СТУДИЈА ОПРАВДАНОСТИ ИЗГРАДЊЕ „ТЕРМОЕЛЕКТРАНЕ ТРИ“ У УГЉЕВИКУ

Кулина Бана бр. 28, 76300 Бијељина

ЈИБ: 4401906780002; ПИБ: 401906780002: МБ: 1973231

Основни Суд Бијељина 080-0-REG-09-000 247

Тел. 055/242-080, Фаx: 055/242-081

ЖР: 555-001-00048474-47 Нова Банка Бијељина

e-mail: ekonomskiinstitutbn@teol.net,

СТУДИЈА

ОПРАВДАНОСТИ ИЗГРАДЊЕ

ТЕРМОЕЛЕКТРАНЕ ТРИ“ У УГЉЕВИКУ

Бијељина, 2012. године

СТУДИЈА

ОПРАВДАНОСТИ ИЗГРАДЊЕ

ТЕРМОЕЛЕКТРАНЕ ТРИ“ У УГЉЕВИКУ

Наручилац:

Административна служба општине Угљевик

Извршилац:

Економски институт“ д.о.о. Бијељина

Радни тим:

Руководилац и аутор пројекта:

Проф. др Алекса Милојевић

Сарадници:

Мирјана Марић, дипл. ецц.

Директор:

_________________________

Проф. др Алекса Милојевић

Бијељина, 2012. године

Садржај:

Увод

Поштујући јединственост привредног система сарадња свих нивоа власти на савлађивању одређених развојних питања на Западу се подразумијева. Свако, од локалне заједнице до савезне државе, наступа са својим овлаштењима која се никако не смију занемарити нити заобићи.

Виши нивои власти, на основу студија, истраживања, пројеката утврђују више нивое развојне рационалности. Нижи, у том задатом оквиру, тражe и проналазe најповољније начине остваривања властитих интереса. Укупна рационалност се на тај начин увећава. Само онда када се до краја усагласе општи са посебним интересима, виши са нижим нивоима власти, могуће је приступити остварењу пројекта.

Цио тај процес усаглашавања интереса подразумијева бројна студијска разматрања и анализирања – свако са свог становишта.

Код нас је другачије. Умјесто да на основи претходно урађених студија, остварује најрационалније изборе, на шта је обавезна, наша Влада поступа сасвим другачије. Служећи се послушном кадровском (политичком) пирамидом код нас су на дјелу политички, а не економски пројекти. Нема студија и анализа које би на објективан начин утврђивале степен рационалности. Пројекти се остварују не по мјери доприноса развоју него по замислима политичких и владиних вођа без обзира на резултат. Наравно да се углавном ради о лошем развојном резултату о чему тако поуздано свједочи наше јадно економско стање у које смо доспјели. Изузетна снага политичког притиска је таква да противљења углавном нема.

Скоро потпуна партијска послушност представља основу за остварење и најопаснијих пројеката. Једна таква опасност се надвила и над Угљевик и читаву Републику Српску.

Без икаквих претходних студија, скоро потпуно неочекивано, средином 2010. године у Угљевику се заорило од заглушујућих изјава наших политичких и владиних првака о силној срећи која нас је задесила и добробити која нас очекује. Рус Рашид Сардаров дошао је овдје зато што „воли Србе“, да овдје такорећи потроши сво своје богатство на нашу добробит. Градиће термоелектрану 3 која ће, према ријечима наших најодговорнијих, потпуно преокренути развој Угљевика и Републике Српске у цјелини.

Збуњен и немоћан народ углавном сумњичавао врти главом. Уочава потпуну несразмјеру између ријечи и дјела. Осјећа шупљину ријечи и од тога га подилази страх. Зна народ. Ватра у политичким говорима, хладноћа у народу. Силна владина и политичка добробит, сиромаштво у народу. Сваки пројекат којег је влада најављивала као економско спасење доносио је силну штету. Због тога народ толико страхује и од овог пројекта довођења странца да му се „на нашу добробит“ поклони једно од наших највећих природних богатстава – резерве угља у Угљевику.

Овдје је мјесто на којем се показује сва наша тешка животна истина која нас толико сапиње, не да нам напријед и која нас вуче у опасну провалију колонијалног пропадања. Умјесто да брани народ од сваког зла, што јој је обавеза, наша централна власт и политика смишљају највећа зла народу и из све снаге запињу да се та зла остваре. Јасно су видљиве скривене намјере централне власти о приватизацији Рудника и термоелектране Угљевик, а онда и цијеле Електропривреде Републике Српске. Знајући за отпоре власт се служи преварама.

Рашид Сардаров и изјаве о силној добробити коју нам његова инвестиција доноси требали би да помогну власти да се обави приватизација Електропривреде и тако су удовољи захтјеву Европске уније о остварењу слободног тржишта електричне енергије код нас.

Народ то зна, осјећа и обузима га силан страх. Обраћа се својој локалној власти захтјевајући истину. То је основа одлуке о изради ове Студије. Задатак је да се сагледају економски и друштвени ефекти овог иностраног инвестиционог улагања. Да се дође до истине и да се она саопшти народу. Да би се стигло до истине, да би се откриле све оне скривене намјере и опасности, било је потребно градити много сложенији садржај студије него што је то пуко сагледавање инвестиционих користи и штета. Било је потребно захватити проблем у цјелини до приједлога остварења новог модела управљања Електропривредом Републике Српске, односно остварења истинског јавног власништва над њом.

Када централна власт, из својих разлога заобилази истину, локална власт је на њу обавезна. Обавезна је да дође до истине и да је саопшти народу. Не само због обавезе него и због силне властите потребе. То је управо оно што се догађа у Угљевику.

1. Слобода или ропство

1.1. Природна богатства – услов опстанка

Помицања у технологији, као услову конкурентског напредовања, данас су веома скупа и привилегије су само великих народа. Мали народи, гдје смо и ми, могу веома тешко да нађу своје економске излазе на тој страни. Углавном су приморани да свој развој заснивају на технологијама других, уз евентуална властита веома скромна побољшања. Наравно да то није повољно за развој. Maње развијени су приморани да користе застарелу технологију. Њихова прва генерација је резервисана за највеће и најразвијеније. Заостајање у развоју је са тог становишта природна последица, што се управо увелико догађа. Разлике у развијености развијених и мање развијених убрзано напредују.

Када би се развој заснивао само на издашности технологија разлике у развијености би брзо постале неподношљиве. Сиромаштво би било веома раширено и огромно. Што то није тако треба захвалити природним богатствима. Висока економска издашност природних богатстава, којима располажу мање развијени, пружају отпор овој врсти кретања. Сретна је околност што су најзначајнија природна богатства на страни мање развијених. Њихова економска издашност је таква да је и са скромнијим технологијама могуће остварити изузетан развојни резултат.

1.2. Окрутна историја

Економија извире из природе. Разлог је једноставан. Економија, то је материјални производ и на њему заснована услуга. А како је материја у природи, нема економије и нема материјалног производа и услуге без природе. Логичан закључак се намеће. Тамо гдје су природна богатства издашнија и материјално богатство би требало да буде веће. Али није тако. Историјска стварност је сасвим другачија. Супротна. Толико је малих народа који умјесто да се богате на својим раскошним природним богатствима бескрајно су сиромашни. Управо због тог силног свог природног богатства изгубили су слободу и пали у колонијално ропство. Умјесто да буду богати, свој на своме, скапавају у робовском раду на властитим природним богатствима која су им отели странци.

Дуга је историја колонијалног отимања природних богатстава. Отимају моћни од немоћних, велики од малих. Сачувати властита природна богатства једно је од највећих искушења малих народа. И што је најгоре то искушење је у порасту.

Могућности пропадања у колонијално ропство данас су веће него икада раније. Ништа није у стању да донесе толики профит као раскошно природно богатство. Због тога су моћни, не бирајући средства, настојали да га се докопају, да га отму од немоћних малих народа. Колонијализам је непролазна слика свијета која се, што вријеме више одмиче, увећава. Све је већи број народа који су, и поред својих силних природних богатстава, у све већем сиромаштву и колонијалној зависности.

Висока цијена почетног окрутног отимања природних богатстава путем оружане силе доприносила је веома ограниченом ширењу колонијализма. То се односило само на земље и народе које су располагале посебно вриједним природним богатствима (злато, нафта и слично). Изузетно брзо и успјешно напредовање у методама колонијалног запосједања снижавало је цијену. Колонијализам је могао да се шири и на земље оскуднијих природних богатстава. Данас је стање такво да само мали број најразвијенијих држи скоро читаву планету у колонијалној подређености, зависно степену економске развијености поједине земље.

Широк је фронт са којег развијени економски нападају мање развијене. Спорови, заваде, ратови, уситњавања, наговарање и присиљавање на погрешне одлуке, задуживање, агенције, савјетници, консултанти, невладине организације представља основну структуру праваца дјеловања и њихових носилаца. Све је то завршавало у непрекидном расту разлика у цијенама индустријских, на једној и неиндустријских производа, на другој страни.

Чак и у предглобалистичком времену, могућности мање развијених да се одбране од економског притиска развијених, чак и царинским и другим облицима заштите, није помагало да се разлике у цијенама (диспаритети) не повећавају.

Разлог је у технолошкој зависности. Сваки покушај напредовања, односно појачаног инвестирања на страни мање развијених завршавао је у повећаном увозу технологије. Због високе цијене то је углавном завршавало у неразвоју, у повећању разлика у развијености.

Било због враћања дугова или жеље за напретком потребе за извозом сировина убрзано расту, што је обарало њихову цијену. На основу ове ниже цијене сировина развијени заправо све масовније користе природна богатства мање развијених. Иако су у њиховом посједу, мање развијени имају од њих умањене економске користи. Главни токови трансфера вриједности су усмјерени према иностранству. Иако се у суштини ради о колонијалном запосједању мање развијених оно је непримјетно и не изазива отпоре.

Стање је такво да мање развијени скоро да више нису у стању да раде за властити развој него нужно доприносе убрзаном развоју развијених. Рачунајући на своју економску премоћ развијени се упорно боре за слободу прекограничног кретања роба, рада и капитала. То је широк фронт са којег развијени дјелују на мање развијене. Наравно да то завршава у владајућем моделу економског развоја гдје се на страни развијених капитал држи у мјесту, а робе и радна снага се крећу у супротним правцима остављајући изузетне користи на страни развијених, а на страни мање развијених изузетне штете.

У предглобалистичком времену били смо у групи земаља и народа који је подносио општи притисак развијених. Вјероватно због тога што у Европи није постојао посебан пројекат појачаног колонијализма, који би могао да се односи на поједине државе и народе. Након отпочињања времена глобализма (1989) стање се из темеља измијенило.

1.3. Глобализам – савршени колонијализам

Похлепа за профитом и страст за уништењем других није могла да подноси дотадашњи ограничен притисак развијених на развој мање развијених. Царинске и друге заштите, властите монетарне и фискалне политике чинило је количину профита који се преливају из правца мање развијених ограниченим или бар недовољним, према величини похлепе. Смишљен је пројекат глобализма као савршеног, убрзаног колонијализма.

Почетак је, као и обично, у завади и рату, а онда подјела правде. Оне којој нема краја због непрекидног одржавања стања ни рата ни мира, што наравно спречава развој. Колонијални механизам је стари, само је овдје подмазан новим уљима како би радио брже и поузданије. И основни правци дјеловања су непромијењени.

Савршенство је у беспоговорној политичкој послушности, пуној оданости домаће власти странцима који колонијално заробљавају свој народ.

У досадашњим пројектима то је представљало посебан проблем. Појављивале су се патриотске владе које су пружале отпор, мрсиле рачуне. Сада тога нема, што је суштина савршенства. Колонијално запосједање иде без отпора. Сав терет преузима домаћа власт, која својом оданости доприноси ширини и дубини дјеловања. Колонијализам се остварује у својој цјелокупној структури и то до дна, без остатка. Уништење је потпуно што углавном није било могуће остварити у предглобалистичком времену. Као и обично у укупном садржају колонизације је: уништити, осиромашити, задужити, одузети што је највредније. У концепту глобализма све то има своје изузетно убрзање. Тежиште је на појму слободног тржишта односно отварању граница.

Када се на мање развијену привреду пусти, без икаквих препрека, конкурентска премоћ развијених, онда мање развијена привреда бива потпуно уништена, самљевена у ситни прах.

Раширено сиромаштво и безнађе, на основи уништене привреде, природно да окреће поглед према финансијерима свијета као јединим спасиоцима. Ту се поново наилази на ново глобалистичко унапређење колонијалног концепта, његову вриједну иновацију. Ријеч је о заробљавању безвриједним новцем. Новац без икаквог свог материјалног покрића ставља се мање развијеним у неограниченим количинама. За посуђени безвриједни новац захтијева се поврат реалних материјалних добара.

То је последица нове заједничке валуте (евра). Никада раније ни једна земља и поред силне жеље за колонијалним запосједањем, није се усуђивала да у толикој мјери емитује властити новац из страха да не уништи властиту привреду. Шта ако се посуђени новац не врати. То директно утиче на пад вриједности домаће валуте што носи погубне економске и социјалне последице.

Овдје је другачије. У заједничкој валути једни имају корист, а други штету што је изузетно олакшање и охрабрење за скоро безгранична емитовања и задуживања. Све то убрзано води основном и крајњем циљу – преузимању природних богатстава. Због изузетног сиромаштва и изузетне задужености, цијена је веома ниска.

Савршенство глобалистичког колонијалног заробљавања је у дефинисању Европске уније као политичког пројекта. Да би се дошло и опстало на власти захтијева се испуњење услова за прикључење. Нико и не примјећује, не смије примјетити, да је то заправо поступак властитог самоуништења, западања у колонијално ропство. Нема мјеста економским сагледавањима користи и штета од прикључења. Она су недопустива. На дјелу је политика. Изгледа да има довољно оних који су због похлепе за влашћу и властитом користи спремни да униште властити народ. То је захвална кадровска подлога глобализма.

1.4. При крају пута

Сав овај говор о глобализму има смисла, у овом пројекту, само ако је у стању да допринесе разјашњењу чињенице да смо управо овдје у Угљевику на самом крају пута. Овдје је прекретница, заокрет. Хоћемо ли коначно и бесповратно пропасти у колонијално ропство или ћемо се спасти зависи од одлуке у Угљевику.

Изненађује толика упорност власти, која запиње из све снаге, да до овог пројекта дође, да овај народ гурне у бесповратно колонијално ропство, да га и биолошки уништи.

Стекли су се сви, рекло би се, веома повољни услови нашег брзог пропадања у колонијално ропство. На путу дугом петнаест година (од 1997. године када се отпочело са приватизацијом) стигли смо до последњег корака распродаје и продаје странцима наших природних богатстава. То је оно чему присуствујемо у Угљевику. У колонијализму је то увијек последњи корак. Послије тога је колонијално ропство.

Приватизација је скоро у потпуности уништила домаћу привреду. Остварена је потпуна деиндустријализација што је мјера геноцида над властитим народом. Онда када му се одузме, уништи индустрија, народ није у стању да преживи. Биолошки нестаје (Милојевић А., 2010). То је управо резултат наше постојеће приватизације. Индустрија је уништена, а нико нема идеју како је обновити, изградити нову. Посебно се тиме не бави и о томе не размишља власт која је непосредни носилац њеног уништења. Умјесто да се баве њеном обновом, што би јој била природна обавеза, сада се посветила другом задатку којег тако одано извршава – распродаји наших природних богатстава што је последњи ослонац нашег биолошког опстанка.

Дубоко је сиромаштво у којег смо доспјели. Са 424 $ реалног бруто друштвеног производа по становнику вратили смо се у педесете прошлог вијека, налазећи се у друштву најнеразвијенијих земаља свијета (Милојевић А., 2009., стр. 36).

Задуженост је изузетна. Сиромашан и незапослен народ дугује око шест својих реалних доходака. Платни дефицит и дугови већи су шест пута од реалног бруто друштвеног производа. Зарадимо једну, а дугујемо шест КМ. То је изузетна задуженост за коју је скоро немогуће пронаћи поуздано економско рјешење. Осим у темељној измјени привредног система за шта, бар за сада, нема ни основних политичких претпоставки да се то оствари.

За наше коначно пропадање у колонијално ропство изгледа да се стекао посебан услов, посебна претпоставка. Ријеч је о одлучујућем политичком фактору.

Докле год власт стоји уз народ, брине о њему, бори се за њега, брани га од сваког зла има наде за напредак. Ма колико спољна сила притискала. Али онда када власт пређе на другу страну, окрене леђа народу, престане да брине његове бриге или се чак окрене против њега, тада су све наде изгубљене. Једино рјешење је у промјени власти.

Све говори да смо доспјели у стање наше колонијалне власти када домаћа власт настоји да гурне властити народ у колонијално ропство, а она да трајно, уз помоћ странаца, влада тим својим сиромашним народом. Иако је то крајње непојмљиво обичном људском мозгу, моралним и патриотским осјећањима људи ипак је то раширена истина овог свијета. Ни један народ није доспио у колонијално ропство, а да му то није учинила домаћа власт. Разлог је у превласти властитог интереса и настојању да се он трајно обезбиједи. Можда и да се избјегне одговорност за учињена недјела.

Онда када се оцијени да су се стекли услови за трајно остајање на власти, прибјегава се колонизацији властитог народа. Уска политичка група, која је основни носилац, нађе своје мјесто у дијелу богатства којег односе странци. Остали припадници власти су захвални за одређена значајна или мање значајна запослења која остварују. Ти запослени, потпомогнути породицама и пријатељима увијек доносе изборну побједу. Владање тада постаје веома једноставно и удобно. Због пропадања у потпуно сиромаштво захтјеви за запослењем, социјалним помоћима, развојем привреде и слично не постоје. Све је сведено на најмању могућу мјеру. Народ, бринући бригу свог биолошког опстанка бави се пољопривредом, ситним занатством, услугама, промичући углавном туђу робу служи странцима.

Да би домаћа власт држала свој народ у покорности странци су спремни да издвоје до 10 % својих прихода које остварују у земљи за одржање домаће власти, у чему је водећа политичка група највећи учесник. То доноси изузетно богатство без скоро икаквог радног напора. Једина брига је да народ остане у покорности.

Стекли су се сви потребни политички услови да се то догоди и код нас. Само ако се оствари овај последњи критични корак предаје природних богатстава странцима што је основни финансијски извор финансирања будуће наше колонијалне власти. Можда је ту објашњење за оволику упорност и оволики активизам нашег самог политичког врха да се природна богатства уступе странцима.

Политичка стабилност као услов колонизације народа већ је остварена. Што је више зла и невоље, стабилност наше власти је у порасту. Сигурност изборне побједе је скоро потпуна. Зло и невоља у народу, ма колика била и ма колико нарастала, више није у стању да угрози постојећу власт, да доведе у питање њен опстанак. То је важна претпоставка за скретање у колонијализам – трајно и богато уживати у власти без одговорности. Можда је сада јасније зашто је Угљевик толико политички важан. Овдје је преокрет. У колонијално ропство или његово одбацивање.

Постојећа власт запиње из све снаге у правцу колонијализма. Да се природна богатства препусте странцима, а она, да се претвори у трајну богату и окрутну политичку олигархију која ће држати у покорности свој ојађени сиромашни народ, каквог га је већ великим дијелом учинила својим досадашњим радом.

2. Својина над природним богатствима

2.1. Поуке развијених

Питање својине над природним богатствима у кругу развијених, одавно је добило свој потпун и коначан одговор. Још је у деветнаестом вијеку утврђено да је природно добро уједно и јавно добро, односно да природно добро нужно мора да буде у јавном власништву. То је основна поставка европског права која се доследно поштује. Нема случаја да је на европском западу неко успоставио приватну власт над неким природним добром, да га је приватизовао.

Истраживани су и развијани разни организациони и својински облици кориштења одређених јавних добара, али овај основни принцип никада није доведен у питање.

Зависно од значаја одређеног јавног добра, његове економске издашности, мијења се ниво јавности, али је она увијек надполовична. Природна богатства која су изузетних економских издашности, које користи могу да осјете сви грађани, припадају централној власти. Власт над њима најчешће у цјелини (100 %) остварује централна народна власт. Инвестиције за њихово кориштење остварује држава.

Са смањењем нивоа економске издашности помјера се ниво управљања према нижим територијално-политичким заједницама – федерална јединица, покрајина, кантон. Овдје је могуће концесионо учешће у форми приватних акционарских улога. Власништво у цјелини или у изузетно високом нивоу припада територијално-политичкој заједници. Управљачка права приватних улагача или не постоје или су минимална. Колики значај Запад придаје јавној својини над природним добрима нека покаже овај примјер.

Сагласно уставу који регулише својинску структуру компанија у електро-сектору Аустрије (BGBI I 1998/143 члан 2.) као и начин претварања одређеног предузећа у акционарско друштво наводи се следеће ограничење у праву гласа: „Изузимајући регионалну власт и компаније у којима регионална власт држи најмање 51 % власништва, право гласа на генералној скупштини се ограничава на 5 % од учешћа у капиталу.“ (Милојевић А., 2007., стр. 83).

Колики се значај придаје јавној својини и њеној заштити свједочи чињеница да је то регулисано највишим правним актом. Доминације приватног утицаја на рад електропривредних предузећа је немогућа. Она се задржавају на управљачком праву од свега 5 %.

Природна богатства најнижих економских издашности, чије простирање завршава на граници општина, припадају општини. У случају одлуке о њиховом кориштењу власт општине у том предузећу мора да буде већинска и не може да падне испод 51 %. То је уједно и најнижи ниво учешћа у расподјели добити.

Државна, јавна својина над природним богатствима је најрационалнији облик својине. У њој је природно добро у стању да оствари свој најбољи економски и социјални резултат и да буде максимално заштићено од прекомјерне употребе. На страни развијених, са већ традиционалном овом својином, остварене су изузетне економске рационалности.

У оквиру јавног сектора привреде, у околностима квалитетне јавне својине, односно квалитетног власника и управљача, тежиште остварења рационалности је на страни руковођења. Под притиском квалитетног власника и управљача (одговарајућа народна скупштина) руководство јавног предузећа је у стању да оствари максималан резултат.

Бечко електро предузеће које је у пуном (100 %) власништву града Беча, са инсталисаном снагом од 2.063 МW (2010/11) које у свом саставу има хидро, термо, биомасе и електране на вјетар имао је 2009/10 године 5.429 запослених. Захтјев је био да се број запослених значајно смањи. Уз помоћ града Беча руководство је успјело да већ 2010/11 годину број запослених смањи на 2.738 односно за 50 % (Бечки електро стр. 60).

Ово Бечко електро предузеће је чланица Савеза аустријске електропривреде а.д.. Својинска структура овог Савеза је:

Ситни дионичари < 24 %

TIWAG > 5,0 %

EVN > 10,0 %

Бечко електро предузеће > 10,0 %

Република Аустрија 51,0 %

Пада у очи претежно учешће Републике Аустрије (51 %). Када се томе додају још учешћа осталих јавних предузећа:

  • TIWAG – бечко предузеће за снабдијевање електричном енергијом са > 5 %

  • ЕVN Бечки холдинг комуналних предузећа > 10 %

  • Бечко електро предузеће > 10 %

укупно учешће државног капитала у овом Савезу је 76 %. Ситни дионичари учествују са 24 %. Од ове 24 % вриједности акционарског капитала (акције које слободно котирају на берзи) 30 % их је у рукама грађана Велике Британије, 25 % грађана Швајцарске, 15 % грађана Аустрије и Њемачке, а 15 % је у рукама грађана САД, Скандинаваца, Италијана, Шпанаца, Француза (Милојевић А., 2007., стр. 83).

Слика је углавном иста.

Предузеће ЕnBW AG је у потпуном (100 %) власништву покрајине Баден-Виртенберг (Њемачка).

Група BKW у Швајцарској има следећу својинску структуру:

  • Кантон Берн

52,91 %

  • Group ESA

10,07 %

  • EON Energie AG

7,07 %

  • Влада – Министарство финансија

9,83 %

  • Остало

20,12 %

Све веће хидроелектране у САД су у потпуном (100 %) власништву државе. Чак и код малих хидроелектрана држава учествује са 65 %. У 100 термоелектрана у САД које су произвеле 86 % електричне енергије (2010) њих 21 је у државном власништву (савезне, федералне, дистрикта, општине). То су термоелектране које су ослоњене на властита природна богатства. Високо је учешће државе и у капиталу приватних термоелектрана.

Рад приватних термоелелектрана је регулисан законима савезне и федералних држава са строгим одредбама о обавезности стабилности снабдијевања електричном енергијом грађана и привреде. Приватне термоелектране у САД или раде на увозним сировинама или имају дугорочне уговоре са домаћим рудницима.

Претежно државно власништво над природним богатствима једна је од основних особина развијених. Природна добра су јавна и не могу се приватизовати. Није могуће да доспију у руке приватника.

3. Однос јавног и приватног

Двије су основне врсте економских добара. Она која задовољавају приватне индивидуалне потребе су приватна добра, а она која задовољавају заједничке, опште потребе су јавна добра. Својина је основни оквир за испољавање економских особина одређених добара. Приватна добра испољавају своје најбоље особине у приватној својини, а јавна добра у јавној, друштвеној својини. Покуша ли се одређеном добру наметнути њему неприпадајућа особина оно се квари, испољава своје супротне ефекте. Умјесто користи оно испољава штете.

Смјештање одређених добара у њему припадајућу својину прва је предпоставка успјешности система. Ако се то не оствари народ сиромаши, привреда пропада и на крају пропада систем у цјелини. Наравно уз огромне патње народа.

Не спадамо у народ који је у стању да нађе оптималан однос између приватних и јавних добара, између приватне и јавне својине, приватног и јавног сектора, као првог услова рационалности економског и друштвеног система у цјелини.

У вријеме комунизма настојања су била усмјерена према појачаном подруштвљењу. Настојало се подруштвити и оно што по својој суштини припада приватном. Систем то није могао да поднесе и морао је да пропадне. Након завршетка фазе комунизма кренуло се у сасвим другу, супротну страну. Кренуло се у правцу прекомјерне приватизације, прије свега приватизације јавних добара. Нашавши се у неодговарајућој приватној својини, јавно добро се квари и испољава своје супротне економске и друштвене ефекте.

Умјесто да подстиче економски развој и богати људе оно га својом неодговарајућом својином сиромаши, а привреду разара, уништава.

Управљање својином је најбољи начин управљања привредом. Наметањем неодговарајуће својине најбољи је начин уништења привреде. Разлог зашто смо доспјели у овакво јадно стање је у прихватању неодговарајуће својине у нашој привреди.

Претходни концепт приватизације је био заснован на подјели радницима и грађанима, односо остварењу масовне интерне и екстерне корпоративне својине као највећег својинског достигнућа. Знајући да то води привредном успјеху Запад је све учинио да то спријечи. Када претходне методе нису успјеле (наметање консултаната и слично) рјешење је пронађено у невиђеној политичкој амбицији која је била спремна да за тај циљ уништи привреду и осиромаши народ до његове биолошке угрожености.

Наметањем неодговарајуће и историјски превазиђене ситносопственичке својине XIX-ог вијека било је довољно да се привреда потпуно уништи. Што је и разумљиво, прво су пропала најкрупнија предузећа којима индивидуална приватна својина представља највећи терет којег нису могла да поднесу. Сасвим логично. Индивидуална приватна својина може да достигне до занатске радионице, ситне трговине и слично, оно што карактерише XIX вијек. Она је крајње неприкладна и на њој не могу да израсту крупна предузећа која су носиоци развоја привреде.

Због тога док се не изађе из постојећег ситносопственичког својинског модела у привреди, док се не изврши реприватизација, са постојеће ситносопственичке не пређе у масовну корпоративну (акционарску) својину нема наде за напредак.

Још је горе ово што се сада намјерава урадити и у којем правцу су влада и политика усмјериле своје основне активности – приватизација јавних прије свега природних добара. Уколико се то догоди трошкови производње ће толико порасти да ће то уништити и задње трагове привреде на овом подручју. Истовремено због пораста цијена тих добара животни стандард становништва ће се снизити до пријетње биолошког опстанка. Умјесто да на основи природних богатстава којима расположемо те цијене буду веома ниске, оне ће бити европског нивоа.

Уколико се на примјер оствари намјеравана приватизација Електропривреде и на тој основи удовољи захтјевима Европске уније о слободном тржишту електричне енергије цијене електричне енергије ће порасти до нивоа европских цијена, које ће бити потпуно неприхватљиве нашим сиромашним становницима и изнемоглој привреди. Пут у сиромаштво тада добива обиљежја сурвавања.

Треба знати да је јавно, темељ развоја приватног. Непрофитно јавно подстиче профитно приватно. Што је више непрофитног, јавног, више је профитног, приватног. Због тога су управо толика настојања развијених да створе свој моћан јавни сектор привреде.

Није могуће остваривати профите и у јавном и у приватном. Уколико се крене у приватизацију јавног и у њој остваривање профита, привреда је уништена. Цијене услуга и роба које долазе из јавног сектора ће бити толико високе да ће онемогућити опстанак приватног сектора.

Уколико се оствари приватизација електропривреде, односно пристане на испуњење захтјева Европске уније о слободи тржишта електричном енергијом, онда ће се уништити домаћа привреда и осиромашити домаће становништво док ће се развојни ефекти на привреду и пораст стандарда становништва пренијети у иностранство.

Одатле управо толика погубност настојања постојеће власти да се изврши приватизација наших природних богатстава било путем издавања под концесије или приватизацијом по моделу Угљевика. Наша издашна природна богатства за производњу електричне енергије, уколико би се смјестила у квалитетну јавну својину, дошла у руке квалитетног власника, омогућавају нам да дођемо до обиља јефтине електричне енергије као првог услова развоја привреде и одржања стандарда становништва. Значајни вишкови за извоз омогућавају остварење значајних износа за инвестиције у привреди. Уколико се подлегне притисцима постојеће власти и оствари намјеравана приватизација Електропривреде могућности развоја су бесповратно изгубљене.

4. Опасна партијска својина – привид и стварност

Законски, Електропривреда Републике Српске је јавно предузеће у државној својини. Власник капитала је Акцијски фонд Републике Српске а.д. (100 %).

Рудник и термоелектрана Угљевик је једно од једанаест зависних предузећа која послују у оквиру Мјешовитог холдинга „Електропривреда Републике Српске“ Требиње Матично предузеће а.д. Требиње. Структура акцијског капитала РиТЕ на дан 30.12.2011. године је била:

– Мјешовити холдинг ЕРС а.д. Требиње

65 %

– остали акционари

20 %

– ПРЕФ РС а.д. Бања Лука

10 %

– Фонд за реституцију а.д. Бања Лука

5 %

Укупно:

100 %

С обзиром да није раздвојено управљачко од власничког права, право одлучивања је сразмјерно учешћу у капиталу. Тако представник државног капитала има одлучујућу управљачку улогу (65 %).

Привидно, заштита друштвеног интереса је потпуна. Представник државног капитала је у крајњем случају у стању да самостално, не питајући никога, доноси управљачке одлуке. Наравно да то широм отвара питање квалитета таквог управљања, таквог доношења одлука. Управљачка моћ појединца је огромна и није ни у каквој сразмјери са његовим могућностима сагледавања свих последица одређене одлуке.

Питање квалитета управљања је отворено и са стране степена припадности предузећу односно везаности за њега. Ради се углавном о владином представнику који нема никакву непосредну интересну везаност за предузеће.

Изгледа невјероватним да је овакав појединац у стању да управља овим и оваквим предузећем, односно да таквим управљањем максимално штити јавни, народни интерес. Очито је да се не ради о заштити јавности него њеном привиду.

С обзиром да се ради о прворазредном националном природном богатству умјесто појединца то би морало да буде моћно народно тијело које је у стању да прије доношења одређене одлуке сагледа све користи и штете које би могле из такве одлуке да произађу. Видљиво је да то овдје није случај. Одлучујућа управљачка моћ појединца је у потпуној несразмјери са величином проблема управљања оволиким природним богатством у овом предузећу.

Природно богатство које је основ јавности, тако је у овом моделу управљања остало потпуно незаштићено.

Свакако да се не ради о самосталном и независном појединцу који одлуке доноси по мјерилима властитих стручних способности и моралних опредјељења. Природно је да су утицаји са стране изузетни.

Одлучујући управљач, представник државног капитала је обавезни представник партије на власти. Тако се брзо долази до коначног одговора. Умјесто објективног јавног, остварује се партијско управљање. Умјесто јавне на дјелу је партијска својина. Показује се привид и стварност. Привид јавног, а стварност партијског. Ријеч је заправо о властитом опасном варању. Јавно се замјењује за партијско што води веома тешким последицама које се огледају у фаталном економском резултату пословања и ризику да изгубимо ово природно богатство, да пређу у туђе руке.

Сагледавајући механизам функционисања наше партије на власти брзо се стиже до одговора о индивидуалној партијској својини предсједника партије. Представник државног капитала, главни управљач и власник РиТЕ Угљевик и сви водећи људи су чланови странке, који су обавезни да безпоговоро слушају наредбе и реализују замисли предсједника странке. Тако се показује да су они само преносници, а да је стварни управљач и власник РиТЕ Угљевик предсједник странке на власти. Тако се партијска својина претвара у више од тога – у својину партијског вође.

Сви подаци говоре да он ту своју улогу власника РиТЕ беспрекорно врши. Ослонац је у беспоговорној партијској послушности како представника државног капитала у управним органима тако и цјелокупног руководства РиТЕ Угљевик. Сви су они постављени вољом предсједника странке и од њега зависе.

Нормативно се потпуно разликује од стварног. Нормативно, законски РиТЕ Угљевик је у претежној државној својини. У стварности ријеч је о парадржавној односно партијској својини стижући на крају до приватне партијске својине предсједника странке на власти. Са тог становишта РиТЕ Угљевик је дужна да испуњава и да ради за интересе власника, а не да максимира добит што је основа јавне, државне својине.

Скоро сва руководна и управљачка структура, као и највећи број радника су чланови странке. Партијски критерији су важнији од стручних. Изузетно лош економски резултат је природна последица. Према плану за 2012. годину РиТЕ Угљевик би требала да произведе 1.664 GWh електричне енергије и да оствари цијену коштања kWh од 8,77 пф, а требало би, према обрачуну економских ефеката за термоелектрану 3 да оствари 6,05 пф/kWh (колико се остварује у државним термоелектранама на Западу). Када се ова разлика од 2,72 пф/kWh помножи са количном произведене електричне енергије од 1.664 GWh долази се до износа трошкова од 45 милиона КМ. Губитак у околностима партијске својине који досеже висину од 31 % од укупног прихода довољно говори о њеној економској штетности. То је заправо изгубљена добит која би била остварена да је умјесто постојеће парадржавне партијске својине била истинска државна својина народних представника.

Шире користи за одлучујућег партијског власника углавном се остварују путем повећаног партијског запошљавања посебно у временима избора. То је основно економско оптерећење које је такво да пријети економском опстанку. Тако се, умјесто јавне својине која подједнако служи интересима свих грађана, она претвара у групну партијску својину која служи тим групним интересима. Трансформације групне у индивидуалну партијску својину (предсједника странке) подразумијева задовољење и тог интереса.

Чињеница да се умјесто законског привида јавне, државне својине над РиТЕ Угљевик и читавом Електропривредом Републике Српске остварује приватна партијска својина носи све несагледиве ризике и неизвјесности. Штете које су остварене (ЧЕЗ, Станари, разне концесије и слично) су огромне. Оне које се очекују и до којих ће доћи, ако се не укине приватна партијска и оствари истинска јавна својина су несагледиве. Све до потпуног биолошког уништења народа због неподношљивог сиромаштва у којег га индивидуална партијска својина води. Дио тих штета већ се најављује (предаја Дрине странцима и слично). Највећа је овдје у Угљевику у моделу Рашида Сардарова са јасним усмјерењем да се из Угљевика крене на приватизацију укупне Електропривреде Републике Српске. То би био фаталан крај којег би свакако требало избјећи. Све то говори о изузетној штетности партијске и потреби њене замјене суштинском јавном својином.

5. Приватизација Електропривреде

5.1. Домаћи „Енглези“

Када сам, још док сам био дијете чуо „што се правиш Енглез“ „немој се правити Енглез“ нисам знао право значење тих ријечи. Слутио сам да је нека неискреност, превара, неистина, подмуклост. Много касније сам сазнао да је то најубојитије оружје уз чију помоћ су Енглези освојили трећину планете и створили највеће царство које нико послије тога није створио. Завођење, навођење на погрешне одлуке, једно причати, а друго радити, препоручивати другоме све оно што се не би урадило себи, правити другоме штету да би се остварила властита корист. То је суштина појма „Енглеза“, убитачности тог оружја.

Данас је то главно окупационо средство, главно оружје за заробљавање. Завадити, наводити на погрешне одлуке, да домаћа власт почне предано да ради на уништењу властитог народа. Ту је управо сва снага напретка у заробљавању мање развијених, све до последњег корака, до запосједања њихових природних богатстава. Сами предају своја природна богатства другима да би послије тога скапавали у сиромаштву. Умјесто богаташа, сиромаси. Ту је управо невиђена снага појма „Енглез“.

Због тога је данас толико „Енглеза“. Углавном се више не осваја војевањем. Умјесто генерала, официра, подофицира, војника данас у освајање крећу савјетници, консултанти, демократе, борци за људска права, експерти, очаравајући пројекти о економским добробитима, агенције за инвестиције и помоћ, ММФ, УСАИД, Свјетска банка. Сви са једним циљем. Да наводе на погрешне одлуке и на тај начин да заробљавају. Посебна пажња се посвећује политици и политичарима. Потребно је међу њима направити што више „Енглеза“ – да једно причају, а друго да раде, да народу причају о добру, а смишљају му и раде зло. Да би то радили наравно да морају да имају личну корист. Та врста помоћи, углавном не изостаје. Пристигли разни савјетници то већ знају. Имају огромно претходно стечено искуство. То је начин преношења терета колонијалног заробљавања на домаћу власт.

Бројни и веома утицајни домаћи „Енглези“ су се окупили око овог пројекта у Угљевику истичући његове очаравајуће резултате. О негативним последицама ни ријечи. И док сви около страхују од оног најгорег, што се већ види голим оком, наши „Енглези“ нас убјеђују у супротно.

Упитан да ли је изградња приватне термоелектране 3 у Угљевику и уступање концесионог права на угаљ Предсједник Републике је одговорио: „Не желимо да приватизујемо наше постојеће капацитете и у том погледу Термоелектрана Угљевик и сви наши примарни капацитети су сигурни“ (Capital.ba, 07.07.2011. године).

Да ли није разумио питање или је избјегао одговор не зна се. Али то није ни важно, важно је шта се ради.

Питање приватизације се не односи на термоелектрану него на рудник и рудно богатство. Важно је да се врши најокрутнија приватизација рудника Угљевик. Окрутност је у поклањању, предавању на кориштење нашег рудног богатства странцу, тог највреднијег и последњег што посједујемо.

Ако ово није приватизација онда је умјесно питати шта она заправо јесте. Једно причати, а друго радити. Правити се „Енглез“. Изгледа да је то успјешан начин завођења и заробљавања властитог народа. Умјесто говора о приватизацији изгледа да је много упутније радити да се она оствари. А народ. Нека вјерује власти, а не својим очима.

5.2. Слободно тржиште електричне

енергије – европска приватизација

Глобализација је савршена колонизација. Савршеност је у добровољности пристајања на сиромаштво и самоуништење.

Сва снага и иновативност заробљавања је у Европској унији као политичком пројекту. Да би се бавили политиком, били на власти, морате се борити за прикључење Европској унији. Мора се аплаудирати и заклињати на вјерност прикључењу. Углавном се још нико није усудио да се успротиви прикључењу. Неки настоје да разним методама борбе смање штету прикључења.

Инсистирајући на Европској унији, као политичком пројекту, остварује се изузетан резултат у заробљавању. Остварује се пуна сарадња домаће власти. Сав терет заробљавања се преноси на њу. Да би опстала у власти морају се испуњавати бројне европске директиве не питајући за резултат, за економске последице њихове примјене. То је метод изградње домаће издајничке власти која стоји на страни Европске уније, а против народа. Без обзира на величину сиромаштва које настаје као последица примјене одређених директива оне се проводе, морају се прихватати и проводити.

Наравно када све буде завршено, када економски пропаднемо, паднемо у дугове и сиромаштва, а своја природна богатства предамо другима питаћемо се шта нам је било. Зашто смо све то урадили. Зашто смо се самоуништавали.

Слободни економски умови су одавно, одмах на почетку глобализма (1990) и пројекта Европске уније изрекли своје непромијењене судове. То је најокрутније што је цивилизација створила. Горе и од комунизма и фашизма. Олакшање је што сви предвиђају да ће убрзо пропасти и да је крај на видику. Али ту није крај него почетак проблема. Остаје сва горчина и терет пропадања, сиромаштва, задужености, предаје својих природних богатстава другима. Како вратити та богатства када су под притиском међународних уговора. Како вратити дугове, изаћи из сиромаштва када сте остали и без оног највреднијег – својих природних богатстава.

Европска унија је пројекат који је по начину извођења политички, а по резултату високо економски. Носиоцима европског глобализма доноси изузетна богатства, а овим другим, који су предмет глобализма, предмет прикључења, невиђене штете, највеће које досадашња колонизација нија забиљежила. Цио модел заробљавања се одвија по енглеском моделу навођења на погрешне одлуке, једно причати, а супротно радити, погрешно савјетовати, другоме правити штету да би теби (колонизатору) било добро. Прављење „Енглезом“ је раширени модел понашања који се подједнако односи и на стране као и на домаће политичаре.

Употребљавају се заводљиви појмови слободе, среће, прикључења заједници успјешних, људска права, напредак у демократији, европске вриједности и слично чији коначни резултати су сасвим супротни.

Слободно тржиште је омиљен и рекло би се носиви појам прикључења Европској унији. Да би се прикључили морате отворити своје границе за слободно кретање роба иако се зна да је то једна од највећих економских неслобода, најуспјешнији начин уништења мање развијених привреда и заробљавања народа.

Када на малу, немоћну, неразвијену привреду пустите, без царинских и других запрека, европске економске мастодонте, домаћа привреда бива уништена, самљевена у ситан прах. И поред тога не престаје говор о томе да ће слободно тржиште донијети користи свима, обогатити све, посебно мање развијене. Не треба примјећивати и гледати на властито економско пропадање. Треба ићи даље до краја у европска интегрисања иако су у стварности све већа дезинтегрисања. Све је бржи пораст разлика у развијености.

У том контексту и на тим основама Европска унија од нас захтијева отварање тржишта електричне енергије односно, како се у директивама наводи, а наша власт прихвата да се оствари слободно тржиште електричне енергије. Они који упућују такав захтјев, као један од услова прикључења, добро знају да је та слобода једносмјерна. Добро знају да се ради о њиховој слободи куповине јефтиније електричне енегије код нас како би тиме остварили за свој народ и привреду изузетне материјалне користи. Сасвим им је јасно да се та слобода не односи на нас јер ми сигурно нећемо куповати струју и увозити је са Запада. Ради се заправо о настојањима да се, овим путем докопају наших природних богатстава за производњу електричне енергије, да их запосједну. Да их ми, пристајући на слободу тржишта електричне енергије предамо у руке.

Када се то оствари онда ћемо и ми струју куповати на европској берзи и по европским цијенама. Они толико пута богатији, а ми толико пута сиромашнији, а купујемо струју по истој, јединственој европској берзанској цијени електричне енергије. Они са оскудним природним изворима за производњу електричне енергије, а ми са толиким богатством, а куповина по истој цијени. Као да и немамо својих природних богатстава. Ово је добро смишљен метод да им их предамо, да останемо без њих. Ми сиромашни и све сиромашнији, дијелом и због скупе струје чија цијена ће порасти за неколико пута беспомоћно ћемо гледати како она одлази другима да се на њој богате. Запосједање наших природних богатстава преко захтјева за слободом тржишта електричне енергије је добро смишљен метод ове врсте економског заробљавања.

Свакако да би било много сигурније и дугорочније када би се могла извршити непосредна приватизација природних богатстава. Али ту су два крупна проблема:

а) отворена приватизација природних богатстава могла би да изазове противљења и

б) приватизација природних богатстава је супротна европском праву, који правни отпор, је доста тешко савладати.

Због тога је много бољи овај заобилазни метод. Једноставан је, а веома ефикасан. Само је потребно да на то пристане домаћа власт.

Што се нас тиче отпора није ни било. Наша власт је прихватила и обавезала се на испуњење европских директива о остварењу слободног тржишта електричне енергије. Сада се траже методи остварења тих директива, њиховог провођења у пракси.

Два су метода према којима се иде, која се намјеравају примијенити и која су на дохват руке да се примијене. То је:

  • метод концесија и

  • метод приватизације Електропривреде.

И једно и друго је приватизација само различитим методама. Са становишта резултата разлика скоро да и нема. И код једног и код другог метода природна богатства се трајно губе.

Нико ко је своје природно богатство дао у концесију никада га није вратио. Вјероватност да ће се ово догодити, да ће се извршити приватизација наше Електропривреде односно да ћемо наша природна богатства за производњу електричне енергије предати у руке странцима, концесионо или на други начин, гледајући у ову власт, рекло би се више је него сигурно. Власт из све снаге запиње у том правцу, а значајнијег отпора ни на видику. Онда када се пробудимо биће касно.

5.3. Себи државна нама приватна

Да би допринијела властитој користи Европска унија се упорно залаже за остварење слободног тржишта електричне енергије. То би повећало понуду на европском тржишту што би допринијело стабилизацији и успорењу раста њене цијене. Корист за развојем је изузетна. За мање развијене то је изузетна штета. Прихватајући слободно тржиште електричне енергије они више не би били у стању да нижом цијеном штите домаће потрошаче. И они би као и и сви у Европи морали да купују електричну енергију на јединственом европском тржишту. Сиромашни и богати по истој цијени.

По свом коначном резултату залагање за слободно тржиште електричне енергије је заправо настојање да природна богатства преузму богати, да користи од њиховог кориштења остварују становници богатог Запада.

Јасно је да слободног тржишта електричне енергије нема без приватне својине над природним богатствима. Слободног тржишта нема на државној својини. Оно је на приватној.

Прихватањем обавезе на прихватању европских директива о успостављању слободног тржишта електричне енергије наша власт се у суштини обавезала на приватизацију Електропривреде. Само се траже погодни методи како да се превари народ да би се то урадило.

Једна од тих превара је овдје у Угљевику у моделу Рашида Сардарова. Слободно тржиште електричне енергије је заобилазан пут приватизације Електропривреде. Задње намјере су скривене, непровидне. Тако се бар мисли. Пошто је приватизација природних богатстава у озбиљном сукобу са европским правом говор Европе о овоме није гласан и отворен. Он је прикривен и прекривен говором о отвореном тржишту.

Слично се односи и на домаћу власт. Она негира сваки говор о приватизацији природних богатстава. Да би испунила услове прикључења она се бори за слободно тржиште, а не за приватизацију Електропривреде. Наравно да очекује да јој се вјерује. На другој страни Запад чврсто држи своја природна богатства у државним рукама и у томе не попушта. Са те основе нижим, субвенционираним цијенама се штити животни стандард својих становника и помаже домаћа привреда, што се односи и на цијене електричне енергије.

Залагање за слободно тржиште електричне енергије има за циљ да се што већа количина електричне енергије по што нижим цијенама допреми из мање развијених. Да се они што више осиромаше, а развијени на Западу још више обогате. То је Европска унија о којој је ријеч и наша политика која запиње у том правцу.

5.4. Модел „Угљевик“

Посебна аналитичка вриједност модела „Угљевик“ је што он открива и на вјеродостојан начин упућује на начин приватизације наших природних богатстава за производњу електричне енергије односно електропривреде у цјелини. На њему је могуће сагледати начин остваривања захтјева Европске уније за отварењем слободног тржишта електричне енергије.

Да би се остварило слободно тржиште електричне енергије нужно је промијенити својину. Нужно је остварити приватну својину у електропривреди. Остварити слободно тржиште на државној, јавној својини није могуће. Државна, јавна својина не познаје тржиште. Она нужно у себе укључује заштиту домаћег потрошача по субвенционисаним, нетржишним цијенама. На њој није могуће остварити слободно тржиште електричне енергије и због тога ју је потребно уклонити.

Сагласно приватној својини над термоелектраном 3 Рашид Сардаров изричито наводи да не преузима обавезу снабдијевања електричном енергијом домаћих потрошача, него ће је извозити, сагласно европским директивама о слободи европског тржишта. Порука је јасна. Онда када запосједне, приватизује Електропривреду Републике Српске и домаћим потрошачима ће продавати електричну енергију по европским цијенама. Наравно да не пита за сиромаштво које се иза тога гомила.

Гледајући у оно што се догађа у Угљевику јасно се показује механизма намјераване приватизације. Власт је носилац, мотор цјелокупног процеса. Као и Европска унија и ово је политички, а не економски пројекат. Он је вођен за сада, чврстом руком власти.

6. Полазне основе

6.1. Писмо намјера

На основу претходних контаката и посјета експертских тимова Руднику и термоелектрани Угљевик као и увида у расположиву документацију дана 15.03.201. године у Владу Републике Српске, Министарство индустрије, енергетике и рударства, Мјешовити холдинг „Електропривреда Републике Српске“, те зависно предузеће „Рудник и термоелектрану Угљевик“ Угљевик стигло је писмо намјере у вези са реализацијом пројекта изградње термоенергетских блокова Угљевик 2 и Угљевик 3.

Писмо је стигло из фирме „ComsarEnergyLimited“ са Кипра (Nicosia) власништво Рашида Сардарова потписано од стране директора Жана Франсоа Кордемана (Jean – Francois Cordemans) упућено из Женеве (Швајцарска). У писму се наводи да су за реализацију ових инвестиција потребне двије концесије са правом кориштења воде:

  • концесија на експлоатацију угља на лежиштима Делићи, Пељаве, Тобут и

  • концесија за изградњу терменергетских објеката.

Предлаже се оснивање заједничке компаније између предузећа „ComsarEnergyLimited” са Кипра и „Рудника и термоелектране Угљевик“ а.д. Угљевик према оснивачком паритету: 10 % власничког удјела „Рудника и термоелектране Угљевик“, а 90 % власничког удјела „Comsar Energy Limited“.

Новоосновано заједничко предузеће би носило назив „Comsar Energy Република Српска“ са сједиштем у Бања Луци и са пословном јединицом у Угљевику. Оно би било носилац поменутих концесија и инвестиције.

Наводи се да је фирма „ComsarEnergyLimited” основана 2010. године од стране Рашида Сардарова, са намјером да инвестира у електроенергетски сектор Југоисточне Европе и Републике Српске. Иначе, г-дин Рашид Сардаров је 1994. године основао Јужно Уралску привредну компанију са сједиштем у Оренбургу (Русија) чија је основна дјелатност производња, прерада и реализација продаје сопствених енергената (нафта, пропан – бутан и сухи гас). Годишњи промет износи просјечно око 1,5 милијарди америчких долара и запошљава око 1.500 радника. Компанија је у протеклих 17 година изградила 26 фабрика за прераду енергената (фабрике гасних кондензата, пропан бутана и сухог гаса). Компанија је лидер у овој области и извозно је оријентисана углавном на тржиште Западне Европе. Г-дин Сардаров је такође власник још неколико великих успјешних компанија у Европи у области транспорта (авио и лучки транспорт), као и инфраструктуре у лукама.

Све се ово наводи у писму намјере.

На интернет страницама сасвим друга слика, коју је такође потребно навести у овом раду. Рашид Сардаров је рођен 27. јуна 1955. године у Дагестану, аутономној покрајини ондашњег Совјетског савеза. Дипломирао је геофизику на државном универзитету Дагестана. Од 1983. до 1991. године радио је у научним институцијама Русије, гдје се бавио углавном истраживањем земљишта. Од 1991. године налази се на позицији директора Јужно Уралске енергетске корпорације. Сматра се једним од најбогатијих Руса, а његова имовина се у 2011. години процјењивала на око 4,9 милијарди америчких долара.

Руска полиција је у неколико наврата истраживала пословање Сардарова у којем наводно има много неправилности. Да све то није без основа показује и чињеница да је у истраживачком извјештају о руској мафији Сардаров означен „дијамантском ознаком“ односно као особа која се бави криминалом на федералном нивоу.

Рашид Сардаров, према обећањима које је пласирао, рекао је да ће овдје уложити више од двије милијарде марака, па се поставља логично питање да ли су се надлежни органи запитали одакле му новац, како га је стекао и зарадио. Да ли су можда ови послови само оправдање за нелегалне и незаконите послове контроверзног бизнисмена Сардарова (Фронтал.срб, 12.07.2012. године).

6.2. Инвеститор

Скоро одмах по добивању писма намјере Скупштина акционара је на својој ванредној сједници одржаној дана 21.06.2011. године донијела одлуку о свом приступању оснивању друштва са ограниченом одговорношћу „Comsar Energy Република Српска“ Бања Лука. Оснивачи су они који су наведени у писму намјера са својим оснивачким улозима: „COMSAR ENERGY LIMITED“ Никозија Кипар са оснивачким улогом од 90 % уписаног и уплаћеног основног капитала друштва и Мјешовити холдинг „Електропривреда Републиек Српске“ Зависно предузеће „Рудник и термоелектрана Угљевик“ а.д. Угљевик са оснивачким улогом од 10 % уписаног и уплаћеног у основни капитал друштва.

Саставни дио ове одлуке је Уговор о оснивању друштва са ограниченом одговорошћу „Comsar Energy Република Српска“ Бања Лука који је закључен дана 07.07.2011. године.

За оцјену економске и друштвене ефикасности ове инвестиције од посебног значаја је одредба по којој заједничко предузеће неће имати обавезу снабдијевања електричном енергијом домаћих потрошача.

Јасно је да се произведена електрична енергија неће испоручивати потрошачима Републике Српске по домаћим цијенама него да ће се извозити.

Занимљива је и следећа одредба. С обзиром да ће пројекат термоенергетског објекта 3 бити у цјелини финансиран средствима Рашида Сардарова, то би учешће у капиталу РиТЕ Угљевик у заједничком предузећу довело до безначајног износа знатно мањег од учешћа од 10 %. Да се то не би догодило договорено је да ће сувласнички дио РиТЕ Угљевик у заједничком предузећу бити увијек 10 % и никада неће бити смањен, без обзира на висину уплаћеног оснивачког улога и исказану вриједност неновчаног улога, по основу уноса ствари и права.

Наводи се да ће се градити термоенергетски објекат укупне инсталисане снаге од 600 MW. Пројектом ће, након добијања концесије на изградњу новог термоенергетског објекта и за експлоатацију угља, управљати заједничко предузеће на бази концесије на основу БОТ модела.

Ово је ред основних података садржан у досадашњим одлукама и уговорима који су од битног утицаја на карактер пројекта, посебно на његов економски и друштвени садржај.

6.3. Политички пројекат – злоупотреба положаја

Да би се успјешно управљало развојем, доносиле рационалне одлуке нужна су претходна стручна сагледавања. Нужне су стручне подлоге за политичке одлуке. Влада је обавезна на доношење најрационалнијих одлука. Доказа о рационалности одређене инвестиције, нема без претходно урађених, прије свега економских студија. Посебно се то односи на значајније инвестиције каква ја ова у Угљевику.

У многим земљама то спада у ред законских обавеза. Студија би морала да буде лако доступна јавности, као и да буде предмет критичке оцјене од стране квалификованих појединаца и институција. То је пут остварења економског пројекта, оног у којем су, прије доношења одлуке о његовој реализацији, сагледавају све друштвене користи и могуће штете. Одлука је тада објективна. Максимално се остварују народни интереси што је владина обавеза.

Онда када се умјесто народних настоје остварити неки други интереси или прикрити истина, скреће се са тог пута. Умјесто економског тада се остварује политички пројекат. Нема лежерности и разборитости у сагледавању цјеловитих проблема, остварењу свих облика вредновања. Умјесто снаге објективних доказа у избору и доношењу одлуке, скреће се на доношење одлуке без доказа. Политичко је тада једина основа одлучивања.

Најутицајније политичке и државне личности изричу најоптимистичкије судове и оцјене не питајући за доказе. Нема мјеста критичком, посебно економском сагледавању. Свака примједба и мишљење те врсте наилази на најоштрија политичка реаговања.

Брзина реализовања пројекта је посебно важна нарочито у дијелу доношења почетних одлука. То се остварује изузетним политичким притиском на оне који такве одлуке треба да донесу.

Народ углавном немоћно посматра оно што се око њега догађа. Збуњен. Остаје му да вјерује или не вјерује. Свеједно. Сумње, невјерица, језа чак и код оних који су склони да вјерују на ријеч. У данашње вријеме ово је потпуно неуобичајен, недоличан начин доношења одлука. То је израз потпуног политичког деспотизма који је крајње непримјерен данашњем времену. Могућност да се одређене, посебно замашније инвестиције остваре као политички, а не економски пројекат поуздан је показатељ јадног политичког положаја народа, односно јадног стања демократије у којој се налазимо. Политички деспотизам је такав да омогућава појединцу да направи и највеће штете народу, а да је народ немоћан да то спријечи, да се од тога одбрани.

Увијек када се са економског скрене на политички пројекат јасан је доказ да постоје посебни интереси који се на тај начин настоје да остваре и који се изузетним политичким притиском и брзином доношења одлука настоје да прикрију, да су невидљиви за народ. Док народ схвати о чему се ради треба да је већ главни посао завршен. Ријеч је о настојању да се остваре посебни, а не општи интерес. Да се оствари корист за појединца или групу, а народу нанесе штета. Када се то остварује снагом политике, свог политичког положаја и моћи која из тог положаја произилази јасно је да се ради о тој врсти злоупотребе. Моћ службеног се употребљава за остварење посебних, а не општих користи. Што је пројекат вреднији и што су се у њега укључили виши политички нивои и ниво злоупотребе је већи.

Мјерено свим овим мјерилима пројекат термоелектрана 3 у Угљевику носи сва обиљежја тешке политичке злоупотребе положаја највиших нивоа власти и политике. Политички је нападнуто једно од највећих природних богатстава Републике Српске са пријетњом да га изгубимо, да се приватизује, да оде у руке странцу. Без икаквих претходних економских студија највиши политички и владини представници изричу крајње неосноване и ни на чему засноване судове о највишим економским користима које из овог пројекта слиједе. Ради се о опасном варању народа.

Служећи се политичким притиском да се овај пројекат заснује и оствари настоји се Рашиду Сардарову прибавити огромна материјална корист, а Републици Српској та врста штете. О величини те штете – користи биће ријечи у овом раду. Постоје све основе за потпунија и правна преиспитивања разлога због којих је власт толико упорно да наша природна богатства преда у руке странаца.

6.4. Неће бити 10 %

Остварен је договор да ће Рудник и термоелектрана Угљевик сразмјерно свом учешћу у оснивачком капиталу заједничког предузећа „Comsar Energy Република Српска“ (CERS) од 10 % у тој сразмјери учествовати у расподјели остварене нето добити. То се неће догодити.

Посједујући одлучујућа управљачка права претежни власник (90 %) Рашид Сардаров ће трансферисати нето добит остварену у Угљевику у разним правцима. На рачуну CERS-а ће се задржавати безначајан износ. Учешће од 10 % ће се остваривати од тог безначајног износа. Сагласно оствареним искуствима вјероватније је да ће CERS бити непрекидно у губитку што је случај и са осталим предузећима која су преузели странци.

6.5. Неће се градити – засједа

Рашид Сардаров неће градити Термоелектрану 3 у Угљевику. Тако нешто се нигдје није догодило у свијету, па неће ни овдје. Нема случаја да су грађене двије термоелектране, државна и приватна, једна поред друге, користећи угаљ под истим условима. Тога нема јер је то немогуће.

Државна термоелектрана би негативно свједочила приватној. С обзиром да је обавеза државне термоелектране да снабдијева домаће потрошаче по знатно нижој цијени електричне енергије од извозне, открила би се сва разлика у висини профита, што би природно изазивало реаговања. Одрживост тога није могућа. Због тога нема ни примјера у земљама са дугом колонијалном и концесионом традицијом да су на примјер грађене двије рафинерије нафте, једна поред друге, државна и приватна, из истих разлога.

Изградња приватне термоелектране могућа је само под два услова:

а) да се купује угаљ на тржишту (увозни или домаћи)

б) да се на кориштење домаћег угља плати концесиона накнада у износу од 80 % од остварене добити.

До изградње термоелектране под овим условима неће доћи. Нема потребног нивоа зараде ако се угаљ купује по тржишним цијенама. Зарада је у пет пута нижој концесионој (производној) цијени угља (25 КМ/t) од тржишне. Чак и онда када се путем концесионе накнаде од 80 % на нето добит, у суштини смањи тржишна цијена угља за 20 % неће доћи до изградње. Тако ограничена нето добит није привлачна за инвестицију.

Изградња приватних термо и хидроелектрана ће се остваривати онда када се изврши и ако се изврши приватизација Електропривреде Републике Српске односно када коначно пропаднемо у колонијално ропство. Ово што садашња Влада издаје појединачне концесије са таквим безначајним накнадама (Станари и слично) ускоро ће бити предмет озбиљних преиспитивања. Оно што се сада тако олако даје у будућности ће бити веома тешко враћати, по ко зна којој цијени коју ћемо можда и жртвама плаћати наши потомци. Тако је било свугдје па је за очекивати и овдје.

Зна наводни инвеститор термоелектране 3 да је то немогуће. Он је ту из других разлога. Он је у засједи, чека да му Влада помогне да се економски уништи постојеће термоелектрана како би је он преузео, а онда приватизовао читаву Електропривреду. Да би се заметнуо траг тој намјери непрекидна су увјеравања да је одлука о градњи чврста и да ће до ње доћи. Остварују се ситне припреме (истраживања, припрема градилишта и слично) да би се придобило повјерење.

Ипак већ се назиру пукотине које упућују на истину. Средином 2010. године пљуштале су почетне изјаве од наших највиших политичких и владиних представника, као и од потенцијалног инвеститора, да ће се термоелектрана 3 изградити за 30 мјесеци односно да се завршетак очекује крајем 2013. године или почетком 2014. године.

Док изградња овакве термоелектране у најразвијенијим земљама траје најмање четири године овдје ће то вријеме износити 2,5 година. Термоелектрана 3 ће се изградити прије завршених истражних радова и прије отварања рудника. Проблем је што су такве изјаве потекле из нашег највишег политичког и државног врха. Свако ко је и мало разуман не може у то да вјерује, што наравно много не вриједи.

На презентацији пројекта (04.09.2012.) у Угљевику сасвим друга прича. Са градњом двије термоелектране од по 300 MW отпочеће се 2013. године, онда када је раније најављивана требала да буде завршена.

Умјесто (немогуће) градње нове термоелектране чека се економско уништење постојеће. Онда када она посрне, када уђе у тешкоће око исплата плата радницима, уђе у неподношљиве губитке приватизација ће бити једини излаз. Једини реалан купац ће бити Рашид Сардаров, независно ко ће тада бити на власти. Чекање се исплатило. Постојећа власт је направила темељиту припрему, отворила процес који нужно води у том правцу. И када оде са власти, дјело остаје.

Предност Рашида Сардарова у куповини (улагању) је у већ оствареним улагањима (истраживања и слично). Сваки поремећај пословног односа би могао да заврши на суду. Средства за плаћање одштете нема, па је једноставније укључити га у приватизацију.

Посебна предност је на страни већ основаног заједничког предузећа. То је већ велики корак којим се ушло у приватизацију. У случају пропадања постојеће термоелектране и њеног приватизационог преузимања од стране Рашида Сардарова само би био учињен други одлучујући корак.

Колико је Влада опредјељена да економски уништи постојећу термоелектрану односно да изврши њену приватизацију и преда је у руке Рашида Сардарова види се по њеној упорности да постојећу термоелектрану гурне у губитке (масовно предизборно политичко запошљавање) и неподношљиве дугове (спорови, кредити). Припреме за приватизацију су у пуном јеку и доста дуго трају.

Постојећа термоелектрана је стара и нужна јој је замјена. Са изградњом нове термоелектране два отпочело се веома рано, још 1988. године, само три године након пуштања прве у погон. Изградња је почела заједно са Електропривредом Словеније под истим условима као што је рађена термоелектрана један: ⅔ ми, ⅓ Словенци. Отплата путем испоруке електричне енергије.

Укупна инвестициона улагања су већ остварена са 180 милиона долара од чега је словеначка страна уложила трећину, односно 60 милиона, а ми 120 милиона. До прекида је дошло 1992. године. Касније, све до 2007. године, покушавало се са обновом сарадње када је наступило затишје које траје до данас. Можа је пука случајност што је Милорад Додик управо тада (2007) дошао на мјесто предсједника Владе. Можда је пука случајност и то што је сада Милорад Додик довео Рашида Сардарова да гради термоелектрану три умјесто да се настави са изградњом термоелектране два.

Умјесто да се обнове разговори са Словенијом и настави са изградњом, ризикује се спор тежак 1,48 милијарди КМ за којег је сасвим извјесно да ће бити изгубљен. РиТЕ Угљевик је била обавезна да испоручују струју Словенији 25 година, а испоручивала ју је свега 7 година. Сасвим је основан и захтјев за поврат уложеног капитала.

Када се изгуби овај спор то ће бити довољно за економско уништење постојеће термоелектране. Приватизација се подразумијева.

Ипак да би уништење било сигурно улази се у кредитно задужење за одсумпоравање од 240 милиона КМ који кредит, према постојећим пословним резултатима, ће бити веома тешко враћати.

Залихе угља на постојећем руднику су при крају. Потребна су нова улагања којих нема.

Да би се повећао степен сигурности уништења, на и онако прекобројну радну снагу од 2,5 пута више од потребне, намјеравају се масовна нова предизборна политичка запошљавања. Таква запошљавања су раније уништила моћна јавна предузећа (жељезница, шуме) па зашто не би и ово. Онда када се приватизује постојећа термоелектрана пут природно води према Гацку. Да ли ће ту приватизацију обавити ЧЕЗ мање је важно. Важно је да ће наше рудно богатство путем приватизације термоелектрана прећи у руке странаца.

Пут према приватизацији укупне Електропривреде је тада широм отворен. Прихватајући обавезу испуњења европских директива да се оствари слободно тржиште електричне енергије Влада се у суштини обавезала на приватизацију Електропривреде. Да би се остварило слободно тржиште електричне енергије нужна је приватна својина. Слободног тржишта електричне енергије на државној, јавној својини нема. Одатле толика потреба (обавеза) за приватизацијом Електропривреде.

Видљиво је да је Влада веома одлучна да ту преузету обавезу испуни. Тражи се најпогоднији начин да се то оствари. Да се народ што непримјетније превари. Изгледа да је модел „Рашид Сардаров“ доста повољан. Својим усхићењима о добробити које својом инвестицијом доноси Сардаров, заправо се навлачи густа магла, која треба да учини непровидним владине намјере о приватизацији постојеће термоелектране и рудника у Угљевику, а онда и остале Електропривреде. Мора се признати да се дјелимично успјело у завођењу. Један дио народа вјерује да влада ради за њихово добро. Не уочава да је прва обавеза Владе да испуњава захтјеве Европске уније, а не да брине о народу. Останак на власти не зависи од народа него од расположења у Европској унији.

6.6. Економија дугог рока

Изјаве представника страног капитала да ће се, ако се покаже да има довољно угља, градити још једна слична термоелектрана, према очекивању оних који те изјаве изричу, требало би да изазову општу радост и одушевљење. И наша власт је са тим сагласна, то подржава. И поново закључује да се ту крије изузетна корист.

Уколико би се изградила још једна термоелектрана 4 заједно са најављеном термоелектраном 3 и постојећом односно њеном замјеном, годишње би се трошило око 11,5 милиона тона угља. Ако су залихе око 350 милиона тона, резерве угља би се исцрпиле за следећих 30 година.

Које би силне негативне последице наступиле за Угљевик и околину, као и за цијелу Републику Српску тешко је и замислити. Наступио би озбиљан поремећај у структури термо и хидро електричне енергије. Уколико би се нешто слично догодило и у Гацку престало би се са производњом термоенергије. Остало би се само на производњи хидро електричне енергије. То је, зна се, изузетно велико и економско и енергетско оптерећење.

Све говори да је рационално поступити сасвим супротно. Поред економске штетности оваквих ставова у њима је садржана и веома тешка неугодна морална порука. Да тате и маме све продају, да препусте странцима, а да дјеци, унуцима, праунуцима не оставе ништа. Да им одузму будућност, онемогуће опстанак.

Да су се наши преци понашали сагласно препорукама представника страног капитала и наше власти нас вјероватно не би било на овим просторима. Морални принцип ових простора је сасвим другачији. Овдје су се, у дугом прошлом времену, властита природна богатства упорно бранила. Потомцима се настојало оставити више него што се наслеђивало. То су морални принципи на којима смо опстајали.

Економија није у кратком него дугом року. Због појачаног исцрпљивања комплементарних извора електричне енергије (нафта, гас) цијена угља ће убрзано расти. Рационално је са продужењем времена експоатације остваривати већу цијену електричне енергије (због раста цијене угља на свјетском тржишту). То и потреба одржања одређеног обима термоелектричне енергије у укупној структури упућују на закључак да је штетно у Угљевику ићи на проширење капацитета термоелектрана. Сви разлози говоре да то не би требало да превазилази постојећи капацитет. Тада би дугорочни развојни рачун био најповољнији. Залихе угља би тада било за око 180 година. Користи од раста тржишне цијене угља, односно електричне енергије би биле огромне. А хидро електричне енергија би имала свој довољан термоенергетски стабилизатор.

Умјесто оријентације на појачано исцрпљивање необновљивих извора енергије, на шта нас наговарају странци, а наша власт на жалост то прихвата, потребно је поступити сасвим супротно. Окренути се појачању кориштења обновљивих извора електричне енергије, прије свега путем изградње хидроелектране. То налажу принципи одрживог развоја садржаних у појмовима максималне штедње у употреби необновљивих природних богатстава, као и међугенерацијској одговорности и солидарности у развоју.

7. Економски и друштвени ефекти изградње термоелектране три

7.1. Капацитет, вријеме рада и коефицијент оптерећења

7.1.1. Капацитет

У закљученом уговору је утврђено да ће се градити термоелектрана 3 капацитета 600 МW.

7.1.2. Вријеме рада

Заједничка експертска група IEA/NEA је сакупила податке од 27 термоелектрана и утврдила да економски вијек термоелектране траје 40 година (Executive…). Уобичајено је да термоелектрана у првих 25 година ради без значајнијих интервенција. Тада се изврши реконструкција и модернизација чиме се економски вијек продужи за још око 15 година.

Према нашим искуствима животни вијек термоелектрана је знатно дужи. До реконструкције и модернизације прође 30-35 година након чега се економски вијек продужи за још 15-20 година.

7.1.3. Коефицијент оптерећења

Испитујући стање у 27 термоелектрана експертска група је утврдила да просјечан фактор оптерећења, односно степен кориштења капацитета износи 85 % (Executiveстр.11). Фактор оптерећења за термоелектране у Финској износи 91,3 %, односно 8.000 радних сати годишње (Ристо…стр.1). Садашња термоелектрана у Угљевику користи капацитет односно има фактор оптерећења од 63 %. Она је у 2011. години на постројењу од 300 MW произвела 1.664 GWh.

Имајући у виду напредак у технологији постоје све основе да се степен кориштења будуће термоелектране 3 предвиди на нивоу од 85 %, односно 7.446 сати рада годишње (310 дана). На тим основама, могуће је оцијенити да би се у новој термоелектрани 3 произвело просјечно годишње

4.468 GWh.

7.2. Висина и структура улагања

7.2.1. Висина улагања

На основу узорка од 27 термоелектрана дошло се до података да се трошкови изградње крећу између 1.000 и 1.500 $/kW односно од око 1.400 до 2.000 КМ/kW (Executive…стр. 12). За термоелектрану од 600 MW то би износило од 840 до 1.200 милиона КМ.

У једном другом сагледавању наводи се износ од 1.290 $/kW (2010) односно око 2.5000 КМ/kW (Estimated…стр. 2).

Упоређивани су трошкови инвестиција за изградњу термоелектране од 600 MW у својој ниској (оптимистичкој), средњој (реалној) и високој (песимистичкој) варијанти и дошло се до следећих података.

ниска

1.299.767.000 $

средња

1.331.248.000 $

висока

1.373.158.000 $

(New Coal…)

Сагледаване су и разлике зависно од државе у којој су инвестиције остварене.

Назив државе

Капацитет MW

Износ инвестиције (милиони $)

Ајова (ИА)

649

1.854 (2007)

Јужна Каролина (СЦ)

600

1.250 (2008)

Јужна Дакота (СД)

580

1.411 (2007)

Арканзас (АР)

609

1.522 (2008)

Миссури (МО)

689

1.700 (2008)

(Stan Kaplan…)

Инвестиција у термоелектрану од 500 MW на топлотном еквиваленту од 42 % требало би у Финској да износи 650 милиона еура (1.300 €/kW) односно око 1,27 милијарди КМ (2.540 КМ/kW) (Risto Т., …стр. 4). За термоелектрану од 600 MW то би износило 1.524 милиона КМ.

У цјелини посматрано цијена изградње термоелектране од 600 MW, према свим изворима, се креће између 840 до 1.750 милиона КМ. Просјечно то износи 1.295 милиона КМ.

Може се оцијенити да би висина инвестиције у изградњу термоелектране од 600 MW код нас била најближа износу који је потребан у Финској, а који износи 1.524 милиона КМ. С обзиром на значајно ниже трошкове радне снаге, као и осталих услуга, могуће је оцијенити да би висина инвестиције за изградњу термоелектране капацитета 600 MW код нас износила око

1,3 милијарди КМ.

7.2.2. Структура улагања

Три су основне врсте улагања:

  • припремни и завршни радови

  • улагања у опрему

  • грађевински радови.

  • Припремни и завршни радови

Инвестиције у припремне и завршне радове се односе: на израду планске и пројектне документације, приступни путеви, уређење градилишта, прикључак на преносну мрежу. Према оствареним искуствима та врста улагања углавном се креће око 5 % вриједности инвестиције. Овдје би то износило:

65.000.000 КМ.

  • Улагања у опрему

Улагања у опрему, сагласно оствареним искуствима, износе 40 % укупне вриједности инвестиције. У нашем случају то би износило:

520.000.000 КМ.

  • Грађевински радови

Изградња бојлера, углавном износи око 55 % укупне инвестиције. Овдје би то било:

715.000.000 КМ.

7.3. Процјена прихода и трошкова

7.3.1. Процјена висине цијене и укупног прихода

Према оствареним договорима произведена електрична енергија у „термоелектрани 3“ се неће испоручивати домаћим купцима него ће се извозити. „Да би се избјегла свака сумња МХ ЕРС Матично предузеће и РиТЕ Угљевик неће бити, према овом уговору, обавезни да закључе ППА (дугорочни купопродајни уговор) за електричну енергију произведену у новим производним објектима. Свако закључивање ППА ће бити предмет посебног уговора и зависиће искључиво до тренутних тржишних услова, те понуде и тражње за електричном енергијом. Сходно ЕУ прописима о либерализацији тржишта електричне енергије МХ ЕРС Матично предузеће и РиТЕ Угљевик не ограничавају заједничко предузеће да електричну енергију произведену на овај начин директно понуде на слободно тржиште трећим лицима и/или квалификованим купцима, у складу са економским условима које ће заједничко предузеће самостално одредити. Заједничко предузеће неће имати обавезу снабдијевања електричном енергијом тарифних потрошача (неквалификованих купаца) у Републици Српској“ (Уговор…стр.6).

Имајући ово у виду, за процјену економских ефеката ове инвестиције од значаја су европске цијене електричне енергије, прије свега оне које се односе на земље европског запада. За очекивати је да ће оне бити главни купци произведене електричне енергије.

Цијена електричне енергије на европским берзама се у 2011. години кретала на нивоу 45 до 60 €/MWh што просјечно износи 52,5 €/MWh што је више за 17 % него у 2010. години (Извјештај 2011., стр. 96).

Како се почетак рада термоелектране три очекује у 2014. години, када ће се почети са извозом, потребно је предвидјети пораст цијене за три наредне године (2011-2014).

Цијене електричне енергије у земљама ЕУ 15 за домаћинства су порасле са 0,1031 €/kWh (2000) на 0,1324 €/kWh (2011) односно просјечно годишње за 2,25 %.

Примјетно је убрзање раста цијена електричне енергије у последње вријеме. У првом дјелу ове временске серије (2000-2006) пораст цијена је скроман и износи за ЕУ 15 свега 1 % просјечно годишње. Цијене електричне енергије у домаћинству су порасле са 0,1031 €/kWh (2000) на 0,1094 €/kWh (2006). У другом дијелу ове временске серије цијене су расле скоро четири пута брже. У 2006. години су износиле 0,1094 €/kWh, а у 2011. години 0,1324 €/kWh што је просјечни годишњи пораст од 4 %.

Сви подаци говоре да ће у будућности доћи до значајног убрзања раста цијена електричне енергије. Претпоставимо ипак да до таквог убрзања неће доћи до времена почетка рада термоелектране 3, односно да ће се задржати постојећа брзина од 4 % годишње.

Могуће је примјетити да влада не мали оптимизам у погледу почетка рада термоелектране 3. Према оствареним искуствима на шта упозоравају и експерти изградње термоелектрана траје у просјеку четири године.

Претпостави ли се да ће кретање цијена електричне енергије на западноевропском тржишту задржати досадашњу брзину од 4 % просјечно годишње онда ће почетна извозна цијена произведене електричне енергије у термоелектрани 3 у Угљевику (2014) износити 115,39 КМ/MWh.

Укупан приход би, на тој основи, у првој години рада (2014) износио:

4.467.600 x 115,39 = 515.516.364 КМ

Може се рећи да смо при самом крају резерви примарне енергије (угаљ, нафта, гас и слично). Крај је најближи код нафте.

Однос резерви и годишње потрошње нафте у свијету почевши од 2009. године износи 45,7 година. У ЕУ то износи 8,2 године из чега се могу извлачити драматични закључци.

Са резервама гаса ситуација је само нешто повољнија. Однос резерви и годишње потрошње у свијету износи 62,8 година. У ЕУ према постојећој потрошњи има резерви за свега 14,1 годину.

Најповољније стање је на подручју угља. Однос резерви и годишње производње угља на свјетском нивоу износи 119 година, док је у ЕУ тај број 55 година (Миличић Д., стр. 4 – 5).

Скоро исцрпљивање природних богатстава донијеће за сада несагледиве последице по привредни развој. Посебно се то односи на производњу енергије. Поред убрзаног општег раста цијене енергената (нафта, гас, угаљ) доћи ће и до промјене међусобне динамике раста, сагласно времену исцрпљивања. У мјери исцрпљивања нафте и гаса свакако да ће се то водити расту њихове цијене. Али њихово убрзано исцрпљивање довешће до наглог раста цијене угља. У скорој будућности то ће бити скоро једини примарни извор енергије.

Оријентација на производњу, посебно електричне енергије, из обновљивих извора (вјетар, сунце, таласи и слично) се намеће само од себе. Али то су доста скромни извори који веома тешко могу да задовоље стално растуће потребе. Уз то производња електричне енергије из тих извора је веома скупа, данас неколико пута скупља. Нико не предвиђа да би технологија производње електричне енергије из ових алтернативних извора могла да узнапредује до тог нивоа да се задовоље растуће потребе и да се постојеће цијене значајније не мијењају. На против све говори о нужности веома динамичног раста цијена електричне енергије у будућности.

Због тога, што су цијене електричне енергије углавном регулисане, односно држе се испод њихове тржишне цијене, посебно за дио електричне енергије који се испоручује домаћинствима, ово тржиште показује своју релативну стабилност. У времену 1998 – 2010. године у ЕУ – 15 малопродајне цијене електричне енергије су порасле за свега 30 %. То је у потпуној несразмјери са растом цијена осталих енергената: нафте, гаса, угља чије цијене су порасле од два до пет пута, односно 6 % до 14 % просјечно годишње (Price…стр. 6).

Наравно да је оволика разлика у цијенама дугорочно неодржива. Ако овом брзином расту цијене нафте, гаса и угља сасвим је за очекивати и убрзање раста цијена електричне енергије. Без обзира колико настојале, земље неће имати економских могућности да цијене електричне енергије задржавају на неподношљиво ниском нивоу.

Већ је примјетна изузетно висока цијена електричне енергије коју плаћају домаћинства развијених земаља. У Њемачкој, Данској и слично то већ достиже вриједност од 0,33 €/kWh односно, прерачунато у КМ, то износи 0,64 КМ/kWh што је преко пет пута више од наше цијене (Quarterly…стр. 24).

И поред свега овога данас многи тешко могу да прихвате да ће цијене електричне енергије, у времену рада ове термоелектране (40 година), порасти пет, шест, седам пута, а вјероватно и више, а по свему судећи, то је будућност која нас чека и која се показује сасвим извјесном.

У последње вријеме већ су испољени трендови годишњег раста цијена електричне енергије од 4 %. Нема никаквих основа за очекивања да ће у будућности доћи до смањења темпа раста цијене електричне енергије. Присутан је огроман пораст тражње за електричном енергијом, док су могућности увећања понуде веома ограничене. Нужно окретање према алтернативним изворима нагло диже цијену.

Ипак из разлога сигурности, овдје ће се предвидјети наставак раста цијене електричне енергије у висини већ испољеног раста цијена електричне енергије од 4 % просјечно годишње.

По основу пораста цијена укупан приход ове термоелектране би порастао са садашњих (2014) око 515 милиона КМ на око

2.475 милиона КМ (2054).

7.4. Процјена висине трошкова

7.4.1. Материјални трошкови

  • Трошкови угља

  • Количина

С обзиром на предстојећу веома изражену оскудност расположивих фосилних горива, што се односи и на угаљ, у овој инвестицији веома је важно примијенити технологију која обезбјеђује његову највећу искориштеност, односно највећи степен његове штедње. То се изражава у примијењеном топлотном фактору као основном технолошком показатељу. Највећа достигнућа данас допиру до фактора 50 %.

Овдје ће се претпоставити нешто нижи технолошки ниво у изградњи ове термоелектране са топлотним фактором од 42 %.

Да би се, у постојећој термоелектрани, произвело, према плану за 2012. годину, 1.664 GWh електричне енергије, планира се утрошити 1.902.540 тона угља (са калом и растуром). По једном kWh то износи 1,14 кг угља.

Примијењени виши ниво технологије у изградњи нове термоелектране (42 %) упућује на могућност да се смањи потрошња угља по јединици производа (kWh) за око 10 %. За производњу 1 kWh електричне енергије тада ће се трошити 1,026 кг угља. За годишњу производњу од 4.468 GWh потрошња угља ће износити:

4.583.757 тона.

  • Цијена

Планирана цијена коштања 1 тоне угља у 2012. години, у постојећој термоелектрани, је 33,47 КМ (План…, стр. 18). На утрошену количину од 1.902.540 тона то даје износ од 63.678.013 КМ. По једном MWh произведене електричне енергије то износи 38,27 КМ. Упоређујући то са цијенама угља које остварују други угљенокопи ова цијена је изузетно висока.

У Финској (Risto Т…, стр. 22) она износи 11 €/MWh односно 21,5 КМ/MWh. Цијена угља у руднику Угљевик, је овако мјерено, већа за 77 %.

Сасвим је за очекивати да ће у будућој новој приватној термоелектрани цијена угља да буде приближна европској цијени. С обзиром на знатно ниже плате код нас, она би могла да буде чак и нижа. Ипак претпоставимо, из разлога сигурности, да ће она код нас бити нешто већа и да ће износити 25 КМ по једној тони угља. Укупни трошкови угља би на овој основи износили:

114.593.925 КМ

У структури цијене коштања енергенти (нафта, уља и мазива, хемикалије и слично) у постојећој термоелектрани учествују са 27 %. У новој термоелектрани ће се вјероватно задржати приближан ниво потрошње енергената по јединици производње (kWh). Смањење цијене угља ће доћи углавном са стране смањења трошка радне снаге. То ће промијенити структуру цијене. Умјесто садашњег учешћа трошка енергената од 27 % вјероватно ће се то учешће повећати на 40 -50 %.

Процјењује се да ће цијена угља у будућности расти по просјечној годишњој стопи од 4 %, сагласно расту цијене електричне енергије. У дијелу учешћа енергената у структури (око 50 %) ова претпоставка се чини веома реалном. Цијене енергената (нафте и слично) ће у будућности расти најмање у мјери очекиваног раста цијене електричне енергије. У другом дијелу који се односи на учешће радне снаге у структури цијене угља претпоствка о расту од 4 % просјечно годишње је веома оптимистична. Пораст надница углавном биљежи знатно нижу стопу реалног раста. Овдје је ова оптимистичка претпоставка о годишњем расту и надница за 4 %, учињена из разлога сигурности, односно смањења ризика пројекта.

  • Трошкови енергената

У постојећој термоелектрани 1 kWh произведене електричне енергије оптерећен је трошковима енергената са 0,0146 КМ. Претпоставка је да ће тај ниво овог трошка задржати и у новој термоелектрани. На тој основи укупни трошкови енергената за рад нове термоелектране која би годишње производила 4.468 GWh би износили:

65.232.800 КМ.

Процјењује се да би цијена ових трошкова у будућности расла по просјечној годишњој стопи од 4 %.

7.5. Амортизација

Амортизација се односи на амортизацију грађевинских објеката и опреме. Примјењена просјечна стопа за грађевинске објекте је 1,5 %, а за опрему 4 %. Вријеме амортизације је 40 година. На тим основама амортизација износи:

грађевински објекти

10.725.000

опрема

20.800.000

припремни и завршни радови

1.625.000

Укупно:

33.150.000

7.6. Трошкови радне снаге

До скоро је запосленост у термоелектранама пратила њен капацитет, приближно један запослени на 1 MW. Сада се тај однос промијенио. Број запослених сада је мањи од капацитета. На тој основи процјењује се да ће у новој термоелектрани капацитета 600 MW бити запослено 580 радника.

Странци немају склоност да исплаћују виши ниво плата, без обзира на ниво остварених профита. То показују наша искуства приватизованих предузећа. На тој основи се процјењује да ће просјечна плата износити 1.300 КМ (бруто). Са издацима за топли оброк, регрес и слично то би могло да износи 1.600 КМ. На тим основама трошкови рада би просјечно годишње износили:

11.136.000 КМ.

Очекује се да ће трошкови радне снаге расти по просјечној годишњој стопи од 4 % како би раст надница пратио раст цијене електричне енергије. Тиме би се задржала реална вриједност надница. Као што је речено у дијелу који се односио на процјену раста цијена угља, ова претпоставка о реалном годишњем расту надница од 4 % је веома оптимистичка и у пракси углавном недостижна. У стварности раст надница углавном заостаје за растом инфлације. То је разлог што инфлација увијек обара животни стандард запослених. Настојање да се у овом пројекту смање ризици на најмању мјеру једина је основа ове претпоставке.

7.7. Производне услуге

У производне услуге се убрајају трошкови инвестиционог и текућег одржавања. Трошкови инвестиционог одржавања се обрачунавају са 5 % на вриједност опреме што износи 26.000.000 КМ. Трошкови текућег одржавања се обрачунавају по стопи од 0,1 % на остала улагања што износи 780.000 КМ.

Укупни трошкови производних услуга износе:

26.780.000 КМ.

7.8. Остали трошкови

У остале трошкове се урачунавају: накнада за коришћење природних ресурса, трошкови осигурања, доприноса и чланарина, дневница, путних трошкова, накнада надзорном одбору, банкарске провизије, судски спорови и слично. Оцјењује се да ће они износити 1,5 % на вриједност инвестиције што даје износ од:

19.500.000 КМ.

На овим основама је могуће доћи до биланса успјеха као основе за процјену економских ефеката ове инвестицијe.

8. Инострана инвестиција

Биланс успјеха инострана инвестиција

– у 000 КМ

Година

2014

2019

2024

2029

2034

2039

2044

2049

2054

Приходи

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

УКУПНО ПРИХОДИ:

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

Tрошкови угља

114.594

139.415

169.622

206.372

251.087

305.485

371.674

452.199

550.166

Енергенти

65.233

79.362

96.558

117.478

142.932

173.898

211.577

257.416

313.184

Трошкови радне снаге

11.136

13.548

16.484

20.055

24.400

29.686

36.119

43.944

53.464

Производне услуге

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

Трошкови амортизације

33.150

33.150

33.150

33.150

33.150

12.350

12.350

12.350

10.725

Остали трошкови

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

УКУПНИ ТРОШКОВИ:

270.393

311.756

362.093

423.335

497.849

567.699

677.999

812.189

973.818

Бруто добит

245.123

315.421

400.973

505.057

631.698

806.563

994.025

1.222.089

1.501.174

Порез на добит

24.512

31.542

40.097

50.506

63.170

80.656

99.403

122.209

150.117

Нето добит

220.611

283.879

360.876

454.552

568.528

725.907

894.623

1.099.880

1.351.057

Акумулирана нето добит

220.611

1.508.533

3.152.931

5.231.036

7.836.845

11.103.346

15.225.854

20.298.644

26.529.078

Ликвидност пројекта

-у 000 КМ

Година

2014

2019

2024

2029

2034

2039

2044

2049

2054

Приливи готовине
Приходи

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

УКУПНО ПРИЛИВИ:

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

Одливи готовине
Пословни расходи без aмортизације

237.243

278.606

328.943

390.185

464.699

555.349

665.649

799.839

963.093

Порез на добит

24.512

31.542

40.097

50.506

63.170

80.656

99.403

122.209

150.117

УКУПНО ОДЛИВИ:

261.755

310.148

369.041

440.691

527.869

636.006

765.052

922.048

1.113.211

НЕТО САЛДО ГОТОВИНЕ:

253.761

317.029

394.026

487.702

601.678

738.257

906.973

1.112.230

1.361.781

АКУМУЛИРАНИ НЕТО САЛДО ГОТОВИНЕ:

253.761

1.707.434

3.517.582

5.761.437

8.532.995

11.944.445

16.128.705

21.263.245

27.553.803

Резултат је изузетан.

Рок повраћаја: 4 године 8 мјесеци 16 дана.

Нето садашња вриједност: 4.412.344 хиљада КМ

(дисконтни фактор 7 %)

Интерна стопа приноса: 21,95 %

Ликвидност: У цијелом времену трајања пројекат је ликвидан.

На уложених 1,3 милијарди КМ добије се 26,5 милијарди КМ нето добити или 20 КМ нето добити на 1 КМ инвестиције. Да би се дошло до укупног износа ангажованог капитала који нам је потребан за израчунавање рентабилности ове инвестиције, постојећи износ инвестиције, као показатеља некретнина, постројења и опреме могуће је увећати за око 100 хиљада КМ који износи би се углавном односио на обртну имовину. Укупан ангажовани капитал тада је 1, 4 мрд. КМ. Тако би укупна стопа рентабилности ове инвестиције износила:

Када се зна да стопа рентабилности од 10 % спада у веома пожељне онда се види да је она овдје 189 пута већа од пожељне.

Сада је сасвим јасно одакле толика страст за отимањем природних добара. Тешко је наћи технологију и ону најсавременију која је у стању да донесе оволику исплативост инвестиције. Сада је јасна и толика упорност Рашида Сардарова да истраје у превари. Оно што није јасно и што је толико тешко појмљиво је толика упорност домаће власти у пружању помоћи да до ове преваре дође. Зашто се је домаћа власт толико ангажовала у овој превари до улоге њеног основног носиоца? Ко има право да омогући странцу изношење оволиког богатства (26,5 милијарди КМ) из земље, да се за то залаже. Да за толико осиромаши овај народ.

8.1. Друштвене користи и штете

Оно што изненађује су крајње неосноване и заводљиве изјаве највиших представника власти и политике о изузетним друштвеним користима ове иностране инвестиције. Сасвим се основано поставља питање одговорности за овакве изјаве. У питању је груба злоупотреба положаја примјене политичке присиле да се овај пројекат оствари.

Корист од ове инвестиције је минимална и односи се на наплату директних пореза на плате и доприносе. Укупан износ тих доприноса и пореза би просјечно годишње износио 10.764.220 КМ. На супрот просјечне годишње добити од 663 милиона КМ која ће се износити из земље, што је 66 пута више од остварених доприноса и пореза.

Умјесто ових скоро безначајних користи друштвена штета, уколико се ова инвестиција оствари, биће огромна.

Прва велика штета је у остварењу огромне нето добити (26 мрд. КМ) засноване на скоро бесплатном кориштењу нашег природног богатства. Умјесто да то силно створено богатство, путем кредитног, акционарског и сличног облика финасирања задржимо у земљи ми то поклањамо странцу.

С обзиром да ће се произведена електрична енергија извозити неће бити прихода по основу ПДВ.

Посебне друштвене штете потичу из трансфера нето добити у иностранство. Власник термоелектране ће сву остварену нето добит износити из земље. То носи неколико тешких економских последица. Изношењем новца из земље изостаје инвестирање нето добити. Одсуством ових инвестиција губи се могућност увећања бруто друштвеног производа по основу мултипликатора. Како је он код нас највјероватније на висини од четири, онда се изношењем ових 26 милијарди нето добити наш бруто друштвени производ умањује за 104 милијарде КМ, oдносно преко 2,5 милијарди КМ годишње која вриједност би се створила да су ова средства инвестирана у земљи.

Трансфером новца из земље, посебно у оволиким износима, нарушава се монетарна равнотежа. Ствара се оскудица новца што покреће процес дефлације као једне од најтежих економских болести. Подстицање пада цијена, због оскудице новца, уништава домаћу привреду. Предузећа из овог разлога масовно пропадају, радници остају без посла, убрзано се иде у социјално безнађе. У нашим условима ово има посебну тежину.

Одсуство властите емисионе банке чини овај проблем нерешивим. Негативни утицаји долазе и са стране раста каматне стопе услед пораста оскудице новца. Привреда и становништво су притиснути са двије супротне стране. Падом цијена, на једној и растом каматних стопа, на другој страни. Наравно да је то економски неподношљиво. Инострана инвестиција у Угљевику тако је снажан фактор уништења домаће привреде.

Извозом ове не мале вриједности електричне енергије ствара се привид позитивних доприноса уравнотежењу нашег платног биланса. Тај позитиван ефекат, сасвим неосновано, посебно наглашавају наши највиши представници власти. Поново је ријеч о привиду и стварности, смишљеној глобалистичкој превари коју наша власт подржава. У околностима слободе изношења новца и одсуства властите емисионе централне банке извоз је пуки привид побољшања у платном билансу. У суштини се ради о потпуно неутралном утицају.

У околностима посједовања властите централне банке и ограничења у изношењу новца извоз је веома активна ставка у доприносима побољшању платног биланса. Замјеном страног за домаћи новац за остварене продаје, увећава се маса девиза за потребна инострана плаћања. Извоз је тада најзначајнија активна ставка побољшања стања платног биланса. Слобода изношења новца у потпуности неутралише ефекат извоза. Власник новца ће слободно домаћи новац конвертовати у инострани и изнијети га из земље.

Ријеч је о још једној успјелој глобалистичкој превари. Вриједност овог извоза ће се уписивати на Републику Српску. Привидно статистички рашће извоз што је допринос побољшању стања у платном билансу. У стварности, због изношења новца, то неће доприносити побољшању наших могућности да удовољимо својим иностраним обавезама. Статистичко побољшање, а у стварности без побољшања платног биланса. То је суштина преваре.

9. Инвестирање путем задуживања

Поред изградње термоелектране 3 на основи иностраног инвестирања испитан је и модел инвестирања путем задуживања

Биланс успјеха – кредит

– у 000 КМ

Година

2014

2019

2024

2029

2034

2039

2044

2049

2054

Приходи

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

УКУПНО ПРИХОДИ:

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

Tрошкови угља

114.594

139.415

169.622

206.372

251.087

305.485

371.674

452.199

550.166

Енергенти

65.233

79.362

96.558

117.478

142.932

173.898

211.577

257.416

313.184

Трошкови радне снаге

11.136

13.548

16.484

20.055

24.400

29.686

36.119

43.944

53.464

Производне услуге

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

Трошкови амортизације

33.150

33.150

33.150

33.150

33.150

12.350

12.350

12.350

10.725

Остали трошкови

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

Трошкови камата

91.000

53.124

УКУПНИ ТРОШКОВИ:

361.393

364.879

362.093

423.335

497.849

567.699

677.999

812.189

973.818

Бруто добит

154.123

262.298

400.973

505.057

631.698

806.563

994.025

1.222.089

1.501.174

Порез на добит

15.412

26.230

40.097

50.506

63.170

80.656

99.403

122.209

150.117

Нето добит

138.711

236.068

360.876

454.552

568.528

725.907

894.623

1.099.880

1.351.057

Акумулирана нето добит

138.711

1.114.796

2.657.112

4.735.217

7.341.026

10.607.526

14.730.035

19.802.825

26.033.259

Ликвидност пројекта

– у 000 КМ

Година

2014

2019

2024

2029

2034

2039

2044

2049

2054

Приливи готовине
Приходи

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

УКУПНО ПРИЛИВИ:

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

Одливи готовине
Пословни расходи без aмортизације

237.243

278.606

328.943

390.185

464.699

555.349

665.649

799.839

963.093

Порез на добит

15.412

26.230

40.097

50.506

63.170

80.656

99.403

122.209

150.117

Плаћање ануитета

185.091

185.091

УКУПНО ОДЛИВИ:

437.746

489.926

369.041

440.691

527.869

636.006

765.052

922.048

1.113.211

НЕТО САЛДО ГОТОВИНЕ:

77.770

137.251

394.026

487.702

601.678

738.257

906.973

1.112.230

1.361.781

АКУМУЛИРАНИ НЕТО САЛДО ГОТОВИНЕ:

77.770

640.637

1.721.763

3.965.618

6.737.176

10.148.626

14.332.886

19.467.426

25.757.984

Рок повраћаја: 5 године 11 мјесеци 16 дана.

Нето садашња вриједност: 4.033.760 хиљада КМ

(дисконтни фактор 7 %)

Интерна стопа приноса: 19,06 %

Ликвидност: У цијелом времену трајања пројекат је ликвидан.

Видљиво је да је пројекат у стању да поднесе и ове веома рестриктивне услове кредита. И поред високе каматне стопе за овакву инвестицију (7 %) са доста кратким периодом отплате (10 година) без времена одгоде пројекат показује изузетан резултат. Вријеме повраћаја инвестиције је 5 година, 11 мјесеци и 16 дана, што је скоро два пута мање од рока враћања кредита. Интерна стопа приноса је изузетно висока (19,06 %) што се односи и на нето садашњу вриједност ове инвестиције.

Друштвене користи ове инвестиције путем кредитног задуживања су на сасвим другој страни од инвестиције путем иностраног финансирања. Због високих економских ефеката обезбијеђена је лака отплата кредита. Угаљ као природно богатство и термоелектрана се задржавају у државном власништву. Нема штете настале изношењем новца из земље, што се подразумијева код иностраног инвестирања. Задржавањем добити у земљи и њена употреба у сврху инвестирања доноси изузетан раст богатства по основи инвестиционог мултипликатора који је код нас око четири.

Слични ефекти би били и у случају да се отплата кредита остварује путем испоруке електричне енергије.

10. Инвестиције путем акционарских улога

Ефикасност ове инвестиције је таква да поред исплате дивиденди од чак 10 % обезбјеђује ликвидност у цијелом времену трајања.

Биланс успјеха – акционарски улози

– у 000 КМ

Година

2014

2019

2024

2029

2034

2039

2044

2049

2054

Приходи

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

УКУПНО ПРИХОДИ:

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

Tрошкови угља

114.594

139.415

169.622

206.372

251.087

305.485

371.674

452.199

550.166

Енергенти

65.233

79.362

96.558

117.478

142.932

173.898

211.577

257.416

313.184

Трошкови радне снаге

11.136

13.548

16.484

20.055

24.400

29.686

36.119

43.944

53.464

Производне услуге

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

26.780

Трошкови амортизације

33.150

33.150

33.150

33.150

33.150

12.350

12.350

12.350

10.725

Остали трошкови

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

19.500

УКУПНИ ТРОШКОВИ:

270.393

311.756

362.093

423.335

497.849

567.699

677.999

812.189

973.818

Бруто добит

245.123

315.421

400.973

505.057

631.698

806.563

994.025

1.222.089

1.501.174

Порез на добит

24.512

31.542

40.097

50.506

63.170

80.656

99.403

122.209

150.117

Нето добит

220.611

283.879

360.876

454.552

568.528

725.907

894.623

1.099.880

1.351.057

Акумулирана нето добит

220.611

1.508.533

3.152.931

5.231.036

7.836.845

11.103.346

15.225.854

20.298.644

26.529.078

Ликвидност пројекта

– у 000 КМ

Година

2014

2019

2024

2029

2034

2039

2044

2049

2054

Приливи готовине
Приходи

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

УКУПНО ПРИЛИВИ:

515.516

627.177

763.067

928.393

1.129.547

1.374.263

1.672.025

2.034.278

2.474.992

Одливи готовине
Пословни расходи без aмортизације

237.243

278.606

328.943

390.185

464.699

555.349

665.649

799.839

963.093

Порез на добит

24.512

31.542

40.097

50.506

63.170

80.656

99.403

122.209

150.117

Плаћање дивиденде

130.000

130.000

130.000

130.000

130.000

130.000

130.000

130.000

130.000

УКУПНО ОДЛИВИ:

391.755

440.148

499.041

570.691

657.869

766.006

895.052

1.052.048

1.243.211

НЕТО САЛДО ГОТОВИНЕ:

123.761

187.029

264.026

357.702

471.678

608.257

776.973

982.230

1.231.781

АКУМУЛИРАНИ НЕТО САЛДО ГОТОВИНЕ:

123.761

927.434

2.087.582

3.681.437

5.802.995

8.564.445

12.098.705

16.583.245

22.223.803

Рок повраћаја: 4 године 8 мјесеци 16 дана.

Нето садашња вриједност: 4.412.344 хиљада КМ

(дисконтни фактор 7 %)

Интерна стопа приноса: 21,95 %

Ликвидност: У цијелом времену трајања пројекат је ликвидан.

Резултати су подједнаки инвестирању из властитих средстава (овдје инострано инвестирање). Само је ликвидност, због исплате дивиденде нешто смањена.

Није јасно зашто Влада не развија овај модел финансирања инвестиција. То је модел на којем се богате богати и који односи све економске побједе. Економски развој развијених и није ништа друго него непрекидно усавршавање овог модела инвестирања односно овог модела власништва и управљања. На подручју природних богатстава развијен је успјешан модел јавних корпорација. Задржавајући већинско акционарско учешће државе створене су широке могућности прикупљања огромних акционарских инвестиционих износа, без икаквих пријетњи да се односно природно богатство изгуби из власништва државе.

Оно што је за нас као мали народ од посебног значаја, који се налази под толиким пријетњама да изгубимо властита природна богатства, да она пређу у руке странаца, може се рећи да је акционарство прва линија одбране. Ништа као акционарско друштво не брани националну привреду од пријетњи да пређе у руке странаца. Масовно акционарско власништво грађана најбоља је гаранција да ће се природна али и створена богатства задржати у властитим рукама.

Захваљујући управо томе мали народи на Западу су успјели да задрже своју економску самосталност и остваре завидну успјешност.

Основа одбране је у тржишту акција. Свака повећана тражња убрзано диже цијену акција до економски нерационалних висина што присиљава на одустајање.

Умјесто тих освједочених друштвених и економских предности акционарства наша власт је окренута на сасвим другу страну. Она свом снагом тежи продајама и оних најопаснијих које се односе на продају природних богатстава.

Није истина, како Влада редовно истиче, да је недостатак властитих средстава разлог тражења иностраних инвеститора. Када би Влада тежиште својих активности пренијела са иностраних на домаће инвеститоре путем акционарства, брзо би се почела да слива огромна количина новца која би потекла у том правцу.

Од укупно 3,8 мрд. КМ депозита (2010) грађани учествују са 1,4 мрд. КМ односно са 39 %. Депозити у КМ износе 1,7 мрд. КМ (46 %), а у страној валути 2,0 мрд. КМ (54 %).

Рочна структура депозита је следећа:

Депозити

31.12.2010. године

Износ

(у 000.000 КМ)

Учешћа %

Штедња и депозити по виђењу

1.314

35

До 3 мјесеца

152

4

До 1 године

634

17

1. Укупно краткорочни

2.100

56

До 3 године

935

25

Преко 3 године

743

20

2. Укупно дугорочни

1.678

44

Укупни (1+2)

3.778

100

Толико је људи који су несмирено забринути за судбину свог новца на депозитима код банака, посебно гледајући у судбину евра и ту врсту последица ако дође до његовог пропадања. А све указује да до пропадања мора доћи. Када би се овим грађанима указала прилика да свој новац пренесу на сигурније мјесто, уз то још и да остваре 2,5 пута већу зараду сигурно је да би огромна количина новца потекла из тог правца.

Сигурност улагања у електропривреду је неспорна. Само би требало да добије подршку и додатну заштиту Владе и ствар би била завршена. И најкрупније инвестиције у електропривреди би било могуће остварити из штедње грађана.

Један од извора финансирања је и на страни запослених у Елекропривреди. Вишак запослених овдје је око 60 %. У случају остварења квалитетнијег власника (Народна скупштина) односно стандардизације овог трошка питање прекобројно запослених ће се најоштрије поставити. Једно од рјешења би могло да буде на појачаној изградњи нових капацитета дијелом заснованих на акционарским улозима запослених. Лако је претпоставити да би запослени у Електропривреди, њих преко 8.000 могли лако годишње да сакупе вриједност акционарских улога и до 200 милиона КМ. Посебно када се зна да би то био најбогатији улог који би годишње доносио 10 % дивиденде.

У случају остварења квалитетног власника (Народна скупштина) створиле би се широке могућности иностраног акционарског инвестирања у нашу Електропривреду, управо онако како се то догађа широм Западне Европе. На Западу, због високе сигурности улагања у електропривреду, дивиденде су веома ниске. Наше високе дивиденде привукле би огроман новац из иностранства. Посебно у данашње вријеме када су огромне суме новца извучене из појединих земаља (Грчка и слично) да би своје уточиште нашао у неким западним земљама (Швајцарска и слично) гдје труне скоро без икакве надокнаде у камати. Потпуно је нејасно зашто Влада не показује активности у овом правцу када је ово сигуран пут успјеха.

11. Промијенити управљање

11.1. Народна скупштина – власник Електропривреде

Ниво управљања односно ниво власништва над одређеним природним богатством зависи од обима његове економске издашности. Уколико су економске издашности такве да их могу осјетити сви становници онда су то добра од опште, националне вриједности. Њима управља односно она су у власништву Народне скупштине као највишег органа власти.

Природна добра нижег обима економских издашности, сразмјерно тим издашностима, у власништву су кантоналних, покрајинских, градских, општинских скупштина. То је основни принцип успостављања власништва над природним богатствима који се слиједи на Западу и који даје изузетне резултате. Економске и друштвене рационалности које се овим власништвом остварују су изузетне. Природна добра се веома штедљиво користе што их штити од прекомјерног исцрпљивања односно што је основа друштвене рационалности ове својине.

Оно што је важно, посебно за мале народе, је да је тај облик власништва најбоља гаранција задржавања природних богатстава у властитим рукама. Могућности да пређу у руке странаца су такорећи никакве. На Западу, поштујући овај принцип успостављања власништва над природним богатствима, и најмањи народи су остали њихови несумњиви власници. И у најтежим временима, те врсте ризика скоро да није било.

Показује се, већ као историјска истина, да су народне скупштине најквалитетнији и најсигурнији власници природних богатстава који принципи се на Западу доследно поштују.

Могућности злоупотребе односно успостављања парасвојине, привида и стварности, партијске својине односно појединачне приватне партијске својине, као што је то код нас случај, скоро да не постоје. Посебно ако се доношење одлука успостави на вишем нивоу. Тада се у потпуности избјегавају посебни партијски утицаји и успоставља воља народа над својим природним богатствима. Приликом доношења одлуке о одређеном природном добру никако се не би смјело остати на нивоу гласања од 51 % укупног броја одборника у општинским односно посланика у Народној скупштини. Тада би то била партијска односно коалиционо-партијска својина. Национално би било угрожено.

Да се то не би догодило ниво гласања би морао да буде подигнут на најмање 75 % до чак 90 % укупног скупштинског гласачког тијела. То би донијело превласт народних у односу на партијске интересе.

Успостављањем власти народних скупштина над природним богатствима садржане су могућности најразличитијих облика организовања и финансирања.

Посебно повољне резултате је показао организациони облик јавне корпорације. Народна, кантонална, градска, општинска скупштина задржава укупна или већинска управљачка права независно од висине учешћа у капиталу. Већинска управљачка права од најмање 51 % се остварују на основи власништва над природним добром, а не на основу капитал улога.

Остварењем оваквог рјешења стварају су могућности прикупљања огромних инвестиционих средстава у облику акционарских улога са њиховим веома ограниченим или никаквим управљачким правима. Сигурност улога чини основу привлачности овог инвестирања.

Ово подразумијева и измјену у управљању на нивоу Електропривреде РС у цјелини и појединим њеним дијеловима. Приватна акционарска својина не подноси нерационалност партијских представника у Надзорном одбору. Пошто се вриједност ствара под утицајем два одлучујућа фактора: рада и капитала сасвим је исправно да управо ти представници буду уједно и одлучујући управљачи. Сагласно искуствима са Запада Европе у Надзорном одбору би се држао подједнак број власника капитала (акционара), на једној и радника, на другој страни. Сагласно рјешењима са Запада, предсједник Надзорног одбора је представник капитала који у другом кругу гласања има два гласа. Тиме је остварена превласт капитала над радом. Уколико се догоди прегласавање радници, представници у Надзорном одбору тада обично предузимају активности синдикалне борбе. Можда би у нашим условима превласт могла да се додијели радницима.

Поред промјена у саставу надзорних одбора, као битне управљачке претпоставке измицању партијској својини и достизању потребног нивоа рационалности у јавној корпорацији, потребно је остварити још једну промјену. Потребно је на основи раздвајања управљачког од власничког права остварити заштиту малог акционара. Један од начина је да се свакој групи власника капитала (ситни акционари радници, ситни акционари грађани, крупни појединачни акционари, осигуравајућа друштва, банке, државни фондови, приватни фондови и слично) која има веће учешће у капиталу од 5 % има подједнака управљачка права независно од висине учешћа у капиталу (Милојевић А., 2012.).

Рудно богатство угља у Угљевику сигурно је да спада у ред наших прворазредних националних богатстава. Користи од његовог кориштења могу да осјете сви становници Републике Српске. На супрот својини народних представника (скупштина) над природним богатствима, који облик својине је показао све своје позитивне особине, код нас се остварује крајње опасан облик индивидуалне партијске својине. У стварности, наше укупно природно богатство је у својини појединца. Садашњи предсједник партије на власти појачан својом улогом Предсједника Републике, је стварни власник свих наших природних богатстава односно власник наших живота. То је опасна парасвојина коју је потребно што прије укинути, односно онемогућити њено остварење.

Видљиво је да садашњи предсједник партије на власти и Предсједник Републике као стварни одлучујући власник наших природних богатстава ту своју улогу веома одано користи. Све значајније концесионе и друге погодбе дјело су његовог непосредног учешћа што се односи и на случај Угљевика. То носи несагледиве опасности које стање је потребно што прије превазићи.

11.2. Фонд за развој

  • Финансирање

Свако кориштење природног богатства у економији доноси висок износ незарађеног дохотка садржаног у појму ренте. Као незарађен доходак он не припада предузећу које га остварује него народу, широј друштвеној заједници. Због тога су предузећа која раде на кориштењу природних богатстава јавна односно непрофитна. Када се од јавних предузећа не би одузимао незарађени дио дохотка, односно рента настала кориштењем природних богатстава, онда то не би била јавна друштвена него групна, партијска и слично. То је управо оно што се сада догађа.

Природна богатства је приграбила партија на власти односно њен најутицајнији појединац остварујући на тај начин појединачне и групне, а не опште интересе. Добит остаје у јавном предузећа са којим се управља сагласно политичким, а не друштвеним интересима. Слично је код запошљавања, распореда кадрова и слично.

Суштина јавности одређеног предузећа је управо у одузимању износа ренте и њено трошење на друштвене потребе.

Јавност подразумијева право да се предузећу признају ефективни трошкови његовог пословања, али не и добит која је остварена кориштењем природног добра. Ту добит (ренту) је нужно одузети од тог јавног предузећа и ставити та средства на располагање широј друштвеној заједници. Потребно је пронаћи ту врсту најповољнијег институционалног рјешења. Овдје се тај приједлог односи на оснивање Фонда за развој Републике Српске.

У Фонд би се евидентирала и прикупљала средства ренте од кориштења свих природних богатстава у Републици Српској (вода, руда, нафта, гас, шума и слично) што се односи и на Електропривреду Републике Српске. Одмах пада у очи полазна чињеница. Да би се утврдио износ ренте која припада друштву потребно је утврдити ниво ефективних трошкова, а да би се утврдио ниво ефективних трошкова који се признају предузећу потребно је претходно утврдити њихову стандардизацију. Потребно је утврдити нивое (нормативе) појединих трошкови који се признају предузећу. Сви вишкови изнад тога значе расипања која се не признају. То су износи који увећавају вриједност ренте, односне дохотке који се одузимају од предузећа и прелази у руке друштвене заједнице, односно Народне скупштине као крајњег управљача и власника Електропривреде Републике Српске.

Приликом разматрања годишњег завршног рачуна Електропривреде Републике Српске Народна скупштина би разматрала и овај да га назовемо добитни, доходовни, рентни биланс, свеједно. На тим основама, у оквиру доношења коначне одлуке о прихватању завршног рачуна била би донесена и одлука о прихватању овог доходовног, добитног, рентног биланса. У њему би се јасно видјело који ефективни трошкови се одобравају предузећу Електропривреда Републике Српске, а који дио се, заједно са већ исказаном добити, одузима и пребацује на рачун Фонда за развој Републике Српске.

  • Управљање

Поново је тежиште на проблему управљања. До јавне својине над природним богатствима, оне која ће служити интересима народа, веома је тешко стићи. Увијек се препријече, стану на пут неки посебни, групни, појединачни интереси моћних који то спријече. Електропривреда РС је један од поузданих примјера. Умјесто да је остварено управљање које омогућава остварење пуног народног власништва над природним богатством она се задржала на нивоу партијске односно индивидуалне партијске својине. Жртвује се национални, народни интерес за рачун групног, посебног, појединачног, партијског.

Да би се власт народа над природним богатствима остварила до крај није довољно остати само на доношењу одлуке одређене скупштине о изузимању ренте од јавног предузећа и њено пребацивање у Фонд за развој РС. Подједнак значај има и проналажење модела управљања овим Фондом који би у себи носио гаранције остварења коначног власништва народа над природним богатствима. Управљање Фондом је тако саставни дио укупне одлуке Народне скупштине, односно њен стварни продужетак.

С обзиром да Фонд има своје веома сложене и веома оперативне, динамичке задатке било би крајње неприкладно да ту улогу врши Народна скупштина. На другој страни, потребно је пронаћи модел управљања који ће бити пуна гаранција успостављања народног власништва над Фондом, једнаке као када би то радила Народна скупштина.

С обзиром да природна богатства која су стављена Електропривреди РС на кориштење имају прворазредну националну вриједност, односно користи од тога треба да имају сви грађани Републике Српске управљачко тијело Фонда би морала да задовољи тај принцип јавности.

Потребно је онемогућити било какав политички или други утицај. Потребно је онемогућити остварење било каквих посебних, групних, политичких или појединачних интереса. Фонд је са становишта обима прикупљених средстава и квалитета њихових улагања само средиште будућег развоја Републике Српске, њен стуб носач. Одатле толика потреба да његово управљачко тијело служи интересима народа, да носи у себи ту врсту гаранција.

Начин да се то оствари је у пуном поштовању струке приликом избора чланова тог управљачког тијела, односно Скупштине Фонда.

Нужно је да се задовољи територијални прицип, односно да људи из сваког дијела Републике Српске имају подједнаке могућности учешћа.

Најбољи начин је да Фонд буде у власништву струке, односно да Скупштина Фонда буде бирана по одлучујућем принципу струке да струка сама себе бира, односно да стручни људи сами бирају своје представнике у скупштину. Рјешење би могло да буде следеће.

Да се на оглас о избору Скупштине Фонда јаве сви они који ту желе да буду, наводећи општину, коју би представљали у скупштини. Избор чланова скупштине би се обавио тајним гласањем по принципу сви гласају за све. Били би изабрани они који су у свакој општини добили највише гласова, који имају највише стручне услове.

Сваке године би се вршио избор једне четвртине чланова Скупштине. Избор је истовјетан. На листи би се нашли сви постојећи чланови Скупштине (представници општина) заједно са новопријављеним. У скупштини би били изабрани они са највећим бројем гласова, стари или нови чланови, свеједно. То би допринијело изузетној динамици и одговорности рада али и непрекидном дизању стручног нивоа Скупштине. Објективност избора и објективност рада би била потпуна. То је гаранција пуног остварења народних интереса. Наша природна богатства би и са стране управљања Фондом била чврсто у народном власништву.

11.3. Развојна банка

Након одлуке Народне скупштине о прихватању завршног рачуна, односно утврђивања износа средстава добити (ренте) која припада Фонду, средства би се уплаћивала на рачун Развојне банке Републике Српске. Средства би се пласирала сагласно одлуци Скупштине Фонда. Развојна банка Републике Српске била би тако оперативни, извршни орган Фонда за развој Републике Српске. За извршење појединих послова могуће је поред државне банке користити и услуге приватних банака.

11.4. Преглед резултата

  • Обим и структура производње

Разлози штедљивости угљеног рудног богатства намећу потребу задржавања постојећег нивоа производње електричне енергије у термоелектранама. Пораст обима производње би требало тражити на страни изградње хидроелектрана. Уколико би се за наредних 40 година у цјелини искористио наш хидропотенцијал од 7.042 GWh у великим и 1.430 GWh у малим хидроелектранама (Милојевић А., 2007., стр. 105-106) онда би наша укупна производња хидро електричне енергије са постојећих 1.848 GWh износила 10.350 GWh.

Са непромијењеним обимом производње у термоелектранама од (2011) 3.450 GWh, укупан обим производње електричне енергије у 2051. години би износио 13.800 GWh од чега би у хидроелектранама било произведено 75 %, а у термоелектранама 25 %.

  • Висина добити

Није циљ овог рада да се дође до поузданог обрачуна. Циљ је да се укаже на проблем за шта су довољне основне процјене.

У РиТЕ Угљевик цијена коштања 1 kWh износи 0,0877 КМ. У новој термоелектрани 3, према оствареном рачуну трошкови производње 1 kWh би износила 0,06 КМ и мањи су од постојећих трошкова у РиТЕ Угљевик за 32 %.

Просјечна цијена на нивоу Електропривреде Републике Српске по којој је електрична енергија испоручивана домаћим потрошачима износила је (2011) 0,057 КМ/kWh. Ако се ова цијена умањи за 32 %, колико је разлика у цијени очекиване нове и постојеће термоелектране у Угљевику онда би она износила 0,0387 КМ/kWh.

Ово је могуће очекивати, у случају напуштања постојеће нерационалне партијске својине над Електропривредом и остварења рационалније јавне својине Народне скупштине. Реално је претпоставити да би просјечна цијена коштања једног kWh била нешто виша. Умјесто 0,0387 КМ била би 0,045 КМ/kWh. На обим садашње (2011) производње од 5.297,59 GWh укупни трошкови производње би тада износили око 238 милиона КМ. Од укупне остварене производње домаћим потрошачима је испоручено 3.525 GWh. Остатак од 1.762 GWh би било продато иностранству

Цијена испоручене електричне енергије би била на нивоу цијене коштања 0,045 КМ/kWh. Цијена електричне енергије на европским берзама тада (2011) је износила 0,11 КМ/kWh..

Заштита домаћег потрошача један од резултата посједовања одређеног природног богатства овдје природног богатства за производњу електричне енергије. На основу те ниже цијене електричне енергије домаће становништво остварује виши ниво животног стандарда него што би био да се не посједују природна богатства, односно да се електрична енергија мора увозити. За домаћу привреду то значи смањење овог материјалног трошка, што доприноси увећању конкурентске способности.

Уколико би дошло до промјене начина управљања Електропривредом односно уколико би она из садашње партијске прешла у јавну својину дошло би до смањења цијене електричне енергије домаћим потрошачима за 21 %. Са садашње (2011) цијене од 0,057 КМ/kWh цијена би пала на 0,045 КМ/kWh. Ово и због наглог пораста учешћа јефтиније хидроенергије. Како је у тој години (2011) цијена електричне енергије на европским берзама износила 0,11 КМ/kWh то значи да би домаћи потрошачи уживали 2,4 пута нижу цијену електричне енергије од европске. То би био изузетан допринос порасту стандарда нашег становништва. Значајно смањење овог трошка за привреду би значило не мали пораст њене конкурентности. Укупан износ субвенција на основи разлика у цијени наше и европске цијене електричне енергије би (2011) био 229 милиона КМ (3.525 GWh x 0,065 КМ/kWh).

С обзиром да се ради о нетржишној субвенционираној цијени за домаће потрошаче, за претпоставити је да ће њен будући раст бити под утицајем само раста цијене енергената (нафта, деривати) која ће, како је претпостављено расти по просјечној годишњој стопи од 4 %. Како енергенти учествују са око 50 % у структури цијене коштања раст цијена електричне енергије за домаће потрошаче ће износити 2 % просјечно годишње. На тој основи цијена електричне енергије за домаће потрошаче ће порасти са садашњих 0,045 КМ/kWh на 0,099 КМ/kWh (2051).

Претпоставимо даље да ће у наредних 40 година потрошња електричне енергије нашег становништва порасти за 50 %. С обзиром да вјероватно неће доћи до пораста становишта ово би био пораст потрошње по домаћинству. Ако би се потрошња у привреди повећала за 100 % онда би укупно повећање потрошње електричне енергије домаћих потрошача износило 2.643 GWh. Са садашњом потрошњом од 3.525 GWh (2011) укупна потрошња електричне енергије домаћих потрошача у 2051. години би износила 6.167 GWh. Када се то помножи са разликом тадашње (2051) домаће 0,099 КМ/kWh и тадашње европске цијене 0,55 КМ/kWh вриједност укупног попуста, на цијени домаћим потрошачима ће износити 2,8 милијарди КМ. Цијена по којој се електрична енергија испоручује домаћим потрошачима тада би била мања за 5,5 пута од просјечне (берзанске) европске.

Укупна кумулативна вриједност попуста домаћим потрошачима за наредних 40 година би износила 60.089 милиона КМ. Разлика у цијени наших домаћих потрошача и оних у Европи би била све већа. Са садашњег односа 1 : 2,4 (2011) остварио би се пораст на 1 : 5,5. Порастом разлика у цијени електричне енергије све би се више штитио животни стандард становништва и дизала конкурентска способност наше привреде.

  • Извоз и бруто друштвени производ

У 2011. години остварен је извоз 1.762 GWh електричне енергије по просјечној цијени од 0,074 КМ/kWh. Након подмирења потреба домаћих потрошача у 2051. години би било могуће извести 7.600 GWh по очекиваној цијени од 0,55 КМ/kWh. На тој основи вриједност извоза електричне енергије би порасла са садашњих (2011) 130 милиона КМ на 4,1 милијарди КМ (2051) што је пораст за преко 32 пута. Укупна кумулирана вриједност извоза је 48 милијарди КМ.

Након заштите стандарда домаћег становништва и помоћи привреди средства остварена извозом могуће је, на основи одлуке Народне скупштине, пренијети на Фонд за развој Републике Српске у сврхе остварења инвестиција. Сасвим је реално претпоставити да би инвестициони мултипликатор био 4 пута односно да би сваки 1 КМ инвестиције доносила 4 КМ бруто друштвеног производа. На тој основи бруто друштвени производ би за наредних 40 година порастао за 192 милијарде КМ по основу инвестирања средстава остварених у Електропривреди Републике Српске. Са попустом на цијену домаћим потрошачима то даје износ од преко 250 милијарид КМ, односно преко 6 милијарди КМ годишње.

Закључци и препоруке

Инвестиција Рашида Сардарова у изградњи „термоелектране 3“ у Угљевику је друштвено штетна. Потребно је обуставити све даљње активности, а досадашње одлуке поништити.

Интензивирати активности на изградњи термоелектране 2 као замјене постојећој. Изградњу термоелектране 2 остварити комбинацијом властитих и кредитних средстава, било да се отплата остварује у новцу или испоруком електричне енергије.

Потребно је омогућити и финансирање путем акионарских уплата.

Електропривреду Републике Српске пренијети у власништво Народне скупштине Републике Српске.

Литература и извори

  • Драгомир Миличић, Термоенергетика као компонента стратегије развоја енергетике Републике Српске и БиХ, Машински факултет Универзитета у Бања Луци, 2011

  • Executive Summаry, http://www.iea.org/textbase/npsum/ElecCostSUM.pdf

  • Estimated Capital Cost of Power Generating Plant Technologies, Jemiras Net 02, 6/26-2008, http://www.jemiras.net/surge/p130.htm

  • Извјештај о раду Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске за 2011. годину

  • Извјештај о стању у банкарском систему Републике Српске за период 01.01.2010 – 31.12.2010. годину, Агенција за банкарство Републике Српске.

  • NewCoalFiredPowerPlantPerformanceand Cost Estimates, Sargent & Lundy LLC, 2009. http://www.epa.gov/airmarkt/resource/docs/CoalPerform.pdf
  • План пословања Рудника и термоелектране Угљевик 2012 – 2014. године

  • Price development on the EU retai markets for electricity and gas 1998 -2011., http://ec.europa.eu/energy/observatory/electricity/doc/analysis_retail.pdf

  • Stan Kaplan, Power Plants: Characteristics and Costs, CRS Report for Congress 2008.

  • Проф. др Алекса Милојевић, Опасна превара – параноја власти, Економски институт, Бијељина, 2012., стр. 8,

  • Проф. др Алекса Милојевић, Програм опоравка и напретка Републике Српске, Економски институт, Бијељина, 2010.

  • Проф. др Алекса Милојевић, Зауставити самоуништење, Економски институт, Бијељина, 2009.

  • Проф. др Алекса Милојевић, Мале хидроелектране јавно или приватно добро, ИДЕС, Бијељина, 2007.

  • Проф. др Алекса Милојевић, Јахорина – пут развоја, Економски институт, Бијељина, 2012.

  • Targamme Risto, Kivisto Aija, Comparasion of electricity generation east Lapeenrarta, University of Technology, 2008

  • Уговор о развоју пројекта Рудника и термоенергетског објекта Угљевик 3, од 7. јуна 2012. године

  • Quarterly Report on European Electricity Markets, Market observatory for energy, Volume 4, Issue 4, European Commision Direktorate General for Energy, 2012

ОПАСНА ПРЕВАРА

Eкономски институт

Проф. др Алекса Милојевић

ОПАСНА ПРЕВАРА

параноја власти

Додик и Сардаров обилазе радове – Скала Радио

Бијељина, 2012.

План за погибију свих православних Словена

Алан Далс, директор ЦИА од 1953. до 1961. године, директива америчким службама безбедности под насловом Доктрина америчке борбе против Истока:

Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, сво злато, сву материјaлну моћ на магарчење и залуђивање људи.

Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест. Литература, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, деморалисати, разврашћивати и обешчаћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо”. (25.05.2012. године, Магацин).

САДРЖАЈ

УВОД 4

Пјесма или јека 5

Полазни проблем 6

Угљевик – модел домаћег колонијализма 10

Организација варања – до циља преко немогућег 15

Спријечити замјену 17

Додатна оптерећења 19

Последице приватизације рудника 20

Закључци и препоруке 22

УВОД

Од половице прошле (2011) године општина Угљевик и цијела Република Српска затрпане су информацијама о Рашиду Сардарову. Стиче се утисак да је тај руски милијардер због тога што „воли Србе“ одлучио да без властите зараде скоро сав свој новац потроши на нашу добробит. Тако га бар громогласно и непролазно најављују и одржавају ту врсту говора наш Предсједник Републике, Влада и руководство РиТЕ.

Све то без икаквих поузданијих студија о крајњим последицама ове евентуалне инвестиције. Руководство, политичко, државно и предузећа тражи и захтијева да им се вјерује на ријеч. Народу је остало да пипа по мраку, да нагађа шта би све од овога могло да буде. А морао би, по свим правилима и закону, да буде до краја и истинито упознат како би могао да искористи своје демократско право учествовања и доношења коначне одлуке. Јер се то тиче њих и живота њихових потомака.

Осјећајући потребу и обавезу да са своје стране допринесе расвјетљавању овог проблема, односно пружи више информација о овој инвестицији и њеним последицама општина Угљевик је од овог Института наручила „Студију оправданости изградње термоелектране три у Угљевику“. Имајући у виду значај ове и посебно овакве инвестиције за судбину грађана општине Угљевик и Републике Српске у цјелини Институт је одлучио да прије коначног завршетка Студије изађе у јавност са основним увидима у проблеме који су овдје присутни и који се покрећу у овој Студији. Циљ је да се Студија учини доступном јавности, али и да се покрећући ову врсту јавне расправе, још у току израде студије, оствари што већи утицај јавности на сам садржај Студије, као и њене крајње закључке.

Неће се, што је сасвим природно, улазити у потпунији унутрашњи садржај Студије. Коначни закључци ће морати да сачекају њену израду. Овдје ће се покренути ред почетних и основних питања, која највише заокупљују пажњу грађана. Хоће ли заиста Рашид Сардаров градити нову термоелектрану три и отварати нови рудник? Која је, у том случају, судбина постојеће термоелектране и постојећег рудника? Шта је са изградњом термоелектране два која би требала да замијени већ увелико истрошену постојећу термоелектрану? Хоће ли Рашид Сардаров да, са изградњом своје термоелектране три, уништи постојећу термоелектрану и на тој основи да преузме постојећи рудник и цјелокупно рудно богатство овог подручја? Је ли то пут и начин приватизације цијеле Електропривреде Републике Српске од стране Рашида Сардарова? Приватизација путем предаје наших рудних богатстава њему у посјед? Приватизација путем поклањања?

У раду ће се настојати прибавити одговори на ова питања, што уједно представља основни садржај овог рада.

Пјесма или јека

Средином прошле (2011) године Угљевиком и цијелом Републиком Српском заорило се из свег гласа, из све снаге, преко свих медија о невиђеној срећи која нас је задесила, која нам долази и коју нам својом инвестицијом тешком око 1,4 милијарди КМ у изградњу термоелектране три доноси руски милијардер Рашид Сардаров, тежак 4,9 милијарди КМ, а којег нам доводи наш Предсједник Републике Милорад Додик.

Требало би да буде пјесма, да се ори од пјесме, због среће што смо управо ми сретни изабраници руског милијардера који због тога што „воли Србе“ хоће овдје да инвестира да би нас усрећио. У том тренутку се ори и од изјава наших највиших политичких и државних представника.

И што је више ових изјава, ове заглушујуће буке и халабуке, што вријеме више одмиче и док се полако слијеже почетни вртлог прашине народ умјесто обузетости пјесмом све више обузима језа, страхови. Да ли је пјесма или злослутна јека. Народ зна и памти. Увијек када се са стране власти заорило и орило од пјесме народу се све више замрачивало.

Када је 1997. године Милорад Додик, са само два посланика, намјештен од странаца, на мјесто предсједника Владе са задатком да онемогући дотадашњу властиту, већ поодмаклу приватизацију, како би по диктату странаца провео садашњу, орило се од заглушујуће владине пјесме о очекиваним невиђеним успјесима и напретку, само када се она проведе. Само да промијенимо својину да из друштвене пређемо на приватно и бићемо срећни и богати, као и они на Западу који нас усрећују, преко својих (наших) политичких представника. А оно јад и чемер. Пропадање предузећа, незапосленост, потпуно уништење привреде, невиђено сиромаштво и безнађе.

Било је пјесме и када се продавао Телеком – суво злато од профита. Резултат је познат. Утрошен новац, а порасло сиромаштво и незапосленост.

Увијек када су нова и све неподношљивија задуживања пјесма успјеха и напретка се појачава.

У последње вријеме разлијеже се пјесма наше власти од добра које нас очекује када наша природна богатства, ту последњу узданицу нашег опстанка предајемо, продајемо странцима.

Увијек када је власт појачано говорила о добру народ је захватало појачано зло. Одатле управо и страх о злосутне јеке умјесто пјесме коју пјева власт, овдје у Угљевику.

Када се не би радило о смишљању и организовању преваре проблему изградње термоелектране у Угљевику би се приступило лежерно, мирно, аналитички. Независни институти би сагледавали цјелину проблема и своје резултате изнијели на политички избор, политичку одлуку. Сагледавали би се сви организациони и управљчки облици најрационалнијег кориштења природних богатстава у цјелини. На тој основи испитивали би се сви алтернативни облици инвестирања у изградњу термоелектране у Угљевику са њиховим појединачним економским и друштвеним ефектима.

Била би грађена стручна подлога за политичку одлуку. На тој основи политика би била у стању да оствари најрационалнији избор и да донесе ту врсту одлуке. Овдје није тако. Без икаквих студија о овој инвестицији, посебно економских, политичко и државно руковдство је дигло на сав глас њене невиђене благодети.

Гледајући на досадашња искуства оваквог инвестирања, која су изузетно негативна, и која су се показала као најсигурнији пут пропадања у колонијално ропство, све ово с правом добива облике организоване преваре, обмањивања и довођења народа у заблуду. Говорити о добру, а смишљати и проводити зло. Варати народ. То је суштина онога што се догађа у Угљевику. Умјесто да брани народ од зла и превара политика и власт овдје смишљају зло и организују преваре да се зло догоди.

Силно богатство Рашида Сардарова овдје се користи као основно очаравајуће средство. Као да је Рашид Сардаров одлучио да све то богатство овдје утроши на нашу добробит. За то би морали да захвалимо нашем Предсједнику Републике, који га је довео тако ненадано, изненада, никада раније помињаног.

На интернет страници сасвим друга слика.

Поријекло богатства односно пословање г-дина Рашида Сардарова је у више наврата било предмет испитивања руске полиције која је утврдила многе неправилности. У извјештају о руској мафији означен је „дијамантском ознаком“ што значи да се бави криминалом највишег (федералног) нивоа (Фронтал.срб, 12.07.2012. године).

Умјесто да нас наш Предсједник Републике, што му је прва обавеза, званично обавијести о лику и дјелу г-дина Сардарова и да је та информациаја доступна сваком грађанину, ми основне, доста несигурне податке, морамо да скупљамо путем интернета. И на основи таквих крајње непоузданих информација о ономе, за којег би требали да вежемо своју животну судбину, ми треба да доносимо тако важне одлуке. Влада нас тјера, присиљава да идемо у том правцу, ускраћујући нам било какву поузданију информацију.

Због свега овога умјесто разгаљености, опуштања, осјећања топлине и наде у боље, народ све више обузима језа, страх, неизвјест. Као да му није до пјесме. Све више осјећа и одјекује у њему црна слутња јеке. Потребно је цијели проблем вратити на почетак гдје би народ морао да има одлучујућу позицију.

Потребно је да независни институти оцијене економске и друштвене ефекте ове инвестиције, те да резултати тих студија буду јавно доступни. Повести поступак правне одговорности за све неосноване заводљиве изјаве политичког и државног руководства и штете које би из свега овога могле да настану.

Полазни проблем

Овдје није мјесто и то није основни садржај ове Студије, да се расправља о општим принципијелним питањима економског развоја овог свијета, посебно о развоју мање развијених, којој групи управо припадамо. Па ипак није тако. Развој има своја општа правила, опште принципе и законитости по којима се одвија. На појединачним подручјима то су само различити појавни облици тих општих законитости. Због тога, да би се схватио проблем иностране инвестиције у Угљевику, нужно је уочити опште принципе на којима се одвија та врста инвестирања. Да ли она доприноси економском напретку односног подручја или је ријеч о његовом економском уништењу, колонијалном заробљавању. Шта кажу општи принципи иностраног инвестирања и да ли се они овдје остварују? Или је инвестиција у Угљевику изузетак који одступа од општег правила?

Умјесто опште законитости, која влада у савременом свијету да се путем иностраног инвестирања заробљавају и економски уништавају мање развијени, наше политичко, државно и руководство предузећа нас убјеђује у супротно. Убјеђује нас да ће нам инвестиција Рашида Сардарова донијети силно богатство и невиђени напредак. Угљевик би тако био свјетски изузетак који негира сва досадашња искуства и економске теорије које су створене на тој основи. Са свих страна свијета у Угљевик би тада похрлили највећи економски умови да се у то увјере, да виде примјер, који им руши све њихове досадашње економске теорије и остварена искуства.

Ту је и раширени појам отимања у економији.

Само се у школским уџбеницима учи да се богатство стиче само растом продуктивности, економичности, рентабилности. У економији је веома познат појам и стварност отимања богатства. То је садржано у појмовима колонијалног заробљавања, раста разлика у развијености развијених и мање развијених, присиљавања на слободно тржиште, присиљавања на погрешне одлуке, економске издаје домаће власти и слично.

На почетку и доста дуго у људској историји за колонијализам је била везана оружана сила. То је био доста скуп модел заробљавања због чега су у колонијално ропство падали само народи који су располагали највреднијим природним богатствима (злато, нафта и слично). Присуство војне силе чинило је заробљавање веома скупим. Уз то оно је било и веома видљиво што је изазивало отпоре домаћег становништва. Под притиском ослободилачких покрета деветнаести вијек скоро да представља крај те врсте колонијализма. Од тада су методи заробљавања непрекидно усавршавани. Цијена је била све мања што је омогућило ширење колонијализма.

Од када су Енглези лажима и преварама успјели да заробе скоро трећину свијету, да остваре највеће царство, које је непрекидно било обасијано сунцем (на једном крају сунца излази, а на другом залази) од тада се слави и усавршава тај метод заробљавања. Суштина је у заробљавању од стране домаће власти засноване на издаји. Унутрашњи садржај је у навођењу на погрешне одлуке – подмићивањем, увођењем у криминал након чега слиједе уцјене и на крају присиљавање пријетњама и ликвидацијом.

Мање развијеним треба препоручивати све оно што је штетно за властиту земљу (Енглеску). „Прави другоме штету да би теби било добро“ односно прави другим земљама штету наводећи их на погрешне одлуке да би Енглеској било добро, основно је гесло колонијалног заробљавања Енглеза. То је изузетно јефтин облик заробљавања. Сав посао обавља домаћа власт, само јој је потребно пружити одређену подршку, односно пружити јој могућност да има користи од доношења погрешних одлука, од гурања властитог народа у колонијално ропство. Власт која је на тој страни треба што дуже да остане на власти, по могућности непролазно.

Посебан напредак колонијалног заробљавања је остварен у последње вријеме. Заробљавање безвриједним, непостојећим, нереалним новцем путем задуживања показује изузетан, незапамћен резултат. Заробљавање је скоро без отпора. На против, сви као да јуре у заробљавање, а влада која то ради добива сваку подршку. Сиромаштво које се убрзано шири истиче потребу све већег новог задуживања, што иде у бескрај. Скоро да нико и не примјећује да привреда пропада и да се све руши. Обиље непостојећег, нереалног новца троши се у непродуктивне сврхе (изградња инфраструктуре, буџети и слично). Прима се непостојећи, нереални, на ничему заснован новац преузимајући обавезу враћања реалних, произведених материјалних вриједности, којих је све мање. То је права трагедија савременог свијета за коју нико не зна како ће се завршити, у којој на жалости и ми, веома активно учествујемо.

Основни принцип заробљавања је у остварењу што дубљег, што масовнијег сиромаштва. Тада се, у том сиромаштву, издваја доста малобројно политичка елита која је спремна да држи свој народ у колонијалном ропству, да га поробљава, а да то странцима не односи значајније износе профите за њихово издржавање. Нема средњег слоја. Само масовни сиромашни, који не коштају ништа, и узак број најбогатијих, чији издаци се лако подмирују из огромних профита који се остварују (концесије, заједничка предузећа и слично) је погодна социјална ситуација.

Заробљавање увијек креће од сиромашења на основи погрешних одлука. Други корак је у прекомјерном задуживању, а трећи и крајњи у препуштању својих природних богатстава странцима. Што се нас тиче ми смо већ превалили прва два корака и великим дијелом смо већ и у трећем. Већ смо дубоко у колонијалном ропству.

Пристајање на погрешну приватизацију да би се дошло на власт представља највећи некажњени злочин учињен над овим народом. Најмасовнија убиства су се догодила на тој основи. Толики је број људи који су умрли прије времена због тога што су остали без свог предузећа, без запослења, пали у дубоко сиромаштво и животни безизлаз. Потпуно разрушена, уништена привреда, потпуна економска пустош непосредни је резултат ове погрешне одлуке инициране са стране странаца, а остварене од стране наших амбициозних политичара, оних најамбициознијих.

Резултат је такав да то носи све облике геноцида над властитим народом.

Деиндустријализација, што је основни појам наше приватизације, уједно је и осноовни појам биолошког уништења једног народа.

Историјски, таква одлука је била донешена и односила се на њемачки народ. Када су били сигурни да ће савезници добити рат три министра (Канаде, Енглеске и САД) су донијела одлуку, која је прихваћена, о томе како да се уништи њемачки народ. Приједлог је изнио амерички министар финансија Хенри Моргентау, због чега се и зове Моргентауов план.

План је стављен у погон одмах након капитулације Њемачке. Сва индустријска постројења уништити, што је великим дијелом учињено поступком завршних бомбардовања. Рудничке јаме забетонирати и у њих пустити воду. Извршити потпуну деиндустријализацију земље. Становништво послати да се бави пољопривредом.

Само након око 30 мјесеци дјеловања овог плана, Херберт Хувер, раније предсједник Америке, у свом извјештају, наводи да је илузија очекивати да је 25 милиона људи у стању да преживи од пољопривреде, уколико не желимо да их „истријебимо“.

Уплашени да би Нијемци због сиромаштва могли да оду у комунизам Американци смјењују Моргентауа и на то мјесто доводе Џорџа Маршала, који, уз услов да се уђе у НАТО додјељује Њемачкој и другим западним земљама издашне кредите и помоћи.

Народ не може без инудстрије. Ту је суштина проблема. Због тога се Моргентауов план показао тако успјешним. Деиндустријализација је основни принцип и основна снага економског и биолошког уништења једног народа. Оставити народ без индустрије, одузети му је, разрушити је на било који начин и народ је мртав.

Сва наша специфичност је што ми проводима геноцид над властитим народом, уништавамо сами себе. Уништава нас наша политичка елита која „пуца од патриотизма“ тако што пристаје на погубну приватизацију која уништава индустрију. А деиндустријализација је, зна се, најпоузданији начин биолошког уништења народа. Једна је ствар пристати на овакву приватизацију због власти. Много горе од тога је упорно је проводити иако све говори о њеној погубности. То је већ дјело са умишљајем.

Упоредо са овим првим кораком који на жалост траје већ 15 година (од када је на власти ова власт) и на којем се упорно истрајава, вјероватно до потпуног уништења индустрије и привреде, придружује му се и други корак, који је подједнако разоран метод нашег самоуништења. Ријеч је о незаустављивом прекомјерном задуживању. Иако то по својим разорним последицама има све облике велеиздаје, масовног убијања људи сиромаштвом, влада је упорна и не одустаје од нових и све већих опаснијих задуживања.

Основно оружје варања народа је дошло из Брисела. Да би се лакше заробљавало путем задуживања Брисел је прописао начин обрачуна друштвеног производа у којем се и туђе урачунава као своје. У рачун нашег богатства тако улазе примљени кредити и вриједност туђих производа код нас. Туђе као своје представља суштину варања народа. Варање као начин опстанка на власти. Када се туђе урачуна као своје никада није могуће бити презадужен. Што горе то боље. Што је више туђег, што је више кредита и туђих роба, наше статистичко богатство је у порасту. На тој основи Влада нас непрекидно убјеђује, заправо вара, о нашој ниској задужености од свега 40 % учешћа кредита у бруто друштвеном производу. У стварности, када се одузму иностране вриједности и останемо само на властитим, оно што је наших руку дјело, наши дугови су око шест пута већи од нашег националног бруто друштвеног производа. Зарадити 1 КМ, а бити дужан 6 КМ, и Влада тврди да нисмо презадужени.

То је стање дубоке задужености у које смо доспјели, а које се од народа упорно прикрива. Огромно сиромаштво које на жалост тек предстоји, у којег улазимо, доказ је величине колонијалног ропства у којег смо запали и у којем правцу се упорно крећемо. И поново, то нам чини наша Влада прекомјерно се задужујући и варајући народ да то није истина.

Упоредо са тим дјелује и трећи корак, односно трећи метод нашег колонијалног заробљавања. Снага нашег колонијалног пропадања је у здруженом дјеловању сва три облика: уништење индустрије, задуживање и предају природних добара странцима. То је углавном опште правило које се и овдје понавља. Осиромашити до степена немогућности враћања кредита, а онда предавати, продавати оно што је највредније.

То снажно обара цијену природних богатстава која се предају странцима било због немогућности враћања кредита или притиска огромне незапослености. Пружање прилике и за најмалобројнија запослења доводи до спремности да се она чак и бесплатно уступе.

Са уступањем природних добара странцима, као завршног облика наше колонизације већ смо далеко одмакли. Превалили смо значајан дио пута. Могло би се рећи да смо при самом његовом крају. Значајан број малих хидроелектрана, подземних вода, бања и слично које су издате под концесију говори о ширини процеса. Ту су и рудници Станари, а вјероватно и Гацко. Посебно се то односи на најављено формирање заједничког предузећа са Нијемцима за изградњу хидроелектрана на Дрини.

Сви подаци говоре да смо већ дубоко у колонијалном односно да посједујемо сва битна обиљежја колонијалног друштва. Ово што се сада догађа са предајом приодним богатстава странцима спада у завршне радове.

Угљевик – модел домаћег колонијализма

Општа повољна основа колонијализма је раширено сиромаштво, масовна незапосленост, одсуство властите привреде и висока задуженост. То је уједно повољна основа и за ширење колонијализма на подручју природних богатстава, њихово запосједање. Ту је од посебног значаја и социјална раслојеност друштва – мали слој екстремно богатих који су веома похлепни за даље богаћење и раширена маса сиромашних, по могућности екстремно сиромашних. Тада су услови колонијалног запосједања природних богатстава веома повољни.

Уколико се малој групи екстремно богатих пруже увјерења о могућностима додатног богаћења и трајнијег останка на власти, добива се њихова подршка и спремност да са своје стране пруже помоћ у преузимању природних богатстава. Тада је могуће реализовати основни принцип колонијализма садржан у расподјели добити. До 10 % домаћој власти, а 90 % себи, већ је устаљен модел расподјеле. То је устаљени модел колонизације природних богатстава. Ових 10 % профита који се уступа домаћој власти представља веома рационалан улог. На основу тога, домаћа власт држи народ у покорности. Странци тада не морају да много брину за властиту сигурност, за сигурност извлачења богатства. Да би добила свој дио домаћа власт мора да обезбједи несметану исплату странцима. Због тога је домаћа власт тако окрутна према свом становништву мотрећи на њега и онемогућавајућу му било какву врсту отпора. Сваки покушај се веома оштро кажњава.

Гради се модел државе са апсолутном власти. Све институције, па и судство, су под снажним утицајем политике. Остварује се политички модел непрекидног останка на власти. Па и онда када се привидно организују избори, водећа странка опстаје на власти, без обзира на народ, степен његовог уништења и незадовољства које владе.

То се углавном чини поступком кадровске пирамиде. Размјештањем својих кадрова по вертикали они, да би опстали на постојећим позицијама, успијевају да разним методама, уцјенама, присилама, подмићивањем и слично увијек оствари изборну побједу. Ту им великим дијелом помаже новац којег добивају.

Функционисање државе се своди на најмању могућу мјеру. Новац који стиже од странаца углавном служи за задовољење потреба уског политичког круга и минималног рада Владе. Привреде скоро да и нема. Народ је у пољопривреди, ситном занатству или индивидуалном предузетништву. Социјалних помоћи скоро да и нема. Нема ни неких значајнијих друштвених давања (образовање, здравство, култура, пензије и слично). Народ живи у крајњем сиромаштву, а узак круг олигарха ужива у огромном богатству које пристиже од странаца.

Организациони модел колонијалног запосједања природних богатстава данас углавном иде преко организације заједничких предузећа. Узимање под концесију скоро да представља застарио метод.

Скоро да су све предности на страни организације заједничких предузећа. Вријеме експлатације природних богатстава није ограничено. Оно траје бесконачно, до исцрпљења. Губи се утисак страног присуства. Ту је партнерски однос са домаћим улагачем, што смањује отпор. Ријеч је о заједничком пројекту, заједничком интересу што подразумијева пријатељство и сарадњу умјесто на примјер концесионог отпора. Та улога посебно припада домаћем партнеру. Он је тај који брине и који развија пропаганду о пожељности и неопходности присуства странаца, страног капитала, његовој добробити.

Посебно се при томе истиче питање запослености и недостатка властитих средстава. Истина, запосленост је оскудна, али да није странаца, страног капитала, не би било ни тога, јер се не посједује властити капитал за експлоатацију природних богатстава. Због тога захвалност странцима која им се непрекидно упућује. То су основне мисли и основни начин говора којег развијају домаћи партнери у заједничком предузећу, који су углавном одлучујући у политици и власти. Сувласништво домаћег се углавном односи на сувласништво олигарха односно његове најуже групе, без обзира који то појавни облик имало. Углавном је то сакривено у могућностима неконтролисаног присвајања овог дијела од 10 %, или пак представља саставни дио страног учешћа, што је далеко од очију јавности.

Што се тиче Угљевика испуњени су скоро сви принципи, задовољена сва правила колонијалног запосједања угљеног природног богатства, његове приватизације.

Да би се омогућило колонијално запосједање угљеног природног богатства и овдје је, као и у осталим колонијалним земљама, основано заједничко предузеће и то управо, у колонијалној структури капитала.

Постојеће предузеће РиТЕ Угљевик, власник и посједник толиког природног богатства, оснива ново предузеће са предузећем „Comsar Energy Limited“ са Кипра, власништво Рашида Сардарова на којој адреси не постоји ништа осим жбуња са швајцарским телефонским бројем. Сва преписка се не води са Кипра него из Женеве из Швајцарске. „Предузеће“ нема свој интернет сајт, нема финансијске извјештаје из којих би се могло закључивати о његовом бонитету. Постоје и е-маил адресе, а једна је приватног типа (gmail), док се друга односи на одређену фирму у Швајцарској. Писмо намјере није потписано од његовог власника Рашида Сардарова него од директора Жан Франсоа Кордемана (Joan Fransoiz Cordemansu) који не живи на Кипру него у Женеви у Швајцарској. (Журнал.инфо, 05.04.2011. године). Вјероватно да својим „бројним запосленим“ на Кипру руководи на даљински, преко интернета. Или је истина сасвим другачија.

Наше постојеће предузеће, које је власник таквог природног богатства, свој на своме, препушта престижна власничка и посебно управљачка права од чак 90 %. Одлуку о оснивању новог предузећа „Комсар ЕнерџиРепублика Српска“ са наше стране је донијела Скупштина акционара Рудника и термоелектране Угљевик (21.06.2011. године).

Привидно, одлуку је донијела Скупштина акционара. У стварности, што је већ уобичајено, код нас се одлуке доносе једногласно, односно доноси их један човјек – предсједник странке на власти. Дијелом због већинског учешћа државног капитала (65 %), а дијелом због својих кадрова који су чланови Скупштине, Надзорног одбора, управе предузећа. На основи партијског централизма, односно безпоговорне партијске послушности одлука је донешена „једногласно“.

У његовим рукама је, на тој основи, цјелокупно богатство Републике Српске и све државне одлуке. Привид да је овдје одлуку донијела Скупштина акционара је само једна од превара које се нижу.

Пада у очи и једна важна ставка договора, која јасно открива његов колонијални садржај. У оснивачки капитал заједничког предузећа „Комсар Енерџи Република Српска“, предузеће РиТЕ је уплатио 100.000 КМ, а „Comsar Energy Limited“ 900.000 КМ. Касније су ти улози повећани са стране РиТЕ за вриједност уложеног земљишта од око 500.000 КМ, уз потребу улога са друге стране који је потребан да се задржи почетна пропорција 90 % : 10 %. Али отвара се проблем.

Рашид Сардаров ће самостално инветирати у изградњу термоелектране, истражне радове, отварање рудника што би учешће РиТЕ у капиталу довело до безначајног износа. Али овдје г-дин Сардаров наступа као прави галантни, добронамјерни колонизатор. Он пристаје на учешће РиТЕ у капиталу и управљању од 10 % независно од стварне структуре капитала. Тако смо и ми добили веома захвалног колонизатора који се не разликује од осталих. Ту је управо средиште проблема, покушај његовог прикривања, основна превара.

Не говори се, и ни ријеч о томе која је вриједност угљеног природног богатства у расподјели добити, формирању власничких и управљачких права. На Западу природно добро је јавно добро које ни у којем случају не може да буде приватизовано. Учешће државе у власништву и расподјели добити мора да буде најмање 51 %. То се односи на најмање вриједна природна богатства на примјер на потоке за изградњу малих хидроелектрана који приход припада општини.

Са растом вриједности природног добра расте и учешће у власништву и расподјели добити. Тада је добро обично у 100 % власништву државе (кантон, федерална јединица, савезна држава), уз наплату концесионе накнаде која износи и до 80 % остварене нето добити. С обзиром на изузетну националну вриједност угљеног природног богатства у Угљевику оваква одредба би се сигурно односила и на њега. Такве одредбе овдје нема. Она се прикрива учешћем у земљишту. Као да је Рашид Сардаров овдје дошао због земљишта, а не због угља.

Циљ је да се прикрије истина да се има намјера да се угаљ г-дину Сардарову уступи бесплатно или да се створе повољне околности његовог бесплатног преузимања. Уколико се ово догоди сигурно је да ћемо бити једини народ који добровољно (на основи одлуке Скупштине акционара) жели да иде у колонијално ропство, из слободе у колонијално ропство. Или је истина да више нисмо слободни и да смо приморани да доносимо овакве одлуке.

Док други народи своја природна богатства бране и оружјем ми их поклањамо. То може да уради само народ који не мисли на себе и своју будућност, на будућност своје дјеце, унучади, праунучади, свог потомства, трајања свог народа на овим просторима. Који у себи нема ту врсту генерацијске и националне одговорности.

Треба знати да природна богатства којима располажемо и која смо наслиједили нису наша. То су богатства наших потомака и ми смо обавезни да им та богатства неумањена оставимо у наслеђе онако како смо их и ми наслиједили, како су нам их оставили наши преци.

Због своје величине и силних улагања која су потребна нисмо у стању да изборимо конкурентску економску предност на основи доприноса усавршавању технологије. То је данас привилегија великих. Као мали народ ми смо упућени на своја природна богатства, да живимо од њих и на основу њих. Да користећи их, боримо се против толиких конкурентских притисака, посебно данас на отвореном тржишту. Сретна је околност да располажемо таквим природним богатствима да је то могуће. Посебно на подручју производње електричне енергије.

Када то изгубимо ми смо економски и биолошки мртви. То треба знати, да је јасно свакоме. Природна богатства су једина основа нашег опстанка. Одатле управо толика опасност која се у пројекту Рашида Сардарова, односно наше Владе надвила над Угљевик, цијелу Републику Српску и овај народ. Потреба за реаговањем, за отпором, се намеће сама од себе.

Подлећи политичком притиску, ма колики он био и предајом својих природних богатстава ризиковати властити биолошки нестанак исувише је велики улог и велики ризик.

Многи народи су због својих изузетних природних богатстава изгубили слободу и самосталност, пали у ропство. То им је учинила домаћа власт. Странци су само пружали подршку. Не би се смјело дозволити да се то догоди и овдје.

Нејасан је и начин усаглашавања двије различите својине. С обзиром да је у РиТЕ Угљевик акционарска својина, а „Комсар Енерџи Република Српска“ је друштво са ограниченом одговорношћу да ли и у којем омјеру у ових 10 % учествују и инвестициони фондови и мали акционари са својим удјелима. Или се ових 10 % учешћа односи само на дио државне својине.

Примјетан је видан напредак у колонизацији наших природних богатстава. Праћење савремених трендова овдје је скоро потпуно. Домаћи креатори политике колонизације наших природних богатстава су добро оцијенили да је нови модел оснивања заједничких предузећа много повољнији од ранијег концесионог или модела продаје. Све је прикривеније, а сигурније. Могуће је скоро до краја се политички ангажовати, а да се не примјети издаја, да она буде прикривена. Чак је могуће играти и на карту патриотизма, опште добробити, напретка. Код концесија и продаја све је то много теже. Много је свјетла и последње намјере се лако откривају. Код заједничких улагања је много више мрака, затамњености. Стоји привид слободе, властитог одлучивања. То је веома повољна замка у коју се упада. Људи доносе одлуке о властитом економском пропадању, путу у сиромаштво. Западање у ропство иде без отпора.

Посебно је важна повољност на страни могућности властитих личних учешћа, која се уз то веома тешко откривају. Капитал улог је много већа гаранција да ће се остваривати редовна притицања прихода него што је то случај са концесионим уговором.

Може се рећи да су општи друштвени услови за окретање у правцу колонизације наших природних добра, као завршног чина наше колонизације у цјелини, веома повољни. Већ су се стекли сви потребни услови. Привреда је уништена. Земља задужена. Становништво осиромашило. Социјална структура је, са колонијалног становишта, веома повољна. Само је неколико процената богатих који су уједно и политички веома утицајни. То пружа могућности да се тих 10 % прихода односи управо на њих. Нема средњег слоја који би могао да омета, да мрси рачуне.

Незапосленост је огромна, што је такође повољна околности. То обара цијену природних богатстава и смањује изгледе за отпор. Пружањем могућности и најмалобројнијих запослења и најскромнијих зарада добива се изузетна подршка.

И политички услови су веома повољни. Већ је створена странка капитала која носи све гаранције трајног останка на власти, све до потпуног економског па и биолошког уништења народа, управо онако како је то у традиционалним колонијалним земљама.

Основни структурни елементи, односно главни носиоци политике у нашој водећој, побједничкој партији су они који су у процесу приватизације дошли у посјед предузећа. Предузећа имају радника, а радници породице и пријатеље. Да би се остало на послу, што је главна уцјена, нужно је донијети одређен број гласова. На тој, и још неким основама, таква партија капитала је у стању да редовно оствари изборну побједу. Ниска излазност на изборе (испод 50 %) омогућава да се и са 18 – 20 % апсолутног броја гласова оствари изборна побједа. Достизање, са коалиционим партнерима и до 25 % укупног броја гласача, пружа могућност остварења апсолутне власти. То су изузетно повољне политичке околности за улажење у стање колонијализма. Остварују се могућности трајних изборних побједа што је од изузетног значаја за стабилност притицања колонијалних прихода (10 %).

Да је цио процес усмјерен на Рашидово преузимање рудника говори неколико чињеница које „боду очи“.

Изградња термоелектране је сложена инвестиција. Уобичајено би се почело са економским студијама оправданости испитујући поједине облике инвестирања, њихову економску и друштвену прихватљивост. Овдје тога нема.

Ни трага о томе да ли је ово најповољнији инвестициони избор и које друштвене штете односно користи оваква инвестиција може да донесе.

Упоредо са тим обављали би се истражни радови, на основи чега би се доносила одлука о прибављању средстава за отварање рудника. На крају, или пред сами крај, приступило би се пројектовању и изградњи термоелектране.

Овдје је све обрнуто, с краја према почетку. Одмах је донесена одлука да се гради термоелектрана капацитета чак 600 MW, прије него што су обављени и основни истражни радови. Отварање рудника ни на помолу. У јулу 2011. године стиже обећање да ће термоелектрана бити изграђена за 30 мјесеци односно до краја 2013 или почетка 2014. године. У новембру „Комсар Енерџи Република Српска“ добива концесију на истраживање у времену трајања од 30 мјесеци. Тако ће термоелектрана три бити изграђена за пола године прије него што се заврше истражни радови. А онда ће морати да чека још неколико година због потребе отварања рудника. Заиста несвакидашње.

Посебно су веће повољности заједничког предузећа у односу на продају. Вјероватно да је то последица не баш добрих искуства са продајом Телекома.

Једнократно притицање толике количине новца природно је, да изазива не малу главобољу. Ако се улази у производњу онда измиче корист. А ако се покуша значајније трошити изазива противљења. И најбоље институционално рјешење у форми Инвестиционо развојне банке, гдје Влада има одлучујућу управљачку улогу, није без проблема. Због тога, да се не понови. Много је боље у заједничко улагање па разводнити то кроз вријеме.

Највећа опасност садашње власти је што је тако одлучно кренула у предају наших природних богатстава странцима убјеђујући нас како ћемо се на томе обогатити. Обогатити се предајући своја природна богатства другима, образлажући то огромним инвестицијама које ће донијети општу благодет.

Нема земље која се обогатила на страним инвестицијама. Само су властите инвестиције и рационално кориштење властитих природних богатстава основ за напредак. Ако се садашња власт не заустави, не спријечи у предаји и распродаји наших природних богатстава наше убрзано пропадање у неподношљиво сиромаштво и коначно биолошко нестајање је незаустављиво.

Сва и највећа зла потичу од домаће власти. Ни један народ није пао у сиромаштво, колонијално ропство, изгубио слободу, а да му то није урадила домаћа власт. Према досадашњем, на најбољем смо путу да се и нама то догоди. Већ смо превалили значајан дио пута. Хоћемо ли продужити или зауставити се, видјећемо?

Организација варања – до циља преко немогућег

Организација је први услов успјеха. Без организације успјех је немогућ. Само добра организација води сигурном успјеху. То је посебно важно онда када се организује варање, велика превара народа. Организација тада има посебан значај. Мора да буде беспрекорна. Потребно је успјети, а да се превара не примјети, да не буде откривена. И то пред толиким очима народа.

Суштина варања је у истицању и залагању за немогуће. Од немогућег је потребно створити пожељно, што пожељније. Немогуће као пожељно. Ту је суштина. Ефекат је у завођењу. За то се користе највећи ауторитети они који су од повјерења, којима народ вјерује. Потребно је веома наметљиво, из све снаге, користећи сва расположива средства градити представу општег успјеха напретка и среће. До опште пожељности само да се то што прије догоди. Створити атмосферу нестрпљивог ишчекивања. Да нема празнине. Да скоро сваки дан буде испуњен кретањем у том правцу. Информације о томе морају да потичу од стране највећих ауторитета. Да народ не посумња.

Главни јунак (инвеститор) читаве представе је ненаметљив, некако у сјенци. Треба такав да буде. Али у њега се не сумња. Он самом појавом улива повјерење. Плијени искреношћу, оданошћу испуњења циља, непосредношћу. За изградњу такве слике о њему одговорни су главни учесници представе по могућности најодговорнији у друштву. То веже пажњу. И што се више веже та врста пажње стварају се све повољнији услови за остварење основне намјере, за превару. За остварење основног циља који до краја мора да буде неоткривен.

До циља се мора стићи тихо, нечујно, ненаметљиво, без икаквог истицања, без говора о томе. Једноставно, привидно он мора да дође сам од себе. Сасвим природно, неочекивано, ненадано. Да није ни у каквој вези са оним основним као немогућим. И када се оствари основни циљ не смије се открити намјера. Није се одустало од почетне намјере али се ово показало друштвено кориснијим. То је била пријека потреба која је само успорила остварење почетне намјере која се наравно никада неће остварити. Али то тада више није ни важно. Све је завршено.

Да би се успјело није довољно радити само у једном правцу – тежити и залагати се за немогуће, оно што се не намјерава остварити. Ништа се не догађа само од себе. Колико је потребно залагати се за немогуће (ненамјеравано) као основ завођења, толико је али сасвим другим методама потребно крчити пут пожељном, циљном. Ту нема говора. Овдје се ради тихо, нечујно. Углавном спречавајући позитивна кретања, отежавајући рјешавање проблема, доприносити увећању проблема.

У одређеном тренутку када проблеми нарасту до одређене висине остварује се нагли заокрет. Напушта се дотадашњи правац дјеловања и укључује у рјешавање тих горућих проблема. Напушта се немогуће и остварује циљно. И све то поново добива изглед пожељности. Суздржавало се од рјешавања тих проблема знајући да је то основни, главни стратешки правац економског ударца. Превара је успјела.

Што се тиче представе која се игра у Угљевику могло би се рећи да је савршена. У њу су укључени наши моћни, најмоћнији. Скоро да је све учињено да се од Рашида Сардарова створи представа о пожељној и добронамјерној личности спремној да овдје „списка“ сво своје богатство не за своју него нашу добробит. У цијелом досадашњем говору ни говора о заради и интересу Сардарова Само смо ми у добитку. Обасут је најласкавијим изјавама до захвалности Предсједника Републике што је уопште дошао овдје, што је пристао да дође. Око њега су ангажоване најважније друштвене личности што свему даје изузетан значај.

Па ипак много је оних који сумњичава врте главом. Све им се ово чини ипак сумњивим и немогућим. Гледају на ово са невјерицом. Они упућенији изражавају отворене сумње.

Изградња термоелектране Рашида Сардарова је немогуће рјешење. И ту је управо само суштина ове од политичког и државног врха организоване преваре. Није циљ и не може бити изградња посебне приватне термоелектране Рашида Сардарова са његовим посебним рудником, како се то сада упорно приказује. Циљ је сасвим други. Потребно је економски уништити постојећу термоелектрану прије истека њеног технолошког вијека. Након тога преузети постојећи рудник као првог корака у преузимању (приватизацији) цијеле Електропривреде Републике Српске. То је основни циљ којем се тежи и који се упорно остварује уз помоћ домаће власти.

Разлог ове немогућности је једноставан и веома убједљив. Једноставно таквих примјера нема. Нема их ни у земљама са дугом колонијалном традицијом. Нема примјера који би свједочио о постојању два упоредна предузећа заснована на кориштењу природног богатства – домаћег и страног (заједничког). Да је то могуће већ би таквих рјешења било.

У традиционалним колонијама, европским или латиноамеричким земљама нема случајо да упоредо домаћа и страна предузећа, раде на вађењу и преради нафте. На против, рјешење је или – или. Или се падне у колонијализам када експлоатацију и прераду нафте искључиво врше стране (заједничке) корпорације или се то снагом ослободилачких покрета одузме и претвори у домаћа, државна предузећа, као што се то недавно догодило у Венецуели.

Страно и домаће предузеће су два потпуно различита појма, два потпуно различита економска и социјална садржаја. И због тога никако не могу скупа, једно поред другог, који говор се настоји да наметне у Угљевику. Не може се бити пола слободан, а пола заробљен, пола у колонијализам, а пола изван колонијализма. Или је колонијализам или слобода. То су два потпуно различита привредно-системска рјешења и ту мјешавина није могућа.

Домаће, државно, предузеће које користи природно богатство нема само своје властите приватне, профитерске интересе. Његова шира друштвена улога је од високог значаја. У случају термоелектране ријеч је о продаји струје домаћим потрошачима по нижој цијени од извозних, што је важна социјална и економска функција. Ту су и доприноси инвестицијама, испуњења ширих развојних циљева, помоћи социјалним фондовима и слично.

Код страног инвеститора све то није присутно. Оно тежи максимуму профита и његовом присвајању. Тежећи максимуму профита страно предузеће би за исти посао запошљавало знатно мањи број радника, за шта би им, према нашим искуствима, исплаћивао ниже плате од домаћег предузећа. Умјесто да домаће потрошаче снабдијева електричном енергијом по нижим цијенама, како то чини домаће, оно би ту струју извозило. Екстра профите проистекле из кориштења природног добра домаће предузеће великим дијелом ставља на употребу широј, друштвеној заједници, док би то страно предузеће присвајало.

То би учинило видљивим величину екстра профита, што би морало да заврши у потреби наплате веома високих концесионих накнада (и до 80 % нето профита). Наравно да то страно предузеће не жели да прихвати, те због тога нема случаја упоредног рада домаћег и страног предузећа на кориштењу природног добра.

Настојања су на сасвим другој страни. Свим могућим средствима, посебно уз помоћ домаће елите настојати да се дође до заједничког предузећа у којем би се 10 % профита уступило домаћем, а 90 % присвајало. Тада све постаје прикривено, невидљиво. Нема домаћег предузећа које би откривало и свједочило о величини екстра профита које остварује страно. Постојање два упоредна својинска облика – државног и приватног односно два таква предузећа, основаних на кориштењу природног богатства је немогуће.

Државна својина, односно државно предузеће које поред својих остварује и друштвене циљеве је природни облик својине који је редован у развијеним земљама запада. И онда када је капитал приватни претежна управљачка права, посебно у дијелу расподјеле профита, су на страни државе. Приватна својина над природним богатствима је неприродна и углавном се не среће на страни развијених земаља. Одатле и неприродност оснивања приватног (заједничког) предузећа на подручју кориштења природних богатстава.

У случају Угљевика наше највише политичко и државно руководство упорно нас убјеђују у супротно. Упорно истичу како ће Рашид Сардаров градити упоредо са постојећом државном, своју приватну (заједничку) термоелектрану и отворити свој рудник. Како је то немогуће, што у свијету нигдје није остварено, ово не може да добије друго него значење организоване преваре. Народ се опасно вара, обмањује, доводи у заблуду. И што је најгоре прво зачеће те преваре је у самом политичком и државном врху.

Знајући да је то немогуће и да то није основни циљ све се чини да се та превара што више прикрије, да се све учини што мање провидним, по могућности непровидним. Сагласно томе одвијају се велике активности око додјеле концесије на геолошка истраживања, на кориштење руде, односно отварање рудника, изради те врсте пројеката, студија и слично. Свему томе се посвећује највиша државна пажња. Највиши политички и државни представници скоро редовно долазе у Угљевик како би се увјерили „да радови теку по плану“.

Свакако, све је то настојање навлачења густе непровидне магле да се не би открила суштина преваре. Прича се о немогућем како би се остварио сасвим други циљ. Прича се о изградњи термоелектране Рашида Сардарова и отварању, за те потребе, његовог рудника, а поглед је усмјерен према економском уништењу постојеће термоелектране, преузимању постојећег рудника заправо његове приватизације путем преузимања, поклањања. То је циљ који се настоји остварити и у којем правцу су усмјерене све енергије. На жалост, од нашег највишег политичког и државног врха.

Спријечити замјену

Мјесто гдје се лаж о намјери отварања посебног рудника за потребе термоелектране три, не може сакрити је спречавање изградње термоелектране два као замјене већ увелико дотрајалој постојећој термоелектрани. Само онда када би политичко, државно и руководство предузећа запињало из све снаге и приступило изградњи термоелектране два као замјене за постојећу термоелектрану, лажи не би било.

До тога међутим неће доћи јер би аранжман са Рашидом Сардаровим изгубио сваки смисао. То би сигурно довело до тога да би Рашид Сардаров одустао од даљњег ангажовања. Јасно би видио да двије термоелектране и два рудника, државни и приватни, не могу егзистирати упоредо један поред другог. Открила би се и јасно показала величина екстра профита који би Рашид Сардаров остваривао. Било би му јасно да би то изазивало реакције и да не би могло дуго да траје. То би било јасно и домаћем руководству, те би Рашид Сардаров остао без његове подршке. Нестало би прикривања величине пљачке садржане у оснивању заједничког предузећа у пропорцији 10 % : 90 % у расподјели профита у корист странца. Растјерала би се магла. Цио простор над Угљевиком и Републиком Српском би био освијетљен што не одговара преварама које се овдје снују и које су на дјелу.

Да влада несмирени отпор изградњи термоелектране два, као замјене постојећој, нека покаже следећи ред података.

Са изградњом термоелектране два се започело веома рано, већ 1988. године, само три године након пуштања у рад термоелектране један. Изградња је почела заједно са Електропривредом Словеније под истим условима као што је грађена термоелектрана један: ⅔ ми, ⅓ Словенци, отплата путем испоруке електричне енергије. Укупна инвестициона улагања су већ остварена са 180 милиона $, од чега је словеначка страна уложила трећину, односно 60 милиона $. Нема одговора за утрошених 120 милиона са наше стране.

До прекида је дошло 1992. године. Касније све до 2007. године се покушавало са обновом сарадње у изградњи заједничког предузећа термоелектране два. Од 2007. година са наше стране је наступило затишје које траје до данас. Можда је пука случајност што је Милорад Додик управо тада дошао на мјесто предсједника Владе. Можда је пука случајност и то што је сада Милорад Додик довео Рашида Сардарова да гради термоелектрану три умјесто да се настави са изградњом термоелектране два.

Умјесто да се обнове разговори са Словенијом, односно путем међународног тендера покушају пронаћи још неки инвеститори који су спремни да се поврат средстава оствари испоруком електричне енергије (како то већ раде термоелектране у Тузли) ризикује се спор тежак 1,48 милијарди КМ.

Према споразуму о учешћу у изградњи постојеће термоелектране била је обавеза да се Електропривреди Словеније испоручује струја 25 година, а испоручивана је свега 7 година. Сасвим је основано што се тражи ова врста надокнаде као и поврат у капиталу. Изгледи да се изгуби овај спор скоро да су неспорни.

Овај финансијски удар термоелектрана неће бити у стању да поднесе и вјероватно ће отићи у ликвидацију. То радни тим који ради на уништењу постојеће термоелектране добро зна због чега се и улази у спор. Зна значење тог спора за остварење основног циља. Ово је кључна чињеница у економском уништењу постојеће термоелектране. Због тога се тако олако и улази у спор. Жели се спорење јер то доноси сигуран резултат уништења постојеће термоелектране.

Циљ није да се изградњом нове термоелектране два обезбиједи замјена постојећој. Постојећу треба што прије економски уништити како би се Рашиду Сардарову омогућило преузимање рудника. То је основни циљ којем се тежи и у чије остварење се улажу толике енергије наших најмоћнијих.

Остварењу тог циља доприносе и олаке изјаве првог човјека РиТЕ и предсједника Владе да ће се овај спор добити. Умјесто да спречавају зло које надолази, што им је обавеза.

Додатна оптерећења

Да би економско пропадање постојеће термоелектране било што брже и што потпуније није довољан само губитак спора са Електропривредом Словеније и пораст трошкова због старости. Потребно је радити и на додатним оптерећењима што би пропадање учинило бржим и сигурнијим.

Кредитно задужење за набавку опреме за одсумпоравање у вриједности од 240 милиона КМ није мали терет којег ће истањена економија термоелектране веома тешко поднијети. Ту је и значајан допринос погоршању њеног финансијског резултата.

Одсумпоравање, само по себи, диже трошкове производње што умањује финансијски резултат.

Залихе угља на постојећем угљенокопу могу да задовоље потребе за следећих 4 – 5 година. Потребно је, већ сада, приступити отварању новог рудника за шта нема расположивих средстава. Кредитно задужење ће донијети нови значајан пораст трошкова.

Трошак радне снаге је изузетно висок и економски неподношљив. У руднику и термоелектрани сада је запослено око 1.800 радника. У Европи, сагласно њиховим стандардима, односно живој стварности, то не би прелазило број од 600; око 250 у термоелектрани и 350 у руднику. Три пута већи број радника него што је то у развијеним тржишним економијама изузетно је тешко економско оптерећење које се веома тешко подноси, уколико то уопште буде било могуће у блиској будућности, увећано и због застарјелости и општег раста трошкова по тој основи.

Нова предизборна политичка запошљавања је посебан терет који надолази и који би, ако се претјера, могао коначно да економски сломи постојећу термоелектрану. Говори се о броју од 400. Ако се то догоди број запослених би порастао на економски неподношљивих 2.200. Избори и изборна запошљавања су раније уништила многа моћна предузећа (жељезница, шуме и слично) па зашто не би и ово.

Ништа неуобичајено. Политика је важнија од народа. Уништити термоелектрану, оставити народ без посла, само да би се добили избори. То је наша горка животна збиља којој присуствујемо. Горка, најгорча и коју тако тешко преживљавамо.

Са становишта циља којем се тежи, освајање локалне власти је од изузетног значаја. Одатле толики улог не питајући за цијену. Тада би предавање рудника у руке Рашида Сардарова било без икаквог отпора. Снага партијске послушности би онемогућила било каква, и најмања, противљења.

Силан нагон за профитом, који је природна особина свакога ко се опредијелио да се бави предузетништвом, подразумијева непрекидну процјену ситуације и промјене одлука како би се остварио што прије и што већи профит. Због тога није реално очекивати да ће се припадати, само једном непомичном циљу преузимања рудника након ликвидације постојеће термоелектране. Сасвим је за очекивати да ће се свако економско посрнуће постојеће термоелектране користити да се постављени циљ оствари. Уколико постојећа термоелектрана западне у значајније економске тешкоће након обавеза исплата по пресуди, тешкоћа у отплати кредита, исплати плата и слично „пружање помоћи“ да се то превазиђе сасвим је за очекивати. А посије то претворити у акцијски улог. Сигурно је да г-дин Рашид Сардаров и његови помагачи то имају у виду.

Последице приватизације рудника

Онда када дође до пропадања постојеће термоелектране, односно активирања термоелектране три и на тој основи оствари приватизација рудника, његовог преузимања од стране Рашида Сардарова поред огромне друштвене штете садржане у невиђеној пљачки (изношењу огромних профита о чему ће више бити ријечи у студији која слиједи) догодиће се значајне тешкоће и у оквиру самог колектива садашње термоелектране.

Масовно отпуштање радника. Уколико у будућој термоелектрани Рашида Сардарова буду радили само наши радници и ако термоелектрана буде 600 MW онда ће их радити нешто око 500. Ако се и у руднику задржи тај број радника онда ће то износити око 1.000. Око 1.200 садашњих радника (са новопримљеним) остаће без посла.

Они који буду имали среће да се запосле у новој термоелектрани три и преузетом руднику имаће прилику да осјете благодати странаца. Мораће да четири пута више раде. Да се са два пута мање радника оствари два пута већа производња.

Смањење плата. Оно што се са сигурношћу може тврдити је смањење садашњих плата за 30 – 40 %. Толико износе у приватизованим предузећима која су купили странци. Странци немају склоности да исплаћују веће плате без обзира на баснословне профите које остварују.

Пријетње запошљавања других. Сасвим је природно за очекивати да ће у новоотвореном руднику и новој термоелектрани три радити наши радници. Као што је то сада случај. То је толико природно да се то питање и не поставља. То се подразумијева. Могућност да се запосле неки други људи, а ми да будемо без посла не да се ни замислити. Па ипак није тако. Много тога говори да је могућност запошљавања неких других радника веома присутна.

Још увијек нема скоро никаквог одговора на питање о градњи барака за смјештај око 700 радника. Што ће те бараке ако ће радити наши људи. Уз то мотив увећања профита природно да води до јефтиније радне снаге, па и стране. Или ће наши радници морати да прихвате значајеније смањење надница. Нису без основа мисли о присуству посебних критерија при запошљавању.

Све се то догађа у земљама у којима је у превласти страни капитал. И поред изузетно ниских надница доводи се један број страних радника који су спремни да раде за још ниже наднице. Тиме се врши притисак на смањење надница и домаћих радника.

Пут води даље. Онда када се по описаном сценарију преузме постојећи рудник у Угљевику пут до рудника у Гацку је широм отворен. Ту је веома успјешну припрему већ обавио ранији предсједник Владе Милорад Додик.

Када стигне пресуда спора са ЧЕЗ-ом, који терет термоелектрана неће моћи да поднесе, Рашид Сардаров ће се тада јавити као спасилац, „само да људи не остану без посла“. Питање цијене рудника нико неће ни постављати.

Тада је већ посао око преузимања цјелокупне Електропривреде Републике Српске од стране Рашида Сардарова углавном завршен. Помагача ће бити на претек. Довољно их има на првом, најтежем кораку и то оних моћних, најмоћнијих. Касније ће се њихов број умножавати.

Онда када преузме Електропривреду, тада ће нам г-дин Рашид Сардаров продавати струју по можда чак и вишим цијенама од свјетских. О развоју привреде тада неће бити ни говора, а људи ће страховати да упале и сијалицу. Тада ће „Он“ одавде односити на стотине милијарди КМ профита, а ми ћемо све то нијемо и немоћно посматрати. Чудити се шта нам се догодило. Дође са око милијардом, а однесе на стотине. Он газда и господар, а ми јадни, биједни, понизни, ништавни, на самом дну, борећи се у крајњем сиромаштву за голи биолошки опстанак. О политичком бављењу и супростављању ни говора.

Своја природна богатства да предајемо другима, а ми да скапавамо у сиромаштву. Зашто. Можда је одговор у немоћи народа да присили домаћу власт да ради за његове, а не властите интересе. Хоће ли тако остати?

Можда све ово некоме изгледа невјероватно немогуће и намјерно претјеривање да би се остварио некакав посебан циљ. Онај ко не вјерује нека погледа у правцу природно најбогатијих земаља и подручја (Африка, Јужна Америка, арапског нафтног подручја) свијета. Умјесто богатства угледаће масовно сиромаштво и биједу народа, велику, највећу. Само мали број оних, који је у савезу са странцима спреман да држи свој народ у ропској покорности, добива дио који не достиже ни 10 %. Приближно онолико колико нама, према досадашњим уговорима, треба да оставља г-дин Рашид Сардаров. Ако буде хтио.

Толико је малих народа који су због својих изузетних природних богатстава запали у биједу и сиромаштво, изгубили слободу и самосталност. Странци углавном лако дођу, а скоро никада не оду. Лако их доведу домаћи политичари, а народ никако не успијева да их се ријеши. То је наметљива слика овог свијета која толико опомиње. Хоћемо ли ми ту опомену озбиљно схватити или ћемо ризиковати да се увјеравамо. Ово последње би свакако требало избјећи.

Закључци и препоруке

Упоредан рад термоелектрана у различитим својинским облицима није могућ. Нема таквог примјера ни у колонијалним ни у слободним земљама. Одлука да се у Угљевику гради приватна на супрот постојеће државне термоелектране је са тог искуственог становишта неоснована. Упорност нашег највишег политичког, државног и руководства предузећа РиТЕ Угљевик на остварењу овог немогућег рјешења нужно добива карактер организоване преваре.

Привидно, снаге се усмјеравају у правцу остварења немогућег као основе постизања сасвим другог циља. Преко немогућег до пожељног. Није циљ изградња приватног рудника и приватне термоелектране који би радили упоредо са државном термоелектраном и државним рудником. Циљ је на сасвим другој страни. Економски уништити постојећу термоелектрану и на тој основи да нова приватна термоелектрана преузме рудник и сво рудно богатство Угљевика. Због тога толики отпори изградњи термоелектране два као замјене постојећој. Да би се убрзало економско пропадање постојеће термоелектране присутна је политика подстицања раста трошкова (судски спорови и слично).

Преузимање постојећег рудника од стране приватне термоелектране први је успјешан корак приватизације укупне Електропривреде Републике Српске.

С обзиром на друштвену и економску погубност оваквог рјешења постоје све основе да се зауставе даљње активности на изградњи термоелектране три и да се цијела ствар врати на почетак. Умјесто садашњих крајње неутемељених изјава највиших политичких и државних представника о изузетним добробитима инвестиције руског милијардера Рашида Сардарова нужно је обавезати Владу на израду поузданих студија оправданости ове инвестиције.

Влада је на то и законски обавезна. Влада је обавезна да остварује само најрационалније изборе, а једини начин да се до њих дође је у изради потребних студија. Ова инвестиција се не може заснивати на слободним, неутемељеним изјавама него на поузданим студијама.

Потребно је ангажовати све снаге на убрзаној изградњи термоелектрана два као замјене за увелико дотрајалу постојећу термоелектрану. То је једини начин да се продужи са државном својином у производњи електричне енергије, као јединим исправним својинским обликом који је одлучујући у свијету, а посебно на страни најразвијенијих.

Онда када се отпочне са изградњом термоелектране два у државној својини престаће изградња приватне термоелектране три. Тада ће превара изаћи на видјело.

Када се централна власт одлучи да прави штету локалној заједници – Умјесто користи ради се о изузетној, невиђеној штети

Кулина Бана бр. 28, 76300 Бијељина

ЈИБ: 4401906780002; ПИБ: 401906780002: МБ: 1973231

Основни Суд Бијељина 080-0-REG-09-000 247

Тел. 055/242-080, Фаx: 055/242-081

ЖР: 555-001-00048474-47 Нова Банка Бијељина

e-mail: ekonomskiinstitutbn@teol.net,

Датум: 21.09.2012. године

Студија

оправданости изградње

термоелектране 3 у Угљевику

Када се централна власт одлучи да прави штету локалној заједници противљења су природна и представљају прву обавезу. Нико нема право да прави штету, што се односи и на централну власт.

Сасвим слободна, и ни на чему засноване изјаве представника централне политичке и државне власти, о силном богатству и запослености коју доноси инострана инвестиција у изградњу термоелектране 3 у Угљевику изазвале су сумње које су дијелом под притиском грађана отвориле потребу за израдом властите Студије о економској оправданости ове инвестиције коју истину је потребно саопштити локалном становништву и народу Републике Српске у цјелини.

Резултати до којих се дошло су поразни. Умјесто користи ради се о изузетној, невиђеној штети. Уколико се оствари ова инвестиција, према налазим у Студији, Угљевик и Република Српска ће претрпјети штету тешку преко 100 милијарди КМ. То је вриједност која је већа од 55 наших владиних буџета.

Рашид Сардаров би, ако се ово догоди, изнио из земље богатство које је за 30 % веће од материјалног богатства (капитала) којима располаже привреда Републике Српске у цјелини.

Мјерећи садашњом цијеном радног мјеста то је вриједност која би била довољна за отварање 170.000 нових радних мјеста. Иако је ова инвестиција, према налазима Студије, таквих економских издашности да је у стању да поднесе и најнеповољнија кредитирања, односно да евентуалним домаћим улагачима донесе изузетну добит (дивиденду), централна власт се залаже за супротно. Она настоји да се оствари најнеповољнији облик (иностраног) инвестирања који, умјесто користи, доноси огромну штету.

То је управо мјесто гдје се сазнаје права истина.

Није циљ централне власти да се оствари ова инвестиција и тиме, како се истиче, допринесе богатству и запослености Угљевика и Републике Српске. Циљ је сасвим други.

Умјесто економског овдје је тежиште на остварењу политичког циља.

Према Европској Унији је преузета обавеза остварења слободног тржишта електричне енергије не питајући се за последице по народ. Како слободног тржишта електричне енергије нема на државној својини над нашим угљеним природним богатством нужна је његова приватизација.

То је управо основни циљ којем се тежи и који се настоји остварити.

Очекујући отпор привтизацији угљеног природног богатства, уколико би се томе приступило отворено, смишљају се заобилазни путеви да се то оствари. Рашид Сардаров, и истицање силног богатства и запослености којег ће инвестиција у изградњу термоелектране 3, донијети само је добро смишљена превара народа, његово довођење у заблуду како би се добила његова наклоност и отклонили могући отпори. Прича о добробити је крчење пута за оштра оперативна дјеловања на сасвим другом правцу.

Потребно је убрзано, свом снагом, радити на економском уништењу постојеће термоелектране како би се омогућило Рашиду Сардарову да је у погодном тренутку преузме, приватизује и њу и рудник. То је први корак који отвара широк пут према приватизацији Електропривреде РС у цјелини. Обавеза према Европској Унији би тиме била испуњена. Остварила би се приватна својина над нашим природним угљеним богатством као првом услову остварења слободног тржишта електричне енергије. Запад би, уз помоћ наше домаће власти, дошао до богатих извора јефтине електричне енергије на чему би се још више богатио. Ми би, плаћајући високу европску цијену електричне енергије, пали у потпуно сиромаштво и незапосленост без могућности било каквог привредног развоја. Страни власници нашег природног богатства би одавде износили огромна материјална средства, а ми би овдје скапавали у сиромаштву.

Према налазима у Студији, уколико се догоди приватизација Електропривреде РС, из земље би се годишње износило око 2,7 милијарди КМ. Када би та средства остала у земљи то је инвестиција на којој би било могуће створити вриједност бруто друштвеног производа од око 11 милијарди КМ што је за 30 % више од постојећег БДП.

Судећи према оствареном, централна власт показује изузетну ефикасност на економском уништењу постојећег рудника и термоелектране. Упорно се гурају у спор са Словенијом тешким 1,5 милијарди КМ за којег је сасвим извјесно да ће бити изгубљен. Иако при самом крају технолошког вијека, креће се у пројекат одсумпоравања са кредитним задужењем од 240 милиона КМ, који терет отплате ће термоелектрана веома тешко подносити. Залихе угља у постојећем руднику су при самом крају. Потребно је отварати нови рудник за шта нема потребних средстава. Неефикасна политичка својина резултира у веома високим трошковима пословања и посебно у прекобројним партијским запошљавањима. Нема мисли о изградњи термоелектране 2 као замјене постојећој.

Све то говори да је приватизација постојећег рудника и термоелектране на дохват руке. Само је питање времена када ће се она појавити као „једино рјешење“. У поомоћ ће тада стићи и проблем ријешити Рашид Сардаров. Влада ће успјешно обавити још један свој европски задатак. Оствариће се још једна „успјешна“ приватизација на опште задовољство и корист Запада, а штету народа.

Наравно да то неће остати незапажено и без захвалности и подршке. Све ће се учинити да таква власт остане све док буде могла да сиромаши властити народ, а богати богате на Западу.

Умјесто снажног политичког притиска, којим се служи централна власт прикривајући на тај начин своје задње намјере, локална власт иде са истином у народ. Иде са Студијом која је свима једнако доступна и на коју сваки грађанин може да изрекне своје судове.

Основни закључци и препоруке ове Студије су:

  1. Обуставити све даљње активности око изградње термоелектране 3 као стране инвестиције.

  2. Интензивирати активности на изградњи термоелектране 2, кредитним или властитим средствима.

  3. Електропривреду Републике Српске, из постојеће партијске, пренијети у власништво Народне скупштине Републике Српске.

Аутор Студије Наручилац Студије

Проф др Алекса Милојевић Василије Перић

начелник општине Угљевик

Lichtnahrung Tödliche Esoterik

Lichtnahrung Tödliche Esoterik

04.05.2012, 11:29

Können Menschen sich von Licht ernähren? Ein angeblicher Dokumentarfilm, der diesen Eindruck erweckt, hat eine Schweizerin offenbar dazu gebracht, sich zu Tode zu hungern

„Am Anfang war das Licht“, heißt ein Film, der als Dokumentation auftritt. Am Ende steht nun der Tod einer Zuschauerin, die die Behauptungen der Protagonisten des Streifens geglaubt hat und ihrem Vorbild folgen wollte: Wie die Schweizer Zeitung Tagesanzeiger berichtet, hat sich im Osten des Landes eine Frau zu Tode gehungert, weil sie davon überzeugt war, man könne sich von Licht allein ernähren.

Anzeige

In dem Werk werden vor allem der Schweizer Anthroposoph und Chemiker Michael Werner, der indische Yogi Prahlad Jani und die Australierin Ellen Greve alias Jashmuheen vorgestellt. Unter anderem mit Verweisen auf die Quantenphysik dürfen Esoteriker in dem Film behaupten, Menschen könnten sich von „feinstofflicher Energie“ ernähren. Gemeint ist Licht, Lebensenergie, Qi, Prana – jedenfalls keine feste Nahrung.

Nachdem sie den Film gesehen hatte, versuchte die Schweizerin offenbar, den Empfehlungen des „Mediums“ Jasmuheen zu folgen. Dreiwöchiges Fasten und Meditieren, so berichtet der Journalist Hugo Stamm vom Tagesanzeiger, sollen der Australierin zufolge im Körper einen Umwandlungsprozess hervorrufen, der zur Aufnahme von Prana führt. Doch bei der Mitfünzigerin funktionierte das nicht. Ihre Kinder fanden sie verhungert in ihrer Wohnung vor.

Sie ist nicht das erste Opfer der absurden Vorstellung, der menschliche Körper könnte über Lichtstrahlen anstatt über Nahrung Energie aufnehmen, die für den Stoffwechsel notwendig ist. 1997 starb in München ein 31-Jähriger an den mittelbaren Folgen des Versuchs, seinen Körper auf „Lichtnahrung“ umzuproprammieren. Zwei Jahre später fand man eine 48-jährige Australierin in Schottland, die sich bei einem ähnlichen Versuch offenbar zu Tode gehungert hatte.

Der österreischische Regisseur von „Am Anfang war das Licht„, Peter-Arthur Straubinger, hat auf Kritik bereits früher geantwortet, dass sein Film die Zuschauer nicht zu dem Versuch animieren soll, sich über Licht zu ernähren. Er warne sogar vor leichtfertigen Selbstversuchen. Eigenen Aussagen zufolge ist er allerdings davon überzeugt, dass die Lichtdiät funktionieren kann – obwohl alle bisherigen Untersuchungen der Vertreter der Lichtnahrung gezeigt haben, dass sie Gewicht verlieren, wenn sie bei ihrer Diät genau beobachtet werden.

So berichteten Forscher der Universität Bern bereits 2008, dass Michael Werner in einer zehntägigen überwachten Isoliation 0,260 Kilogramm pro Tag abnahm – insgesamt also 2,6 Kilo. Ihr Fazit: Die Ergebnisse widerlegten die Behauptung, man könne sich von Licht und Wasser ernähren. Beobachtet hätten sie einen normalen Fastenprozess.

Fakten, die die Möglichkeit einer Lichtdiät widerlegen, wurden von Straubinger zu wenig berücksichtigt. Skeptiker durften sich zwar äußern – gingen aber, so Stamm, „im vielstimmigen Chor der begeisterten Verfechter der Methode unter und wirken wie ein Feigenblatt“.

Dass es bei der Ernährung mittels Licht nicht mit rechten Dingen zugeht, scheint inzwischen auch das angebliche Medium Jasmuheen erkannt zu haben. Sie distanziert sich selbst von ihren früheren Empfehlungen – aber natürlich nur, weil die Leute ihren Anweisungen nicht richtig folgen würden. Wer Schaden nimmt, trägt demnach selbst die Schuld.

Varvara the song Katyusha

http://www.youtube.com/watch?v=q4v1nDa7tLY&feature=player_embedded#!