Рус који је погинуо за Србију

Рус који је погинуо за Србију

26. 06. 2012 10:43 | З. Марјановић / Вести

milena adamovic 1 Рус који је погинуо за Србију

Богић и Милена Адамовић (Фото: Вести)

Горњи Милановац – Много пута у животу човек се запита да ли је све што му се дешава пука случајност или постоји неки планетарни сценарио који одређује догађаје. Јер, како да Богић Адамовић из таковског села Врнчани другачије да објасни то што је још 1964. године, радећи на препокривању болнице у Горњем Милановцу, пронашао смотуљак који је на неки начин оплеменио уобичајени живот шумадијског сељака.

„Све је почело“, објашњава 75-годишњи Богић Адамовић, „једног летњег дана кад сам поправљао кров милановачке болнице у којој су у јесен 1944. године лечени рањени црвеноармејци од којих су многи у овој болници и умрли, а њихови посмртни остаци су сахрањени у заједничкој гробници на Брду мира у Горњем Милановцу.“

Између црепа и греде приметио сам смотуљак у којем су биле похвалнице за храброст на руском језику, исписане на хартији за џакове са руским печатом, на име војника Павела Самсоновича, војничка буквица, нешто мало рубаља, молитва на листу свеске и неколико писама из града Саљск на Дону.

Богић Адамовић је одлучио да почне потрагу за породицом црвеноармејца Павела Самсоновича, који са још 407 својих ратних другова изгинулих у борбама за ослобођење Чачка и таковско-рудничког краја почива на Брду мира у Горњем Милановцу.

„Прво сам послао писмо на адресу која је била на последњем писму које је примио Павел Самсонович, али писмо се вратило са напоменом да је прималац непознат. То се поновило неколико пута, а затим сам се окуражио и покушао да породицу пронађем преко амбасаде СССР-а у Београду, али без неке превелике наде у успех.

„Свега шест месеци након моје молбе, стигло ми је писмо од Павелове кћерке Јекатарине Павловне, која је тада живела на Камчатки и од тада је све било као на филму. Уследиле су десетине писама са једне и са друге стане, а затим сам добио поруку да ће ми Јекатарина стићи у госте“, објашњава Богић Адамовић.

Иако је Богић Адамовић ћерку црвеноармејца Павела Самсоновича пронашао 1967, Јекатарина – Каћа Павловна је у Горњи Милановац допутовала тек 1986, а њен боравак у кући Богића Адамовића и те како се памти.

milena adamovic 2 Рус који је погинуо за Србију

Милена Адамовић са Јекатарином и Машенком и Марином (Фото: Вести)

„Било је много перипетија да Каћа дође код нас, али важно је да је стигла. Одвели смо је у спомен-костурницу на Брду мира у којој се налазе посмртни остаци њеног оца и ти тренуци су заиста били дирљиви. Јекатарина је сатима плакала и љубила споменик, а заједно са њом смо плакали и ми. Са гроба је узела грумен земље и један цвет и то је однела са собом у Кривиј Рог, где се настанила након службовања на Камчатки. Каћа је у нашој кући у Врнчанима остала месец и по дана. Тада ми се родила идеја да је посестрим. Тако је она добила брата из Србије, а ја сестру“, сећа се Богић.

Након првог боравка у Врнчанима, Јекатарина Павловна је долазила још два пута. Када је Богић Адамовић женио сина Зорана, на свадбу су са Катарином дошле Машенка, друга ћерка Павела Самсоновича, Јекатаринина ћерка Марина и унука Ана, а након неколико година Адамовићи, Богић и његова супруга Милена узвратили су посету Јекатарини Павловној. Мислили су тада да се њихово пријатељство никада неће прекинути.

„Тако смо мислили, али је испало другачије. Ето, несрећа те руске породице нас је спојила, а несреће наших народа су нас раставиле. Због распада СССР-а, а затим и ратних догађаја у Југославији, прекинути су наши контакти због чега нам је веома жао. Јекатарина нам се последњи пут јавила када су почели ратови у СФРЈ и од тада смо изгубили сваку везу. Много пута смо слали писма и покушавали да поново је пронађемо, али узалуд. Наравно, за нас Адамовиће би била велика срећа када би се једног дана на нашој капији појавила Јекатарина или било ко њен, јер смо се на неки необичан начин везали за породицу човека који је оставио живот за слободу нас који живимо у Србији“, каже Милена Адамовић.

Тито и Брежњев открили споменик

После дужег сакупљања посмртних остатака Руса који су учествовали у борбама у чачанском крају, њихове кости пренете су у заједничку гробницу на Брду мира у Милановцу. Ту данас почива 408 руских војника, а на сваком металном ковчегу исписано је име борца и његов чин. Споменик су 1962. године открили тадашњи председници Југославије и Совјетског Савеза Јосип Броз Тито и Леонид Брежњев.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: