Moguć izum veći od točka

S A O P Š T E N J E  Z A  M E D I J E  I  J A V N O S T

Moguć izum veći od točka

Komisija Srpske akademije izumitelja i naučnika preispitala analizu i mišljenje prof. dr Bratislava Tošića
o dvostepenom oscilatoru – pronalasku akademika Veljka Milkovića i ocenila da je je moguć izum veći od točka

Komisija Srpske Akademije izumitelja i naučnika – SAIN, u sastavu: dr Rato Ninković, predsednik, Zvonko Janković, član i Mato Zubac, član, uz saglasnost Predsedništva, je na osnovu uvida u podnetu dokumentaciju, nakon uspešne demonstracije uređaja u Istraživačko-razvojnom centru VEMIRC i uspešnog javnog izlaganja na svečanoj Skupštini Akademije u prostorijama Privredne komore Vojvodine u Novom Sadu, donela zaključak da se u potpunosti prihvata „Analiza i mišljenje o dvostepenom oscilatoru Veljka Milkovića“ od strane profesora dr Bratislava Tošića, kao i teza da su oscilacije efikasnije od rotacija pa je samim tim moguć izum veći od točka, zasad kod stacionarnih mašina (pumpe, kompresori, elektrogeneratori itd.).

.

Zaključak komisije SAIN o dvostepenom mehaničkom oscilatoru

http://www.veljkomilkovic.com/Docs/Zakljucak_SAIN_Veljko_Milkovic_Oscilacije_efikasnije_od_rotacija.pdf

Izveštaj Novosadske televizije

Izveštaj sa Skupštine SAIN (foto)

http://nikolaos1946.wordpress.com/2012/08/11/svecana-skuptina-sain-u-novom-sadu/

Istraživački centar VEMIRC i autor akademik Veljko Milković otvoreni su za dalja preispitivanja i pozivaju sve institucije i pojedince na razmatranje izložene teze i potencijala primene oscilacija i u drugim oblastima nauke i tehnike.

Prilog:

Stručni rad: Moguć izum veći od točka
Stručni rad: Energetski paradoks

S poštovanjem,

 

PR & Web tim
Istraživačko-razvojni centar Veljko Milković
  Laureat „Energy Globe National Award 2010“  Laureat „Energy Globe National Award 2011“
Bulevar cara Lazara 56
21000 Novi Sad
Srbija
tel: 021/6366-487
e-mail: office@veljkomilkovic.com 

Za kim ne zvone zvona

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=27502&novost=vostok%2Farhiva%2FZa%2Fkim%2Fne%2Fzvone%2Fzvona#.UF9st1H7dD9

O neobično jakim vezama koje Dodik pokazuje prema DS i Tadiću, čak i poslednjih godina, kada je DS i Tadić direktno radio protiv interesa Republike Srpske.- Агонија Демократске странке није толико структуралне, колико моралне природе

Агонија Демократске странке није толико структуралне, колико моралне природе

Демократска странка се налази пред избором свог новог руководства ове јесени односно опредељивања ко ће бити њен нови (стари) лидер. Та чињеница сама по себи не би била толико необична јер и у другим политичким странкама постоје полагања рачуна, интерни избори, смене лидера, модификације или чак измене политичког програма. Уосталом и историја саме Демократске странке после обнове вишестраначја 1990. године, обиловала је унутрашњим сукобима, која су се често завршавала поделом ове странке или издвајањем из ње незаводовољних фракција које су потом прерастале у нове политичке странке. На тај начин су формирани Српска либерална странка предвођена академицима Николом Милошевићем и Костом Чавошким 1991. после њиховог идејног сукоба са концепцијом Драгољуба Мићуновића, која је са њихове стране окарактерисана као сувише анационална. Најзначајнија подела је из 1992. године, када се одвојио Војислав Коштуница и значајан део функционера и чланства, те је формирана Демократска странка Србије. Потом је дошло до сукоба Ђинђића и Мићуновића, где је тада поражени Мићуновић формирао 1994-95. нову странку Демократски центар (Мићуновић и ДЦ ће се 2004. поново вратити у оквир Демократске странке). Следила су издвајања Слободана Вуксановића из ДС након неуспеха да постане председник странке уместо Ђинђића и формирање Народне демократске странке, те најзад издвајање Чедомира Јовановића и формирање ЛДП у периоду 2005-2006. Када је Борис Тадић победио на изборима за новог председника ДС Зорана Живковића, поражени на тој изборној скупштини је до данас остао само обичан члан странке, са најавама да би управо сад могао да се активира и умеша у борбу за новог председника странке на Осмој изборној скупштини заказаној за новембар ове (2012) године.

Заправо без обзира да ли ће се најављена кандидатура Зорана Живковића на место председника странке остварити, неоспорно је ипак да су главни кандидати управо Борис Тадић као још увек званични председник странке и Драган Ђилас, градоначелник Београда. Посматрајући бивствовање ДС у периоду од 1990. године (занемарићемо сад историјат странке у периоду између два светска рата), можемо закључити да је 2000. година била на неки начин вододелница, пошто је дотле то била једна углавном опозициона странка, а након тога на овај или онај начин, углавном владајућа странка у Србији. У периоду од 2000. године, међутим Демократска странка је у компарацији са свим другим политичким странкама у Србији, рачунајући и програм и идеологију коју је водила док је била на власти, али и у опозицији, заправо најодговорнија, самим тим и за очигледан крах и можемо рећи неуспех „постоктобарске Србије“ да постигне неки иоле опипљив резултат. У економској сфери Србија је веома лоше прошла јер је овде примењена и то неселективна форма неолибералног капитализма. То је утолико чудније ако се зна да је Србија имала бар прилике због догађаја деведесетих да извуче неке закључке из искуства других земаља у транзицији. Поражавајућа је чињеница да је у земљу ушло око 70 милијарди еура капитала на бази задуживања, приспелих дознака српских радника из иностранства, као и од приватизација (иначе катастрофално лоше спроведених), а да није било озбиљнијих инвестиција. Државна политика је наставила са поразима укључујући и смањење државе (Црна Гора, Косово и Метохија, проширење аутономије Војводине, површан и неискрен однос према Републици Српској) под сталним даљњим притисцима англо-америчке политике (често уз асистенцију Немачке). У том правцу ДС не само да није пружио видљив отпор, већ су често кадрови ове странке који су водили власт и колабирали – односно предњачили у сталним уступцима и капитулацијама тешећи јавност да би било какав отпор или затезање њиховим „евроатлантским пријатељима“ био покушај „враћања у деведесете“. Остаје нејасно зашто је ДС окретала државни брод Србије искључиво према „евроатлантским пријатељима“ чак и у протекле четири године, када се међународни систем убрзаније трансформише ка мултипоаризму, и долази до смањења моћи САД и Британије.

Није боља ситуација ни у социјалној сфери, културној политици, слободи медија. Због тога је Демократска странка добрим делом и доживела пораз и нашла се у опозицији, укључујући и Тадићев пораз у избору за председника државе. Тадићев концепт пројугословенства, прихватања српске „кривице“ за све, паралелно са економским осиромашењем посебно видљивим управо у последње четири године, када је Србија по најважнијим привредним параметрима заостала иза земаља региона, који су дотле по истим практично увек били иза ње, изазвало је не само осетан пад утицаја код бирачког тела (кога ни практичан монопол у медијима није могао да заустави), већ и незадовољство функционера и страначке инфраструктуре у сопстевеној странци. Са друге стране, његов вероватни противкандидат за председника странке на новембарској скупштини Драган Ђилас, изабран је поново за градоначелника Београда и има подршку лидера војвођанских демократа Пајтића и већег броја функционера и угледних чланова. Ђилас, се представио до сада јавности као успешан менаџер и технократа, без видљиве идеологије, прихватајући при том општи постојећи програм ДС, не нудивши му при том нешто ново. Он практично, као успешан бизнисмен и већ други мандат градоначелник Београда, нуди снажној професионалној инфраструктури ДС јачање странке и скори повратак на власт.

За посматраче из Републике Српске посебно, вероватно је било интересантна упорна подршка коју је њен председник и вероватно најуспешнији политичар последњих година Милорад Додик давао Демократској странци и самом Тадићу, а која је излазила из форме куртоазне подршке државнику друге српске државе. Са једне стране Додик је на тај начин јачао углед демократа и Тадића у већем делу Србије, јер се показало да је управо национално-државно питање, један од њихових најслабијих фактора. Са друге стране, можда је делом и због тога у самом Београду Тадић у другом кругу председничких избора поражен, јер је један значајан део истакнутих представника „Друге Србије“ га оштро критиковао и позивао бираче на апстиненцију, или чак гласање за противкандидата (Тому Николића). Додик повремено изненади и своје најверније симпатизере у Србији неким необичним потезом, попут рецимо начелних симпатија Ђукановићу након (сумњиво) успелог референдума за независност Црне Горе 2006, или сада када суптилно нагиње ка подели Косова и Метохије (где би Србији остао само север, што је само око шестине укупне површине покрајине). Са друге стране, стиче се утисак да добар део јавног мњења у Републици Српској нема посебно позитиван став према Тадићу и његовој политици која се директно тицала РС (увлачење Турске у питања региона, изгласавање декларације о Сребреници, одсуство суштинске подршке положају РС, извињавањима другим народима у региону да су били масовне жртве Срба, сталан и селективан одлазак у Сребреницу, а слабо обазирање на комеморације српским жртвама и др). У сваком случају развој политичке ситуације у Србији увек привлачи пажњу јавног мњења Републике Српске, које је уз све осцилације, било и јесте суштински наклоњено просперитету читавог друштва и народа са десне стране Дрине, баш као што и највећи део грађана Србије то исто жели својим сународницима западно од Дрине.

Београд, 20. септембар 2012. др Драган Петровић

Poljubac za večnost – 100 000 pesnika za promenu sveta na bole kroz poeziju – Internacionalni konkurs 500 gradova iz 95 zemalja

http://100hiljadapesnikazapromenekikinda.blogspot.de/2012/09/dusan-nonkovic-nemacka.html

ОД ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА ДО ПАРАДОКСА ТОЛЕРАНЦИЈЕ

ОД ПАРАДОКСА РОДОЉУБЉА ДО ПАРАДОКСА ТОЛЕРАНЦИЈЕ

4 Votes

1.

У психолошкој науци је добро познат феномен хабитуације, односно навикавања, као један од облика учења. Он сведочи о томе да уз то што учимо да реагујемо на неке дражи и ситуације, ми учимо и да на неке дражи не реагујемо, да се на њих навикавамо, тако да нас не узнемиравају и да нам не сметају. Такво навикавање је стално присутно у нашем животу а без њега би живот у многим ситуацијама био тежак и/или готово немогућ. Адаптивна (прилагођавајућа) вредност навикавања је несумњива. Замислимо птицу на грани, када не би била навикнута, сваки покрет и шум лишћа би је покренуо на бег. Она не би имала ни тренутка одмора током целог дана. Захваљујући навикавању она не реагује на ирелевантне, неважне дражи које се повремено понављају, а своју пажњу и своје реакције усмерава на дражи које за њу могу да буду од значаја. Да није навикавања, ми бисмо морали да пазимо на безброј дражи које нас стално бомбардују а наш интелектуални живот би био прави хаос и потпуно неефикасан. Процес навикавања, дакле, филтрира неважне, понављајуће дражи тако да пуним капацитетом можемо да се посветимо значајним питањима. Неће погрешно закључити пажљиви читалац да се овим обликом учења могу објаснити човекове реакције на просте, неапстрактне, неметафизичке подстицаје, те да нема места навикавањем тумачити човеков однос према крупним друштвеним појавама. Прецизности и научне истине ради, изнећу неколико примера која нам сугеришу да постоји навикавање и на врло непријатне и значајне дражи које надилазе само пуке, егзистенцијално обојене стимулусе и задиру далеко у динамику друштвених односа. Лекари се навикавају на тешке ране, самртничке патње и умирање људи. Људи у фашистичким, концентрационим логорима су навикавали („отупљавали“) на свакодневно умирање својих сапатника, њихови чувари су навикавали на свакодневно уништавање људских живота. Искусни ратници сасвим другачије подносе ратну динамику него новајлије у борби. Уопште узевши, у закључку кратког трактата о навикавању утврдићемо да је хабитуација релативно трајно слабљење одговора (јединке), до нивоа престанка реаговања, а  као резултат понављања дражи које не доводе до значајних последица.

Фотографија: vidovdan.org

2.

Писати о толеранцији у политици подсећа на грађење утопије, нарочито ако имамо у виду нашу свакодневицу. Ако и постоји плуралитет мишљења и толерантност према њему, она сигурно није тамо где нам је потребна, односно, на терену националног питања и националне стратегије. Толерантност је једино могућа кроз разговор који не избегава сукоб, али препознаје разлоге који су га изазвали и знањем и аргументима доводи до заједничког решења. Али у неравноправном друштву заснованом на моћи дијалог није могућ, па се трпељивост чини као домен теорије и поље борбе за ново друштво будућности.

Трпељивост је последица и услов друштвеног живота, произашла из несавршености људског бића и ограничености његове спознаје. Трпељив је само онај човек који је свестан да не зна целу истину и стога му је потребан други човек да би се истини барем приближио. Такође, трпељив је и човек који је спознао целокупну истину али има разумевања за саговорниково настојање да исту оспори.

Међутим, остварење идеала трпељивости изгледа немогуће у друштву у коме су неједнакости оштро изражене а нетрпељивост је постала уобичајен дискурс друштвено-политичког живота. Ретки су они на политичкој сцени у којима би се могле препознати особине трпељиве личности. Сви нетолерантни системи, од личности, преко друштва, културе до политике, затворени су за другачија искуства. Посебно за становишта која заступа Народ!?!

Трпељивост се може испољавати само када постоје неистомишљеници чије ставове не одобравамо али које смо спремни да подносимо, не осуђујући их. Баш у таквом значењу трпељивости састоји се њена противуречност. Трпељивост има своје границе које одређују меру трпељивости и ситуације у којима се не сме бити трпељив. Парадокс толеранције, према Карлу Поперу,  састоји  се у томе да трпељивост према нетрпељивима јесте мана а нетрпељивост према нетрпељивима врлина. Није дозвољено бити трпељив према нетрпељивима јер би то значило равнодушност према угрожавању основних људских слобода.

3.

„Парадокс родољубља“ као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (јединствено и аутономно уверење аутора овог прилога), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у  јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких тежњи појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.

У основи ауторове потребе васпостављања овог појма у друштвени амбијент јесте превасходно непресахла свест о нужности супротстављања лукаво наметнутој и робустно присутној збуњености национа на континууму родољубиво-неродољубиво са јасно уочљивим коначним циљем Творца: дизање руку од политичког става и прихватање реалности. Знамо и које.

Аутор сматра да смо још увек доста далеко од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, и да је стога неопходно сваку морално засновану политичку позицију  штитити и неговати као ретку историјску драгоценост и израз недвосмисленог  политичког уверења и високе моралне надмоћности, наспрам инструменталног политичког деловања као последице подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања писаних норми. И управо по тој специфичној карактеристици моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначнојј судбини не само наше територијалне целовитости већ и српског националног питања уопште. Аутор ових редова дубоко верује да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од свакодневног, опсесивног и ритуалног понављања фраза а првенствено позивања на Устав и остале форме друштвених уговора.

У овој правно-јеретичкој позицији (која једино не значи позив на игнорисање или промену Устава) смештен је парадокс наше актуелне политичке платформе и коначно, сами парадокс родољубља.  Елем, оног часа када се политичка класа уопште а особито она која је на челу државе  окане сувишног гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање  и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине.

4. (1+2+3)

У којој мери је постмодерни геополитички експеримент над  кунићем званим Србија спроведен, као и у коликој мери је  строго дизајнирани план реализован сведочи и врло упечатљив узрочно-последични однос између хабитуације Народа на супстанцијална, није претерано рећи, драматична национална посрнућа и склоности да иста толерише упркос  чистој и рехабилитујућој снази властитих аргумената. Вешто и поступно исцрпљиван пројекцијом још злослутније стварности од оне коју свакодневно живи, виртуозном медијском и идеолошком осионошћу убеђиван у оправдност „прихватња реалности“ којом је видовдански код национа представљен као тегобни и мучни баласт којег се треба са олакшањем ратосиљати, наш род је у тој мери анестезирао националну осетљивост да је ампутација дела властитог организма прихваћена као подразумевајуће решење за дугогодишњу агонију. Неосетно је извршена акомодација на огољене, недвосмислене и, зашто не рећи, искрене амбиције међународне заједнице, са једне стране и арогантну отуђеност националне политичке класе од сопственог Народа, са друге стране. Није допуштена само идеолошко-политичка специфичност актера на домаћој политичкој сцени, већ је дозвољено и отворено неслагање (супротстављање) сопственој историји и робустној, историјској и националној аргументацији коју артикулише непресахли национални импулс. А то значи да смо постали немоћне жртве оног аспекта парадокса толеранције који претпоставља толерисање насиља, односно, да је парадигма нетрпељивости освојила и оне области националне толеранције на неистину, силу и издају које директно угрожавају како територијални интегритет Отаџбине, тако и њен идентитет и њено место у историји.

Овим подмуклим чином власт пре свега, али и Народ који је исту васпоставио, закорачио је (повукао се) на онај резервни положај који формално-правно озбиљно угрожава црвене линије националног интереса а морално урушава јединствени темељ сваког стабилног и непоколебљивог патриотског становишта, из перспективе аутора промовисаног као парадокс родољубља. Реч је о рубном подручју политичке мудрости испред које је постројена неумољива аргументација силе творца, а иза које се  покуњено повлачи обманута снага аргумената злослутно развијајући белу заставу капитулације.

Неко ће рећи како поједини актери на домаћој политичкој сцени мудро балансирају између чељусти нескривених империјалних амбиција међународног фактора и незадовољства сопственог Народа све чекајући прави тренутак  да преокрену ћурак у корист националних интереса. Аутор ових рдова се пак пита, да ли је могуће да имамо посла са тим нивоом политичке кратковидости дела политичке класе која нас нагиње да поверујемо да пред злом можемо имати икаквих тајни, а посебно тајну да ћемо му једног лепог дана окренути леђа. И још приде, да ли заиста постоје и такве амбиције дела политичке класе да злу наставимо да плаћамо у ратама, што непрестано покушавамо све дубље тонући у вазалан положај или је време да престанемо са тим? Ако јесте тако, онда се морамо помирити са чињеницом да је вредносни и морални нихилизам постао нормативни стандард подавања међународном фактору, те да, ако се већ  предајемо другоме као војник у заробљеништво морамо унапред одбацити свако оружје. И да, ако нема ничега чиме се можемо заштитити од страдања, треба да се упитамо када ће доћи коначни ударац?

Јер, прва издаја се не може исправити. Она изазива ланчану реакцију нових издаја од којих свака следећа све више удаљава од места првобитне издаје у тобожњој нади да ће са удаљавањем од ње нестати и она сама. Неће!

Са друге стране, верност националним интересима, као и свака друга уосталом, даје нашем Зоону Политикону ( али не и само њему ) смисао и целовитост, без  ње би се распао на мноштво тренутних утисака и крхотина. А то је управо оно што креатор жели, ултрахедонистички индивидуализам коме ум као средство увида мора бити укинут.

Нужност потоње мобилизације целокупног Народа у последњој и коначној одбрани националних интереса, упркос снажној, још увек не посусталој засићености традиционализмом и родољубивим осећањима, мора напослетку представљати једну врсту историјског подвига национа, тј. искорака из стереотипа о већ увреженом ирационалном односу Срба према национално судбоносним питањима. Мора,

Фотографија: riznicasrpska.net

другим речима, српски одговор представљати врло јасан, веома хладан, рационални став, не према потенцијалном референдумском питању, већ према референдуму који калкулише са Косметом, уопште. Може се, оправдано, свако запитати зашто је неопходан лаконски однос према овој врсти бруталности творца (творац. зацело, стоји иза ове и овакве иницијативе)? Одговор, напросто, гласи, зато што творчева подлост није у референдумском питању, већ у лукавом потурању идеје о референдуму као институту, којим се и чиме сваки исход у вишегодишњој, прљавој, неравноправној медијској  и финансијској борби Давида и Голијата, трајно и неповратно валоризује, а тиме додатно подстиче поларизација националног корпуса и генерише клима унутарнационалног сукобљавања и деоба. Та врста националне подвојености није у функцији окупљања против окупације, узвишеног циља који би нам морао бити пречи од свих осталих циљева. Посебно онда када знамо да је перфидна тежња творца да нас лиши било каквог, чак и рудиментираног трага пркоса и да то чини са елегантним,  квазидобронамерним планом да изманипулише остацима националне смосвести увлачећи нас у тобожње демократске процедуре и нуткајући нам наводне механизме демократског изјашњавања, попут референдума, на пример. Можемо, наравно пристати на референдумско изјашњавање, али само под веома прецизно дефинисаним претходним условима: Филигранском прецизношћу избалансирана медијска заступљеност супротстављених политичких становишта, апсолутно једнака информациона и остала доступност Народу и веома просто, невишесмислено питање: Да ли сте за приступање Србије Европској Унији? О Космету изјашњавање – никада. То је једино питање које превазилази оквире Устава и дубоко понире и оваплоћује парадокс родољубља.

Поробљавање

http://sivisoko.blogspot.com/2012/09/blog-post_23.html

Поробљавање

Како се врши преумљавање једног народа? Имамо прилике да један такав експеримент посматрамо већ годинама – али уживо, на самима себи. Неко ће рећи већ две деценије, неко други ће да потегне скоро пет деценија пре тога, а неко трећи ће ићи све до 1918. И свако од њих ће бити у праву.

Почетни шок је био 1914-1918, када је изгинуло пола мушкараца тадашње Краљевине Србије, и то младих, радно и војно способних. Тако физички и духовно исцрпљена земља онда се ухватила у југословенско коло са дојучерашњим К-und-К лакејима, напрасно промовисаним у сабраћу. Колико је ту било љубави са српске стране не знам, али је са друге то био искључиво брак из рачуна. Двадесет година су једни другима вадили душу, док Хитлер није обавио развод. И онда се стварна природа „љубави“ бивших поданика непрежаљене Аустро-Угарске показала у Јадовну, Јасеновцу, Градишки…

Четири године и милион мртвих Срба касније, опет је направљена Југославија. Протерани су Краљ и Бог а на њихово место су дошли Вођа и Партија. Па су онда они, у име „братства и јединства“, измислили моралну једнакост између зликоваца и страдалника, чиме су ови први амнестирани а овим другима је наметнут комплекс кривице.

Вековима темељ живота, благостања и слободе, село је постало предмет презира. Уништен је домаћин, а некадашња задруга је постала „радни колектив“. Вароши су уништене, а у њима направљене бетонске кошнице. У њих су насељавани људи одвајани од земље, идентитета, традиције, историје, културе, слободе и иметка – који су захвално гледали у државу која им је све то одузела, зато што им је дала ћелију у кошници.

Једно од средстава овог „друштвеног инжињеринга“ био је и Закон о забрани узгоја коза, из 1954. године. Власт која наводно највише цени раднике и сељаке забрањује животињу која је вековима омогућавала сељацима да опстану у суровим планинским крајевима! И онда ти људи, пошто више не могу да живе на селу, иду у градове. У кошнице.

Сељак“ је постао погрдан термин, таман колико „господин“. Сви су били „другови“ – а касније, када је то изашло из моде, „грађани.“ А нигде народа. Нигде градова, нигде друштва, нигде људи. Само кошнице. И они у њима, претворени у инсекте, лишени људскости и достојанства али убеђени да су некако бољи од „сељака“. Није им било јасно да мрзећи своје порекло у ствари мрзе себе.

Пошто није било Бога, већ само Вође и Партије, онда је морал био шта год би тог дана рекао Вођа или Партија. Већ сутра је могло да буде сасвим другачије, и јао оном становнику кошнице који не би на време кориговао своја „скретања“ на вечно врлудавом путу дијалектичког материјализма. А пошто људски ум не подноси насумичност, ускоро је дестилована безбедна константа тог хировитог морала: „у се, на се и пода се“. И тако је од некадашњих слободних сељака, домаћина и породичних људи постао рој у бетонским кошницама. Слободу више не могу ни да препознају; чојство и јунаштво су им сасвим страни; пргави су и боду, али само једнократно – лако и брзо се уморе од борбе.

А кад су пали Вођа и Партија, када је нестало и тог патвореног морала, тек онда је дошло најгоре. Народ који није био лоботомисан спремније би дочекао крах лажног „братства и јединства“ и лакше изашао на крај с његовим последицама. Лакше би поднео сатанизацију и бомбе којима су га засипали. Брже и лакше би се дигао из пепела. Али обезнањени, аморфни грађански рој ништа од тога није ни хтео, ни могао. Па су опет постали виновници сопствене пропасти – уз помоћ са стране, дабоме – носталгични за данима када је било нешто више меда, знало се када треба да се направи скретање у дијалектици, и коме да се буде захвалан на ћелији.

Да је било време пре тога, да се може и другачије, да нису рој већ људи, да не морају да гладују у бетону кад их слобода чека на њиви – ништа од тога им није пало на памет. Неки су покушали да их упозоре, неки да поведу примером, али рој их је или игнорисао или чак нападао што му ремете спокој нихилистичког безнађа.

И тако су за само 100 година, од непоколебљиво слободољубивих Срба направљени самомрзећи жутословенимали, слаби, безвољни, уморни и опседнути обећањем „бољег живота“ о туђем трошку.

Кључ успешног преумљавања је када жртве издресирате не да вреднују погрешне одговоре, већ да постављају погрешна питања. Тако чак и да хоће, не могу да се искобељају из мреже у коју су се ухватили. Уместо да траже живот и слободу, опседнути су скандалима и медијским опсенама. Навијају за политичаре као за фудбалске екипе; све је лично, па и политика. Чуде се како је храна све скупља, а њиве су пусте – јер не виде узрочно-последичну везу те две чињенице. Кукају и чекају да им неко други – вођа, Маршал, Жутник? – реши проблеме.

Ово није производ спонтаног процеса. Урађено је смишљено, у намери да се неутралише „реметилачки фактор“ на важном стратешком простору. Како би се од тврдог ораха на којем су царства ломила зубе направило брашно које свака врана може да разнесе. То је она „промена кода“ коју је бивши Врховни Жутник ношен безграничном сујетом обелоданио у Басаријадама као свој циљ: да се од Срба направи нешто друго – југословени, грађани, Жутни, Црногорци, Војводиндијанци, Бошњаци, Хрвати, Албанци, шта год. Само да не буду Срби.

Шта смо им скривили? Нажалост, ништа – чак смо им нудили подаништво, одрицали се од себе и свога, али узалуд. Јер иако смо ми заборавили да су наши дедови ценили слободу више од живота а правду више од лажног благостања, Непријатељ није. А пошто он нуди свет без слободе и лажно благостање без правде, онда је и успомена на те упокојене слободарске Србе претња која му не да мира. Како неко рече недавно:

…идеја запада, укључујући и њене плаћене протагонисте, плаши се свега што не може да разори или исмеје. А сопствене преувеличане страхове лечи медијским спиновањем, уместо истином, психијатријом и молитвом“.

(Глас Русије, 28. 9. 2012)

Зато и ми овакви, сенка сенке славних предака, морамо да нестанемо – да би банкари, комесари политичке коректности, хуманитарни бомбардери и мисионари краја историје могли мирно да спавају.

Рој на то може да пристане, јер није свестан да је ишта друго могуће. Али људи – Срби, народ, сељаци, права господа, свеједно – не могу. И неће. Па нека их остане за под ону једну шљиву, од њих ће Непријатељ свеједно зазирати. Јер ће памтити шта је рекао песник:

волови јарам трпе, а не људи – Бог је слободу дао за човјека.

Трибина СРЕБРЕНИЦА – ГРОБНИЦА ИСТИНЕ

Трибина СРЕБРЕНИЦА – ГРОБНИЦА ИСТИНЕ

СРЕБРЕНИЦА – ГРОБНИЦА ИСТИНЕУ препуној сали Нишког Културног Центра, где није било више места ни за стајање а камоли за седење, одржана је у организацији Србског покрета Слободна Србија, ПРВА ТРИБИНА у Србији од 1995. године па до данас на тему истине о дешавањима у сребреничком крају од 1992. до дана данашњег.

Велики број грађана Ниша и околине, велики број посетилаца из целе Србије и Републике Српске слио се те вечери у НКЦ који је био премали да прими све посетиоце који су дошли жељни да у Србији чују ИСТИНУ коју ће попут емисара пренети даље својим пријатељима, суграђанима и земљацима.
Велику наду за будућност Србије даје велики број младих који су дошли жељни истине и борбе да се са њиховог народа скине од србских непријатеља исконструисана лаж о наводном геноциду од стране срба над муслиманима у Босни. Скоро сви млади су након трибине приступили покрету што је очити доказ наше пароле: Србски покрет Слободна Србија – ШАНСА ГЕНЕРАЦИЈЕ која долази!

Након ПРВЕ јавне пројекције документарног филма „СРЕБРЕНИЦА – Издани град“, филма који је првобитно замишљен као про-муслимански, али је доласком на терен постао први филмски документ који је доказао да су муслимани били жртва запада и свог руководства, да су били наоружавани од стране Америке и да су починили стравична зверства и покоље у србским селима око Сребренице, да су у брдима након пада Сребренице биле муслиманске војне формације а никако цивили … из про-муслиманског претворио се филм који је доказима начео лаж о наводном „геноциду у Сребреници“.

Након пројекције су се препуној сали НКЦ обратили можда тренутно најеминентнији стручњаци из области истраживања ИСТИНЕ о Сребреници:

● Др Зорица Митић – лекар, писац и преводилац која борави и долази из Норвешке. Сарадник и преводилац документарног филма ,, СРЕБРЕНИЦА – Издани град“ .

Др Зорица Митић је као лекар добровољац била на ратишту у БиХ од ’91 године и на лицу места многих тамошњих догађаја. За време свог ратног боравка је сакупила обиман документарни материјал који са војним и полицијским извештајима сеже чак и до самог врха тадашњег србског и муслиманског руководства.
Прво је написала књигу: ,, Из Крајине које више нема“ – дневник лекара добровољца од 1991 – 1995.

Написала је четири књиге на нашем језику, две књиге на норвешком, једну књигу на данском и дванаест књига је превела са норвешког на србски и две са нашег на норвешки језик … Осим тога у последњих дванаест година госпођа Др Зорица Митић је у Норвешкој организовала чак 50 трибина ( о нашој култури, Србији у правом светлу, промоције књига итд.) а на семинар одржан на ВМА 2011. успела је да доведе низ норвешких колега као и норвешког амбасадора.

Огроман рад у одбрани нашег народа, још од тешких ратних година, и касније одбране Србије од медијски изазване србофобије и претњи које су је дочекале у Норвешкој ( а којих и данас има ) – стоји иза госпође Митић, и она представља пример на који могу да се угледају сви и да свако на свој начин убудуће помогне да се на овом плану уз мало организације и слоге учини још више по угледу на ову хероину оваквог кова.

● Љиљана Булатовић – новинар и публициста која је написала скоро двадесет књига о Сребреници, нашим генералима и целокупном вођству Републике Српске;
добитница више награде међу којима су :
٠ ,, ИМПЕРСКА КУЛТУРА“ од Савеза писаца Русије за СЛОВЕНСКО БРАТСТВО,
٠ ,, ЗЛАТНИ ВИТЕЗ“ са Првог словенског форума уметности
٠ ,, РЕЧ НАРОДА“ листа ,, СОВЈЕТСКАЈА РУСИЈА“

Једна од ретких интелектуалаца данас, која покреће и неустрашиво се бори за истину о догађајима у Сребреници и околини од ’92 до данас.
Била је лични биограф генерала Ратка Младића и у читавом свом огромном истраживању није пронашла ниједан документ који потврђује оно за шта се генерал Ратко Младић данас у Хагу терети. Заправо њему су приредили лични губитак ( када му је страдала ћерка ) мислећи да ће га тим потезом натерати на грешке али генерал није попустио ни пред таквим притиском, штитио је до краја у сваком погледу свој народ, Србску земљу и своју официрску част.

● Горан Петронијевић – врхунски адвокат и шеф одбране Радована Караџића у Хагу, експерт за дешавања у Сребреници и све последице које нам као држави доноси усвојена резолуција и све што се чини ( или не чини ) у погледу те исконструисане међународне теме којом запад хоће данас да угрози на милионе наших људи.

Човек који заслужује велику пажњу и чије ће дело тек да се види уколико се сви заједно изборимо за то.

● Зоран Јовановић – ратни репортер из Власенице, новинар и коаутор са господином Александром Дорином из Швајцарске, на по Србију и истину капиталном књижевном делу: ,, СРЕБРЕНИЦА – Књига која је зауставила лаж“ .

Човек који је у последих двадесет година сакупио врхунски документарни материјал у вези свих дешавања у Сребреници, од свих пријатеља и људи на високим положајима са тог подручја из којих произилази да се деведесетих година прошлог века у периоду до 1995. год. на простору Р Србске ( и БиХ) ЈЕСТЕ догодио геноцид – али над Србима

Пред окупљенима су се ређала сведочанства хроничара, ратника и лекара из прве руке, сведочанства србских жртава, правне позадине и дела злочини над миром и истином, разлози ипозадина како и зашто је запад исконструисао да џелат постане жртва …

Након Трибине сви су били свесни једне мисли, да само и да једино правом истином можемо доћи до помирења и до бољих односа народа на Балкану а никако гурањем чињеница под тепих, стварањем колосалног блефа и некаквог виртуелног геноцида из кога се не може изродити ништа добро, већ само нови неспоразуми и нове невоље.
Доказ томе је што се огроман број присутних јавио да приступи Србском покрету Слободна Србија и помогне у радну на откривању истина, не само по овом питању већ по питању свих лажи и недаћа које се намећу Србском народу и држави.

Овај текст завршићемо цитатом реченице коју је на крају свог излагања изрекао господин Петронијевић:
„ИСТИНУ МОЖЕТЕ КРИТИ, МОЖЕТЕ ЈЕ У ЗЕМЉУ ДУБОКО ЗАКОПАТИ, АЛИ КОЛИКО ГОД НЕКО ПОКУШАО ДА ЈЕ САКРИЈЕ, ДА ЈЕ ДУБОКО ЗАКОПА ИСТИНА ЋЕ НА КРАЈУ УВЕК ИЗБИТИ НА ПОВРШИНУ, И ИСТИНА ЋЕ ПОБЕДИТИ“

Zanimljiva ekonomska teorija najavljena je u SAD-u.

TEORIJA MARC FABER-a

Zanimljiva ekonomska teorija najavljena je u SAD-u.

Najavio ju je Marc Faber, burzovni analitičar i uspješan poslovni čovjek.

U lipnju 2008, kada je Bush-ova administracija studirala jedan projekt pri pokretanju američke ekonomije, Marc Faber je u svom mjesečnom izvještaju objavio svoj komentar s puno humora:

„Federalna vlada razmatra da svakome od nas dade iznos od 600,00 US$.
Dragi moji zemljaci amerikanci: ako taj iznos potrošimo u Walt-Mart-u, novac odlazi u Kinu, ako ga potrošimo na gorivo, ide arapima. Ako kupimo računalo, novac odlazi u Indiju. Kupimo li voće, novci idu u Meksiko, Honduras i Gvatemalu. Kupimo li dobar auto, novac završava u Njemačkoj ili Japanu. Kupimo li poklončiće, idu u Tajvan, a niti jedna centa toga novca ne će pomoći američkoj ekonomiji.

Jedini način da taj novac ostane u SAD-u je da ga potrošimo ili s kurvama ili na pivu, jer to su još jedine dvije stvari koje još proizvodimo ovdje.

Ja svoj dio već trošim na takav način.“

Jedan drugi ekonomist, Hrvat, a i on s dobrim smislom za humor, odgovorio mu je:

„Dragi Marc. Situacija je kod vas Amerikanaca još gora i sve je gora.
Žao mi je što te moram informirati, a to je da je tvornicu pive Budweiser kupila brazilska multinacionalna kompanija AmBev. Zbog toga Amerima ostaju samo kurve.

E sad, kad bi te kurve odlučile svoju zaradu poslati svojoj djeci, taj novac došao bi direktno u hrvatski Sabor, ovdje kod nas u Zagreb, jer ovdje postoji najveća koncentracija kurvinih sinova na svijetu.