Драган Петровић: Србија на излазу из тунела (II)

28 септембар 2012 balaban

ИЗАЗОВИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Српски фактор на Балкану нема интереса да и даље неселективно спроводи сугестије и „савете“ САД и Британије, којима се повремно приближава у неким питањима и Немачка, већ да на један суптилан начин у пракси покуша да што више реализује сопствене геополитичке и националне интересе, користећи у спољнополитичкој равни ослонац на тзв. четири стуба спољне политике, промовисан начелно још у претходном периоду.

Што се тиче Косова и Метохије, албански ревизионизам је заправо у веома тешкој геополитичкој позицији, будући да полујавно делује у правцу ревизије граница према својим суседима. Због тога сродни културно и историјски народи који су тиме угрожени – Срби (Срби у Србији и Срби и Црногорци у Црној Гори), Грци и Македонци – имају чврст консензус интереса да албански ревизионизам не прође у својим ревизионистичким агресивним аспирацијама према Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Имајући у виду релативну малобројност Албанаца, њихову културно етничку уникатност у Европи (немају сродне народе, а само они су већински муслимани) те реалну заосталост у културно-економском погледу у односу на суседе, јасно је да би се у координацији Београда, Подгорице, Скопља и Атине лако могао сузбити албански ревизионизам, али га актуелним чини управо америчка политика.

Стога није у интресу српског фактора убрзавање процеса решавања косовског питања, имајући у виду убрзавање процеса преласка светског поретка ка мултиполарном, при чему Америка –представаљајући суштински велику силу која подржава слабљења српског фактора на Балкану – постепено губи моћ, а да друге велике силе – посебно Русија, али и Кина, па и Француска, уз хипотетичку могућност споразумевања у будућности и са Немачком – имају повољнији приступ српским државним интересима. (5)

Дакле поредак који су пре свега САД пројектовале на Балкану угрожен је и у њега све више продире утицај других сила, што даје српском фактору лепезу нових спољнополитичких могућности да релативизује наметнута и по Србе, неприхватљива решења, укључујући и питање Косова и Метохије. Губитак и слабљење америчке моћи огледа се и у немогућности да финансијски интервенише земљама захваћеним кризом, какву могућност имају, рецимо, Русија, Кина и неке друге земље, што је раније било незамисливо.

Кад је у питању ЕУ, утицај Немачке, па и Француске је за респект, али ЕУ као целина има нејасну будућност, посебно по питању проширења. У том правцу српски фактор нема интереса – а нема ни на унутрашњем плану ни у јавном мњењу већину – за приближавање НАТО, док је пут ка ЕУ и даље начелно углавном пожељан, али без даљих великих уступака, посебно не на Косову и Метохији.

Србија би требало да учини напор да стабилизује своју економију, али је тешко претпоставити да ће имати успеха уколико настави да прати и примењује постулате неолиберализма.

Србија није заинтересована да уђе у НАТО, али је заинтересована да и Република Српска и Црна Гора не уђу у НАТО, јер би у противном српски народ био подељен. Уласком у НАТО губи се елеменат самосталности, а у односу на САД, као посебно ненаклоњеним Србима, то је и додатна опасност. То не значи да Србија, као војно неутрална земља и чланица Партерства за мир, не би требало да развија облике сарадње са различитим војним алијансама, укључујући и НАТО. (6)

Србија би требало да развија сарадњу са свим земљама Балкана, али посебно са Црном Гором и Републиком Српском (БИХ), покушавајући да ојача макар културно повезивање српског народа. Од посебног стратешког интереса за Србију су још Грчка, Македонија, па и Бугарска и Румунија, али не и Турска – коју из сопствених интереса фаворизује англо-америчка политика – док је са Хрватском пожељно водити крајње прагматичну и реципрочну политику, где, поред низа разлика, чак постоје и неки заједнички геополитички интереси – рецимо да се не успостави унитарна промуслиманска Босна и Херцеговина.

УНУТАРСРПСКИ КОНСЕНЗУС

Уколико међу политичким странкама, као и у бирачком телу Србије, углавном постоји консензус о задржавању статуса војне неутралности и неуласку у НАТО (Србија већ има чланство у Партнерству за мир), пред питањем односа са ЕУ постоји још увек превага девизе пожељности чланства, бар кад је у питању каста политичара. Међутим, како се пред Србијом постављају уникатни захтеви, услови и притисци „на европском путу“, какви се нису постављали ни према једној другој земљи, укључујући и жртвовање самог територијалног интегритета земље, требало би и тај начелни однос „приближавања Европи“ у пракси прилагодити есенцијалним националним и државним интересима. Како је и сама ЕУ у вишедимензионалној кризи са неизвесном будућношћу, девиза претходне власти, која је најзад и поражена на парламентарним и председничким изборима „Европа нема алтернативу“, требало би да припадне прошлости, а политичка српска каста, њена друштвена елита и читав народ да се окрену будућности на бременитом путу трагања за сопственим путем материјалне, духовне и свеукупне обнове.

Међународне односе треба градити искључиво у правцу реализације егзистенцијалних државних, националних и свенародних интереса. Без развијене демократије у пуном смислу, где би постојала слободна, дакле и медијска и општедруштвена флуктуација идеја и концепата свих народних слојева, долази до запарложења и отуђења једног ужег политичког слоја, који заправо у интеракцији са страним притисцима и утицајем не спроводи у пракси своја предизборна обећања и уз помоћ медија и дела отуђене елите фризира стварност.

Стога елементарна потреба једног демократског друштва за слободом медија и развијеним јавним мњењем – које би ишло у правцу профилисања општедруштвеног консензуса о даљем спољнополитичком и унутрашњополитичком путу Србије – није до краја интерес ни дела страног фактора, који врши већ вишегодишњи притисак на Србију и српски простор у целини, а ни значајног дела политичке касте и паразитских слојева створених у кризи друштвених елита, које на тај начин егзистирају. Српско друштво данас је у вишеструком превирању. После готово две деценије вишестраначја и дванаест година од „демократских промена“, оно нема слободу медија и демократију за преко потребни општедруштвени и општенационални дијалог да би се одредило према свом даљем спољнополитичком путу, где се ипак отварају нове могућности.

После смене власти на претходним изборима неке промене су само наговештене, али далеко од тога да ће то донети кључна побољшања. Предстоји тешка и вишедимензионална борба, прво за освајање слободе у медијима и развијање јавног мњења, затим за општедруштвени дијалог о егзистенцијалним питањима наших државе, народа и друштва. Ти канали су, међутим, запарложени и блокирани. Ту паразитски егзсистира цео један део тзв „компрадорске елите“, који је у последњој деценији некритички прихватио споља наметнути неолиберални колонијални модел, који је привреду дотукао. Ту су и „реформе“ просвете, одбране, културе, којима су ове области деструисане, док је „компрадорска елита“ да затварала очи пред тим и чак помагала комадању земље, и то све само зато што је могао да паразитиски егзистира у статусном и материјалном смислу, што у вредносном и тржишном систему надметања не би могла да постигне.

Утолико су прилике у Србији данас сложеније. У њој се преламају унутрашњополитичка и друштвена питања са спољнополитичким елементима, где појединци или чак групе не могу самостално да делују у промени неподношљивог стања без садејства ширег друштва и различитих слојева становништва који су појединачно незадовољни постојећим стањем. Од тога ко ће бити успешнији у даљем усмеравању друштва – да ли део страног фактора, који деструише Србију уз помоћ паразитских слојева компрадора, контролишући и даље медије и пратеће друштвене институције, или ће значајан део успаване елите успети да усмери незадовољне и угрожене слојеве становништва у тражењу излаза – добрим делом ће зависити укупна српска будућност. А спољнополитичке околности се ипак мењају и, што је утеха, не нагоре. Шансе постоје, међутим, до укупног излаза из тунела морамо се пре свега сами изборити.

Напомене:

(5) Савремена Англо-америчка политика је према српском питању свој концепт развила из енглеске традиционалне политике према Србима из периода Источног питања, где су они, као православни Словени са јаким историјским пријатељством са Русијом, идентификовани по Броделовим елементима другог трајања као веома блиски Русима, заправо да су, без обзира на став владајућих структура у српским земљама, широке народне масе увек русофилске. Како је суштински циљ англо-америчке политике у свету и данас светска хегемонија, то су Русија и Кина због свог габарита примарне претње на том путу, а српски фактор се оцењује као непожељан јер је близак Русима управо елементима дугог трајања.

(6) За то је можда интересантан случај Украјине, откад је на њеном челу Виктор Јанукович. Она је прогласила начелну неутралност, али развија живу сарадњу са НАТО, док има одређене облике сарадње и са Русијом и интеграционим процесиам на постсовјетком простору, чак тражи да у ШОС постане посматрач.

Србија на излазу из тунела (I)

Крај

Извор: Нови Стандард

Holocid nad Srbima na Kosovu i Metohiji / deca govore”,
Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,
Аутор: Драган Ничић Циноберски

 

ДРАГАН НИЧИЋ ЦИНОБЕРСКИ: “Немамо право да ћутимо… И нико нема права да нас ућуткује!”

 

 

 

РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

 

„ ХОЛОЦИД НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ / ДЕЦА ГОВОРЕ ”
Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,

Аутор:  Драган Ничић Циноберски

Јуна 1999.уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама.У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17.марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

,,До истине се не може стићи пузећи”!

Почетком 21.века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.
Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе, зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст?Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана.

На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17.марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17.марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине.Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова.Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове.Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

 

Злочини 17.марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру: ,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи ,,До истине се не може стићи пузећи”!

Драган Ничић Циноберски