Melem za imunitet

http://durmitorskimed.wordpress.com/2011/03/14/melem-za-imunitet/

Advertisements

Zeolit detox

http://www.youtube.com/watch?v=X0FWKR-Nd2k&feature=player_embedded

O svemu pomalo sa… 24 05 2012

http://www.youtube.com/watch?v=TG7HHqDRdjY

Пронађите покојника на бирачком списку!

Пронађите покојника на бирачком списку!


Колико покојника је 2012. имало право гласа? Пронађите што више можете!

Београд, 26.05.2012

На овогодишњим изборима на свим нивоима било је и покојника са правом гласа. Основано сумњамо да су њихови гласови искоришћени за подизање извесних странака изнад цензуса, као и за друге изборне малверзације које су допринеле да Двери остану испод цензуса, а остале опозиционе странке (у које не убрајамо ЛДП) остваре нерелно низак резултат.

Да те сумње не би биле неопрадане, покушајте и сами да нађете што више покојника у бирачком списку.

Процедура је следећа: одете на сајт Министарства за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу, у одговарајућа поља унесите матични број неког покојника и попуните сигурносни код са слике.

Уколико имате резултате, слику екрана (screenshot) и име и презиме покојника пошаљите на z.urednik@dverisrpske.com

упутство погледајте испод

,,SENA,, na engleskom u USA

,,SENA,, na engleskom u USA.Uskoro ce biti objavljena i lirska zbirka pesama ,,MONA LIZA,,. Knjige se mogu pogledati na www.publishamerica.com

Sladjana Lukic

MILAN BRDAR: POZORIŠNA PREDSTAVA O ZORANU ĐINĐIĆU ILI TRAG USTAŠKOG LOBIJA U BEOGRADU

(DN:Pitam se, ko daje pare za pravljenje ovakvih filmova? Verovatno taj kome je takav film od koristi!)

MILAN BRDAR: POZORIŠNA PREDSTAVA O ZORANU ĐINĐIĆU ILI TRAG USTAŠKOG LOBIJA U BEOGRADU

petak, 25 maj 2012 21:37 Biljana ĐOROVIĆ

brd25052aAko Vatikan zločince preobražava u svece, mesta zločinaca moraju da se popune. Ona su rezervisana za nas



biljana djorovic kol

U toku je završna faza praktične realizacije ustaške ideologije: simboličko upisivanje ustaških zločina u simbol „Srbi“ i revizija istorije kojom se postojanje koncentracionih logora i holokausta u NDH (1941-1945) izmešta iz sada neovisne uuropske Hrvatske i instalira u Srbiji. Metodološku varijaciju ovog procesa možemo videti u predstavi „Zoran Đinđić“ zagrebačkog reditelja Olivera Frljića, premijerno održanoj 18. maja 2012. godine u Ateljeu 212 u Beogradu na otvaranju “Mucijevih dana”, koja je povod sa razgovor sa profesorom Milanom Brdarom.

BILJANA ĐOROVIĆ: Predstava počinje scenom pranja ruku u buretu punom krvi na kojem piše “Novija srpska istorija” a završava scenom paljenja makete džamije koju glumci vade iz makete Hrama Svetog Save a potom povraćaju po srpskoj zastavi. U međuvremenu se odvija scena isleđivanja Vojislava Koštunice a vladika Amfilohije Radović sa „kalašnjikovim“ drži govor na odru Zorana Đinđića. Na velikom primerku “Ustava” piše: “Ruke su nam krvave ali nam je savest čista!”

MILAN BRDAR: O dotičnoj predstavi kao umetničkom događaju izlišno je rapravljati. To je najobičniji, sirovi političko-propagandni performans, podešen nivou mediokritetske svesti, valjda da bi se postigao efekat građanske uznemirenosti (uz pomoć uvreda zdravog razuma). Mogućnost takvog događaja potrebno je povezati sa:

1) više nego vidljivom patologijom naše pozorišne scene, na kojoj ovih dvanaest godina zavidnu ulogu, ako ne preovlađujuću, imaju komadi prepuni psovki, oprostačenja i vređanja Srba te antisrpske propagandne do nivoa postmodernistički tempirane instrumentalizacije debilizma, kretenizma i mazohizma. Broj slučajeva predstava te vrste, zajedno s našim filmom (tzv. “Srpski film” i ostali), predstavljaju dovoljan uzorak više za psihoanalitički nego za uobičajen kritički tretman;

2) rečeni događaj treba povezati s razgranatim delovanjem antisrpskog, odnosno hrvatsko-ustaškog lobija u Beogradu, u medijama i institucijama kulture, gde spada, kako promocija decenijama titoistički forsiranog pisca Miroslava Krleže, koga u Zagrebu manje vole nego u Beogradu i u šta se uklapa i odbijanje Predsedništva SANU da distribuira englesko izdanje knjige Viktora Novaka „Magnum Crimen“. I kao

3) imamo otvoreno antisrpsku ili prohrvatsku politiku naše vlasti, koja tokom poslednje četiri godine ponavlja već viđenu grešku, hrvatske zločine 1941-1944. i 1991-1995. gura u zaborav radi obnove zagrljaja “bratstva i jedinstva” po cenu saučestvovanja u dva zločina: prvo, dalje satanizacije Srba, a, drugo, u zločinu zaborava Jasenovca i njegovih žrtava.

Pozorišna predstava o kojoj je reč ima svoju punu ulogu u tom kontekstu što će reći da je smrt Zorana Đinđića politički instrumentalizovana u funkciji preokretanja istorije, na čijem kraju je nevini hrvatski svećenik s krstom u ruci i kajanjem u duši, koga kolje pravoslavni sveštenik s maskirnom uniformom ispod manitije i „kalašnjikovim“, kao paradigma ubice Hrvata u stotinama hiljada, kako u Drugom svetskom ratu tako i u ratu devedesetih.

Autor predstave u intervjuu koji je dao dnevnom listu „Novosti“, govoreći o motivima za nastanak predstave kaže „Pokušali smo da pokažemo taj privid demokratije. Kako ovde, tako i u regionu. Srbija nije usamljena pojava, demokratija služi da bi neki ljudi došli do pozicija moći.“

Prvo i pre svega, demokratija je danas svugde privid. Pitajte nemačke i francuske intelektualce, a o američkim da ne govorim. Pa, ako je tako, otkud to da se dotični privid dokazuje u Beogradu buretom punim krvi i bljuvanjem po srpskoj zastavi. Pa čak i takav sirovo-prostački politikantski performans prihvatio bih da je dotični smeli autor svoju hrabrost prvo dokazao istim u Zagrebu, bljuvanjem po šahovnici nad krvavim buretom s napisom: Hrvatska povijest 20. stoljeća! U Beogradu je uvek bilo lako pljuvati i bljuvati po svemu srpskom, kako u pozorištu, tako i u kafani. U Beogradu je hrabrost braniti srpstvo, evo i od ovakvih sankilotskih izrugivanja kao što je dotična predstava koja je najobičniji politički pamflet dobijen ideološkom onanijom na već izlizanoj matrici: da je Đinđića ubila Crkva uz pomoć Vojislava Koštunice i tradicionalnog srpskog akntireformskog mraka. To će reći da je tekst beznadežno anahron i može da bude zanimljiv jedino kvazisalonskim mazohistima iz kruga beogradske dvojke. Svi se prave ludi, pa ni ne pominju elementarnu činjenicu, da je Đinđića ubio onaj ko ga je i doveo na vlast, zato što je počeo da izlazi iz okvira uloge koju su mu skrojili u Vašingtonu, Briselu i Berlinu, a plasirali preko svojih obavštajnih službi. Da je režiser uzeo da buši u tom pravcu, pokazao bi građansku hrabrost nasuprot licemerju svih slobodoumnika iz bivšeg DOS. Ovako, ne samo da je pljunuo u lice pasioniranog i revnosnog pozo¬rišnog gledaoca, nego je otvoreno rečeno samo jedan od onih koji vrše veliku nuždu po našim glavama, znajući da imamo dovoljno onih koji će to odbraniti zato što se, Bože moj, plasira pod etiketom “umetnosti i slobode izraza”.

Da li se, međutim, iza ovih neutralnih i tačnih konstatacija pokazuje velika slika diskurzivnog režima: diktirane perspektive velikog diskursa, u formi vladajućeg referencijalnog mita (Srbi = zločinci) koji je postao obavezujući u institucionalnom smislu, ali i u smislu simboličke reprezentacije, do sada na najmračniji način realizovane u sferi filma?

— Ovaj pozorišni komad, poput mnogih drugih, ali samo u Beogradu, jer sličnih drugde nema, uz gore pomenute činioce spada u sistematsku praksu čiji cilj je institucionalno uspostavljanje referencijalnog mita sa središtem u Srbima kao zločincima. Cilj je da se uspostavi njegova opšteobaveznost, ili status “opšteg mesta”, ili činjenice koju je besmisleno osporavati. U tu praksu svakako spada i srpski film, i to ne samo u toku poslednje decenije nego već više od četrdeset godina, uključujući tzv. “crni talas” kasnih šezdesetih godina. Srbi su u našim filmovima decenijama prvo oprostačivani, prikazivani kao poludivljaci s Balkana koji ne znaju da drže nož i viljušku, tako da se na te stereotipe samo nadovezuje Srbin-divljak s kamom za klanje. U istu praksu funkcionalno spada ćutanje ili jalovost naše akademske zajednice, odnosno društvene nauke, od politikologije do istoriografije. Prazna mesta koja one ostavljaju za sobom lakše ispunjava propaganda, koja priprema teren da i pozorišni komadi, kao što je ovaj o kome govorimo, sutra postane kritičko i osvešćujuće svedočanstvo istorije.

Velika slika pokazuje da je na delu realizacija projekta osmišljenog da preuzme pravu prirodu događaja, srpsku tradiciju, istorijsku istinu, te da je revizijom istorije i na simboličkom planu stabilizuje kao pravu prirodu stvari i važeću istinu u koju se ne sme sumnjati. U realizaciji ovog planiranog i združenog zločinačkog poduhvata ubistva Srbije u fakstičkom, simboličkom i smislu istorijske istine učestvuju: političari predvođeni Borisom Tadićem koji je u jednom od u intervja datom u emisiji „Nedeljom u 2“ Aleksandru Stankoviću izjavio da nije naročito ponosan što se nalazi na mestu predsednika Srbije, a noć pred krađu izbora u Srbiji na HRT se mogla čuti njegova izjava – parafraziram – da samo sa njim na čelu Srbije Hrvatska može da bude zadovoljna. Tim istoričara, predvođen dr Brankom Prpom, zadužen je za reviziju istorije Srba, posao kojim se oni koji ga obavljaju strpljivo i lagano upisuju u povest intelektualnog beščašća, a tu je i projekat „dogovorne istorije“, čiji promoteri godinama rade na realizaciji onoga što je na dnevnom redu u smislu destabilizacije i propadanja Srbije. Mediji. „umetnost“, nauka zadobijaju status smislenih sklopova kojima ovaj diskurs obezbeđuje simboličnu komunikaciju i kooperaciju disciplinarnih praksi kojima raspolažu, kolonizujući ukupan diskurzivni univerzum u Srbiji. Koji je krajnji cilj ovog projekta i na koji način sagledavate mesto i ulogu predstave „Zoran Đinđić“ u njegovoj realizaciji?

— Mediokritetska akademska zajednica, nesposobna da uradi bilo šta ozbiljno u ime nacionalne odgovornosti (izuzev duvanja u pištaljke), koja podržava otvoreno antipatriotsku vlast, koja sa svoje strane komplementarno deluje s hrvatskom stranom u “bratskom zagrljaju”, tim pre što je sve same prohrvatske ljude postavila na čelo centralnih kulturnih ustanova ove zemlje, sve to obezbeđuje povoljan kontekst za sistematsko protivsrpsko delovanje usmereno na preinačenje istorije, razaranje srpske tradicije i nacionalnog identiteta, i to svim pa i tobože umetničkim sredstvima, računajući na zaštitu “prava na umetničke slobode” i kukavičluk vlasti da bilo čemu kaže: “Dosta!” Tako gledano, čin diverzije bivše ministarke poljoprivrede, koja je, uprkos zakonskoj zabrani, uvezla genetski modifikovanu soju, aktivnost istoričarke Branke Prpe na instaliranju srpskog konclogora na Starom sajmištu i srpske krivice za genocid nad Jevrejima; uz tekstove urbanih eksperata o tome kako “Novi Beograd odražava strukturu konclogora, što ne čudi, jer tu je i bio logor…”; uz filmove prepune prostakluka i sadizma a la “Srpski film”, pozorišne predstave prepune psovki i pljuvanja po Srbima u cilju tobožnjeg “građanskog osvešćenja”, pa i ova predstava “Zoran Đinđić” – sve to, uz poltronsko šlihtanje uz vlast intelektualne zajednice i medija, čini delove sistematski sprovođenog strateškog plana usmerenog protiv Srbije, što znači, otvoreno rečeno, na njeno geopolitičko uništenje. Danas samo diletant može da misli da se ratovi vode jedino oružjem, a pogotovo da nema nikakvih ratova između zemalja čiji predstavnici se uzajamno smeškaju. Protiv Srbije Hrvatska vodi kulturni rat i vodiće ga i dalje bez obzira na poboljšanje političkih odnosa dve zemlje. Vodi ga u ovoj fazi:

1) preko svojih ljudi koji su u Beogradu institucionalno izvanredno raspoređeni;

2) preko kukavnog i licemernog ćutanja srpske akademske kvazizajednice;

3) preko većeg dela titoistički profilisanih, politički i finansijski korumpiranih medija, i konačno

4) zahvaljujući vlasti koja je sve samo nije srpska, pa taj pridev ni ne koristi.

Da li ovaj proces možemo sagledati kao realizaciju poslednjeg, do sada ne uočenog, cilja ustaške ideologije: genocid nad istorijom i kulturom Srba?

— Pa upravo to sam rekao. Cilj je poslednji jer, ako se ostvari, ništa više neće im biti potrebno. A ni nama jer se nećemo prepoznati.

Čin povraćanja po srpskoj zastavi predstavlja simbolični čin pljuvanja na Srbiju i najočitiji primer „govora mržnje“. Šta bi se dogodilo kada bi neki hrvatski ili srpski reditelj u Beogradu ili Zagrebu režirao predstavu u kojoj bi se povraćalo po „šahovnici“ koja se viorila ne samo u ritmu ubijanja 700.000 Srba, Jevreja i Roma već i „Oluje“ i „Bljeska“? Može li se čin povraćanja srpske zastave umetnički podvesti pod metaforu koja ima za cilj da pokaže kako su: „Svim političkim opcijama na prostoru nekadašnje Jugoslavije pojmovi država, nacija, patriotizam – maska za kriminalce i lopove najgore vrste, koji su u privatizaciji opljačkali vlastiti narod“.

— Rekao sam, više bih voleo i režisera bih poštovao da sam prethodno pročitao, na primer, da je u intervjuu zagrebačkom „Jutarnjem listu“ izjavio da “nema nacionalnosti” (a ne u beogradskim novinama) i da je u nekom zagrebačkom pozorištu izveo performans povraćanja po hrvatskoj zastavi. Da ne kažem da se prvo pozabavio krvavim tragovima hrvatske “besputne povijesti” od 1941. do 1995. Ovako, imam pravo da ga tumačim kao lutku hrvatske propagande, koja svojim komadom Srbiji na glavu vrši veliku nuždu pod zaštitom “slobode umetničkog izraza” i beogradskog prohrvatskog mazohističkog lobija. Uostalom, ko može da tvrdi da momak sve to nije uradio vrlo sračunato, računajući na višestruko osvedočenu glupost beogradskih mentora i prijatelja, “koji nam decenijama džaba vodu nose”.

Poslednja rečenica koju navodite potpuno je bez veze u odnosu na osnovne poente dotičnog kvazipozorišnog performansa. Naime, videli smo samo “srpske, pravoslavne kriminalce”, nikako ostale kriminalce bivše Jugoslavije. Uz to, da su pojmovi države, nacije, patriotizma samo maska za kriminalce besmislica je prvog reda. Kada bi autor bio u pravu, imali bismo pravo da i njega tumačimo kao pozorišnog kriminalca s maskom propalog jugoslovenstva kao nadmaskom hrvatskog patriotizma. Jer komad potpuno odgovara politici hrvatskih patriota, naročito onima koji s Tompsonom vole da zapevaju “Jasenovac i Gradiška stara…”. Ali, pošto smo osporili gornju misao, onda to nećemo reći.

Inače, ova predstava, kao i mnoge druge, predstavljaju performanse diskriminacije Srba u regionu i šire, što, uz uvredu zemlje – gde ćeš veće od povraćanja po zastavi – daje posao za poverenika za zaštitu protiv diskriminacije prof. dr Nevenu Petrušić. Ona, naravno, neće reagovati jer je već osvedočila da je za njenog mandata u Srbiji jedino bezopasno diskiminisati Srbe i Srbiju kao državu.

Primećuje se da u procesu formatizacije simbola „Srbi“ postoji kontinuitet učitavanja ustaških zločina koji su svojom svirepošću nadmašili bilo šta ikada viđeno u istoriji (spomenimo ovoga puta očevica, amerikanku Ruth Mitchel, koja u knjizi: “The Serbs chose to fight“, s. 148, 1943. Doobiday, Duran New York, govori o ulasku ustaša u Dubrovnik. Dok su tokom NDH pravoslavni sveštenici ubijani na najmonstruoznije načine, dok su franjevački fratri i sami masovno učestvovali u masakrima, simbolička demonizacija pravoslavnih sveštenika je u kontekstu zahuktalog ekumenizma mnogo blaža: dovoljno je da vladika Amfilohije Radović drži kalašnjikov dok drži govor na odru Zorana Đinđića. Kako na psihološkom, socijalnom, političkom i kulturnom planu razumeti ovu tendenciju upisivanja ustaških zločina u simbol „Srbi“?

— To se odvija logikom “dva naspramna, paralelna ogledala”. Ono što se događa u jednom na suprotan način odvija se u drugom. Koliko se Hrvati peru i humanizuju pred ulazak u EU, toliko Srbi trudom srpske raskorenjene inteligencije i prohrvatskog beogradskog lobija više postaju zločinci i koljači. S tom razlikom što su najveći zločinci prema samima sebi, nešto kao neiskorenjivi mazohisti. To je osnovna procedura prekrajanja istorije ili istorijskog revizionizma. Hrvati daju šlagvorte, a beogradska inteligencija i na vlasti se našavši politikanti posao dovršavaju više nego dobro. Poenta te procedure je da se lik izvornog katoličkog svećenika s kamom u rukama 1941/2, 2012/20. preobrati u srpsko-pravoslavnog vladiku u maskirnoj uniformi ispod mantije s „kalašnjikovim“ u rukama i nožem međ’ zubima. A Hrvati, koji pevaju Tompsonu, da se preobraze u civilizovane Evropljane nasuprot divljim i zlim Srbima, ruku krvavih do lakata.

Dakle, to što je viđeno u predstavi “Zoran Đinđić” u stvari je strateški cilj hrvatske kulturne i one druge politike (ispod žita), u čemu beslovesno beogradsko “glumište” (pazi izraza!), skupa sa znatnim delom medija i intelektualne elite, entuzijastički saučestvuje na osnovu uigrane titoističke logike samooslepljivanja i samozaglupljivanja. Nisam bez razmišljanja rekao da nam time tzv. režiser, kao hrvatski propagandista ukupnom simbolikom i doslovnošću plasiranih značenja otvoreno, na glave vrši veliku nuždu u sred Beograda, praćen aplauzima titoistički sluđenog dela beogradske kvazielite. Tako nešto sasvim je moguće u Beogradu i u gotovo svakom beogradskom pozorištu, uz ocenu da je onaj ko to zapaža “načisto lud”.

Nakon podrobne analize procesa koji se vodio pred sudovima i podataka koji otkrivaju pozadinu i motive ubistva Zorana Đinđića, možemo reći da bi nezavisna istraga otvorila pitanje „false flag“ operacije, čiji su kreatori strane obaveštajne službe. U predstavi se – umesto otvaranja ovog važnog pitanja čiji bi odgovori mogli da na najbolji način objasne i instaliranje mafijaško političkih saveza kojima se u cilju pohoda na prirodna bogatstva i resurse zemalja daju razrešene ruke u uništavanju spostvenih zemalja i populacije – isleđuje Vojislav Koštunica. Kako to objašnjavate?

— Cilj ovakve predstave ni nije da se otvaraju bilo kakva ozbiljna pitanja, nego da se obezbedi “umetničko” pokriće otrcanim floskulama politikantske antisrpske intelektualne onanije, koja sve više postaje suva ikebana u vazi koja bi bila zaboravljena da nije toliko ponavljana. Time se, naravno, neprekidno zatrpavaju upravo ozbiljna pitanja i zamenjuju kvaziodgovorima dementno-političkog nivoa. Pa ko podlegne. Već sam rekao da je predstava u pogledu tobožnjeg “otvaranja očiju” bilo kome beznadežno anahrona, a njena promocija uz autorovo samoopravdanje predstavlja provincijalno foliranje uz dizanje medijske prašine o tobožnjoj građanskoj hrabrosti, uhođenoj od strane službi, itd. Nema tu ni truna hrabrosti. Reč je o poltronskom dodvoravanju antisrpskom beogradskom lobiju, davanju alibija za njegove svakodnevne antisrpske ispade i, naravno, o izvanrednom primerku hrvatsko-ustaške antipropagande, nezavisno od toga kako sam autor doživljava svoj “performans”. Za ovakve predstave neko bi trebalo da odgovara, samo nema ko da to obavi. U ozbiljnim državama takvi performansi nisu mogući.

Dva fenomena čine se ključnim u pokušaju da se razume proces proizvodnje „Srba“ po ustaškom modelu, koji nas je okružio sa svih strana. Jedan je srpski odnos prema stravičnim žrtvama u NDH i pristajanje da te žrtve uvek iznova ubija svojim odnosom prema njima, spreman da ih se odrekne radi neophodnog „bratskog“ zagrljaja. Drugi je savest i krvave ruke Hrvata koji su preduzeli opsežne mere kako bi porekli genocid i njegove razmere a vidni su napori smanjivanja broja ubijenih Srba. U tom smislu je područje Jasenovca pretvoreno ne u muzej holokausta već u neutralni spomen park. Obaveštajne službe Hrvatske u sadejstvu s vatikanskim neprekidno rade na pronalaženju i uništavanju dokaza o broju ubijenih u NDH. S druge strane, tim Branke Prpe neumorno radi na promociji Srba u izvršioce holokausta. Kako vi razumete smisao i krajnje domete ovih procesa? Da li mislite da je dokumentacija u istorijskim arhivima u Beogradu bezbedna od falsifikovanja i uništavanja ili podmetanja u uslovima u kojima se Srbija nalazi od Petog oktobra?

— Kao što sam već rekao: tim Branke Prpe radi kao komplementarni deo hrvatske obaveštajne službe i instanci hrvatske države koje brinu o sutrašnjem imidžu države u Evropi. Ovi prvi to rade usred Beograda i Srbije, na našim parama i praveći direktno budale od nas, uz pomoć ove vlasti koja nas inače tretira kao stado glupaka. Odsustvo ozbiljnih reakcija samo svedoči da je Srbija opustošena zemlja, da nema ni vlast ni intelektualnu elitu, da je akademska elita uništena korupcijom i decenijskom ideološkom titoističkom korozijom, tako da nema ko da reaguje i tome stane na put. Naravno da istorijske arhive nisu bezbedne i u takvim rukama zaštićene od rizika svakojake vrste. Ali pitanje, ne vašom krivicom, dolazi s najmanje deset godina zakašnjenja. Prosto rečeno, ono na šta mislite odavno je obavljeno.

Što se Vatikana tiče, aktuelni potezi iz Rima svedoče da je isti sasvim u harmoniji s rečenim procesima. O tome svedoči diskretna opomena nadbiskupa Hočevara da bi Sveti Sinod SPC trebalo da pozove papu u Niš. Samo što ne reče i on u ime Vatikana, kao i svako kome se prohte: “Vodite računa, ako hoćete u Evropu!” Taman posla da kažemo: “Ne hvala! Papa može u Beograd samo preko Jasenovca, kada tamo padne na kolena!” Očigledno se već računa s tim da bi takav iskaz bio izraz vrhunske nepristojnosti i srpske neotesane drskosti. A performansi o kojima govorimo služe tome da uskoro takvi zahtevi postanu suludi jer nemaju nikakvu činjeničnu zasnovanost. A onda će nam, kao Srbima, preostati da tražimo oprost za sva zlodela koja smo počinili u 20. veku – od rimskog Pape! Vodimo računa o tome: ako Vatikan zločince preobražava u svece, mesta zločinaca moraju kad-tad da se popune. Ona su rezervisana za nas i na tome se sistematski radi, politički, kulturno, ideološki, geopolitički.

Nikada zločinac i žrtva nisu bili bliži do u doba „bratstva i jedinstva“ u Titovoj Jugoslaviji. Da li je ovo cena koju plaćamo zahvaljujući neverovatnoj plitkoumnosti i neodgovornosti srpskih komunista i samog naroda koji je nakon takvog zločina pristao na ćutanje?

— Istim putem, dakle delovanjem takve vlasti i kilave titoistički beznadežno sluđene antielite odvija se zapanjujuće saučestvovanje u novom ili ponovljenom vršenju ustaških zločina, tako što se u ime obnove “bratskog zagrljaja” sa Zagrebom svim silama saučestvuje u zločinu zaborava zločina. Dokaz toga je i beslovesni potez srpskog parlamanta da, uz medijsku pompu, odabere dan streljanja đaka u Kragujevcu za najznačajniji datum. Narod koji ima užas Jasenovca, a tako nešto učini preko svojih predstavnika, ne zaslužuje poštovanje, a poslanici koji tako nešto izglasaju imaju istorijsku samosvest na nivou ameba. Istovremeno, hrvatski političari mogu samo da trljaju ruke, s obzirom koliko dobre saradnike imaju u Beogradu. Zato ne čudi što beogradski kulturno-politički establišment ovakve hrvatske režisere dočekuje raširenih ruku, što pljuvanje u lice doživljava kako kompliment jer, prema zacrtanom planu, na njoj je da uspostavi novu srpsku istoriju u rangu onog bureta punog krvi i deci usađuje prezir prema srpskoj zastavi i svemu srpskom. Pametnom je jednom dosta, a ovde više nema pametnih. Jednom smo se, u ime bratskog zagrljaja s Hrvatskom, vođeni titoizmom odrekli sebe. Oni koji su ostali nesposobni da se opamete, a dovoljno su ambiciozni da drže pozicije, mozgova spečenih titoizmom, isto to pokušavaju po drugi put uprkos jasnom saznanju da je čitava igra beznadežno “provaljena”. Slučaj je to za drugu vrstu analize.

Orvelijanska priroda procesa koji su u toku pokazuje danas svoje monstruozno lice i realizaciju krajnje orvelijanske finese: „Prošlost se, po svojoj prirodi neizmenjiva, nije ni promenila. Stvar je vrlo prosta: potreban je samo beskrajan niz pobeda nad svojim pamćenjem“. Profesor Milo Lompar je briljantno opisao ove procese u svojoj studiji „Duh samoporicanja“. Koliko je paralelno u pitanju i psihopatologija proistekla nakon titoističkog „bratimljenja“ krštenog u Neptunovom okeanu srpske krvi kojom je natopljena Nezavisna EU Hrvatska?

— U vreme kada je Orvel pisao svoj roman, komunisti su bili uzor istorijskog falsifikata. Danas to nije samo onaj ko ne može da to radi, ili ko, poput Srba, veruje da će “istina pobediti”. Naravno da se “istorija ne menja”. Pošto je promenimo, kako to na primer Hrvati hoće i rade, preostaje da se u glave usadi fikcija da u stvari nije menjano ništa, da je reč o davnašnjim činjenicama. Već sam napomenuo da je sve to o čemu govorimo znatnim delom posledica povampirenog (mada i ubuđalog) titoizma. Komunisti su nas 15 godina držali vezane za Titovu lešinu, ove demokrate nas 12 godina drže vezane za avet titoizma. Pošto niko nije obavio svoj posao: političari na raščišćavanju s Titovim nasleđem, društveni naučnici na oslobađanju od titoističkih utvara putem kritičke samorefleksije epohalne laži zvane komunizam, onda nije ni čudo da nas tri decenije posle smrti davi vampir titoizma, na isti način kako je to činio živi Broz: u ime socijalizma, a u stvari u ime hrvatske suprematije u Jugoslaviji. Taj vampir nam pije i krv i dušu na slamku, a i isušuje mozak. Možemo to da posmatramo i kao deo procedure markuntizacije ljudi, o kojoj smo pisali u „Pečatu“ pre godinu dana. Posledice rečenog isušivanja imamo svaki dan u aktuelnoj kulturnoj politici, iz koje je proterano sve što je srpsko.

Kako razumeti autora predstave koji zaključuje: Niko se ne bavi svojom krivicom (!)

— Nema potrebe da se bavimo mislima i primislima dotičnog autora. On je pokazao da je na nivou najnižeg propagandnog delovanja koje može da odgovara samo užem krugu poznatih imena koja na sebe skreću pažnju javnosti ulaskom u poslednju fazu antisrpskog mazohizma. Inače, ako se već “niko ne bavi svojom krivicom”, dotičnom bih preporučio da se pozabavi hrvatskom krivicom i da u Zagrebu dokazuje građansku hrabrost, naročito uz izjavu da “nema nacionalnosti”. U Beogradu je oduvek lako bilo biti “bez nacionalnosti”; najteže je biti Srbin. Kao uostalom i u Zagrebu, gde je Hrvatu zaista potrebna hrabrost da izjavi da je “bez nacionalnosti”. A još veća je hrabrost potrebna da se progovori o “hrvatskoj krivici”.

Šira verzija intervjua objavljenog u „Pečatu“ 24. 05. 2012.