„ ХОЛОЦИД НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ / ДЕЦА ГОВОРЕ ” Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА

Holocid nad Srbima na Kosovu i Metohiji / deca govore”, 
Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,
Аутор: Драган Ничић Циноберски


Драган Ничић циноберски: „Немамо право да ћутимо… И нико нема право да нас ућуткује!“

 

РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

ХОЛОЦИД НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ / ДЕЦА ГОВОРЕ
Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,

Аутор:  Драган Ничић Циноберски

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

,,До истине се не може стићи пузећи”!

Почетком 21. века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.


Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе, зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст? Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана.

На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

Злочини 17. марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру: ,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи 
,,До истине се не може стићи пузећи”!

Драган Ничић Циноберски

Werbeanzeigen

ДРАГАН НИЧИЋ ЦИНОБЕРСКИ: “Немамо право да ћутимо… И нико нема права да нас ућуткује!”

22 2012

ДРАГАН НИЧИЋ ЦИНОБЕРСКИ: “Немамо право да ћутимо… И нико нема права да нас ућуткује!”

9 Votes

РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

,,Недело прећуткивањем потпуно бива”

Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,

Аутор:  Драган Ничић Циноберски

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

,,До истине се не може стићи пузећи”!

Почетком 21. века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.

Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе, зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст? Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана.

На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

Злочини 17. марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру: ,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи ,,До истине се не може стићи пузећи”!

Драган Ничић Циноберски

SKUD „ORO“ – pozorišno veče

SKUD „ORO“

Heddernheimer Landstraße 151

60439 Frankfurt am Main

(U1–pravac Ginnheim, stanica Heddernheimer Landstraße)

organizuje u subotu 29. 9.2012

pozorišno veče „NUŠIĆ MEDJU NAMA“

sa komedijom  „ŽENA MOG NAJBOLJEG DRUGA“

Početak u 20.30  č.   – Ulaz 10 €

Srpsko kulturno-umetničko društvo „ORO“ e. V.
Heddernheimer Landstraße 151
(U1 – pravac Ginnheim, stanica „Heddernheimer Landstrasse“)
D-60439 Frankfurt
Tel. +49 69 13828500
<http://www.oro-frankfurt.de> www.oro-frankfurt.de
Folklor | Biblioteka | Kafić | Koncerti | Pozorište | Priredbe | Proslave | Akademije | Internetkafe | Kursevi | Žurke | Bioskop | Izložbe
Ako e-pošta od našeg društva nije poželjna, molimo Vas obavestite nas. Vaše adrese koristimo isključivo za slanje programa SKUD-a „ORO“ i ne činimo ih dostupnim kako pravnim, tako i fizičkim licima.

juga.design®

BALKANSKA ISTORIJA DARDANACA – Fragmenat iz neobjavljene knjige DARDANCI – Piše: Prof. Dr KAPLAN BUROVIĆ, akademik

BALKANSKA ISTORIJA DARDANACA

Fragmenat iz neobjavljene knjige DARDANCI –

Piše: Prof. Dr KAPLAN BUROVIĆ, akademik

Dok se azijska istorija Dardanaca bazira isključivo na mitologiju i legende, njihova balkanska istorija, iako nije oslobođena mitologije i legendi, pretežno se oslanja na dokumenta, iako počinje u XI veku p.n.e, kad su se Dardanci iselili iz Male Azije i smestili na prostorije današnjeg Kosmeta, koji su upravo oni nazvali Dardanija, ili – ovo je više moguće – drugi su ga po njima nazvali tako.

Iz ovog dela njihove istorije interesuje nas da znamo, kad su se smestili na Kosmet, jesu li Dardanci našli ovu oblast praznu, nenastanjenu, ili je tu živela neka druga populacija. Ako su tu našli koju drugu populaciju, kakve su relacije uspostavili sa njima, pa i sa susednim narodima? Gde se prostirala ta Dardanija Balkana? Da li su Dardanci odoleli grciziranju i romaniziranju, kakve su relacije imali sa Ilirima i, na kraju, što se zbilo sa njima?

Sigurno da u ovom poglavlju neću se baviti svim ovim problemima, jer sam nekima od njih rezervirao posebna poglavlja.

1.

U Pećini Gajtana, okolina Skadra, nađena je vilica sa kutnjacima majmuna MAKAKUS SYLVANA PLIOCENE, slična sa onom Val d’Arnos-a (Italija), koji je živeo u jednom vremenskom periodu od početka pliocena do Rissiene-skog ledenog doba. Primerak Gajtana pripada srednjem pleistocenu1).

Kako sam naglasio još u prvom polavlju ovog dela, grčki akademik A.N.Poulianos, polazeći od prisustva na Balkanu HOMO ERECTUS-a, sa pravom pretendira da se HOMO SAPIENS formirao ovde i da se, sledstveno, na Balkanu, čovek pojavio i postojao najmanje od pre 500.000 poslednjih godina, ako ne i više. Znači, Balkan je bio jedna hominizirana zona od pre velike seobe naroda, koja se zbila negde pri kraju trećeg mileniuma p.n.e.

Bugarski akademik, prof. dr Georgi I. Georgiev kaže:

Zahvaljujući dobrim fizičko-geografskim uslovima, život u zemljama Balkana, uključujući i Albaniju, razvio se još u paleolitu. Ovo je dokazano u raznim mestima za posebne etape ove periode. Intenzivan je bio život u periodi neolita i eneolita, dok u kasnijoj preistorijskoj periodi, u etapi bronza, razvila se u južnim oblastima poluostrva i u Istočnom Mediteranu procvetana kultura Krito-Mikenska, koja je pozitivno uticala u razvoj severnih oblasti“2).

Arheološka otkrića u oblastima Kosmeta svedoče da njena populacija beše postigla jedan ekonomski i društveni razvoj relativno visok još u epoki gvožđa. Iz ove epoke su prve utvrđene naseobine i odnosi sa Grčkom i velikom civilizacijom južnog pribrežja Jadrana. Rekao bih da za ovo govori i Homer.

Nema ni najmanje sumnje da je i Kosmet bio nastanjen još pre dolaska Dardanaca iz Male Azije. Sem dobrih prirodnih uslova, fizičko-geografskih, koje naglašava Akademik Georgiev, za populaciju njegovu treba da je na poseban način uticala i geografska pozicija. Budući sred Balkana, preko Kosmeta su prolazili, kao što i danas prolaze, svi putevi. Tu su se ukrštali i ukrštavaju se putevi koji vode sa severa (Centralna Evropa) prema jugu (Makedonija, Grčka i Turska), sa zapada (obale Jadrana i Albanija) na istok (Bugarska i obale Crnoga mora). Ovo nam sugerišu i reke Morava, Ibar, Lepenica i Vardar, dubrave kojih, u pravcu Sever-Jug, povezuju se jedna sa drugom, kao i reke Drim i Južna Morava, koje izviru na Kosmet i njihove dubrave i tokovi povezuju ove oblasti sa zapadom (Albanijom i Jadranskim morem) i istokom (Bugarskom i Crnim morem).

Nemoguće je da Pelazgi, silazeći na Balkan iz Centralne Evrope, nisu prošli kroz Kosovo, koje se tada – sigurno – nije zvalo ni tako, niti Dardanija. Pa ni oni Pelazgi, koji su iz Azije ulazili u Evropu preko Male Azije i Balkana, isto tako je nemoguće da nisu prelazili preko Kosova, kao što su i Turci, u svojoj invaziji prema Evropi prošli upravo tuda.

Znači, i da Kosmet nije bio nastanjen od pre, sa autohtonim neindoevropskim stanovništvom, sada – na kraju trećeg mileniuma (vekovi XXII-XXI p.n.e.) – treba da je nastanjen od indoevropskih Pelazga. Samo, pošto su nastanjene za život najpogodnije zone Kosmeta, ostali Pelazgi su nastavili dalje dubravama i dolinama reka, prema Makedoniji i obalama Egejskog mora, Trakiji, Mramornom moru i Maloj Aziji, prema Crnoj Gori, Albaniji, Grčkoj i Jonskom moru, ili obratno, kako rekosmo, iz Male Azije i Južnog Balkana, prema Centralnoj i Zapadnoj Evropi, kuda su – sa Pelazgima – prodirala na Balkan i neka slovenska plemena.

U XIII veku p.n.e. desi se i dorska (ili egejska) seoba Helena. Heleni su sišli na Balkan iz Centralne Evrope, sigurno sledeći isti prirodni itinerar, dubrave i doline reka, koje su pre njih prešli Pelazgi. A ovo znači da su i Heleni prešli preko Kosmeta. I, kuda su ovi narodi polazili, svukuda su ostavljali za sobom ne samo po koje bratstvo, već i delove plemena, ako ne i čitava plemena.

Za ovo, da je Kosmet bio nastanjen pre dolaska Dardanaca tu, svedoče nam i Duli, koji su sigurno bili Pelazgi, nastanjeni tu od vremena, pre Dardanaca, i nazvani tako prema svom bogu Dualos, kome su se klanjali kao pagani.

Homer, u njegovoj dobro poznatoj poemi ODISEJA, spominje toponim VV, kao ostrvo ili poluostrvo bogato pšenicom3). U Pesmi XVI, stih 247, među plemićima i kandidatima za ženidbu sa Penelopom, spominju se i oni koji su bili iz Dulikiona. Homerolozi su se preokupirali da identificiraju ovaj toponim sa kojim konkretnim mestom današnjih dana. Kod V. Berarda spominje se kao nepoznato poluostrvo. Neki drugi supoziraju da je Dulikion ostrvo Pale Kefalonije, današnji Loukadom, ili sa jednim poluostrvom u Jonskom moru i drugim. Albanac Ruzhdi Ušaku, za nas poznat kao falsifikator istorije, praveći se kao da ne zna da je Dulikion iz XI veka p.n.e. (Dok je Ulcinj-KOLHINION iz IV veka p.n.e, znači prećutkujući ono što se na jeziku nauke naziva TERMINUS AD QUEM4)), identificira Dulikion sa Ulcinjem5), koji – preko svega – nije poznat ni za raž, kamoli za pšenicu.

Ja mislim da Dulikion treba da bude mesto Dula antičkog, preistorijskog Kosmeta. Za ovo ne polazim samo sa fonetskih pozicija, jer se fonetski slažu ova dva imena, niti što su se u antička vremena mesta obično nazivala po imenu naroda, već upravo od indikacije koju nam daje Homer – BOGATO PŠENICOM. Kako se zna, Kosmet je oduvek bio i jeste pšeničnica (fr. grange).

Što se tiče filoloških tančina, vidite moje odgovarajuće studije6).

Znači, u jedno vreme kad su Grci ratovali u Maloj Aziji protiv Trojanaca i Dardanaca, na Kosmet su živeli Duli, što nam svedoči i istoričar antikiteta Agatharhid, koji tekstualno kaže:

Dardanci (Kosmeta!- KB) imali su tako mnogo robova (Dulos) da je neki od njih imao hiljadu…neki drugi i više. Svaki od njih, u vreme mira, obrađivao je zemlju, dok u vreme rata učestvovao je u vojsci pod komandom svog gospodara (despotes)“.7)

Karakter robova zvani Dulos novodošlih Dardanaca na Kosmet, dopunjava nam jedan drugi izvor: Titus Livius (59 p.n.e -17 n.e) najvažniji istoričar vremena Augusta, autor dela ISTORIJA RIMA od osnivanja grada (Ab urba condita), od 142 svesaka. Kad govori za ekspediciju Perseja protiv Rima, godine 169 p.n.e., kaže da su njegove vojske prošle kroz oblasti penesta, dolinom Crnog Drima, da bi se sastale sa Gentom. Pošto su stvarni Penesti bili u Tesaliji, nema sumnje da je sa Penestima pomenute doline autor imao u vid potčinjenu populaciju od Dardanaca, koju je Agatharhid zvao jednostavno Dulos.

Nekada, godine 1959, kad je državno i partijsko rukovodstvo Albanije bilo u dobrim odnosima sa socijalističkim svetom i imalo otuda svakakvu pomoć i kredite, za što im je trebalo da priznaju naučnu istinu (i da se prave kao socijalisti!), albanski istoričari su rekli:

Polazeći od svega ovoga možemo da kažemo sa su i robovi (Duli-Penesti) Dardanaca bili jedna potčinjena populacija...“ (Podvukao,- KB)

Znači, nekada, ovi istoričari su priznali postojane Dula na Kosovo – jedna potčinjena populacija – od Dardanaca, što – sa druge strane – znači da su Dardanci okupatori Kosova, a ne jedna autohtona populacija, kako nam to pretendiraju ovi Albanci.

Sada, pošto su se otcepili od socijalističkog sveta i uzeli revan ekstremnog nacionalizma, pošto su se upregli da svoju nacionalnu istoriju prerade i nanovo čine crnilom i falsifikatima, kad god govore za Dardance (za koje pretendiraju da su njihovi pretci!), ne samo što pretendiraju da su „autohtoni“ na Kosovo – „od kad je stvoren svet“, već i ne spominju nigde Dulose i robove Dardanaca. U jednom budućem preštampavanju ISTORIJE ALBANIJE i dela FJALOR ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR možemo se nadati da će snabdeti ove Dardance i sa knjižicama članstva u „komunističkoj“ partiji Envera Hodže.

2.

Sigurno da Duli nisu dočekali Dardance cvećem, kad su im došli iz Male Azije. Činjenica što su preobraćeni u robove, dokazuje nam da su se pokorili borbom.

U pisanim antičkim izvorima Dardanci Balkana se spominju relativno kasno, posebno u vezi ratovanja protiv Makedonaca (antičkih!), koji su se osnažili i, pošto su potčinili Pajone, ustremiše se i protiv Dardanaca. Borba Makedonaca da potčine Dardaniju trajala je oko dva veka.

Zna se da su se Dardanci borili i protiv tračkog plemena Bastarni, zatim protiv Tribala, Skordianaca i drugih. Istorija Dardanaca je ispunjena sa ratovima, posebno protiv Ilira, koji su stigli na Balkan iz Panonije u IX-VIII veku p.n.e., znači dva-tri veka nakon prispeća tu Dardanaca iz Male Azije. Ni s kim Dardanci nisu ratovali tako dugo i tako krvavo kao sa Ilirima. Ove njihove brobe sa Ilirima bile su neprekidne i najkrvavije, što nam dokazuje da Dardanci nisu bili ilirsko pleme. Sa druge strane još jasniji i neosporniji dokaz o tome je njihov jezik: dok je ilirski jezik pripadao KENTUM grupaciji, dardanski je pripadao SATEM grupaciji. Po filološkim zakonima razvoja jezika, između dva jezika različite grupacije, isključuje se bilo kakvo srodstvo.

Nemački akademik, prof. dr D. Zippel kaže da su Dardanci, u IV veku p.n.e., potčinili ilirsko pleme Taulante, izbijajući ovako na obale Jadranskog mora, kod vrata Durhachiuma (Današnji grad Durrës). Faktički oni su bili okupirali svu teritoriju današnja Srednje i Severne Albanije. Ali u godime 370-360, Ardijani – jedno drugo ilirsko pleme – potisnuti od seobe Kelta, ostaviše svoja naselja u blizini plemena Liburni i smestiše se oko ušća reke Narona (Današnja Neretva u Hercegovini). Negde sredinom III veka, u vreme vladavine Pleurata i naročito u vreme vladavine njegovog sina – Agrona, Ardijani su napredovali duž obale Jadranskog mora duboko na jug, sukobili se sa Dardancima i proterali su ih iz oblasti Taulanata, iz Arbnije (kasniji naziv!) i Južne Crne Gore (isto tako kasniji naziv!), nastavljajući borbu sa njima i za današnju oblast Metohija. Ova je borba bila neprekidna.8)

Godine 280 p.n.e., preplaviše Balkan Gali, pod komandom Breni-a. Oni su potčinili Dardaniju i ustremiše se protiv Makedonije. Makedonci su im se isprečili na čelo sa svojim kraljem Ptolome Keraun, ali su poraženi na bojnom polju. Iako su pobedili, Gali nisu preživeli na Balkanu, jer su bili jedna mala populacija, koja je asimilirana od naroda Balkana tog vremena, posebno od Dardanaca, što albanski akademici i ne spominju, jer kao „marksisti-lenjinisti“ i „internacionalisti“ što su, pretendirajući da su Dardanci pradedovi Albanaca, pretendiraju i za čistu, plavu krv, neizmešanu sa krvlju drugih naroda9). U ovoj rasističkoj razini E.Hodža zalazi još dublje: Iako i on pretendira da su Dardanci bili pradedovi Albanaca, dok za Gale kaže da su pradedovi Francuza, u uslovima konjukture posle rascepa sa Kinezima, ne samo što „zaboravlja“ okupaciju Dardanije od Gala, već – „zaboravljajući“ i iskrcavanje Normana u Durrës (vekovi XI-XIII n.e.) i iskrcavanja Napoleona Bonaparte na „albanskoj“ obali, kaže da im je buržuaska Francuska jedna „prijateljska zemlja, koja nikada nije učinila nešto loše našem (albanskom) narodu“.10)

Pravi se kao da je „zaboravio“ da se ova Francuska, i 1913. godine, spremala da prizna protektorat Italije nad Albanijom. U isto vreme urliče protiv Srbije i srpskog naroda na sva usta, iako sasvim dobro zna da je Albaniju spasila italijanskog protektorata upravo ova Srbija, koja ju je priznala za suverenu i nezavisnu državu, pre bilo koje druge države ovoga sveta. Prva!!!

Prvi vladar Dardanije, koji se poznaje imenom, je Longar. Po karakteristikama imena rekao bih da je više Gal, nego li Dardanac. Na jeziku Gala long znači „dugačak“, dok na albanskom (Pošto pretendiraju da su ovi Dardanci pradedovi Albanaca!) nema nikakvo značenje.

Longar je živeo u zadnjem frtalju III veka p.n.e. Znači upravo u vreme kad su Dardanci asimilirali Gale. Za njegove vladavine Dardanci su se pribrali, organizovali, osnažili i odoleli makedonskim kraljevima Demetro II, Antigon Dozon i Filip V, koji su nastojali da prošire severne granice Makedonije i nad Dardanijom.

Borbu protiv Makedonaca je nastavio i Baton, sin Longara, koji je godine 200 p.n.e., zajedno sa Pleuratom, pristupio antimakedonskoj koaliciji, u jedno vreme kad Rimljani behu iskrcali na Balkan i trijumfalno su marširali prema gradu Scodra (Današnji Skadar) u dva pravca, sa severo-zapada i sa juga.

Godine 167 p.n.e Rimljani su uhvatili Genta živog, poslednjeg vladara Ardijana, koji je za centar svoje države imao Skadar. Godinu dana kasnije rimski konzul Emilius Paulus okupirao je Epir. Godine 146 p.n.e Rimljani su dovršili okupaciju Grčke i Dardanije11), koju će ujediniti sa Makedonijom u jednoj zajedničkoj oblasti rimske imperije, koju su nazvali Moesia Sud (Južna Misija), zatim, u I veku n.e. dali su Dardaniju oblasti Moesia Superior (Gornja Misiji), koja je današnja Srbija.

Pod rimskom okupacijom Dardanci su se romanizirali, a u ranom srednjem veku i nestali: ili su ubijeni od varvarskih napadača na Balkan, ili su od njih odvedeni kao robovi. Oni koji su se u planinskim i šumskim zbegovima spasili od varvara, asimilirani su od slovenskih plemena, u prvom redu od Srba, koji su početkom VI veka n.e. (moguće po drugi put!) sišli i nastanili se na Kosmet, pa su i nazvali ove oblasti Kosovo i Metohija, u novije vreme Kosmet.

Koncentracioni logor osuđenika,

Spač-Mirdita-Albanija,

dana 6. septembar 1971.*)

___________________

1)A.FISTANI: Gjetje fosilesh të majmunit MAKAKUS në jug-lindje të Shkodrës, revija SHKENCA DHE JETA, Br. 4, Tirana 1988, str. 17, kol. 1.

2) G.I.GEORGIEV: Gjetje prehistorike në Bullgari dhe zhvillimi kultural në Maqedoni dhe Shqipëri prej neolitit deri në periodën e bronzit të hershëm, u delu KUVENDI i I i STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, str. 139.

3) HOMER: ODISEJA, Pesma XIV, stih 335.

4) Fenomeni imaju u prirodi i istoriji jedan početak (lat. TERMINUS AD QUO) i jedan kraj (TERMINUS AD QUEM, ili POST QUEM NON), dve granice van kojih pravila, ili pretendiranja, gube svoju moć.

5) USHAKU, Ruzhdi: Ulqini dhe rethina në dritën e disa toponimeve, časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 3, Tirana 1987, str. 86-87.

6) BUROVIĆ, Kaplan: Ruzhdi Ushaku dhe etimologjirat e tija (Ruži Ušaku i njegove etimologije), u delu ETIMOLOŠKE KONSIDERACIJE (rukopis), kao i studiju Ulcinj, u delu ETIMOLOŠKE STUDIJE (rukopis).

7) AGATHARHID: EVROPAIKON (Istorija Evrope).

8) D. ZIPPEL: Die römische Herchaft in Illyrien bis aufAugustus, Leipzig 1877, str. 35-36 i 43 nn.

9) HOXHA, Enver: RREZIKU ANGLO-AMERIKAN PËR SHQIPËRINË, Tirana 1982, str. 90.

10) HOXHA, Enver: VITET E RINISË, Tirana 1988, str. 135.

11) SOLTA, Georg Renatus: Einführung in die Balkanlinguistik mit besonderer Berücksichtinggung des Substrats und des Balkanlateinischen, Darmstadt 1980, str. 67.

*) Pošto je napisana monografija DARDANIJA, više puta je obrađena u zatvor Burelji-Albanija. U mojoj biblioteci rukopisa nalazi se verzija od 31. decembra 1988, odakle sam prepisao ovaj sada po prvi pur objavljeni fragmenat.

ИДЕЈНО РЕШЕНЈЕ ЗА РАЗВОЈА СРБИЈЕ, ДИЗАЊЕ ЖИВОТНОГ СТАНДАРДА НА СВЕТСКИ НИВО

Ма колико звучило то као утопија, за Србију постији реална шанса да се уврсти, на основи својих капацитета и богатства у ресурсима, у сам врх елитних држава на нивоу највишег животног стандарда и то у релативно кратком временском року од пет до десет година.

Ако имамо такав циљ и одговарајуће ресурсе а то имамо онда нам преостаје да одредимо смернице израдимо план и обележимо пут, засукамо рукаве и кренемо ка зацртаном циљу.

А то би било:

Под 1. Сазвати генералну скупштину свих заступника странака и покрета као и заинтересованих политичких група са циљем да се оформи јединствана странка по узору на странку Јединствене Русије под именом, Јединствена Србија.

Епохе наше историје не можемо променити али из сваке можемо извући поуку, узети и унапредјивати оно што је најбоље у интересу народа из којег смо потекли, који нас је својим жртвама и достојанством задужио.

Под 2. Стране тајне службе ставити под своју односно контролу власти Србије.

Под 3. Извршити ревизију приватизације, нелегално стечено богатство одузети, лопове ставити иза браве као и све провизије преиспитати.

Под 4. Истовремено уговорити војни савез са Русијом, Кином па можда и Бразилом и Индијом а и понеком државом блиског истока као и Грчком, Румунијом и Бугарском па и Мађарском, себе окружити пријателјима.

Под 5. Ударити темеље развоју привреде и пољопривреде Србије

Под а. Стопирати изградњу аутопута кроз Србију као нерентабилну и по привреду штетну инвестицију која би прогутала под бетонским пистама огромну количину плодоносне земље.

Под б. Уместо аутопута са више трака, изградити високобрзинске возове брзине од триста до четирсто км на сат-са тим би нам био Београд удаљен од Ниша или Суботице, свега добрих пола сата вожње-Са ораницама које би иначе прогутао аутопут могли би финанцирати један део ове високо брзинске жељезничке трасе. Уједно би то омогућавало да се градови Ссрбије а и светских метропола попут Москве снабду са свежим поврћем и воћем као и другим прехрамбеним производима у рекордном времену од неколико сати или чак у истом дану бербе-Са тим профитом би финанцирали овако ефикасну жељезницу а уједно и доприносили развоју села а и свог личног стандарда и комфора. Миграција са села у градове попут Београда, Ниша, Новог Сада, Суботице итд. Би изгубила на дражи и смислу јер би сваки наш град био доступан за пола сати или ту негде сат времена. Село би добило на атрактивности па би се на тај начин спречило и одумирање села.

Страни Држављани за Турску и блиски исток би могли укрцавати своја кола у те високобрзинске вагоне што би им било веома атрактивно јер би трошкобве око ноћења уплатили у превоз возом, себе одморили и прије стигли одморнији до свог циља то значи да би добили на време. Наравно да би се при сваком таквом железничком чвору морао изградити и простор за паркирање возила за укрцавање и изкрцавање попут морских лука. Вагони би довозиоли контенере где би их тегљачи преузимали и возили како до аеродрума тако и до других одредишта Широм света.

Таква траса би омогућила и развој села како по културним питањима тако и развој мањих прерађивачких фабрика односно донекле водила у индустријализацију села јер би парцеле за изградњу привредних објеката биле далеко јефтиније а и поред тога довољно централне недалеко од градских метропола и потрошача те робе коју би производили.

При том се мора увек имати у виду да се не може улагати у другоразредне иновације а очекивати прворазредан продор на светско тржиште. Само са најсавременијим методама ма колико нам се чиниле скупе бићемо у стању остварити прворазредну потражњу а стим и прворазредну цену постићи а стим и себи висок стандард приуштити.

Финанцирање овако престижног објекта могло би се вршити извозом прехрамбених производа и свеже храна, рецимо за Москву а и производња електричне енергије би се могла изградити до те мере, ресурсе имамо и за то, да је као вишак извозимо.

Технологија високобрзинских возова је сазрела како у Јапану, Француској или Немачкој тако и у Русији и Кини а ми поседујемо довољно противвредности у својим ресурсима које би им давали по фер ценама за изградњу те технологије односно плаћали путем струје и пољопривредних а и других производа са територије Србије

Високи стандард Србије би решио и потенцијалне конфликте са својим суседима који би сигурно хрлили у савез а не у рат и сецесије! Тај пројект би био и гарант мира на Балкану а Србији гарант високог животног стандарда.

Изградњом брзи жељезничких веза како између градова и градова тако и између градова и села учинило би село у зеленилу атрактивним предграђем градова што би имало за последицу миграцију из градова у квалитетни живот села. Живот у природи на дохват руке града учинио би нам целу нацију не само срећнијом већ и здравијом. Села и бање на дохват руке, захваљујући брзим везама, уз коришћење термалних извора како за здравље и опоравак тако и за загрејавање животног простора са погледом у природу, учинило би од Србије рај на земљи. Инфраструктура таквих брзих саобраћајних веза које би повезивале и радна места установа и фабрика а и била у служби допреме и одпреме материјала и производа, учинило би производњу рентабилнијом а рад на послу хуманијим па и атрактивнијим.

Кључ за просперитет Србије лежи у структури ултра брзих саобраћајних веза и густоћи мреже таквих саобраћајница, производњи алтернативне енергије коју нам нуде воде, као и коришћење термалних вода, природног гасац сунчане и ваздушне енергије, биогаса а тек у крајној потреби коришћенјем фосилне енергије.

Услове за тако нешто имамо само нам је потребна добра воља и прави људи на правом месту који су спремни да граде реалан рај од Србије! А да би то могли морамо имати кључ од своје куће у својим рукама.

Душан Нонковић

Wie wird Deutschland wieder souverän? Peter Scholl-Latour u.a. auf der COMPACT-Konferenz am 24.11.2012 in Berlin. КОНФЕРЕНЦИЈА; КАКО ДА БУДЕ НЕМАЧКА ПОНОВО СУВЕРЕНА ДРЖАВА

Wie wird Deutschland wieder souverän? Peter Scholl-Latour u.a. auf der COMPACT-Konferenz am 24.11.2012 in Berlin. Wie lange wollen wir noch für den Euro zahlen, für die USA Kriege führen?
Jetzt anmelden: http://www.compact-magazin.com/index.php?option=com_content&view=article&id=341%3Acompact-bei-sarrazin-veranstaltung-am-110-in-brandenburg-havel&catid=3%3Anewsflash

COMPACT-Konferenz 24.11.2012: Liste der Redner und Themen

http://www.compact-magazin.com

COMPACT – das neue unabhängige Nachrichtenmagazin

KAKO SE REŠAVAJU PROBLEMI U DRŽAVI

Tako se rješavaju  problem u državi:

KAKO SE REŠAVAJU PROBLEMI U DRŽAVI

. I Ugo Čavez je napravio večeru.Ali samo za izabrane goste.Pozvao je direktore pet najvećih svetskih multinacionalnih kompanija,koji su decenijam izvlačili sirovu naftu iz doline Orinoka,ugostio ih kako to oni i zaslužuju, a onda im, pri kraju večere, rekao :
“ Gospodo, hvala vam što ste se odazvali mom pozivu i što ste me udostojili vašim prisustvom.Vi znate da se Venecula nalazi pred bankrotom, jer je državna kasa prazna, mada smo prebogati naftom,koju vi vadite i izvozite,da većina građana živi siromašno i da nam preti socijalna revolucija sa nesagledivim posledicama. Ta socijalna revolucija će biti krvava i mnogo ljudi će izginuti.Zato ja, kao izabrani predsednik države, hoću da sprečim najgore.Kako? Razmišljao sam dugo i odlučio sam se da se posavetujem sa vama.Naime, voleo bih da mi pomognete u donošenju prave odluke. Imamo dva moguća rešenja za punjenje praznog i opljačkanog budžeta. Prvi, da posle večere izađem iz ove prostorije i da uđu moji vojnici sa mašinkama, da vas pobiju i da sutra donesemo zakon o kompletnoj konfiskaciji imovine vaših kompanija,radi punjenja državnog budžeta.Drugo rešenje, da se vaše kompanije dobrovoljno odreknu 50% vlasništva u korist države Venecuele i da tako napunimo budžet i izbegnemo socijalnu revoluciju i građanski rat u zemlji.Gospodo, molim vas da mi pomognete u izboru najboljeg rešenja“.
Nastade muk.

Prvi se javi Englez i diplomatski mudro reče “ Predsedniče, ne vidim razloga za nedoumice i za gubljenje vremena.Mislim da će se i moje kolege složiti da je drugo rešenje najbolje za sve.“
Svi klimnuše glavom.
I nastaviše spokojno da večeraju.