O neobično jakim vezama koje Dodik pokazuje prema DS i Tadiću, čak i poslednjih godina, kada je DS i Tadić direktno radio protiv interesa Republike Srpske.- Агонија Демократске странке није толико структуралне, колико моралне природе

Агонија Демократске странке није толико структуралне, колико моралне природе

Демократска странка се налази пред избором свог новог руководства ове јесени односно опредељивања ко ће бити њен нови (стари) лидер. Та чињеница сама по себи не би била толико необична јер и у другим политичким странкама постоје полагања рачуна, интерни избори, смене лидера, модификације или чак измене политичког програма. Уосталом и историја саме Демократске странке после обнове вишестраначја 1990. године, обиловала је унутрашњим сукобима, која су се често завршавала поделом ове странке или издвајањем из ње незаводовољних фракција које су потом прерастале у нове политичке странке. На тај начин су формирани Српска либерална странка предвођена академицима Николом Милошевићем и Костом Чавошким 1991. после њиховог идејног сукоба са концепцијом Драгољуба Мићуновића, која је са њихове стране окарактерисана као сувише анационална. Најзначајнија подела је из 1992. године, када се одвојио Војислав Коштуница и значајан део функционера и чланства, те је формирана Демократска странка Србије. Потом је дошло до сукоба Ђинђића и Мићуновића, где је тада поражени Мићуновић формирао 1994-95. нову странку Демократски центар (Мићуновић и ДЦ ће се 2004. поново вратити у оквир Демократске странке). Следила су издвајања Слободана Вуксановића из ДС након неуспеха да постане председник странке уместо Ђинђића и формирање Народне демократске странке, те најзад издвајање Чедомира Јовановића и формирање ЛДП у периоду 2005-2006. Када је Борис Тадић победио на изборима за новог председника ДС Зорана Живковића, поражени на тој изборној скупштини је до данас остао само обичан члан странке, са најавама да би управо сад могао да се активира и умеша у борбу за новог председника странке на Осмој изборној скупштини заказаној за новембар ове (2012) године.

Заправо без обзира да ли ће се најављена кандидатура Зорана Живковића на место председника странке остварити, неоспорно је ипак да су главни кандидати управо Борис Тадић као још увек званични председник странке и Драган Ђилас, градоначелник Београда. Посматрајући бивствовање ДС у периоду од 1990. године (занемарићемо сад историјат странке у периоду између два светска рата), можемо закључити да је 2000. година била на неки начин вододелница, пошто је дотле то била једна углавном опозициона странка, а након тога на овај или онај начин, углавном владајућа странка у Србији. У периоду од 2000. године, међутим Демократска странка је у компарацији са свим другим политичким странкама у Србији, рачунајући и програм и идеологију коју је водила док је била на власти, али и у опозицији, заправо најодговорнија, самим тим и за очигледан крах и можемо рећи неуспех „постоктобарске Србије“ да постигне неки иоле опипљив резултат. У економској сфери Србија је веома лоше прошла јер је овде примењена и то неселективна форма неолибералног капитализма. То је утолико чудније ако се зна да је Србија имала бар прилике због догађаја деведесетих да извуче неке закључке из искуства других земаља у транзицији. Поражавајућа је чињеница да је у земљу ушло око 70 милијарди еура капитала на бази задуживања, приспелих дознака српских радника из иностранства, као и од приватизација (иначе катастрофално лоше спроведених), а да није било озбиљнијих инвестиција. Државна политика је наставила са поразима укључујући и смањење државе (Црна Гора, Косово и Метохија, проширење аутономије Војводине, површан и неискрен однос према Републици Српској) под сталним даљњим притисцима англо-америчке политике (често уз асистенцију Немачке). У том правцу ДС не само да није пружио видљив отпор, већ су често кадрови ове странке који су водили власт и колабирали – односно предњачили у сталним уступцима и капитулацијама тешећи јавност да би било какав отпор или затезање њиховим „евроатлантским пријатељима“ био покушај „враћања у деведесете“. Остаје нејасно зашто је ДС окретала државни брод Србије искључиво према „евроатлантским пријатељима“ чак и у протекле четири године, када се међународни систем убрзаније трансформише ка мултипоаризму, и долази до смањења моћи САД и Британије.

Није боља ситуација ни у социјалној сфери, културној политици, слободи медија. Због тога је Демократска странка добрим делом и доживела пораз и нашла се у опозицији, укључујући и Тадићев пораз у избору за председника државе. Тадићев концепт пројугословенства, прихватања српске „кривице“ за све, паралелно са економским осиромашењем посебно видљивим управо у последње четири године, када је Србија по најважнијим привредним параметрима заостала иза земаља региона, који су дотле по истим практично увек били иза ње, изазвало је не само осетан пад утицаја код бирачког тела (кога ни практичан монопол у медијима није могао да заустави), већ и незадовољство функционера и страначке инфраструктуре у сопстевеној странци. Са друге стране, његов вероватни противкандидат за председника странке на новембарској скупштини Драган Ђилас, изабран је поново за градоначелника Београда и има подршку лидера војвођанских демократа Пајтића и већег броја функционера и угледних чланова. Ђилас, се представио до сада јавности као успешан менаџер и технократа, без видљиве идеологије, прихватајући при том општи постојећи програм ДС, не нудивши му при том нешто ново. Он практично, као успешан бизнисмен и већ други мандат градоначелник Београда, нуди снажној професионалној инфраструктури ДС јачање странке и скори повратак на власт.

За посматраче из Републике Српске посебно, вероватно је било интересантна упорна подршка коју је њен председник и вероватно најуспешнији политичар последњих година Милорад Додик давао Демократској странци и самом Тадићу, а која је излазила из форме куртоазне подршке државнику друге српске државе. Са једне стране Додик је на тај начин јачао углед демократа и Тадића у већем делу Србије, јер се показало да је управо национално-државно питање, један од њихових најслабијих фактора. Са друге стране, можда је делом и због тога у самом Београду Тадић у другом кругу председничких избора поражен, јер је један значајан део истакнутих представника „Друге Србије“ га оштро критиковао и позивао бираче на апстиненцију, или чак гласање за противкандидата (Тому Николића). Додик повремено изненади и своје најверније симпатизере у Србији неким необичним потезом, попут рецимо начелних симпатија Ђукановићу након (сумњиво) успелог референдума за независност Црне Горе 2006, или сада када суптилно нагиње ка подели Косова и Метохије (где би Србији остао само север, што је само око шестине укупне површине покрајине). Са друге стране, стиче се утисак да добар део јавног мњења у Републици Српској нема посебно позитиван став према Тадићу и његовој политици која се директно тицала РС (увлачење Турске у питања региона, изгласавање декларације о Сребреници, одсуство суштинске подршке положају РС, извињавањима другим народима у региону да су били масовне жртве Срба, сталан и селективан одлазак у Сребреницу, а слабо обазирање на комеморације српским жртвама и др). У сваком случају развој политичке ситуације у Србији увек привлачи пажњу јавног мњења Републике Српске, које је уз све осцилације, било и јесте суштински наклоњено просперитету читавог друштва и народа са десне стране Дрине, баш као што и највећи део грађана Србије то исто жели својим сународницима западно од Дрине.

Београд, 20. септембар 2012. др Драган Петровић

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: