LEGENDARNI INTERVJU DRAGOŠA KALAJIĆA O AMERIČKOM ZLU/Dragos Kalajic: American Evil

http://www.youtube.com/watch?v=ZMq_-3O2YEY&feature=player_embedded#!

Gde cveta limun žut

http://www.youtube.com/watch?v=BhRDfubpIdY&feature=player_embedded#!

Једино сарадња са Русијом може да Србију приближи Европи

Једино сарадња са Русијом може да Србију приближи Европи

26.06.2012. – Србија једина земља у Европи која је са Руском Федерацијом потписала Споразум о слободној трговини

МЕЂУНАРОДНИ СКУП РУСИЈА И БАЛКАН – ПРОШЛОСТ И ПЕРСПЕКТИВЕ

Економску сарадњу Србије и Русије одликују дуга традиција, снажан напредак претходних година захваљујући доласку Газпрома, изванредне перспективе захваљујући гасоводу Јужни ток, али и огроман проблем – интеграција Србије у Европску унију која прети да суспендује Споразум о слободној трговини са Русијом, који омогућава Србији да готово све своје производе извози у Руску Федерацију без царине.

Захваљујући овом споразуму, извоз српских производа у Русију је у 2011. години повећан за чак 49 одсто у односу на 2010, а укупан обим робне размене је достигао 3.3 милијарде долара, што представља повећање од 22 одсто.

Међутим, уколико настави путем интеграција у Европску унију, Србија ће се суочити са притисцима Брисела да се, у оквиру заједничке спољне политике Уније, придружи свим критикама и мерама чланица ЕУ, чак и оним које иду против интереса држава које се искрено и доследно залажу за територијални интегритет Србије, попут Кине и Русије. Србија би се такође, нашла у ситуацији да, у тренутку евентуалног учлањења у ЕУ мора да одустане од Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом.

Поборници тезе да „ЕУ нема алтернативу“ изгледа не хају за овај крајње рационалан економски аргумент, као ни за чињеницу да Србија данас више нема интереса да уђе у Европску унију, иако би, наравно, требало да одржава најбољу могућу економску сарадњу са њом.

У последње три године, од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, Србија је изгубила око 500 милиона евра од царина, али је индиректна штета много већа јер су домаћи пољопривредници били изложени жестокој конкуренцији колега из Уније без икакве заштите. Неприпремљени су ушли у утакмицу са компанијама које су лидери у пољопривреди не само Европе, већ света. Наравно да је то неравноправна утакмица у којој Србија мора да изгуби. Међутим, проблеми у пољопривреди тек ће почети уколико  после 2014. године дође до потпуне либерализације пољопривредног тржишта као последица наставка европских интеграција Србије.

Излаз из ове негативне геополитичке ситуације представља визија економски независне, политички и војно неутралне Србије, која би била ослобођена таквог терета да због неког другог доноси одлуке које су штетне по било који њен интерес.

То је Србија која задржава своју независност и остаје ван интеграционих токова у Европску унију и НАТО – две организације чија је већина чланица нашој земљи јасно ставила до знања да не жели да поштује наш територијални интегритет на Косову и Метохији.

То је самим тим Србија која је одлучна да диверзификује своју спољну трговину и окрене се свим економским партнерима у свету, а пре свега Руској Федерацији.

А. Кратак историјат руско-српских економских односа

Српски поданици у Русији и руски поданици у Србији вазда ће се сматрати и са њима ће се поступати као са члановима народа највећма повлашћенога. Обе високе уговорнице обавезују се узајамно давати обостраним поданицима сваку олакшицу, сваку потпору и сваку трговинску корист, које природно потичу из таквог повлашћеног поступања те да се тако, уколико је могућно, развије и унапреди српска трговина у Русији и руска у Србији – први члан закона о трговинском и пловидбеном уговору између Србије и Русије из 1893. године.

Привредне олакшице између Србије и Русије постоје већ 120 година, што говори да су српски и руски народ кроз историју били опредељени за ближу економску и политичку сарадњу. Први документи о економској сарадњи датирају из 15. века када су први трговци путовали из Србије у Русију и обрнуто, док је  значајнија трговинска сарадња успостављена у другој половини 19. века.

Србија је први кредит од Русије добила 1867. године, а 1890. године одобрен је први репрограм тог дуга. Овај кредит је подигнут за изградњу железнице од Радујеваца до Ниша.

У периоду СФРЈ и СССР, врхунац спољнотрговинске сарадње две земље су доживеле током осамдесетих година прошлог века када је Србија, односно Југославија, имала суфицит у трговинској размени са СССР-ом. Србија је тада извозила претежно готове производе – шине, намештај, текстил, хемијске производе, обућу — док су српски грађевинари радили најзначајније објекте у Русији. У замену за производе које је Србија извозила у Русију, који су били доброг квалитета, увожени су берзански производи – нафта, гас, обојени метали, црни метали, угаљ. Тако су, на сарадњи са СССР-ом подигнути гиганти југословенске привреде – Генекс, Инекс и Прогрес, док је извоз у СССР чинио четвртину укупног извоза СФРЈ.

Б. Стање економске размене између Србије и Русије

Иако је политика владе Србије да „Европа нема алтернативу“, евидентно је да се све већи број српских привредника окреће тржишту Русије – због Споразума о слободној трговини и олакшица које имају на руском тржишту.

Са Русијом данас имамо највећу размену, али и највећи дефицит. Због увоза енергената, међусобна размена у 2010. години је била на нивоу од 2,7 милијарди долара, док је у 2011. години порасла за 22 одсто и достигла 3.3 милијарде долара.

У 2010. години Србија је повећала извоз робе у Руску Федерацију за 53 одсто у односу на претходну годину, а у 2011. години за још додатних 49 одсто. У 2010. години остварен је рекордан извоз свежих јабука у Русију (чак четири пута већи него у 2009. години). Интересантно је да је у 2010. години у Русију извезено 80 одсто укупног извоза свежег воћа из Србије.

Ипак, пољопривреда не представља највећу грану. Структура извоза Србије у Русију се састоји од подних облога (25 одсто), лекова (13 одсто), хартије (10 одсто), металских производа (10 одсто), воћа (7 одсто), гума (4 одсто) и осталих производа (31 одсто).

У прехрамбеној делатности, постоји проблем са обезбеђењем количине, а у индустрији Србија нема потребан технолошки ниво развијености. Зато је неопходно улагање у модернизацију и образовање инжењера са знањем примењивим у производњи.

Мале компаније имају мале шансе да самостално наступају на руском тржишту. Стога је потребно удруживање, односно формирање кластера.

Обнова војне сарадње би била јако битна – сарадња на овом пољу би могла да помогне Србији у јачању војне индустрије и машиноградње, што би омогућило да Србија и Русија заједно наступају на трећим тржиштима. Металска и електро индустрија су некада биле носиоци извоза, а сада не могу да опстану ни на домаћем тржишту. Њима је неопходна подршка државе у виду дугорочних кредита, извозних гаранција и подршке развојним пројектима.

Посебан сегмент у економским односима Србије и Русије може да буде улагање руских компанија на Косову и Метохији, пре свега у ревитализацију рударског комбината Трепча, од чега би користи имали како Срби тако и Албанци на Косову и Метохији. Руски инвеститори показују велико интересовање за улагање на Косову и Метохији, знајући каквим рудним потенцијалима располаже српска покрајина.

У време владе Војислава Коштунице, 2008. године, Газпром је стигао у Србију. Долазак Газпрома је био кључан јер су тиме отворена врата за долазак великог броја руских средњих и малих компанија. Ако српске компаније добро сарађују са средњим руским компанијама на српском тржишту, расте вероватноћа да ће их руске компаније одвести на руско тржиште.

В. Значај стратешких споразума за српско-руске економске односе

Србија је једина земља у Европи која је са Руском Федерацијом потписала Споразум о слободној трговини. Овај споразум омогућава Србији да преко 95 одсто домаћих производа извезе у Русију без царина и тако отвара тржиште од 200 милиона људи. Због неплаћања царина Србија у старту има јефтинију цену од конкуренције из осталих земаља и тако може да привуче европске инвеститоре да започну производњу у Србији и да извозе без царина на тржиште Русије.

То је шанса Србије да привуче стране компаније, да уместо у Мађарској или Румунији, производе у Србији и исти тај производ, који је због непостојања царина јефтинији 20 до 30 процената, извозе у Русију. Данас се та конкуренција у ценама мери не десетинама већ једним процентом. Марже су се смањиле у економској кризи, гледа се сваки цент. И зато у време економске кризе, Споразум о слободној трговини са Русијом представља највећу шансу Србије за развој у следећих десет година.

Нафтно-гасни споразум гарантује енергетску безбедност Србије јер ће земља имати скоро милијарду евра директних инвестиција и 200 милиона евра сваке године од такси за проток гаса. Велики број људи радиће на изградњи гасовода а на његовом одржавању биће упослена мала и средња привреда. Овај споразум значи и допринос развоју индустрија које користе гас као енергент – стакларска, папирна итд.

На основу овог споразума:

  • руски Газпром је за три године инвестирао више од милијарду евра у модернизацију НИС, а велику корист од ових инвестиција осетила ја читава привреда Србије.
  • Крајем 2012. године започеће изградња гасовода Јужни ток који ће Србији донети нове инвестиције и нова радна места.
  • Закључен је аранжман о изградњи складишта гаса Банатски двор које је отворено у новембру 2011. године. Тиме је постигнута дугорочна стабилност у снабдевању гасом грађана и привреде Србије.
  • Постигнут је договор о модернизацији хидроелектране „Ђердап 1“ у коју ће укупно бити уложено 140 милиона долара (ускоро се очекује потписивање уговора за модернизацију хидроелектране „Ђердап 2“);
  • Започета је изградња дистрибутивне мреже гасовода у јужној Србији у коју ће укупно бити уложено 60 милиона евра;
  • Планира се изградња четири термоелектране на природни гас у Београду, Новом Саду, Панчеву и Нишу, изградња још једног складишта гаса у Србији, као и учешће руског капитала у развоју петрохемијске индустрије у Србији,
  • Постигнут је договор о улагању компаније НИС у модернизацију производних капацитета компаније ХИП Петрохемија са главним циљем обнове производње полипропилена која је уништена 1999. године за време НАТО бомбардовања.

Даље, Споразум о безвизном режиму отвара могућност сарадње у области туризма и мале и средње привреде.

Споразум о сарадњи у области грађевинарства већ је почео да се примењује. У Сочију где ће 2014. године бити одржане зимске Олимпијске игре, олимпијске објекте већ граде грађевинске фирме из Србије.

Од великог значаја биће и Споразум о стратешком партнерству Србије и Русије који је председник Русије, тада премијер, Владимир Путин најавио током последње посете Београду, 23. марта 2011. године.

Питање је, међутим, зашто годину дана касније тај споразум још увек није потписан.

Ово стратешко партнерство треба да започне сарадњом великих државних система на изградњи стратешких инфраструктурних пројеката који су планирани у Србији — Јужног тока, железнице, гасификације — што захтева масовно ангажовање домаће мале и средње привреде која данас стоји.

Г. Неопходност развоја извозне стратегије

Свака земља, за привредну сарадњу са земљом са којом има највећу размену, највећи дефицит или највећи потенцијал раста извоза, развија посебну стратегију.

Зато Србија мора да донесе стратегију за раст извоза у Русију. Та стратегија треба да дефинише који производи имају шансу на руском тржишту и у које регионе у Русији треба да извози.

Стратегија би подразумевала изградњу институција за подршку извозу, на пример,  оснивање мешовите српско-руске извозне банке која би имала улогу да даје повољне кредите српским привредницима за извоз на руско тржиште и обратно.

Кључне гране за раст извоза у Русију су пољопривреда (прехрана), грађевинарство, електро-машиноградња, саобраћај и туризам.

Тржишта Петрограда и Москве јесу велика, али је и конкуренција данас тамо највећа. Зато српски привредници треба да се окрену руским регионима. Ако желе да инвестирају, требало би да користе подстицаје које даје руска влада у неразвијеним подручјима попут ослобађања од свих пореза осим ПДВ-а. Уколико желе да пласирају робу, требало би да у регионима нађу локалног партнера.

Неки од најперспективнијих региона су Иркутск, Јекатернбург, Новосибирск, Краснојарск и Краснодар са Сочијем, где ће се одржати зимске Олипијске игре 2014. Овај град представља највеће градилиште у Европи у овом тренутку. Пуно ће се градити и у Казању где ће се одржати следећа Универзијада.

Зато би српски политичари требало да се срећу не само са премијером и председником Русије него и са губернаторима. Краснојарски крај је територијално већи од многих држава у Европи а њихов губернатор је пандан премијеру једне европске земље средње величине. Зато би било корисно и отварање привредних представништава Србије у руским регионима.

Ђ. Закључак

Један од кључних циљева лобирања у Русији требало би да буде борба да не изгубимо оно што већ имамо, а то је низ привилегија у односу на остале земље у Европи.

Три највећа српска успеха у лобирању у Русији су: Споразум о слободној трговини који нам даје могућност да будемо у старту 20 одсто конкурентнији од осталих. Затим гасно-нафтни споразум који нам омогућава енергетску стабилност и долазак руских енергетских гиганата као и укидање виза које нам омогућава слободу кретања, како грађанима тако и привредницима.

Међутим, српско-руска економска сарадња је на удару изузетно јаког анти-руског лобија у Србији. Лобирало се против руско-српског гасног-нафтног аранжмана, против Јужног тока. На пример, амбасадор једне западне земље је говорио да је Јужни ток штетан за Србију, а нисмо чули ниједног амбасадора који је, на пример, то говорио Италијанима или Аустријанцима, који такође учествују у овом пројекту.

Даља интеграција у Европску унију би неминовно водила ка укидању Споразума о слободној трговини са Русијом, а исти ефекат би имало и приближавање Србије НАТО. Осим безбедносног ризика, политичких па и моралних проблема који постоје са питањем уласка Србије у НАТО, треба нагласити и проблеме које би то донело у економији јер је извесно да би учлањење у НАТО одузело могућност Србији да остане најпривилегованији економски партнер Русије у Европи.

Постоје одређени политички кругови који заговарају лажну тезу да приближавање Србије Русији значи изолацију Србије од Европе. Они који то говоре не познају добро односе у савременој Европи. Најјаче европске државе Немачка и Француска данас су највећи економски партнери Русије. Нико није оптужио Ангелу Меркел или Николу Саркозија да удаљавају своје земље од ЕУ тиме што имају најбољу могућу сарадњу са Русијом. То доказује чињеница да је директор гасовода Северни ток, који обезбеђује проток гаса од Русије до Немачке кроз северно море, бивши немачки канцелар Герхард Шредер.

Једино сарадња са Русијом може да Србију приближи Европи. Србија ће бити једина земља учесница у пројекту Јужни ток која није члан ЕУ. Зато ће Унија бити много заинтересованија да одржава добре односе са Србијом онда када гасовод буде пролазио преко ње.

Владимир Путин је то врло сликовито објаснио словеначком премијеру. Рекао му је„када Јужни ток буде пролазио кроз Словенију, италијански премијер ће те звати и ујутру и увече да те пита како си и да ти пожели добро јутро и лаку ноћ.

Ако будемо паметни, тако ће бити и са Србијом. Предуслов је, међутим, јасан: неопходно је прогласити политичку неутралност и спровести конкретне мере за унутрашњи развој земље заснован на економској сарадњи са свима који желе да буду равноправни партнери Србије.

Извор: факти.орг

Hronologija NATO zločina…

http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2012/01/18/%D1%85%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/

DA SMO KRALI, KRALI SMO!

http://facebookreporter.files.wordpress.com/2012/06/d182d0b0d0b1d0bbd0bed0b8d0b4-d181d0b5d0b4d0bdd0b8d186d0b0-d0bfd180d0b5d0b4d181d0b5d0b4d0bdd0b8d188d182d0b2d0b0-d0b4d181-d0b0.jpg

Рус који је погинуо за Србију

Рус који је погинуо за Србију

26. 06. 2012 10:43 | З. Марјановић / Вести

milena adamovic 1 Рус који је погинуо за Србију

Богић и Милена Адамовић (Фото: Вести)

Горњи Милановац – Много пута у животу човек се запита да ли је све што му се дешава пука случајност или постоји неки планетарни сценарио који одређује догађаје. Јер, како да Богић Адамовић из таковског села Врнчани другачије да објасни то што је још 1964. године, радећи на препокривању болнице у Горњем Милановцу, пронашао смотуљак који је на неки начин оплеменио уобичајени живот шумадијског сељака.

„Све је почело“, објашњава 75-годишњи Богић Адамовић, „једног летњег дана кад сам поправљао кров милановачке болнице у којој су у јесен 1944. године лечени рањени црвеноармејци од којих су многи у овој болници и умрли, а њихови посмртни остаци су сахрањени у заједничкој гробници на Брду мира у Горњем Милановцу.“

Између црепа и греде приметио сам смотуљак у којем су биле похвалнице за храброст на руском језику, исписане на хартији за џакове са руским печатом, на име војника Павела Самсоновича, војничка буквица, нешто мало рубаља, молитва на листу свеске и неколико писама из града Саљск на Дону.

Богић Адамовић је одлучио да почне потрагу за породицом црвеноармејца Павела Самсоновича, који са још 407 својих ратних другова изгинулих у борбама за ослобођење Чачка и таковско-рудничког краја почива на Брду мира у Горњем Милановцу.

„Прво сам послао писмо на адресу која је била на последњем писму које је примио Павел Самсонович, али писмо се вратило са напоменом да је прималац непознат. То се поновило неколико пута, а затим сам се окуражио и покушао да породицу пронађем преко амбасаде СССР-а у Београду, али без неке превелике наде у успех.

„Свега шест месеци након моје молбе, стигло ми је писмо од Павелове кћерке Јекатарине Павловне, која је тада живела на Камчатки и од тада је све било као на филму. Уследиле су десетине писама са једне и са друге стане, а затим сам добио поруку да ће ми Јекатарина стићи у госте“, објашњава Богић Адамовић.

Иако је Богић Адамовић ћерку црвеноармејца Павела Самсоновича пронашао 1967, Јекатарина – Каћа Павловна је у Горњи Милановац допутовала тек 1986, а њен боравак у кући Богића Адамовића и те како се памти.

milena adamovic 2 Рус који је погинуо за Србију

Милена Адамовић са Јекатарином и Машенком и Марином (Фото: Вести)

„Било је много перипетија да Каћа дође код нас, али важно је да је стигла. Одвели смо је у спомен-костурницу на Брду мира у којој се налазе посмртни остаци њеног оца и ти тренуци су заиста били дирљиви. Јекатарина је сатима плакала и љубила споменик, а заједно са њом смо плакали и ми. Са гроба је узела грумен земље и један цвет и то је однела са собом у Кривиј Рог, где се настанила након службовања на Камчатки. Каћа је у нашој кући у Врнчанима остала месец и по дана. Тада ми се родила идеја да је посестрим. Тако је она добила брата из Србије, а ја сестру“, сећа се Богић.

Након првог боравка у Врнчанима, Јекатарина Павловна је долазила још два пута. Када је Богић Адамовић женио сина Зорана, на свадбу су са Катарином дошле Машенка, друга ћерка Павела Самсоновича, Јекатаринина ћерка Марина и унука Ана, а након неколико година Адамовићи, Богић и његова супруга Милена узвратили су посету Јекатарини Павловној. Мислили су тада да се њихово пријатељство никада неће прекинути.

„Тако смо мислили, али је испало другачије. Ето, несрећа те руске породице нас је спојила, а несреће наших народа су нас раставиле. Због распада СССР-а, а затим и ратних догађаја у Југославији, прекинути су наши контакти због чега нам је веома жао. Јекатарина нам се последњи пут јавила када су почели ратови у СФРЈ и од тада смо изгубили сваку везу. Много пута смо слали писма и покушавали да поново је пронађемо, али узалуд. Наравно, за нас Адамовиће би била велика срећа када би се једног дана на нашој капији појавила Јекатарина или било ко њен, јер смо се на неки необичан начин везали за породицу човека који је оставио живот за слободу нас који живимо у Србији“, каже Милена Адамовић.

Тито и Брежњев открили споменик

После дужег сакупљања посмртних остатака Руса који су учествовали у борбама у чачанском крају, њихове кости пренете су у заједничку гробницу на Брду мира у Милановцу. Ту данас почива 408 руских војника, а на сваком металном ковчегу исписано је име борца и његов чин. Споменик су 1962. године открили тадашњи председници Југославије и Совјетског Савеза Јосип Броз Тито и Леонид Брежњев.

Srpski hakeri srušili sajt Hrvatskog fudbalskog saveza i ostavili poruku:

http://sportal.rs/news.php?news=77160