РЕШЕЊЕ ЗА НЕРЕГУЛАРНЕ ИЗБОРЕ У СРБИЈИ 2012.

http://www.youtube.com/watch?v=6_Ph6A4fXDU&list=UUOJOYHYSHi2q-VCUfTl-ohw&

Molim Vas plemeniti svete, pročitajte ovu i pretužnu priču, možda bi mogli barem donekle ublažiti bol

Богданове ране заслужиле стан!


Прикључите се акцији Новости да се Богдану Букумирићу, који је преживео масакр српске деце у Гораждевцу 2003. обезбеди стан због лечења инвалидитета!

Београд, 09.06.2012

На прагу између детињства и младости, пресекли су га рафали. Нечији, лудачки, из шибља, с оне стране Бистрице. Њихове стране. Седам метака. Седам прострелних рана. Један метак му откинуо део лобање. Други – слезину. Трећи блокирао леву страну тела. Четврти… Шести… Седми… Променили му живот, да страхује од сваког наредног јутра. И, тако, свих протеклих девет година.

Ово је прича о оном дечаку из Гораждевца који је преживео масакр на Бистрици, који је, ваљда само богомдан, изборио све своје битке за живот. Тешке. И непреболне.

Богдан Букумирић. Ако је неко, случајно, и заборавио, додајемо: он је симбол страдања српског косметског живља. И најосетљивијег, најтананијег дамара страдања недужне деце.

Данас је младић. Има 23 године. Сан му је да живи као његови вршњаци. План да има породицу, дом… А јава?

– Све мислим да ће ми читав живот протећи у некаквој неизвесности – каже тихо. – Нисам плакао у болници. Нико ми сузу није видео, ни кад су ми рекли да сам сасвим инвалид. А сад, кад се сетим тог 13. августа 2003. године, заплачем. Сам. Лакше ми је кад ме не гледају. Ни тата, ни брат, ни сестре. Мајка… Е, да је жива, не би преживела. Опростили смо се, давно. Имао сам четири године, а памтим јој осмех. Мој Милан, тата, до протеклог викенда, до недеље ујутру, држао се добро. Тада га је оборио мождани удар. Стигло све мога тату. Сад се, као он за мене некад, ја борим за њега!

Гораждевац, 2003.

– Седео сам поред покојног друга Пантелије Дакића. Рафал је покосио Панту. Ја сам осетио три снажна удара. Оборили су ме. Не знам како, али сам се некако усправио и окренуо, ваљда да видим ко пуца. Стигли су наредни меци у главу. И, поново сам пао. А све време свестан шта се догађа. Око мене врисак деце, метеж… Препознао сам комшију Милана. Викнуо сам: „Панто и ја смо рањени!“ Милан је притрчао, брзо смо стигли у амбуланту, и ту нам је указана прва помоћ, а одатле, возе ме у пећку болницу. Са мном је и брат Бошко.

Пећ, истог дана

– Крварио сам, страшно. Гледам крв како истиче, истиче… И гледам смрти у очи. Милан вози брзо, а минути су као године. Код пијаце, у Пећи, недалеко од болнице, група Албанаца препречила нам пут. Насрћу. Много их је. Мог Бошка извлаче из кола, и комшију Милана. Ударају их циглама. Мене песницама, по стомаку и глави. У себи само понављам: „Не дај се, не дај се. Мораш ово да преживих“. Али ту губим свест. После су ми рекли: „Спасла вас је патрола Кфора која је случајно наишла“. У болници ми се вратила свест. Видео сам Пантелију, видео сам да му нема спаса. Чуо сам музику и псовке. Одатле су нас, после који сат, пребацили у Митровицу.

Северна митровица, болница

– Докторка Милена Цветковић, анестезиолог, тражи хеликоптер из Београда да ме превезе на ВМА. Хеликоптер не стиже. Кфор одбија дозволу за лет. У мени све мање крви. Колима Хитне, преко Рашке, кроз ноћ, полазимо за Београд. Др Милена се не одваја од мене. Још ме греје њена рука, као мајчина. И речи утехе: „Преживећеш, преживећеш…“

Београд, ВМА

– Прогнозе лекара су поражавајуће. Дају ми само четири посто шансе за живот. У мени само литар и по крви. Кома! Траје шест дана. То је, до тада, било моје најдуже путовање. Путовање у кому. Кад сам „допутовао са оног света“, прво лице, као у магли, лице мот тате Милана. И прве моје речи: „Тата, где си тата?!“ Он окружен камерама, званичницима и спортистима, непрестано ми љуби руку. Говори: „Ти си ми све што имам, жива рано моја.“ А мени, замислите, ни суза да кане. Ваљда је било логично да једно дете тада заплаче, а ја не могу. Косметска, српска деца брзо постају одрасли… Нисам плакао ни када су ми четири пута оперисали главу и два пута стомак… После сам питао, како су моји другари. Нисам знао да их више немам.

Бежанијска коса

– После изласка са ВМА, сместили су ме у стан на Бежанијској коси, у Улици Недељка Гвозденовића. Држава је тати и мени доделила стан због мог лечења. Тата је уз помоћ добрих људи стан већ био опремио најнеопходнијим стварима. Ту сам се поново родио. Стан је најпре додељен на трајно коришћење, а потом је одлука преиначена. Тако сам сваке године морао да потписујем уговор о продужетку, а страховао да ли ће, сваке наредне године, надлежни имати слуха да ту и даље останем.



Гораждевац, март 2004. Године

– Гледао сам страшне слике погрома нашег народа. Вукло ме је да баш тих дана одем у Гораждевац. Али ми нису дозволили. Отпутовао сам на сусрет са мојом родном кућом, неколико дана после. Не знам да ли ми је био болнији сусрет или растанак. Прво сам отишао на гроб маме Лоле, испричао се с гробом, па кући. Кад сам пошао, нисам себе осећао. А знам: морам да се вратим. Због лекара и лечења. И тада сам крио да сам плакао.

Бежанијска коса, пролеће 2008.

– Позлило ми је. Идем поново на ВМА. Стално додирујем парче пластике уместо лобање. Рука ми, некако, сама крене. А, на ВМА ме питају и ово: „Шта си урадио, Богдане, са станом? Је ли то питање коначно решено?“ Ћутим. Ћуте и лекари. Мени је тада било прече да трагам за правдом. Да тражим одговор: ко је пуцао на нас, децу? Где су убице? Писао сам и пре тога свима који су надлежни на Косову и Метохији. Одговори стижу и у њима лепе жеље за опоравак, али се злочинци не налазе. Питам се: зар никоме није јасно да се у нас није пуцало што смо, на пример, некоме украли кокош, већ зато што смо српска деца. Што нас тамо не желе. Опет се тешим: жив си Богдане, пиши, тражи, питај, и говори! Стално говори шта нам се догодило.

Фебруар 2011.

– Стиже одговор надлежног тужиоца Еулекса. Обустављена истрага! Нема починилаца злочина! Како нема? Зар смо сами у себе пуцали? Сами себе убијали?

Почетак 2012.

– „Вечерње новости“, најдражи лист у мојој породици од кога се годинама не одвајамо, покреће питање откупа стана на Бежанијској коси. Желе да ми помогну. Текст за текстом. Нисам желео никог да наљутим, ни оптужим. Само сам рекао: потребан ми је стан у Београду, због сталног надзора лекара. Они ће ми, нажалост, до краја живота бити потребни. И никоме не бих желео да на начин на који сам ја приморан, решава свој кров над главом. „Новости“ су се избориле да ми Грађевинска дирекција Србије одобри откуп стана који ми је уступила на коришћење. Али где ја да нађем потребан новац, тих 59.000 евра?

Београд, данас

– Из редакције мојих „Новости“ јављају ми да ће покренути акцију да ми помогну у откупу стана у коме сам поново рођен. Задрхтао сам, срећан и захвалан. А опет, притисло питање: да ли ће акција успети? Сам себи одговарам: хоће, верујем! Јер, у том тренутку, као провиђење, позив из болнице „Свети Сава“, где мој тата Милан покушава да преброди мождани удар. „Тата ти је боље, чека те да га посетиш„, јавила ми је сестра са одељења.

ПОЗИВ ПЛЕМЕНИТИМ ЉУДИМА

„ВЕЧЕРЊЕ новости“ од петка започињу акцију за обезбеђивање трајног крова над главом Богдана Букумирића, за који он сам не може да се избори. У битку за дом достојан страдања овог младог човека, наша редакција позива све племените људе. Да покажу, као и до сада у сличним невољама, да Богдан није сам.

Сви који желе да помогну уплате могу да шаљу на жиро рачуне:

Динарски: 205-9011004731284-05 (Комерцијална банка), АД Београд и

број девизног рачуна: 90-310-1832258.2 РС35205903101832258258.

ВЕСТИ

Двери: У одбрану институције Председника Србије

Двери: У одбрану институције Председника Србије


Ових дана имамо прилике да посматрамо од стране више центара моћи у Србији, региону и свету разне покушаје притисака и напада на институцију Председника Србије.

Београд, 07.06.2012

После две врло јасне и тачне изјаве које је дао Томислав Николић као новоизабрани председник Србије, да је Вуковар био српски град, то јест да је тамо живео велики број Срба пре рата, и да се у Сребреници јесте догодио злочин али да тај злочин није геноцид и да пуна истина тек треба да се сазна, гракнули су сви који су се осетили прозвани, а највише они који су уложили много новца и времена да представе Србе као највеће злочинце и дежурне кривце на Балкану.

Свему овоме претходило је пуцање на голоруки српски народ на северу Косова и Метохије од стране војника КФОР-а који су се, по изјави њихових званичника, „само бранили“. Зар се оклопљени војници КФОР-а, под пуном ратном опремом, потпомогнути тенковима и тешким наоружањем – „бране“ од средовечних и старијих људи тако што их решетају на мосту? И зар Председник Србије нема право да стане у одбрану свог народа? Овај потез КФОР-а може се разумети као јасна порука новом председнику Србије да му КиМ не смеју бити пречи од ЕУ, као што је изјавио.

Притисак на Николића да настави Тадићевим путем

Који су поводи за  овако бурну реакцију од стране окупатора једног дела српске територије, хорско реаговање бројних домаћих и регионалних душебрижника, као и низа званичника ЕУ? Одговора има неколико:

1.    Ради се о покушају застрашивања новог Председника Србије, то јест о свесно испланираном психолошком убацивању у оквире и септичке подруме у којима је обитавао бивши председник, а сада само грађанин Борис Тадић.2.    Даје му се на знање да му не падне на памет да случајно нешто говори у интересу грађана Србије, да брани Устав и интегритет и суверенитет државе Србије.

3.    Даје му се на знање да јавност Србије не сме да упозна са оним шта је његов претходник, а сада само грађанин Борис Тадић, тајно потписао и договорио са Бриселом када је Косово и Метохија у питању, а што је новоизабрани Председник Србије обећао да ће обелоданити.

4.    Даје му се на знање да јавност Србије не сме да упозна са изборном крађом која се догодила 6. маја. Подсећамо да је новоизабрани Председник Србије обећао да ће обелоданити пуну истину о изборној крађи.

5.    У најкраћем, од Томислава Николића се тражи и очекује да не сме обављати функцију Председника државе Србије, већ да мора бити само настављач и бледа копија политике Бориса Тадића која нас је довела до ивице егзистенције.

Устајемо против оваквих покушаја напада на институцију Председника Србије, очекујемо од Председника да у свету представља искључиво интересе српског народа и осталих грађана који живе у Србији, и да не дозволи себи да буде пуки спроводилац интереса Брисела и Вашингтона, као његов претходник, који то сада жели да настави да ради са позиције премијера, до које се докопао бруталном изборном крађом и кршењем воље народа.

Информативна служба Покрета Двери

Владан Глишић – Пирамида на Првој ТВ – 06.јун 2012.

http://www.youtube.com/watch?v=4ksTs3sGC3w&feature=player_embedded#!

Балабан: Народна влада – последња нада?

Балабан: Народна влада – последња нада?

4 Votes
Милован Балабан

Балабан: Народна влада последња нада?

08 јун 2012
Милован Балабан

Како ствари тренутно стоје Тадић и ДС имају великих проблема да саставе скупштинску већину. Анимозитети појединих кругова из ДС-а према Динкићу као и страх Дачића да дели власт са ЛДП-ом, чија би косовска политика и став о „геноцидној“ Републици Српској, представљали баласт (уз остале проблеме који прате преговоре некада стабилних коалиционих партнера ДС-а и СПС-а), каквом таквом, патриотском имиџу његове странке и претило њеном значајном урушавању. То су разлози (наравно и уз неке друге) за Тадићеве тешкоће око састављања владе. Но, свакако је најјачи разлог за све већу запетљаност, досадашњих „богова“ са српског Олимпа, победа Николића на председничким изборима. Она им је одузела оно што је најбитније, а то је сигурност и вера у сопствену снагу, убедљивост у могућност даљег владања над овим народом опробаним механизмима застрашивања, манипулације и симулирања, како способности да се носе са економском кризом тако и жеље да одбране виталне националне интересе.

Нова политика или капитулација

Са победом Николића, како су неки рекли, заиста се десио земљотрес, но сада су се све структуре (и у иностранству и у земљи) удружиле да санирају његове последице, те да ситуацију у Србији поврате у пређашње стање. Оно стање „стабилности“ у којем она перманентно и неумитно пропада држећи се „хуманих“ и глобалних принципа који су јој прописани и по којима мора да уништава себе да би остала на безалтернативној прузи која води у ЕУ, које можда већ колико сутра неће бити.

Управо зато је удар на Николића у старту његовог председниковања тако оштар, бескомпромисан и нервозан. Споља се покушава разним притисцима (ЕУ, САД, регион) извући од њега оно што није тражено ни од Тадића (изјава да се у Сребреници десио геноцид, конкретнији потези у напуштању одбране севера Косова), док га изнутра покушавају састављањем скупштинске већине око ДС-а потпуно развластити. За све то време разни прозападни и прожути аналитичари покушавају га омаловажити, док разне прозападне НВО врше притисак на њега те хоће да га натерају на изјашњавање по разним питањима чиме би обележо и оградио правац своје политике.

По јутру се дан познаје, уколико Николић поклекне одмах пред Бриселом, или оде у другу крајност те „одбруси“ дрско западу (тиме и његовим испоставама у земљи), у многоме ће у старту одредити координате у којима ће се моћи кретати током читавог мандата. Оно што је најбитније за његов тренутни положај је да би у случају већег попуштања Бриселу изгубио упориште у народу, а то је једина тачка ослонца новоизабраног српског председника. Таквим гафом би у многоме и смањио шансе да својом победом истински неке ствари промени и окрене Србију правцем који би давао бар мало наде народу да се неке ствари могу променити на боље.

Но, оно што је најважније, уколико буде дуго сам неће моћи да се одржи на курсу који би у овим тешким околностима давао наду да се могу извући бар минималне користи по државу. Да се не лажемо, уколико остане усамљен и принуђен на кохабитацију са Тадићевом клијентелистичком владом, или ће поклекнути, и то ускоро, или ће бити онемогућен за било какав корак који би артикулисао српски државни брод у колико толико повољном смеру. У том случају такво, за запад повољно а за српски народ и државу најнеповољније, стање би одржавала прозападна пета колона, која би кроз све структуре, нарочито медије, била спремна да ступи у акцију те да га врати у „мишију рупу“ када год покуша да провири из исте.

Управо због тога, да би његова победа имала реалног ефекта, и да би заиста могла да покрене многе ствари са мртве тачке артикулишући истинске народне и државне интересе, потребна му је подршка. Не треба много наглашавати да за кључне националне, а и многе економске, пројекте из Брисела је неће и не може добити. Од прекоокенског великог брата још мање, а од оних у земљи, којима су термин европљанин и антисрбин синоними, још мање (читава прозападна пета колона састављена од странака, НВО, аналитичара итд, потпомогнута дoбрим делом ДС-а).

Дакле Николић има једино подршку народа који је за њега гласао. Али та подршка је недовољна и остаће јалова уколико не буде институционализована и материјализована кроз парламент. То може да се деси једино уколико би се створила скупштинска већина, која би се преточила у владу која би верно одражавала вољу народа. Значи Србији је преко потребна влада која би имала легитимитет и колико толико јасан национални курс, уместо досадашње која је била на безалтернативном и самоубилачком бриселском колосеку. Иза такве владе, уколико би се понашала одговорно, убеђен сам стао би и већински део народа.

За нову политику није довољан председник


Да би та влада била носилац истинских промена, самим тим и наде, и да би била легитимна, стожер скупштинске већине, која би деловала у координацији са председником, требало би да буде СНС, као најјача странка у држави. Са разлогом колебљиви, када су у питању тренутни преговори са ДС-ом, СПС би из више разлога требао да се прикључи тако састављеној већини, наравно ако везе Дачићеве са жутима нису толико чврсте како се у неким тренуцима чини. Наравно трећи партнер би требао бити ДСС, упркос томе што је то услед западног фактора рискантно. Ситуација у држави је алармантна тако да ко год жели да исту поведе путем опоравка мора рескирати. Рескирањем би тако састављена влада добила додатни легитимитет и упориште у народу што би јој дало шансу да повлачи и непопуларне потезе, који су неопходни уколико желимо на дугорочне стазе какав такав опоравак

Друге комбинације, она о великој коалицији, или састављање владе које се покушава остварити у режији старих коалиционих партнера око ДС-а, сем што би се одразило катастрофално по државу, било би и изузетно лоше за све странке које претендују на задржавање политичког утицаја у земљи. ДС би идући у сусрет проблемима који чекају нову владу, које је добрим делом сам створио, се највероватније потпуно урушио са малим изгледима на, не брз, него било какав опоравак. СПС би, за разлику од ситуације од пре четири године, када је ушавши у владу ојачао утицај, сада у коалицији са ДС-ом творио владу која нема ни капацитете ни жељу да се суочи са великим ломовима који очекују државу у скоријој будућности. Неуспехом у таквој влади, који је неминован, социјалисти би додатно изиритирали своје бирачко тело, које евидентно у великом броју није гласало за Тадића, како им је препоручио Дачић, већ за Николића, тиме показујући жељу за променама, али и курсом којим би требао да иде Дачић, уколико не жели да дође до потпуног осипања чланова и симпатизера странке.

ДСС би коначним повратком у власт показао преко потребну флексибилност и жељу да делује у реалним оквирима што би дугорочно отворило странку за нове кадрове и смањило могућност новим националним покретима и странкама да им у будућности, колико већ на следећи изборима, заузму место у парламенту. И на крају СНС би преузимањем одговорности, и рескира, формирањем владе показао да је инвестиција у коју је исплативо улагати, чиме би избегао дводеценијску радикалску судбину вечитих опозиционара, што дугорочно странку чини непривлачном за потенцијалне чланове и гласаче.

Потребна је заиста нова влада

Само формирањем такве владе, која би одражвала народну вољу изражену на последњим изборима, новоизабрани председник би добио преко потребног савезника и самим тим шансу да постепено покуша на разним фронтовима са преокретањем ситуације у српску корист. Сигурно је да ће то бити тешко, да је потребна стрпљивост, да ће се кораци који се буду предузимали чинити безначајни, али они радикалнији потези, који преферирају безмало Душаново царство, немогући су.

Не треба нарочито напомињати колико би снажан притисак имала таква влада из иностранства и од готово свих структура које држи прозападна квазиелита у земљи. Но, то је управо шанса да таква влада потпуно, као што је то учинио и председник давањем оставке на место шефа странке, промени модел размишљања којим су се руководили претенденти на српски престо. Нека та влада, притиснута непријатељима и у иностранству и у земљи, истински засуче рукаве и ухвати се у коштац са проблемима који нас чекају у најскоријој будућности. Нека заиста истакне као правило стручност и жељу да се помогне народу и држави а истисне праксу по којој је најбитније ко је које министарство добио. Нека не дозволи феудализовање унутар ње саме, већ поради на јачању тима који само хомоген може одговорити надолазећим, и економским и националним, изазовима. Нека буде искрена и каже реалну ситуацију без обзира колико је тешка.

Ако би то све урадила и народ, којем је доста лажи и евроатланских бајки, би је истински подржао. И то и онда када би чинила и непопуларне потезе. Штавише народ би непопуларне потезе прихватио, чак и разумео и следио, само од владе која би функционисала на потпуно новим, горе наведеним, принципима. У том случају би стао уз њу и када би била изложена притисцима из иностранства и самим тим јој давао снагу да одоли разним уценама којима би била изложена.

Ако неко помисли да је оваква влада не би била довољно патриотска тај не размишља у реалним оквирима, а политику не разуме као вештину могућег. Са друге стране онај ко помисли да је формирање овакве владе немогуће услед стега западне окупације којима смо обмотани, такав, иако има аргументованог основа за овакво размишљање, не схвата колико је разваљена држава и народ. И не схвата да уколико сада не будемо рескирали све могуће притиске следеће генерације то сигурно неће морати, јер неће имати ништа што би подсећало на државу, док српски народ неће постојати ни у читанкама и уџбеницима, а камоли у реалности као историјски народ и као значајан субјект на овим, вековима турбулентним балканским просторима.

Wikiliks јасно пише ко тренутно управља Србијом и ко су Ђелић и Динкић, на платном списку Мишковића 7 Votes Wikiliks јасно пише ко тренутно управља Србијом и ко су Ђелић и Динкић, на платном списку Мишковића Извор: http://dejanlucic.net 22. мај 2012. Динкићу је Мишковић рођени ујак! Када је Мишковић био отет 2001. од стране земунског клана, тада је Динкић за откуп дао 7 милиона марака које је изнео из трезора Народне Банке Србије! Динкић, осим што је на платном списку Мишковића он је и сестрић Мишковићев (Мишковић и Миросинка су брат и сестра)!

Wikiliks јасно пише ко тренутно управља Србијом и ко су Ђелић и Динкић, на платном списку Мишковића

7 Votes

Wikiliks јасно пише ко тренутно управља Србијом и ко су Ђелић и Динкић, на платном списку Мишковића

Извор: http://dejanlucic.net
22. мај 2012.

 Динкићу је Мишковић рођени ујак! Када је Мишковић био отет 2001. од стране земунског клана, тада је Динкић за откуп дао 7 милиона марака које је изнео из трезора Народне Банке Србије! Динкић, осим што је на платном списку Мишковића он је и сестрић Мишковићев (Мишковић и Миросинка су брат и сестра)!


7 Votes

Wikiliks јасно пише ко тренутно управља Србијом и ко су Ђелић и Динкић, на платном списку Мишковића

Извор: http://dejanlucic.net
22. мај 2012.

 Динкићу је Мишковић рођени ујак! Када је Мишковић био отет 2001. од стране земунског клана, тада је Динкић за откуп дао 7 милиона марака које је изнео из трезора Народне Банке Србије! Динкић, осим што је на платном списку Мишковића он је и сестрић Мишковићев (Мишковић и Миросинка су брат и сестра)!


Мартијев извештај – црни облак над регионом

Мартијев извештај – црни облак над регионом

08 јун 2012 Вести
Ел. пошта Штампа PDF

БРИСЕЛ – Шеф специјалног тима Еулекса који истражује наводе из извештаја Дика Мартија, Џон Клинт Вилијамсон каже за Тањуг да је предмет његове истраге „можда једини конгломерат ратних злочина, који је до данас остао нерасветљен“, те да је Мартијев извештај „дефинитивно утицао на имиџ Косова и имиџ људи који су тамо на власти“.

Амерички тужилац има један од најизазовнијих послова на свету: он је на челу тима који истражује наводе из прошлогодишњег извештаја Дика Мартија о морбидним злочинима над српским и другим цивилима након окончања сукоба на Косову, укључујући и оптужбе да је највиши врх косовске власти учествовао у злочину вађења органа од киднапованих лица ради продаје на црном тржисту.

Откад је у октобру прошле године именован за шефа специјалног тима, у јавност није доспело готово ништа везано за ову истрагу. Иако формално ради у саставу Еулекса, седиште тима је у Бриселу, на тајној локацији, са аутономним системом веза и посебним мерама безбедности.

Вилијамсон досад није дао ниједну изјаву или интервју медијима, тако да је овај разговор са дописником Тањуга из Брисела његово прво обраћање јавности:
„На жалост, у природи криминалистичке истраге је да се много тога одвија иза затворених врата“, каже Вилијамсон и додаје да ниједан одговоран тужилац или полицајац неће јавно износити податке о напретку и прикупљеним доказима док је истрага у току

„Кад имате овако сложену истрагу, онда је градите на доказима, тако што један доказ води ка другом. Ако објавите шта сте прикупили, ризикујете да компромитујете те доказе, угрожавате животе сведока и поткопавате целу истрагу“.

Спектар злочина је много шири

Вилијамсон, који је провео седам година као тужилац у Хашком трибуналу, и те како је упознат са проблемима које су Трибунал, а касније Унмик и Еулекс, имали са заштитом сведока на Косову.
„Анализирали смо све што је било и извукли лекције како из грешака, тако и из успеха“, каже он.
„Управо стога смо за потребе овог тима направили посебну структуру која је смештена овде у Бриселу и донели низ мера да осигурамо интегритет истраге и безбедност сведока, тако да можемо да радимо без уплитања и успешно завршимо посао“.

Када је реч о најсензационалнијем делу Мартијевог извештаја, узимању органа од киднапованих лица у такозваној „жутој кући“ у Албанији, Виљамсон упозорава да је спектар злочина много шири:
„У извештају се говори о стотинама људи који су били отети, држани у логорима, малтретирани и убијени, а онда се каже да је један мањи број тих људи послат у друге логоре, где су им вађени органи“.

Он наглашава да је задатак његовог тима да истражи цео тај спектар злочина, утврди судбину киднапованих и приведе правди одговорне.

Вилијамсон каже да је потпуно свестан политички експлозивне природе Мартијевог извештаја и да управо то показује зашто је његова истрага неопходна.
„То је можда једини конгломерат ратних злочина који је до данас остао нерасветљен и он као црни облак лебди над регионом“, каже он и додаје да је Мартијев извештај дефинитивно утицао на имиџ Косова и имиџ људи који су тамо на власти.

„Тај облак лебди и изнад глава оних који су изгубили своје најближе и не знају њихову судбину“, наглашава тужилац. „Они заслужују правду“.

У јавности је, указује Вилијамсон, створена извесна конфузија у вези са наводима о узимању органа од киднапованих цивила током 1999-2000, и много скоријег случаја приштинске клинике Медикус, у којој се такође трговало органима.
„То су две врло различите ситуације“, објашњава он. „Кад је реч о догађајима из 1999-2000, наводи се да су људи одведени у илегалне логоре и тамо убијани да би им вадили органе.

У случају Медикус, људи су навођени да добровољно дају органе у замену за новчану накнаду и нико није убијен, мада су неки преварени. Не желим ни на који начин да умањујем патњу људи у случају Медикус, али то је сасвим друга врста злочина од оног који ми истражујемо“.

Вилијамсон додаје да се не може искључити могућност (на коју је и Марти указао) да су исти људи укључени у оба случаја, али упозорава да то тек треба установити. Вилијамсон тврди да сада има довољно људских, материјалних и правних ресурса да свој посао успешно приведе крају, али упозорава да ће истрага, која обухвата три јурисдикције и временски распон од преко дванаест година, бити дуга и сложена.

Он наглашава да је у основи задовољан подршком која му је обећана из Београда, Приштине и Тиране и да је то од кључне важности за наставак истраге.
„У Албанији је парламент једногласно изгласао закон који нам даје иста овлашћења које је особље Хашког трибунала имало у земљама бивше Југославије, тако да можемо самостално да вршимо истражне радње“, набраја Вилијамсон и наставља:
„Из Србије, где сам путовао на почетку мандата и касније, добили смо изразе подршке са највиших места, од владе и од сад већ бившег председника Тадића, а надамо се да ће се добра оперативна сарадња наставити и убудуће. Кад је реч о Косову, наша овлашћења црпимо из извршног мандата Еулекса, тако да и тамо можемо да радимо и независно од косовских власти“.

Који ће суд и где судити

Једна од особености Вилијамсоновог положаја је што он, као тужилац, још увек не зна који ће суд и где судити по оптужницама када оне једном буду подигнуте.
„Ми смо део Еулексовог правосудног система, али тек ћемо видети да ли ће предмет ићи пред међународне судије које су већ на Косову, или ће за овај случај бити формиран посебан суд“, каже он, али подвлачи да ће то „у сваком случају бити међународни суд, са међународним судијама“.

А кад је реч о месту суђења, то ће зависити од политичко-безбедносних услова који у том тренутку буду владали.
„То може бити на Косову, уколико услови буду повољни, а може и на неком другом месту, али ово питање се још разматра. Исти крититеријуми због којих је седиште специјалног тима смештено ван Косова утицаће и на одлуку где ће се судити“, каже Вилијамсон.
На крају, Вилијамсон објашњава зашто верује да је боље што се истрага о Мартијевом извештају одвија под окриљем Еулекса, а не Уједињених нација, као што су тражиле Србија и Русија.
„Чињеница је да би за формирање новог суда под окриљем УН било потребно много више времена него за формирање нашег тима“, кже он и указује да би само састављање статута новог суда, те обезбеђење људских и материјалних ресурса, потрајало најмање годину до две.

„Постоји и аргумент да је мандат УН неопходан зато што истрага обухвата различите државе и јурисдикције, али као што сам већ објаснио, тај проблем смо већ решили“, каже Вилијамсон.
Он додаје да је Савет безбедности УН ипак укључен у истрагу кроз извештаје које редовно добија од Еулекса.

Чекајући резултате истраге, за које Вилијамсон процењује да би се могле појавити за две до три године, и евентуалне оптужнице, остаје нада да злочинце, макар са већ сад огромним закажњењем, стићи правда. У супротном, црни облак из Мартијевог извештаја остаће да лебди над Балканом још генерацијама.

Извор: Танјуг