Divna istina1/7

http://www.youtube.com/watch?v=-ba62Y-PFe4&feature=youtube_gdata_player

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: KONAČNA IZDAJA KOSOVA, KOJA MNOGO TOGA MENJA, I JEDAN PREDLOG OPOZICIJI

petak, 24 februar 2012 23:57

Razmišljati o političkoj budućnosti Srbije može se na mnogo načina; razmišljati o tome sa Tadićem na vlasti – ni na jedan

Taman čovek pomisli da se ni među žutima ne može naći još jedan lumen poput Šutanovca koji bi mogao da kaže kako se u Srbiji danas živi „dramatično bolje“ nego 80-tih i 90-tih – a onda banku uzme Boris. Čovek koji je Tačijevoj državi u petak dao ime – a ime je reč, ono što prethodi svetu, stvarnosti – to kumstvo, koje nije mogao da odbije, proslavio je rečima kako je sve to potvrda njegove politike „i Kosovo i Evropa“. Tadić je – ako ga pitate, spasio Rezoluciju 1244, a, ako pitate činjenice, istovremeno je sa Kosova izbacio poslednji trag prisustva UN. S tim bi jedino – kao analogan ustupak – bilo poredivo da je, recimo, u Bondstilu ostalo sve američko pešadijsko naoružanje, a da su bazu i Kosovo zauvek napustili svi Ameri.

Tako da – ako ćemo stvari nazivati pravim imenom – ovo jeste još jedna u nizu izdaja srpskih vlasti – možda najveća u oštroj konkurenciji. I to svakako treba zapamtiti i Tadiću, i ovima koji mu kliču, i ovima koji ćute. Ono što je istorijski novo je sledeće: bilo je u Srbiji izdaje, i one u kojoj se izdajnik žrtvovao za neki viši cilj, i one u kojoj je izdajnik bio proizvod sopstvenog rđavog karaktera ili nerazumevanja prilika. Izdaja iz čiste nepatvorene gluposti, međutim, izum je Tadića i njegove političke generacije, mada ne znam da će ta glupost, jednom kad se kockice budu slagale, moći da im prođe kao neuračunljivost.

Ali, ako mislite da je time Boris bar za sebe, ako već ne za Srbiju, došao do svetla na kraju tunela, držim da se varate. Seiriće i vrteće neko vreme ovu ploču o pobedi svoje genijalne politike „i seks i nevinost“, sve dok mu Šaper ne kaže da se narod tome smeje, ali ovaj put nekako stisnutih zuba. A to će reći da se čak ni rđava kampanja ne može praviti na kandidaturi za EU kao centralnom motivu, da se ona ne može praviti ni na drugim Borisovim velikim uspesima, već da će morati da se radi na nečemu – Šutanovac bi rekao – „dramatično boljem“.

(Za neupućene u slojeviti jezik žutih, pojam „dramatično“ dosta je udaljen od svog izvornog aristotelovskog porekla [začudo!]. Međutim, ima široku primenu služeći da maksimalno pojača intenzitet osnovne reči. Ako stoji uz pridev, kao u Šutanovčevom slučaju [„dramatično bolje“], označava četvrti, do sada nepoznati, stepen komparacije – dobro, bolje, najbolje, dramatično bolje [slično starom kolokvijalnom izrazu „dobro u p. m.“]. Može da se koristi u priloškom značenju uz glagol, na primer, „dramatično je izdao zemlju“ [vidi pod B. Tadić]; u pridevskom, na primer, „dramatična pljačka države“ [vidi pod Vlada Republike Srbije]. Otuda se, semantički gledano, „dramatično“ može tretirati kao jedan od ključnih reformskih izraza. Njime aktuelna elita ilustruje dubinske društvene promene, čiji kvalitet i dinamika predstavljaju probijanje granica realnog i ulaska u zonu više realnosti, budući da je ono što je „dramatično dobro“ zapravo bolje od najboljeg. Da dramatična izdaja zemlje znači da u njoj za izdaju više nije ostalo ničeg ili da posle dramatične pljačke države nije ostalo ništa za dalju pljačku. Otuda, filozofski gledano, pojam dramatičnog jeste limes svake akcije, svakog kretanja, pa i svakog smisla. Iza toga nema više ničega, ni bića, ni istorije, ni vremena. Samo nirvana.)

ŠTA ZNAČI KANDIDATURA Pre nego što vidimo šta je suštinsko značenje tog limesa, da se vratimo na poruke kampanje. Naravno, Boris će dobiti kandidaturu – i to je, za vašu informaciju, znao mnogo pre nego što mu se u petak Borko javio sa muštulukom iz Brisela. Ali igra je morala da se odigra, i u njoj su uloge, svako svoju, imali i Boris, i Merkelova (Vestervele) i Tači. Koliko u sredu, Boris je bio pomalo rezignirani pesimista, i sa izrazom na licu, pretpostavljam, kao onda kad je hteo da ode da radi na svetioniku – kao ne zna on hoće li dobiti kandidaturu (naravno da je znao). Šta je tada radio? Podizao je među Srbima cenu tom bezvrednom papiru, i obarao cenu Kosovu, koje je Borko nosio u torbi za Brisel. A Nemci su bili tu da bi Borisu podigli cenu kandature, koju su davno rešili da mu daju, i da bi mu još oborili cenu Kosova – dakle u ulozi posrednika, jedinih koji su zaradili na ovoj apsurdnoj političkoj transakciji. Tači, koji je tri dana govorio kako Srbija zapravo u Briselu priznaje Kosovo, bio je tu u ulozi zamene za korumpirane srpske analitičare i tumače političkih događaja, tako da je on Srbe najistinitije obaveštavao kako je pravo ime Borisovim ustupcima. Šteta samo što još nije rekao sve: nikakve transakcije tu nije bilo – Boris je Kosovo dao za džabe, a kandidaturu je dobio ne zato što ona radi neki posao Srbiji, već zato što ona sad mnogo više treba Briselu i Berlinu.

U tržišnoj privredi, kažu liberali, stvari ne vrede koliko vrede, već za koliko se mogu prodati. I Boris, koji je skupo pazario tu tapiju na komad evropske magle, učinio je to samo zato što veruje da će je Srbima prodati još skuplje, i to dvaput. Prvi put tako što veruje kako će mu kandidatura otvoriti vrata za novi krug obećanja i ostalih političkih morskih priča („postigli smo cilj, dobili kandidaturu, a sada ćemo…“). Drugi put će pomoći žutima da sve što su zabrljali za ove četiri godine – sve što su prodali, izdali i proneverili, sve što su pokrali – dobije svoje opravdanje („bilo je loše jer smo težili kandidaturi, a sada, kad je imamo, biće mnogo lakše“). Rečju, svako njihovo nepočinstvo uz kandidaturu će predstaviti kao žrtvu, a da je žrtva imala smisla, tu je Vestervele, za ovu priliku u ulozi Boga, koji će žrtvu primetili i uslišili.

I tu se negde sa kandidaturom valja rastati. Jer mnogo značajniji od tog obraćanja svojim potencijalnim biračima biće onaj deo žute kampanje koji će komunicirati sa biračima opozicionih stranaka, kojih je, čak i u najpokvarenijim istraživanjima – a jedino takva se i publikuju – bar za nijansu više od ljubitelja vlasti. Uostalom, žuti, idoli i prijatelji svojih birača imaju koliko imaju, i njih do izbora može da bude samo manje, tako da je njihov pravi rezervoar glasova u demotivisanom opozicionom korpusu.

Zato su njihove glavne poruke – već uveliko u opticaju preko pripadnika analitičarske, medijske i intelektualne režimske faune – usmerene prema opozicionim biračima, posebno onim koji nemaju samo ambiciju da izađu na izbore i glasaju protiv vlasti već i da se izbore za promene. Prva među tim porukama glasi: što je u narodu veća politička potražnja, to je na političkoj sceni manja ponuda; svi su isti, nesposobni, musavi i korumpirani (sledi još mnogo prideva kojima vlast, dok opisuje konkurenciju, zapravo opisuje sebe).

Druga poruka glasi: kako god birači glasali, vladu će ionako sastaviti stranci, a u vladi koju će sastaviti oni sve može da se promeni, jedino će tadićevci ostati na svom mestu. Inače, ko bi, ako ne oni, posle svega ovoga mogao da promeni ustav i zauvek stavi krst na Kosovo.

ISKRIVLJAVANJE OPOZICIJE I, naravno, prosečan čovek koji poveruje u te poruke trebalo bi da se mane ćorava posla i da vidi od čega će da živi, jer politikom ima ko da se bavi, nije to njegovo. Uostalom, ko je još video da vlade biraju građani. Stranci će to „dramatično“ bolje.

Prva poruka je cinična bar koliko je cinično da vas neko udari nečim tvrdim s leđa, a onda vam se podsmeva da niste smeli da se branite. Jer u javnom prostoru sve ono što ima potencijal da bude makar malo drugačije može da se pojavi, samo ako sakrije tu sitnu razliku. Onaj deo ponude koji zaprema dovoljno veliki deo scene da se ne može ignorisati – poput naprednjaka – nije, naravno, u medijima prećutan, ali su njihovi potezi izloženi stalnom iskrivljavanju smisla i diskvalifikacijama. To se ne događa u jednom ili dva medija, već u gotovo svim, što samo govori da je reč o akciji koja nije koordinisana u redakcijskim hijerarhijama, već u mračnim koridorima vlasti, odakle se novinama i televizijama plasiraju razne psine.

Već je legendaran primer naslovne strane „Blica“, na kojoj je stajalo kako su sinovi šefa naprednjaka (Tome Nikolića?) maltretirali nekog čoveka, da bi se na nekoj od unutrašnjih strana u malom tekstu pokazalo da je reč o sinovima šefa SNS u Debeljači, gde god to bilo. I onda je to od cele javne scene skandalizovalo samo Vučića i nikog više od pravdoljubivih intelektualaca i analitičara, što je na kraju, kako je i red, ispalo problem Vučićevog doživljaja sveta.

Svežiji primer bio je ovaj kad je objavljeno da je SNS napravila vladu u senci, gde su većina ministara potpuno nepoznati ljudi, dok je jedan od retkih poznatih, pokazalo se, zapravo bivši Arkanov komandant. Kad su naprednjaci objasnili da je sve laž i da nikakve vlade u senci nema, u jednim prestoničkim novinama osvanuo je naslov „Zašto SNS nema vladu u senci?“ Elem, kako to oni uopšte misle da vladaju, a nemaju ni običnu vladu u senci?

Oni srednji, poput Koštuničine DSS, dobrim delom se prećutkuju, a delom spinuju. Na primer, potpuno je prećutano da Ekonomski savet DSS ima veoma dobar i detaljan razvojni program za većinu opština u unutrašnjosti zemlje kao i za Vojvodinu. Ali koga briga za Nenada Popovića i Vojinu ekonomiju, Srbija ionako živi od posudbi. Mediji su potpuno izbegli i debatu o Koštuničinoj ideji o političkoj neutralnosti Srbije, suštinski prvoj istinski razrađenoj i novoj političkoj ideji od vremena izbijanja krize. Umesto debate, mogli smo da pročitamo tek jednog od režimskih analitičara, koji je, mudar kao starac Zosima, konstatovao da nema nezavisnosti bez Tita. A pošto je ovaj davno umro, Koštunici je opet u srpskim medijima zapalo da bude neobavešten.

Radikali su u medijima isključivo samo pod dva uslova: kad naprave nešto glupo i kad naglas mrze naprednjake. Pošto im ništa od toga ne pada teško, izgleda da su uvereni kako će to neko videti kao program koji donosi promene. Dveri su, naravno, posebna priča. Iako istraživači javnog mnenja upozoravaju da dobar deo birača ima potrebu za novom političkom snagom, Dveri su u medijima skoro sasvim prećutane jer je od potrebe birača za novom snagom izgleda gore je jedino kad ona stvarno postoji. Kako nisu skloni skandalima i glupostima i kako niko od njih nije u vezi sa nekom zvezdom Granda, tako im ostaje samo prostor ako će da napadnu nekog iz opozicije, na šta se oni, za razliku od radikala, retko primaju.

DVA KRUGA BEZNAĐA Naravno, postoji i ceo spektar političkih ideja i mišljenja izvan srpskih stranaka – nekoliko izvanrednih knjiga koje su pravi kulturni i politički događaji, dosta pametnog sveta kome je svega dosta i ima šta da kaže, ali za njih se mesta u medijima nađe isključivo ako mogu da se jednokratno nađu u službi vlasti ili ako je In memoriam. A to će reći da su ovi fariseji koji sebe zovu elitom sasvim u pravu – nema ponude, pa to ti je.

Tako su tadićevci Srbiju uvukli u dva kruga beznađa: prvi, kada su i nacionalno, i državno, i socijalno izdali svoje birače i, drugi, koji upravo traje, sada, kad pokušavaju da ubede birače da je u Srbiji moguće sve osim promena.

Naravno, sve to je moguće kada je vlast, uprkos stalnim iskricama međusobnih sukoba, suštinski jedinstvena zahvaljujući trima prednostima koje ima nad opozicijom. Prvo, na njihovoj strani su novac i mediji. Drugo, s njima je sva petokolonaška elita, danas više nego ikad, svesna da će odlazak Tadića biti uvod u smenu elita. I treće, opozicija, čime god da je povezana – a uglavnom nije – ne može to da bude tako čvrsto kao kao vlast, uvezana parama i poslovima, zajedničkim stranim pokroviteljima, i zločinima, izdajom i strahom od kazne. A to se, logično, ipak smatra višim stepenom povezanosti u politici.

Zato više nije pitanje ni šta je uradio Boris sa Kosovom, ni gde će mu duša, ni šta će mu kandidatura. Pitanje je šta opozicija danas može i mora da učini da on i njegovi odu s vlasti.

Pre svakog odgovora, trebalo bi pomenuti nekoliko važnih stvari. Prvo, opozicija mora da podigne prag međusobne tolerancije na najviši mogući nivo zašto što će, ako Tadić dobije još jedan mandat, Kosovo nepovratno otići i zato što će resursi za dizanje zemlje biti nepovratno izgubljeni. Ulog ovih izbora viši je nego ijednih do sada, čak i onih kada je obaran Milošević, jer s njim je Srbija mogla da bude ponovo bombardovana. S Tadićem, međutm, rizikuje građanski sukob, neuporedivo veću tragediju, čak i u poređenju sa NATO agresijom. Imperativ za opoziciju zato mora da bude i sledeća činjenica – ako hoće da vlada, njena pobeda mora da bude sa prilično solidnom razlikom jer svaki tesan rezultat široko otvara vrata pritisku elite i delovanju stranaca, a oboje će veoma favorizovati Borisa.

PREDLOG Moj predlog je sledeći: svako u opoziciji mora da se suoči sa svojom odgovornošću. Ulozi su ogromni i – osim izdaje iz gluposti – postoji i izdaja iz nehata, koja nije mnogo daleko od prve. U prvom krugu sve opozicione stranke treba da sazovu svoje glavne odbore ili slična visoka partijska tela, odakle će poručiti, javno i zvanično, da ni po koju cenu neće ući u koaliciju ni sa jednom strankom koja koja danas sedi u vlasti. Radikali, koji su sa svoje slave poslali veoma kontradiktoran stav – da im je na istom nivou prioriteta rušenje vlasti i slamanje Tome Nikolića morali bi da se opredele za prvo. Na kraju, samo će tako i imati priliku za drugo, ako im je baš toliko stalo.

U drugom krugu valjalo bi analizirati poziciju Koštunice i Dveri. I jedni i drugi imaju mnogo birača koji za njih imaju simpatije, ali još uvek nedovoljno onih koji bi ih zaokružili na listi. Gledajući istraživanja, Koštuničini simpatizeri koji za njega neće glasati kao opravdanje navode kako im DSS deluje neenergično, sporo, pomalo umorno i ravnodušno. Simpatizeri Dveri koji neće glasati za ovu novu snagu kažu da su oni fini momci, ali su neiskusni, amateri i neverzirani za velike političke igre. Rečju, sve što fali jednima imaju drugi, što će reći da međusobno mogu da kompenzuju ono što birači kod njih prepoznaju kao najveće nedostatke. Njihovo predizborno povezivanje imalo bi mnogo veći efekat od prostog zbora. Ako smem da procenjujem, mislim da na samostalnim listama DSS teško da može da prebaci deset odsto, dok će Dveri, po svoj prilici, ostati ispod cenzusa, a to može da bude nedovoljno. Ako idu zajedno, verujem da sigurno mogu da dobace do 15 odsto, što je rezultat koji im garantuje da se bez njih vlada ne može napraviti.

U trećem krugu Koštunica bi pod tu zastavu mogao da pozove nacionalnu inteligenciju, zato što to u Srbiji jedino on to može i što je u tome, pored kvaliteta politke, njegova najveća snaga. Koštunica, protiv čijeg su medijskog progona ustali brojni ugledni ljudi, nije posle toga mogao više da bude tretiran kao neko čijom će političkom likvidacijom medijska elita sa lakoćom ispuniti svoj zadatak. Sa takvom podrškom Koštuničine vredne programske stavove bilo bi mnogo teže zaobići.

Naprednjaci bi u četvrtom krugu završili svoje okupljanje, koje su započeli. Za to vreme, daleko od medija, inicirali bi i poveli pregovore sa partnerima o približavanju politika, i to ne bi činili na štetu svog odnosa sa zapadnim centrima niti bi to neko od njih mogao da zahteva. Ukoliko politički dogovor ne bi bilo moguće postići, ukoliko bi razlike bile prevelike, ne bi se odustajalo ni od dogovora ni od opozicione koalicije. Umesto toga – dakle političke saglasnosti – kao prvi cilj koalicije postavili bi rušenje vlasti, kao drugi, obračun sa kriminalom i korupcijom, kao treći zaustavljanje ekonomskog kolapsa zemlje i, kao poslednje, izbore za godinu dana, do kojih bi dovela ta oročena privremena vlada.

Ukoliko bi istraživanja javnog mnjenja pokazala da se ni na taj način ne može osvojiti ubedljiva većina (mada sumnjam), pristupilo bi se čak i dogovoru o zajedničkoj opozicionoj listi i zajedničkoj kampanji. U tome bi se stranke ponašale isto kao i u prethodnom: ako bi mogle da naprave politički dogovor, dobro je; ako ne, ipak bi sastavili zajedničku listu sa spiskom prioritetnih poslova o kojima postoji saglasnost, makar samo o tehničkim stvarima, a onda dogodine u isto doba na izbore. Naravno, svaka stranka koja bi izašla iz ovog dogovora bila bi javno osuđena od svih ostalih, što bi joj nanelo nenadoknadivu štetu, kakvu samo može da im nanese izlazak iz te vrste ultimativnog okupljanja.

Poruka ovog teksta je sledeća: razmišljati o politčkoj budućnosti Srbije može se na mnogo načina. Razmišljati o istoj temi sa realniom mogućnosti da Tadićeva vlada ili njeni delovi obnove mandat – pošto su doveli zemlju do ekonomskog kraha a pitanje odbrane Kosova do granice kada Pokrajinu brani samo ustav – ni na jedan. Ne vidim da bi ta vrsta preuzimanja odgovornosti unutar opozicije – a ta odgovnost glasi da je Srbija veća svetinja od svake stranke, čak i od njihovih programa – mogla da naudi ijednoj od njih. Jer, dotle je došlo.

Dokumentarni film, Pepeljuga 21 veka

http://www.pepeljuga21veka.org.rs/forum/viewtopic.php?f=109&t=1142

ŠTA (ĆE) NAŠI POLITIČARI (DA) ZBORE NA IZBORE?

ŠTA (ĆE) NAŠI POLITIČARI (DA) ZBORE NA IZBORE?

Naravno da se svih izbora ne možete sjetiti, a bogme ni tačno nabrojiti koliko ih je bilo za ove dvije i po decenije. Kažu, neki koji „dobro“ pamte ili oni koji statistiku službenu vode, da su ovo osmi po redu parlamentarni izbori, koji će se održati tekuće godine u oktobru mjesecu!

Meni se čini da ih je bilo ne osam nego 28, ako se broje oni na lokalnom-opštinskom nivou kao i oni ponovljeni, parlamentarni, predsjednički i svi oni koji su se održavali sve dok onaj glavni pretendent na „prijesto“ ne dobi nekakvu većinu od onih koji su izašli na izbore, a uistinu i tada ih je bilo manje i od 50 odsto svih izašlih glasača! Pamtim da se izlazilo i po dva-tri puta na izbore u toku jedne godine.

Svi su crnogorski izbori bili (ne)časni, (ne)legitimni, (ne)pokradeni i dostojanstveni, što je opozicija kasnije i priznala. Takođe, izbori su bili i (ne)demokratski, (pro)reformski, (ne)ekološki, svakako „ekonomski prosperitetni“, (pro)evropski, evroatlantski, tranzicioni, pa ćer do dva referenduma visoko rangirana na ljestvici regionalne i „evropske“ demokratije?!

Opozicija sve podrža(va) i daje svoj puni doprinos da se koalicija na vlasti tako dugo (o)drži. U koaliciji i opoziciji kažu da su mnogo doprinijeli ostvarenju zajedničkog „evropskog puta“ ka EU, (pod)jednako „fifti-fifti“! Građanima je jedino (pre)ostalo samo da „uživaju“ u socijalnoj bijedi i siromaštvu sa „evropskim“ prosijekom mjesečnih zarada zaposlenih u iznosu od 481,00 euro, a penzionerima da „mirišu“ plodove svoga minulog rada sa prosijekom od 289,00 eura!

Dva puta me (pre)variše te izlazih na izbore. Tada sam htio svoju građansku dužnost ispuniti i provjeriti ozbiljnost naših političara na izborima. Rekao bi jedan naš bivši političar i lider stranke, a sada „samostalni p(oli)tičar i književnik“, ako vas i treći put političari (pre)vare onda ste vi budala – krivac, misleći da time može opravdati sve ono što je radio sa svojom družinom kao „velika Srbenda“ i sada još veći „Crnogorac“, koji je sve činio iz „zablude“ i „pragmatičkih“ razloga!

Da li danas taj „samostalni p(oli)tičar i književnik“ redovno izlazi na izbore i da li će se pridružiti „Demokratskom frontu“, u kojem ima svoje družine iz bivših i ne tako davnih političkih vremena, pa makar bilo to iz „pragmatičkih razloga“ ili iz uvjerenja i političkog ubjeđenja da je Crna Gora na „dobrome i evropskome putu“ i da joj (ne) trebaju nova lica koja će predvoditi mase?

Odgledah neke inserte sa izbora 1996. godine na kojima su tadašnji političari, a većina njih je i danas aktivna, nekad zagovarli „rat za mir“, držali vatrene govore za zajedničku državu, orili, zborili, govorili, obećavali narodu i građanima Crne Gore „zlatna brda i doline“, svakako „bolji život“, srećniju i evropsku budućnost, punu zaposlenost, zarade na (ev)ropskome nivou i tako dalje.

Ne treba zaboraviti da su tadašnji govornici, kao političari, danas veliki i uspješni biznismeni i (ne)stranački istaknuti pojedinci i borci za ostvarenu, obnovljenu, samostalnu i nezavisnu Crnu Goru. Taj svoj lični doprinos su debelo naplatili od države bolje reći građana i svojih birača koji su ih glasali, a sve se baveći „visokom“ državnom politikom i po „malo“ privatnim biznisom. Od toga neki imaju banku, ogromne nekretnine milionskih vrednosti, ugostiteljske objekte, po nekoliko stanova, vikendice, vile, privatne plaže, jahte, skupocjene automobile, debele bankovne račune, brojne investicije i akcije u privatnim preduzećima u zemlji i inostranstvu i tako dalje, a sve od brojnih dnevnica u inostranstvu, „male“ poslaničke plate i bavljenja politikom u protekle nešto manje od dvije i po decenije! Neki od njih su postali „nacionalni penzioneri“ zbog toga što su kao poslanici bili u Skupštini Crne Gore u dva ili tri mandata, a sve shodno zakonskoj regulativi, koju su sami sebi zgotovili da bi se i po stare dane materijalno dobro zbrinuli. Naravno djeca političara se uveliko bave biznisom i o državnome trošku su pozavršavali velike škole-fakultete u inostranstvu i nijesu na Zavodu za zapošljavanje. Neki političari dobili su povisoke otpremnine od po nekoliko desetina hiljada eura, iz preduzeća u kojima su direktorovali ili bili u upravnim odborima i bordu direktora.

Od govornika, na izborima 1996. godine, moju pažnju je posebno privukao „umni“, elokventni, proročanski, (ne)ostrašćeni govor vidno smirenog, a pomalo smušenog i tada visoko kotiranog političara u svojstvu potpredsjednika partije DPS-a. Njegova „vještina“ govora i „snaga“ političkih argumenata uspavljujuće je djelovala na prisutnu masu građana, koji su došli da čuju kreatore njihove prosperitetne bliske budućnosti! I tada je izvojevana politička pobjeda, kao i sve one naredne koje su se odigrale na način kako su to planirali i pripremali visoki političari, dobijajući još jedan mandat da budu na vlasti i (s)kroje kapu građanima Crne Gore.

Evo kratkog izvoda iz političkog govora tadašnjeg potpredsjednika partije DPS-a Svetozara Marovića (u Bijeloj), na izborima 1996. godine: „… građani koji budu glasali za DPS glasaće za sigurnu i stabilnu Jugoslaviju, za uvaženu, poštovanu i dostojanstvenu Crnu Goru u njoj. Građani koji budu glasali za takozvanu „Narodnu slogu“ glasaju za one koji ne priznaju referendum o zajedničkom životu Srbije i Crne Gore, ne priznaju ovakvu saveznu Republiku Jugoslaviju i traže novi referendum. Građani koji budu glasali za takozvanu „Narodnu slogu“ glasaju za one koji ne uvažavaju narodnu volju o potrebi zajedničkog života Srbije i Crne Gore. Ko glasa za one koji traže da se bavimo ponovo sami sobom istražujući ko je stvarno za suverenu Crnu Goru, a ko je protiv, ko je zelen a ko bijel, glasa za naš povratak u prošlost, koji može da zadovolji gospodina Slavka Perovića, gospodina Kilibardu, ali Crnu Goru ne, jer to je nepotrebno košta i udaljava od svijeta, udaljava od svijeta demokratije. Oni koji budu glasali za DPS, znaju da glasaju za jednu pravoslavnu crkvu, da imaju svoj maternji srpski jezik, znaju da glasaju za Srbiju i Crnu Goru. Međutim, oni koji glasaju za takozvanu „Narodnu slogu“ glasaju za autokefelnu crkvu, glasaju za gospodina Antonija, glasaju za crnogorski jezik, sve protiv Srbije i Crne Gore, ne priznaju ovakvu Saveznu Republiku Jugoslaviju i traže novi referendum“!

Te izborne 1996. godine ređali su se govornici na političkoj izbornoj pozornici: Žarko Rakčević, Ranko Krivokapić, Slavko Perović, Novak Kilibarda, Ilija Lakušić, prof. dr Radovan Radonjić, prof. dr Dragan Radonjić, Drago Šofranac, Drago Vučinić i mnogi drugi. Treba li da ih podsjećamo na ono što su tada i kasnije govorili i obećavali? Upitaćemo ih: Kako danas gledaju na svoje političke govore? Da li su ostali čvrsto na moralnim stavovima i političkim ubjeđenjima u cilju obećanja koja su tada da(va)li svojim biračima? Za koga su radili i kome su sve služili? Ko je od njih dobio najviše? Znamo da su građani i birači dobili veliku nezaposlenost, uništene fabrike i privredu, rasprodatu pomorsku flotu koju danas obnavljaju, socijalnu bijedu za priličan broj građana, dvije trećine osiromašnih građana i tako dalje.

Mnogi od tadašnjih govornika sada se uveliko priprema da se ponovo aktivirana na političkoj sceni Crne Gore. Neki nijesu ni apstinirali, iako su rekli da svoje političko djelovanje zamrzavaju, jer su sada nosioci „nacionalne penzije“ ili da se neće ponovo angažovati! Politika je njihov život, njihova strast i bez nje ne bi bili u potpunosti ostvareni, a sigurno je ni bili tako dobro materijalno obezbijeđeni. Sada su u nekom novom političkom savezu da nanovo započnu izgradnju nekog „novog“ i boljeg društva crnogorskog, jer sa ovim sadašnjim koje su razgrađivali i „gradili“ nijesu zadovoljni! Potrebna im je još jedna prilika i prava šansa da dovrše rušenje temelja koje nijesu do sada uspjeli uništiti, iako su prethodno gotovo sve porušili. Hoće da pokušaju da oglođu i ono što je jado (pre)ostalo od preosiromašenih građana. Hoće da i ono malo preostalih građana dovedu u ekonomsku zavisnost i socijalnu bijedu. Da li su crnogorski političari smrtni ljudi?

Na oktobarskim izborima, pored ozbiljnih političara, pojaviće se najvećim dijelom oni siti političari, kvazipolitičari, poltroni, političke ulizice, lideri stranački, golubi prevrtači i mnogi od njih koji su najmanje tri puta presvukli stranačke košulje samo da bi bili u vlasti. Za njih kao takve vlast je najslađa i najtrajnija strast i slast, koju su osjetili u prethodne nepune dvije i po decenije pa neumorno istrajavaju da se još jednom domognu „visoke politike“. Ona im život znači i ostvarenje svih životnih ciljeva i snova. Možda su i oni bili u zabludi, mada to javno ne priznaju! Od sada će da misle svojom glavom, politički i samostalno, naučno i književno, znalački i pragmatički, objektivno i nepristrasno, manipulatorski i istrajno!

Od svih crnogorski političara, koji se budu pojavili na političkoj pozornici crnogorskoj 14. oktobra, možemo očekivati da obećaju i ono što birači od njih ne traže, kao i ono u što ni oni sami ne vjeruju.

Na primjer od nekadašnjeg i sadašnjeg predsjednika najmoćnije i najbrojnije političke partije možemo očekivati da bude rezolutno potencirao da građani i nezaposleni moraju sami da se prihvate politike; da kao i on i oni sa njime zarađuju bijedno za život i da se od toga ne može mnogo dobro živjeti! Da pored toga što se treba baviti državnom i „visokom politikom“, posebno (pro)evropskom i evroatlantskom, mora se dopunski još jedan posao obavljati da bi se preživjelo. Prije svega treba se baviti „malim“ biznisom, obrazovanjem na visokoškolskim ustanovama ili ulagati u akcije, a sve to pod uslovom da ste do sada bili „uspješni“ u svemu tome kao on! Takođe, dobro bi bilo da imate jedan širi krug prijatelja koji su istaknuti političari i biznismeni ne samo u Crnoj Gori, nego u regionu i svakako na visokim pozicijama u Evropskoj uniji. To je preduslov koji vam daje dobru mogućnost da ćete napredovati u svome poslu i biti uspješni makar kao on! Naravno, obećaće i svoje birače obradovati, da će se kandidovati za sljedeće predsjedničke izbore!?

Od nekadašnjeg potpredsjednika najbrojnije i najmoćnije partije i danas aktivnog i visokog funkcionera DPS-a može se očekivati da će svoja obećanja davati u skladu sa „hrišćanskim obećanjima“, da će trpjeti i ćutati o svemu onome što je radio sa svojim drugarima i kućnim prijateljima u partiji kojoj je „iskreno“ pripadao i da državu u kojoj živi, jer nema rezervne, neće mijenjati ako to bude u skladu sa partijskim stavom i dogovorom onih koji o tome odlučuju. Svojim biračima će obećati da će zajednički raditi na dobrobiti svih građana za „evropsku i evroatlantsku Crnu Goru“ i da građani neće ubuduće više čekati na šalterima privatnih banaka svoju mjesečnu platu, jer je ni on ne čeka, već će kod njega u redovima čekati da im pomogne u biznisu ako to oni hoće i žele, a on je tu da im pomogne! Što se tiče maternjeg jezika, srpskog, crnogorskog, bošnjačkog, albanskog, hrvatskog jezika građani će govoriti kako god oni žele, a stvar je svake partije na vlasti da odabere za službeni jezik onaj kojim ta partija govori!

Od Predsjednika države Crne Gore se očekuje govor, u skladu sa njegovim dosadašnjim i sve „čvršćim“ obećanjima i „naporima“ koje ulaže za dobrobit svojih građana, da će nastojati da i dalje bude na čelu države u skladu sa zakonima i Ustavom. Naravno da će i dalje pokazivati svoju veliku „zabrinutost“ zbog rasta cijena pojedinim proizvodima, jer to i njega najmanje tangira, a svakako i sasvim je „sigurno“ da se to mora odraziti se na „evropski“ standard građana u „ekonomski prosperitetnoj“ Crnoj Gori, jer (boga)tih građana sa prosječnim zaradama zaposlenih od oko 490,00 eura svakim danom je sve više! Naravno da Predsjednik države nije bio „zabrinut“ što je Premijerov brod porinut! Biće brodova samo ako bude kredita.

Od Premijera se očekuje da održi jedan govor u kojem bi glavni akcenat bio stavljan na rast crnogorske ekonomije, (po)rast stranih investicija, poboljšanje ekonomski prosperitetne države Crne Gore sa novim kreditnim zaduženjima od nekoliko stotina miliona eura i naravno određivanje novog roka za zapošljavanje nezaposlenih, koji imaju fakultetsku diplomu i odrađivanje sezonskog pripravničkog staža na velikim plantažama Ćemovskoga polja (branje grožđa i bresaka), na sjeveru Crne Gore (branje malina i borovnica), na pošumljavanju „ravne“ Crne Gore po vrletima i goletima Katunske i Lješanske nahije, a na jugu u Ulcinjskoj solani „branje“ soli! Možda se dosjeti Premijer, a pravo je čudo da mu njegovi savjetnici nijesu predložili, da se nezaposlenima ponudi odrađivanje pripravničkog staža na gašenju brojnih požara, koji se „pojavljuju“ u ljetnjim mjesecima širom Crne Gore!!!

Od ministra poljoprivrede moglo bi se čuti obećanje vjernim glasačima njegove partije i svim građanima da se cijene osnovnim životnim namirnicama neće povećavati odnosno biće stabilne, ako se drugačije na odluči ili (ne) dogovori sa privrednicima. Nije čud(n)o, kad god je naš ministar poljoprivrede uporno tvrdio, javno izlagao i obećavao da se cijene struji, vodi, gorivu, mlijeku, hljebu, brašnu, ulju, mesu i mnogim životnim namirnica neće poveća(va)ti odmah je (u)slijedilo povećanje cijena tim istim proizvodima.

Ministar saobraćaja i pomorstva svojim biračima, simpatizerima i članovima svoje partije i koalicije mogao bi da obeća da se autoput Bar – Boljare ove godine, sigurno je, neće realizovati. Međutim, svim silama pokrenuće sve svoje umne i fizičke snage i bogme političke veze da se kod stranih banaka aplicira za kredite sa kojima bi se mogli pokriti troškovi oko dugogodišnjih pripreme planske dokumentacije za navedeni autoput. Uz to svakako da ide i ugovaranje još par brodova u dalekoj a prijateljskoj Kini, kako bi se upotpunila naša ne tako velika pomorska flota.

Od ministra policije moglo bi se očekivati i čuti nešto više od onoga što je do sada uobičajavao kada je problematika iz njegovoga resora u pitanju, a što je povezano sa održavanjem reda, mira i sigurnosti građana u Crnoj Gori, kao i obezbjeđenje vodećih ili zaslužnih političara i državnika. Naravno da će ministar imati na umu i istrajnost njegovih službi u otkrivanju „sumnjivih“ osoba koje rade nedozvoljene radnje uperene protiv pojedinca i države. Svakako da bi akcenat njegovoga govora mogao biti stavljan na otkrivanju još neotkrivenih počinioca brojnih ubistava, kojih nije mnogo a ni malo, nešto slično kao u regionu!? Naravno vidan uspjeh je postignut u skladu sa zakonom o postavljenju „prave“ (ne)političke ličnosti za direktora Uprave policije, jer su bili saglasni oba koaliciona partnera, a najviša sudska instanca dala je svoj sud o tome! U narednom periodu nadležne službe svakako će naći načina da dođu do nešto više podataka u „Aferi Telekom“. Svakako da je rad na sprečavanju „korupcije i organizovanog kriminala“ „proces“ i njegove službe će ga redovno informisati, iako to nije u nekom zabrinjavajućem obimu, ima ga ali manje nego u regionu!?

Primjećujem da na „moju aferu“, oko teksta koji mi je podmetnut u jednom dnevnom glasilu, iz decembra 2010. godine u otkrivanju počinioca, nadležne službe nijesu našle za shodno da me u pisanoj formi zvanično obavijeste dokle je istraga stigla i sa kakvim „značajnim“ činjenicama raspolaže visoko sofisticirani foreznički centar ili stručnjaci u Upravi policije!

Dalja elaboracija ministara i ostalih crnogorskih političara, njihovih izbornih programa i obećanja odvela bi nas u nepovrat, jer se njihova matrica dvije decenije nije mijenjala. Sve će obećati svojim biračim i građanima samo da bi ostali na vlasti samo još ovaj mandat!

Neka se građani i birači Crne Gore ne iznenade ako visoki državnici i političari crnogorski ne održe svoja obećanja, koja će dati građanima pred izbore u oktobru tekuće godine, jer će se to samo još ovaj put desiti u ovoj godini. Globalna ekonomska kriza svakako da će uticati i na ove izbore pa će zbog toga izostati dodatna državna kreditna zaduženja od našeg mnogo „uspješnog“ ministra finansija, jer u državnom budžetu nema dovoljno novca za ponovne izbore, makar za ovu godinu!

Podgorica, utorak, 04. septembar 2012. godine Dr Momčilo Dušanov Pejović

Subject: Svecano otvaranje 15. Bijenala umetnosti u Pancevu

Subject: Svecano otvaranje 15. Bijenala umetnosti u Pancevu

 

 

 

 

15. Bijenale umetnosti u Pančevu

De/re/konstrukcija: prostor, vreme, sećanje

7. septembar u 19h

Galerija savremene umetnosti

Panèevo

 

 

Po¹tovani/a,

 

Pozivamo Vas na svečano otvaranje 15. Bijenala umetnosti koje æe se održati 7. septembra u 19 časova u Galeriji savremene umetnosti u Pančevu.

Ovogodišnji Bijenale, koji se održava od 7. septembra do 7. oktobra u organizaciji Kulturnog centra Panèeva, nosi naziv „De/re/konstrukcija: prostor, vreme, seæanje“ i sastoji se iz tri segmenta: filmskog, pozori¹nog i segmenta vizuelnih umetnosti.

Kroz nove projekte i premijerne programe autori i uèesnici Bijenala baviæe se temom rekonstruisanja i dekonstruisanja dru¹tvene klime/atmosfere ex-jugoslovenskih dru¹tava i njihovih procesa preobra¾avanja tokom poslednjih decenija.

 

            Kulturni centar Panèeva organizuje prevoz iz Beograda za sve zainteresovane posetioce. Polazak je u petak, 7. septembra u 17.00 na platou ispred crkve Sv. Marka. Povratak je u 21.30 sa platoa Kulturnog centra Panèeva. Zbog ogranièenog broja mesta u autobusu, molimo vas da potvrdite dolazak na mejl pr.kcp@3dnet.rs

 

 

U prilogu program Bijenala.

Vi¹e o manifestaciji i uèesnicima na www.bijenaleumetnosti.rs

 

 

Srdaèno,

Monika Husar Tokin

Pr menad¾er KCP

062 800 8788

pr.kcp@3dnet.rs

ЧЕТВРТИ МЕЂУНАРОДНИ КЊИЖЕВНИ КОНКУРС „ ДРАГАН ЖИГИЋ“

ЧЕТВРТИ МЕЂУНАРОДНИ КЊИЖЕВНИ КОНКУРС

„ ДРАГАН ЖИГИЋ“

Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању – УСКОР, расписује Четврти међународни књижевни конкурс „ДРАГАН ЖИГИЋ“ за најбоља књижевна остварења

у 2012. години, уз следеће пропозиције:

• За учешће на конкурс могу се пријављивати она књижевна остварења која до сада нису објављивана;

• могу се доставити по три песме или три кратке приче, или три сатиричне приче или десет афоризама или по десет епиграма, све по три примерка;

• песме треба да имају дужину највише до 32 стиха, односно реда, кратке приче до две стране новинарског прореда А-4 формата, а сатиричне приче највише једна страница на формату А-4.

• радове потписати шифром на свим упућеним примерцима. Шифру написати и на мањи затворен коверат, у коме треба да стоји разјашњење шифре, са именом и презименом аутора, тачном адресом, бројем фиксног и мобилног телефона и са меил-ом аутора. У мањи коверат приложити и краће биографске податке;

• мањи коверат, заједно са радовима ставити у већи коверат, на коме треба написати само следећу адресу: МУЗЕЈ НАУКЕ И ТЕХНИКЕ – ( за 4. Међународни књижевни конкурс УСКОР-а) 11.000 БЕОГРАД , ул. Добрачина број 51.

• пошиљку не треба слати „препоручено“ или „брзом поштом“;

• Радове искључиво писати штампано – на писаћој машини или компјутерском техником.

• Конкурс се расписује 1. септембра и траје закључно до 31. октобра 2012. године.

• Награђена ће бити по три рада из сваког жанра, првом, другом и трећом наградом. Резултати ће бити објављени до краја децембра 2012. године.

• Питања у вези са Конкурсом поставити на телефоне: 0113175093 и 0645023174.

Удружење српских књижевника

у отаџбини и расејању – УСКОР

Председник

Милош Анђелић

EINLADUNG ZUR BUCHPRÄSENTATION

EINLADUNG ZUR BUCHPRÄSENTATION

Ein Abend im Zeichen von Poesie und Musik

Der Schriftstellerverein “Sieben“ e.V. lädt herzlich ein zur Vorstellung des Buches „Ballade für deine Augen“ von Dichterin Jelena Zarić aus Köln.

Die Buchpräsentation findet statt am 08. September ab 19 Uhr im Kultur- und Kunstverein „ORO“ e.V.
Heddernheimer Landstraße 151
60489 FRANKFURT/MAIN

Alle sind herzlich willkommen.

Eintritt frei

Mit freundlicher Unterstützung von Kulturamt Frankfurt am Main