Србија увела санкције Сирији!

Србија увела санкције Сирији!


У тренутку када ЦИА и терористи убијају цивиле, као у Босни и на Косову, одлазећи режим уводи санкције Сирији, земљи која страда као Србија ’90-тих.

27.06.2012

Мислија УН у Сирији је обустављена јер је, наводно, ситуација сувише ризична. Истовремено, терористичке снаге појачавају своје нападе на цивиле, представљајући масакре као злочине режима. Запад је против „диктатора“, и све је очигледније да ће употребити оружје да би заштитио „наоружану опозицију“ и увео „демократију“. Да ли Вас ово подсећа на деведесете године? На страдање српског народа у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији?

У таквој ситуацији, одлазећи режим, тј. Влада уводи санкције Сирији, и то на предлог Министарства спољних послова, чиме се Србија прикључује агенди Брисела! Дакле, Вук Јеремић, од одређених кругова окарактерисан као патриота, сада директно супротставља Србију и Русију.

Осим тога, о каквим људским правима може бити реч, када муслимански екстемисти, који се боре против прилично секуларног режима Башара Ал-Асада, муче малобројну хришћанску мањину? Медији у Србији о томе ћуте, поводећи се изјавама „сиријских активиста“, којима се може веровати исто колико и Хашиму Тачију, када негира трговину људским органима.

Због тога, можемо само рећи да нас је срамота оваквих политичара!

Редакција сајта Двери

ВЕСТИ

Председник Башар Асад објавио је рат у Сирији

Председник Башар Асад објавио је рат у Сирији

27.06.2012. –

Председник Сирије, Башар Асад, изјавио је да је његова држава у рату, саопштава британска радио телевизијска корпорација BBC. Јуче су се на периферији Дамаска водиле жестоке борбе између сиријске војске и побуњеника. Асад је затражио од новог кабинета владе да уложи све напоре како би победили. Обе зараћене стране саопштавају да има на десетине погинулих – како у борбама око Дамаска, тако и у целој земљи.

Извор: Голос России, фото: ЕПА

39-ТИ АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК ОЦЕНИО ДА СУ САД ИЗГУБИЛЕ ПРАВО ДА БУДУ АУТОРИТЕТ У ОБЛАСТИ ЉУДСКИХ ПРАВА

јун 26 2012

КАРТЕР: Америка погазила десет од 30 чланова Декларације о људским правима

4 Votes

У ЧЛАНКУ У ЊУЈОРК ТАЈМСУ, 39-ТИ АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК ОЦЕНИО ДА СУ САД ИЗГУБИЛЕ ПРАВО ДА БУДУ АУТОРИТЕТ У ОБЛАСТИ ЉУДСКИХ ПРАВА

20:53 26.06.2012. факти.орг

ЏИМИ Картер, који је био 39. председник САД, објавио је у Њујорк Тајмсу чланак о кризи људских права у Америци.

„САД су изгубиле право да буду ауторитет у овој области“ – оценио је Картер који сматра да је проблем у том што  антитерористичка политика САД исувише очито гази Општу декларацију људских права коју су донеле УН.

„Десет од тридесет тачака Декларације наши политичари су прекршили, укључујући и оштру забрану нељудског или понижавајућег односа у обраћању или кажњавању“.

„Кршење људских права почело је после 11. септембра 2001. године – пише бивши председник САД.

– Тада је почела употреба силовитих антитерористичких мера, а томе се није супротстављала широка јавност“.

Сада, подвлачи Картер, САД морају да се врате поштовању Декларације коју су саме направиле и да престану да под изговором борбе против тероризма убијају људе, укључујући и америчке грађане, по читавом свету.

Реално, Картер у Њујорк Тајмсу критикује политику коју је започео Џорџ Буш – Млађи а наставио Барак Обама. Међутим, у тексту директно није поменуо ни једног ни другог.

Неки амерички експерти у писму виде знак раскола у Демократској партији, што би по Обаму било посебно опасно пред изборе. Међутим, други мисле да је оно ударац намењен републиканцима, јер је управо за време председничког мандата Буша Млађег почела антитерористичка кампања, док ју је Обама у извесној мери пригушио, покушавајући да успостави контакте са Талибанима и да на слободу пусти већину робијаша из Гвантанама.

СРЕБРЕНИЦА – НАМЕТАЊЕ КОМПЛЕКСА КРИВИЦЕ СРБИМА (Видео)

http://facebookreporter.org/2012/06/27/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80/

Кате Јовановска-Поезија преведена са македонског на српски

Кате Јовановска

 

 

 

Грозд генерације

Грозд генерације

нанизане као бисери из турских времена

заједница сви заједно

са послом у мислима

сада више није тако

раздубљена дубина у далеком мјесту

хладно и осамљено окружено гвозденим жицом

не одговара на позив

ти зовеш планина одговара

жути пламен свијећа ти даје утеху

скупоцјено злато се налази на овом мјесту

тамјан му говори

ту рођаци долазе

само није могуће

да вас дочекам

тамо је гдје је.

 


Мир, мрак и тишина

Срећа отпутова на седмо небо

остави украсну хартију

далеко у дворцу у диму са црним мислима.

Од потребне личности

дува вихор незаустављиве бујичаве кише

торнада губљења топлоте

од зрака који зраче светло

а сада туга тешка ко планина

спремљена у Гинисову картонску кутију

таложи се, скупља

у предграђе сјећања

цртају се капи изворне кише

бесконачна туга на дну

непокретног бријега

који не сања, не гледа, не говори

не смије се

ћутли у сопственом миру, мраку и тишини.


Бескрајно обожавање

Долазим до тебе

Врата усхита широко се отварају

Предјели испуњени сфуматом

А ипак концизни углови

Орнаментисани позлаћеном љубављу

И ту ја дрхтим да дохватим

Гране што рађају дијамантима

Најдубље се осјети твој савршен дух

Који испарава до мога лица

Кожа осјећа свилене пробоје

И  жмирећки могу да осјетим гдје си

Дошао  си да ме усрећиш?

Насликан библијски мотив

Дарежљив по својој природи

Тапкам блискост полегнуте ноге

Љубим бијели јастучић

И рогови скривени у ноћи

Над малим заокруженим свицима

Свијетле, трепћу и крију се

До новог млијечног раздањивања

Са ручним потписом бескрајно обожавање


Стара мудрост

Легла ко срна ријечне долине

Замор јој напрегне старост

Тешко покретне кости

Састављене за много љета

Само погледајте, кожа ће вам рећи

Мукотрпан посао

И подарена мудрост храма Атине

А за мене се њише као јелка с лампионима

Моја пропратна сјенка

Од малих ногу друга мајка

Регулатор добра и зла

Увијек неисцрпна помоћ и љубав

Анегдота као привјесак и магнетна сила

Пољупци и милион преграда

Буди увијек са мном


Деус

Нека дођу моји чувари

Скривени у мишићима корпуса

Пренесена је њихова енергија

Да ме утјеше

Деус овдје постоји само за тебе

Апостоли да разумију моју нетрпељивост

Носталгичност и љубав

Мисли често премостене тамо

У сваки пигмент

Сваки дио ваздуха

Од изласка до заласка

Натапкана сентименталност гребена

И потопљена у царство Деуса

На дохват до њега

Радује ме сасвим слободан с обавезом

Само према мору

Савез других божанстава

Узима слој по слој и гађа стријелама

До учитеља Амора

Гребен непокретан

Недоступан без мога присуства

Када ће оживјети моје сузе

Заједно ћемо их подијелити

Сразмјерно само за нас


Античко предвечерје

Вријеме је оставило трагове на њој

полувидљива старица

претворена у тканину

неколико пута ми долази

покрива ме сном с Олимпа

савјете ми даје

топла јела мудрости

а сада  се грије,

завршава предвечерје

танком  завјесом

она сједне фино лице,

сјајноока  Атина

дошла ми без своје величине

љубим је од благородности

обожавање обичних смртника

богиња међу људима.


Оптимизам

Срце са шкољком у унутрашњости чува

Златне сувенире

Привјесци са сјећањима наушнице-успомене

Свраћање свјетлуцавих бисера

Тангирање у јеку сезоне

Неуморна шетња парковима

на глаткој кожи

пропратни осмјех наизглед бебастог лица

из дана у дан несагорљива аморосија

вене и сагорјева

диже лавовску ватру и потицај

поновни сусрет

пловидба у бујне Биљанине изворе

симиларна формулација боја

непосредни вршњаци

тамнокрута ноћ и ружопрста Зора

када се сложе констатације

са тоталном срећом

жртвујем срце размјерно

до Олимпа


Покушај

Љубавни револт преточен у

кружне покрете кроз које груди

затрепере, струјања

ваздуха,

дух не може да разумије шта се

десило, да ли је требало са другим

покретачима на другом месту, у другим

околностима.

Ипак, рукопис мојих усана се

пребацио на твоје груди,

мале усне меке боје крви,

кармин савладава

стварање,

магнетна сила га привлачи

све тачке очи у очи, шапат,

пресјек фокусне линије,

запамћена описна слика

дођи, буди близу

ти шетач у мојим мислима

и тетовирач на грудима,

можеш да будеш почасни гост

у новооткривеној земљи са много парола

и чудеса,

гдје велика деца трче,

галаме уз много смијеха,

змају се допушта да лети кроз

ваздух са приступом царском клавиру.


Интерпункцијско поштовање

У одбљеску ноћи ватромет се

слуша са погледом на горе,

све молекуларне конце вјешто везујем,

невјеста у бијелом,

дајем мотив плус, буди покрај мене,

држи ме за руку, буди са мном,

моје срце је као кофер,

унутрашњи путник се отвара и

свечане хаљине падају

тријумфално, врата раја

илустровано се отварају

нова епоха преда мном

још нисам спремна

чекам лавове да ме узберу

с криком поезије.

Превео с македонског Жарко Миленић

MOJA  KREIRANA FAN STRANA NA FEJS
Tajna

KAKO I GRUPA  TAJNA(KIRILICNO)

LAJKUJTE !

DRUGA ZORA Hit koji se čeka vekovima

Saša Milivojev improvizovao Mokranjca!

DRUGA ZORA Hit koji se čeka vekovima

 

         Da je Stevan Stevanović Mokranjac danas živ verovatno ne bi mogao da izbegne saradnju sa najpopularnijim mladim srpskim pesnikom: Saša Milivojev, posle stotinu objavljenih kolumni u dnevnim novinama i romana „Dečak iz Žute kuće“, stvorio je muzičko remek-delo inspirisan Mokranjčevom muzikom. Imrovizujući dirigentski glas prve i treće pesme „Druge Rukoveti“, a u uz pomoć Nacionalne Štetočine, Milivojev je napisao novi tekst na melodije velikana srpske klasične muzike. Bogatstvu harmonije, muzičkim aranžmanom: klavijature, gitare, bas gitare, bubnjevi, bek vokali –  doprineo je Srđan Branković, kompozitor poznate heavy metal grupe „Alogia“. Pesma se premijerno može čuti na Jutjubu i na autorovom oficijalnom sajtu http://www.sasamilivojev.com

        Neizvesno je da li bi se Mokranjcu dopala njegova muzika u heavy metal aranžmanu, a kad bismo pouzdanije tumačili tekst pesme „Druga Zora“ osetili bismo taj žestoki šamar društvu, akademskoj javnosti, obrazovnom sistemu, svima preskokom, rupom u vremenu, vekovnom

Lira setno bruji
Gorom huji
Tebe doziva
Tebe nema više
Tiho, tiho, tiše

Rana moja živa
Koga snivam
Tebe dozivam
Zora li mi zori
Gora li mi gori
Dvori i izvori

Markovi mi konaci
Momčilove noći rujne
Miloševi koraci
A Janine grudi bujne
Lele mene, Lazare
Do sunca mi kletva dođe
Njišti zora, vri gora
Prevarih se, Crni Đorđe

Zlatna čaša vina
Dušu opija
Ranu celiva
Zora li mi zori
Boli li me boli

Markovi mi konaci
Momčilove noći rujne
Miloševi koraci
A Janine grudi bujne
Pelin-cvećem zaspi me
Da mi slatka rana nije
Ljubve slovo ponovo
Da žitije vodu pije

Gora moja živa
Zoru skriva
S tobom počiva

http://www.youtube.com/watch?v=duvJltzq0bU

Analiza Nacionalne Štetočine

Surova igra između pojedinca i kolektiva kroz obračun sa epskom svešću i lirskim nasleđem u kojoj se sprva identifikovan Pesnik gubi u motivima lokalnim, narodnim, nacionalnim. Ograničen jezikom ili kulturom, ritmom ili baštinom, on varira ili parafrazira, i to je njegovo oružje u svetom okršaju.

Lira, kao „sredstvo“ Pesnikovo, kao „instrument“ u rukama, iskazuje nameru KA poeziji. Na potesu između ekloge i melike, on se obreo u okruženju heroja, čiji mit tek biva, neoskvrnjenog proročanstvima i nezamerenog bogovima. Ali ne prepoznaje dušu. Signal neprepoznavanja je radičevićevskim ritmom parafraziran stih pesme za decu iz socijalizma (Od kuće do škole), kao trag ili signal slušaocu – čitaocu o tome šta se desilo s dušom. Kvazipatetizacija kroz „prvi lelek“, estradna „rana moja“, signal osamdesetih, i „živa“ kao skliznuće u folklor, koje je potpuno narednim stihovima, koji su simulacija „starogradskog“, ali ne beogradskog („li“, etički dativ), uvlači slušaoca u sukob, sada sa sopstvenim ukusom. Dvori, oblički, upućuju i na „gornji“ i na htonski svet, a etimološki zaplet se ne razvija zbog prebrzog razrešenja rečju „izvori“, i slušalac već mora biti zgrožen. Izvori su epski, ali oficijelni: ciklusi srpske epske poezije, nesavršeni, neistiniti, onakvi kakvi su u nastavnom planu, kakvi su javno, kakvi treba da su u svesti „nacije“. Postmodernistička baljezgaria ili obračun sa epskom svešću, sa mačizmom, ali ne bez otpora?

Markovi, a ne Jankovi konaci – ne završeci, već prenoćišta (htonsko), bivci (ergon, istorijsko – prostor koji je sada nečiji), autentični hronotop sa sve konačenjem u tamnici azačkoj, epskoj, ali i onoj Domanovićevoj, sve u svemu, ceo raspon, sve varijacije o Marku su u konacima, a Janko lebdi, dok obojica kasne na… Momčilove ne zore, već noći, u boji koja sluti pomračenje svesti i neprepoznavanje izdaje. Vlasnik krilatoga konja s kojim se naš pesnik sme poistovetiti nije onaj koji uzjahuje Pegaza, već Jabučila. Sve što Momčilo nosi (svu onu gradaciju s Vukašinom, grdosiju metaforsku, koja deluje na kolektivno uobličavanje svesti o naivnosti) stalo je u „rujno“, koje asocira na promenu stanja, a recipijenta prosečnog podseća na alkoholisanje. Ili jeftino ruganje „zori“?

Junak koji je stasao, koga nisu presekle izdaje, mora biti tragičan, i njegov put ka stradanju, kroz zemlju kroz koju se ne može proći, prosto i jednostavno je prenet sintagmom „Miloševi koraci“. Umesto stopa Marka Kraljevića, ovde se poziva na toponime koji ne zaboravljaju „zavetnog junaka“. Pesnik se, dakle, nalazi pred Milošem, klizi u tragediju, odnosno podvig, arhimoralom prožet, i naleti na Erosa. Jana, epska Jana, pretvara se u ženu iz novokomponovane pesme, a nigde nijedno „opa“. Pesnik je upao u igru sa Erosom i Tanatosom i zapomaže Lazaru.

Lazara ne zaziva, nego mu se vajka, nije mu milo što mora da bira između Miloša i Jane, buni se što uopšte postoji ta fama o nemogućnosti bivanja i junakom i čovekom. Antipuristički, stih gađa busajuće u srpska prsa, na prazno. Kletva mu, jasno je, ne stiže do sunca, već do falusa. Herojsko i erotsko iz mita u čoveku kroz kvazimoralno, kvazireligijsko i kvaziepsko dovode do sindroma obrađenog u baladama (Hasanaginica najpre), koje se ne pominju jer je cela pesma zapravo balada.

Šamar društvu, akademskoj javnosti, obrazovnom sistemu, svima preskokom, rupom u vremenu, vekovnom, čak bez ijednog hajduka, Pesnik udara skokom do Karađorđa, koji je politički veoma korektan jer srpska državnost ne sme biti starija od dva veka, ako hoćemo u Evropu. Njišti zora, ne ona pesnikova, već ona koja sumira srpsku književnost od Radičevića do kraja Prvog velikog rata, a gora vri od Krfskog zbornika do Popine zbirke i „poezijskog prevrata“ polovinom 20. veka, u novom ideološkom ključu, sistemu, dobu. „Nisam to ja“, prevario sam se – govori pesnik Karađorđu, i vadi se pred svima: svako može čitati kako hoće, svako može osetiti da je pesnik na njegovoj strani, pravoj, ako ga hoće, ili na drugoj, nepravoj, ako ga neće, ako želi da ga etiketira. Ovde je Drugi najviše istaknut – ne više herojski i epski spram erotskog i lirskog, što i jeste ključno za svaku baladu, već čisto ideološki, i to sada i ovde: odričeš li se istorijskog nasleđa, makar i ovako okrnjenog i priznaješ li da je tvoja država stara dva veka ili si, kukavče, uvideo da je sve to što si učio, sve to na čemu su te vaspitavali jedna velika laž, a tvoji izvori i dvori jesu carski.

A pelin? Je li „pelin“ oproštaj od epske svesti ili povratak njoj?

Razrešenje stiže povratkom epskom, tradicionalnom, a kanonizovanom Visokom Stevanu. Koristi se sintagma koja upućuje na žanr, a signalizira opredeljenje („ponovo“). Žitije kao Pesnikov život, ali i žitije kao njegov izvor, njegova baština, njegov i mitski i istorijski prostor slengovano ne traži prolaz, već slengovano nastavlja, ide dalje, produžava, opet se („ponovo“) piše. Žitije Pesnikovo.

Gora, mitski i istorijski prostor, otkriva se kao rana, sada ne samo rana živa, ili rana zato što je živa, prostor je u kome se nalazi i žitijska baština svih prećutanih, pregaženih i falsifikovanih života. Zora, potentna, prilično izrabljivana svuda, pa i u nazivima časopisa, u tom je prostoru (ili NAD njim), i istovetna je sa onom koju pesnik traži. Sa Dušom. I nije mrtva. Ona počiva. Kao u pesmi u kojoj još ne sviće. Kao u žitiju. Počiva. Što znači da se samo primirila.

Ани Соколовић најзначајнија канадска уметничка награда

Вести култура и забава

Ани Соколовић најзначајнија канадска уметничка награда

Ана Соколовић (ПР фото)

 ОТАВА – Канадска композиторка српског порекла Ана Соколовић добитница је најзначајније канадске награде за извођачке уметности „Дора“.

Соколовићева је канадским позоришним и оперским „Оскаром“ награђена као ауторка у категорији изузетне нове опере или мјузикла за оперу „Свадба“, у продукцији музичког позорисста „Квин оф пудинг“ из Торонта.

„Свадба“ је прва канадска опера написана и извођена на српском језику. У тој једночасовној а капела опери (без оркестарске пратње) у седам сцена шест канадских певачица опевају традиционални српски обичај – припрему девојке за свадбу.

Ово дело ће на јесен бити изведено у оквиру БЕМУС-а.

Бета
објављено: 27.06.2012.