije čitanja, zapitao sam se tko smo mi, što hoćemo, i što smo postigli ratom! Rat sam po sebi je zločin. A mi smo ga podizali do uznisenja, divljenja, dok su pojedinci spremni da čak ratu spomenik podignu. U ratu sam zapazio da je više ubijeno civila nego vojnika. Više djece i omladine, nego vojnika. A najviše staraca. Takav je građandski rat koji nema pravila.  Međutim, smrt djece, tih nevinih anđela, najviše me se dojmila. Počinjem prikaz pjesmom spomenute pjesnikinje, Violete Božović.

„Ja, Slađana Kobas,

zaklinjem se Sunčevom zraku

Prvoj kapi rose, i rečnom talasu

Da ću govoriti istinu i samo istinu

O tome

Kako je kraj svetla živeti u mraku

I kako kad nebom zvezde

Ćuteć zbore jednu tajnu

Zablesnu pa padnu

U nepovrat padnu.

I pticama malim

Zaklinjem se

Bogu

Na nebu što plovi

Nestašnom oblačku

Da ću onde gde me smrt sad vodi

Najlepšu o njima ispisati bajku.

Trinaest tuga

Bačenih niz Sanu

Peva pesmu.

Tužnu pesmu.

Jednom RATU.“

Kad sam pročitao ovaj uvod, mišljah to je samo mašta, koja je dar Božji.

Ali, nažalost, to je najbrutalnija stvarnost. Potresnija od zemljotresa koji je dio stihije prirode kao „najgore“ tiranije. Riječ je o trinaestero djece kojima rat uzima pravo na kisik. Autorica taj suludi zločin prati faktogravski s bolom i ne zna se da li više pate žrtve ili pjesnikinja. Nije riječ o prostom patosu, ili empatiji, nego srdžbi što nam se događa, da nevine gušimo. Da činimo ih krivim iako to nisu niti mogu biti.

To je bol i patnja neke čudne više sile, koju proizvodi izluđeno društvo. A rat traje li, traje. Ona žrtve prati diagnostički, opisuje njihovu bol iako oni, skoro nitko od njih, nemogu joj reći u čemu se ona sastoji. Ona pati, guši se, i oživljava tu patnju da nas podsjeti što to rat znači na nivou pojedinca, a on zahvata tisuće i tisuće drugih pojedinaca. Dosad nisam našao ovakav primjer zbilje, vezane uz konkretne bezimene pojedince, koji su tu, pate i traže obično pravo na kisik koga imamo u izobilju, imamo i sredstva da ga kondenziramo, ali za njih, ne. Taj tragični način kasnije pretače kroz život Slađane Kobas, koju prati diagnostički, dinamički, i ljudski. Ova mala djevojčica pokazuje prirodni nagon da preživi. I za taj ideal, sve strahote i šatnje podnosi. Posljedice uskraćenog kisika, traumatski djeluju na očni vid. Kasnije se koješta poduzima da dospije u najbolju kliniku u Rusiji. Vraća se relativno sanirana, i u nadi nastavlja školovanje. Ali kao neki usud, javlja se sarkom, i ponovo napada skelet, i ponovo borba i nadanje, odlazak u SAD, i kad se, sva iscrpljena nada da je svemu kraj, slijedi neumitnost, smrt. Ako smo, svi odgovorni, onda s razlogom ne preostaje nam ništa drugo, nego nad njom i nad sobom, ima samo da plačemo. Jer rat je na našem zajedničkom teritoriju oduzeo pravo na život najmanje 150 000 nekadašnjih stanovnika ovih prostora, a da ne govorimo o rasturenim obiteljima, uništenim kulturnim dobrima i posijanoj pandemiji mržnje. A o mržnji nikad ništa dobro stvoreno nije. Ovakvu dramaturški preciznu i faktografijom popraćenu sudbinom pojedinca, mogla je napisati samo žena. MATI, ta „najgordija pripadnica ljudskog roda“, roditeljica njegova. A kako se u nas rat odvija od brazde do brazde, onda se sudbine mnogih isključivo ratom razrješavaju. Upoznao sam mnoge koji pamte i pet ratova u svom životu po glavi stanovnika. E zbog toga mi, nesmiljeno, sijemo leševe, „po šipražju i ševarju svud oko naših njiva“. I to bez kajanja, bez stida, i bez potrebe za katarzom. Ovim dokumentom vremena, Violeta Božović, svjedoči na jedinstven način, osuđujući rat kao nešto najbrutalnije što se ljudskom rodu događa. U to vas mogu uvjeriti samo ako ovo neveliko štivo pažljivim interesom čitate i stavite se u položaj žrtve i pjesnikinje koja to izvorno prati.

Pjevaj Violeta, svom snagom o zločinu koji traje. Svjedoči o našoj bratoubilačkoj zaostalosti u zatiranju vlastitih ljudi, i zavičaja. Svjedoči, jer samo zapisano ostaje o lažnim arbitrima koji tragaju za svojim kučkinim sinovima među nama da nas pretvore u koloniju. „Humanitarnim bombardiranjem“ i „donaoružavanjem“, jer ti svojim svjedočenjem ovjekovječavaš nevine u smrti.

Njih trinaestero dojenčadi. Tim pokazuješ da je žena MATI najbolja svjedokinja o olovnim vremenima, da je njeno „OPTUŽUJEM“ snažnije. Da liberalni kapitalizam ne može bez rata. Jer mu je i on emonentan. Tvoja optužba najdalje odzvanja. Kad nevine braniš. Neka ti je sa srećom svako ovakvo svjedočenje kojim dokazuješ da si se imala „rašta i roditi“.

29.04.2010, Zagreb

Prof. Svetozar Livada

Prof. dr Milan Kangrga, BIOGRAFIJA:

Prof. dr Svetozar Livada rođen je 1928. godine u Gornjem Primišlju, opština Slunj. Posle završenog Filozofskog fakulteta u Zagrebu, doktorirao je sa temom iz ruralne sociologije 1975. godine. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu predavao je Socijalnu demografiju od 1967. do 1972. godine. Jedan je od osnivača i predavača postdiplomskog studija gerontologije na Medicinskom fakultetu u Zagrebu. Od 1963. do 1972. godine bio je član savetodavne ad hoc grupe za ruralnu sociologiju pri međunarodnoj oganizaciji FAO. Bio je stručni savetnik za humanitarnu pomoć pri zapovedništvu UN za tadašnji sektor Sever. Jedan je od osnivača i obnovitelja svih srpskih institucija u republici Hrvatskoj i spada u red najsvestranijih poznavatelja, analitičara i nepristrasnih kritičara građanske strane rata. 1997. godine objavio je knjigu Etničko čišćenje – zločin stoljeća u izdanju SKD Prosvjeta iz Zagreba. Drugo izdanje ove knjige objavljeno je 2002. godine.

Izdavač: Prometej Novi Sad