Драган Петровић: Србија на излазу из тунела (II)

Драган Петровић: Србија на излазу из тунела (II)

28 септембар 2012 balaban
Ел. пошта Штампа PDF

ИЗАЗОВИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Српски фактор на Балкану нема интереса да и даље неселективно спроводи сугестије и „савете“ САД и Британије, којима се повремно приближава у неким питањима и Немачка, већ да на један суптилан начин у пракси покуша да што више реализује сопствене геополитичке и националне интересе, користећи у спољнополитичкој равни ослонац на тзв. четири стуба спољне политике, промовисан начелно још у претходном периоду.

Што се тиче Косова и Метохије, албански ревизионизам је заправо у веома тешкој геополитичкој позицији, будући да полујавно делује у правцу ревизије граница према својим суседима. Због тога сродни културно и историјски народи који су тиме угрожени – Срби (Срби у Србији и Срби и Црногорци у Црној Гори), Грци и Македонци – имају чврст консензус интереса да албански ревизионизам не прође у својим ревизионистичким агресивним аспирацијама према Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Имајући у виду релативну малобројност Албанаца, њихову културно етничку уникатност у Европи (немају сродне народе, а само они су већински муслимани) те реалну заосталост у културно-економском погледу у односу на суседе, јасно је да би се у координацији Београда, Подгорице, Скопља и Атине лако могао сузбити албански ревизионизам, али га актуелним чини управо америчка политика.

Стога није у интресу српског фактора убрзавање процеса решавања косовског питања, имајући у виду убрзавање процеса преласка светског поретка ка мултиполарном, при чему Америка –представаљајући суштински велику силу која подржава слабљења српског фактора на Балкану – постепено губи моћ, а да друге велике силе – посебно Русија, али и Кина, па и Француска, уз хипотетичку могућност споразумевања у будућности и са Немачком – имају повољнији приступ српским државним интересима. (5)

Дакле поредак који су пре свега САД пројектовале на Балкану угрожен је и у њега све више продире утицај других сила, што даје српском фактору лепезу нових спољнополитичких могућности да релативизује наметнута и по Србе, неприхватљива решења, укључујући и питање Косова и Метохије. Губитак и слабљење америчке моћи огледа се и у немогућности да финансијски интервенише земљама захваћеним кризом, какву могућност имају, рецимо, Русија, Кина и неке друге земље, што је раније било незамисливо.

Кад је у питању ЕУ, утицај Немачке, па и Француске је за респект, али ЕУ као целина има нејасну будућност, посебно по питању проширења. У том правцу српски фактор нема интереса – а нема ни на унутрашњем плану ни у јавном мњењу већину – за приближавање НАТО, док је пут ка ЕУ и даље начелно углавном пожељан, али без даљих великих уступака, посебно не на Косову и Метохији.

Србија би требало да учини напор да стабилизује своју економију, али је тешко претпоставити да ће имати успеха уколико настави да прати и примењује постулате неолиберализма.

Србија није заинтересована да уђе у НАТО, али је заинтересована да и Република Српска и Црна Гора не уђу у НАТО, јер би у противном српски народ био подељен. Уласком у НАТО губи се елеменат самосталности, а у односу на САД, као посебно ненаклоњеним Србима, то је и додатна опасност. То не значи да Србија, као војно неутрална земља и чланица Партерства за мир, не би требало да развија облике сарадње са различитим војним алијансама, укључујући и НАТО. (6)

Србија би требало да развија сарадњу са свим земљама Балкана, али посебно са Црном Гором и Републиком Српском (БИХ), покушавајући да ојача макар културно повезивање српског народа. Од посебног стратешког интереса за Србију су још Грчка, Македонија, па и Бугарска и Румунија, али не и Турска – коју из сопствених интереса фаворизује англо-америчка политика – док је са Хрватском пожељно водити крајње прагматичну и реципрочну политику, где, поред низа разлика, чак постоје и неки заједнички геополитички интереси – рецимо да се не успостави унитарна промуслиманска Босна и Херцеговина.

УНУТАРСРПСКИ КОНСЕНЗУС

Уколико међу политичким странкама, као и у бирачком телу Србије, углавном постоји консензус о задржавању статуса војне неутралности и неуласку у НАТО (Србија већ има чланство у Партнерству за мир), пред питањем односа са ЕУ постоји још увек превага девизе пожељности чланства, бар кад је у питању каста политичара. Међутим, како се пред Србијом постављају уникатни захтеви, услови и притисци „на европском путу“, какви се нису постављали ни према једној другој земљи, укључујући и жртвовање самог територијалног интегритета земље, требало би и тај начелни однос „приближавања Европи“ у пракси прилагодити есенцијалним националним и државним интересима. Како је и сама ЕУ у вишедимензионалној кризи са неизвесном будућношћу, девиза претходне власти, која је најзад и поражена на парламентарним и председничким изборима „Европа нема алтернативу“, требало би да припадне прошлости, а политичка српска каста, њена друштвена елита и читав народ да се окрену будућности на бременитом путу трагања за сопственим путем материјалне, духовне и свеукупне обнове.

Међународне односе треба градити искључиво у правцу реализације егзистенцијалних државних, националних и свенародних интереса. Без развијене демократије у пуном смислу, где би постојала слободна, дакле и медијска и општедруштвена флуктуација идеја и концепата свих народних слојева, долази до запарложења и отуђења једног ужег политичког слоја, који заправо у интеракцији са страним притисцима и утицајем не спроводи у пракси своја предизборна обећања и уз помоћ медија и дела отуђене елите фризира стварност.

Стога елементарна потреба једног демократског друштва за слободом медија и развијеним јавним мњењем – које би ишло у правцу профилисања општедруштвеног консензуса о даљем спољнополитичком и унутрашњополитичком путу Србије – није до краја интерес ни дела страног фактора, који врши већ вишегодишњи притисак на Србију и српски простор у целини, а ни значајног дела политичке касте и паразитских слојева створених у кризи друштвених елита, које на тај начин егзистирају. Српско друштво данас је у вишеструком превирању. После готово две деценије вишестраначја и дванаест година од „демократских промена“, оно нема слободу медија и демократију за преко потребни општедруштвени и општенационални дијалог да би се одредило према свом даљем спољнополитичком путу, где се ипак отварају нове могућности.

После смене власти на претходним изборима неке промене су само наговештене, али далеко од тога да ће то донети кључна побољшања. Предстоји тешка и вишедимензионална борба, прво за освајање слободе у медијима и развијање јавног мњења, затим за општедруштвени дијалог о егзистенцијалним питањима наших државе, народа и друштва. Ти канали су, међутим, запарложени и блокирани. Ту паразитски егзсистира цео један део тзв „компрадорске елите“, који је у последњој деценији некритички прихватио споља наметнути неолиберални колонијални модел, који је привреду дотукао. Ту су и „реформе“ просвете, одбране, културе, којима су ове области деструисане, док је „компрадорска елита“ да затварала очи пред тим и чак помагала комадању земље, и то све само зато што је могао да паразитиски егзистира у статусном и материјалном смислу, што у вредносном и тржишном систему надметања не би могла да постигне.

Утолико су прилике у Србији данас сложеније. У њој се преламају унутрашњополитичка и друштвена питања са спољнополитичким елементима, где појединци или чак групе не могу самостално да делују у промени неподношљивог стања без садејства ширег друштва и различитих слојева становништва који су појединачно незадовољни постојећим стањем. Од тога ко ће бити успешнији у даљем усмеравању друштва – да ли део страног фактора, који деструише Србију уз помоћ паразитских слојева компрадора, контролишући и даље медије и пратеће друштвене институције, или ће значајан део успаване елите успети да усмери незадовољне и угрожене слојеве становништва у тражењу излаза – добрим делом ће зависити укупна српска будућност. А спољнополитичке околности се ипак мењају и, што је утеха, не нагоре. Шансе постоје, међутим, до укупног излаза из тунела морамо се пре свега сами изборити.

Напомене:

(5) Савремена Англо-америчка политика је према српском питању свој концепт развила из енглеске традиционалне политике према Србима из периода Источног питања, где су они, као православни Словени са јаким историјским пријатељством са Русијом, идентификовани по Броделовим елементима другог трајања као веома блиски Русима, заправо да су, без обзира на став владајућих структура у српским земљама, широке народне масе увек русофилске. Како је суштински циљ англо-америчке политике у свету и данас светска хегемонија, то су Русија и Кина због свог габарита примарне претње на том путу, а српски фактор се оцењује као непожељан јер је близак Русима управо елементима дугог трајања.

(6) За то је можда интересантан случај Украјине, откад је на њеном челу Виктор Јанукович. Она је прогласила начелну неутралност, али развија живу сарадњу са НАТО, док има одређене облике сарадње и са Русијом и интеграционим процесиам на постсовјетком простору, чак тражи да у ШОС постане посматрач.

Србија на излазу из тунела (I)

Крај

Извор: Нови Стандард

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: