Радун: Фића, „Српски Давос“ и прљава кампања

16 март 2012 Бранко Радун
Ел. пошта Штампа PDF

Медији често говоре више но што би заправо хтели да кажу, па су тако и медијске омашке некада значаније знаковитије од онога какву су поруку заиста желели да пошаљу. Тако смо у „другом дневнику“ прво могли да видимо председника Тадић у којој је говорио како је очаран пројектом „новог српског фиће“ који наводно треба да буде извозни производ године и да наравно препороди српску привреду. Исто тако, да производња нових фића значи нових милијарду ипо евра и то кроз директан извоз, те да ће то поправити финансијски рејтинг земље. Као и да је то обнова пројекта „југо Америка“. После њега је следио прилог са премијером Цветковићем и са „оптимистичном проценом“ да се ове године у земљи очекује привредни раст од нула посто. На тај начин је еуфоричног председника „поклопио“ благо суморни премијер са „нула посто раста“ те да држава не стоји добро и да су потребне мере штедње и да дефицит буџета остане у постојећим оквирима.

Како се десио овај помало бизарни превид јавног сервиса – да пусте прво једну пренадувану предизборну причу о милијардама од „новог фиће“ који би требао да кошта фантастичних 16.000 евра (сиц!) и који би Американци, којима је иначе добар део ауто индустрије у Чикагу на издисају да радо купују, а затим једну колико толико реалистичну процену премијера са „српског Давоса“ који говори о „позитивној нули раста“ о порасту незапослености и паду привредне активности и инвестиција, те да то нису претпоставке већ пројекција за ову годину.

Као да премијер и не рачуна на те милијарде евра о којима говори председник и на које додаје још нове милијарде Динкић, који их очекује од „извоза компоненти“. Премијер је у окружењу привредника и економиста био реалнији, јер код њих не би прошле „промотивне активности из Женеве“, док са друге стране Тадић са Динкићем започиње нову кампању обећавања кула и градова као на претходним изборима када је „бајка о Фијату“ утицала на одређени проценат наивније српске јавности. Кад се то сагледа ипак је то већи „гаф“ Јавног сервиса којим се озбиљно доводи у питање уверљивост председниковог маркетиншког почетка кампање. Или пак није у питању незнање већ можда директорско-уреднички тандем Јавног сервиса зна нешто што ми не знамо.

Но шалу на страну, ипак се можемо упитати какве то тајне крије садашњи режим од грађана. Осим тога да су преговорима које је предводио Борко Стефановић признали независност Косова на „регионалном нивоу“, те да и поред добијања статуса кандидата Србија неће ући у ЕУ, барем не следећих десетак година, шта би то могла да буде тајна о којој се не прича. То био могао и да буде много већи ниво дуговања земље него што се то признаје. Ми верујемо да је оно што нарочито забрињава владајући режим само то како ће проћи на изборима и на који од макијавелистичких начина, и уз помоћ којих амбасадора ће формирати „нову проевропску владу“. Иако имају подршку и бриселских бирократа и Пентагона, те држе све новце и медије под контролом они ипак не стоје тако добро у народу. Владајућа коалиција стоји много лошије но што то неретко фризирана истраживања јавног мњења показују.

Стога су кренули да воде врло агресивну и прљаву кампању где ће рециклирати све што могу из претходне кампање. Попут поделе на прогресивне проевропске снаге и на снаге које нас вуку у деведесете. Стога се председник, чак и за њега неуобичајено, спушта ниско да опозициону странку назива „странком врдалама“ и да тежиште кампање ставља на директно омаловажавање политичке конкуренције. Он је рекао да су представници СНС дичили учешћем у ратовима, касније говорили да су на ратишту кували, те да су превртљиви и промењиви, „да једне године кажу да треба убити сто муслимана за једног Србина па онда кажу да тако нешто нису рекли“. Како ово коментарисати уопште.

Председник ДС је рекао да ДС мора да победи да како се не би вратиле снаге који би пут ка ЕУ да врате уназад, јер ако победе ти људи „који су креирали деведесете – насиље над људима, другим народима и религијама и самодеструкцију, могу читав процес који је започео Ђинђић, идеју европске Србије покренути уназад“. Осим тога што је ово неистина и што се овим денуцира Србије за кривицу „из деведесетих“, и осим тога што је неуставно када је председник државе и на функцији председника владајуће странке, он додатно срозава институцију председника јер најприземније острашћео странчари и баца се блатом на опозицију. Ово је заиста ниско и нечасно, а како се чини ово је тек почетак „кампање“ у којој ћемо видети комбинацију великих обаћања, народњачког фолклора и пљувања у даљ по опозицији.

У  ту исту врсту кампање омаловажавања опозиције спада и „сензација“ у виду тврдње да је Коштуница 2001. нудио коалицију Милошевићу или пак наводна изјава мајке Зорана Ђинђића, која каже да је могућа теза Срђе Поповића да је постојао план да се после убиства премијера Ђинђића на власт доведе тандем Коштуница – Човић. Манипулација таблоидне кампање се састоји у томе да се стави наслов „Мила Ђинђић: Коштуница је чекао Зоранову смрт“ а да у тексту она заправо каже да први пут чује за такву тезу, али да је она ипак могућа. Ништа мање и ништа више од тога. Одмах су се наравно јавили и дежурни комесари Чеда и Жарко и поново затражили „саслушање Коштунице“. Све ово говори да је реч о поновном, режираном од стране режима, прозивању и блаћењу опозиционих лидера који још имају кредибилитет.

Циљ је да постигне слика у јавности да ова власт, каква је таква је, ипак боља од опозиције која неозбиљна, подељена, нестручна и умешана у ко зна какве мрачне послове, ратове и криминалне радње. Порука је дакле следећа „ми јесмо лопови и лажови, али опозиција је криминална и ненормална“. Па ће тако обичан грађанин у избору између два зла изабрати њих као мање зло. Опозиција ће хтеле не хтела морати да узврати, али је питање у којој мери ће успети јер су медији у рукама „Жутих“. Но осим медијске доминације владајућа странка има и „предност“ у дрскости и спремности да се користи свим средствима само да се одржи на власти. Но искуство показује да се свако овакво претеривање лако претвара у бумеранг који би могао да се врати ономе који га баца.

Eine Antwort

  1. „Усрећитељи“ Србије играју шарено коло. Овом приликом су се баш удружили и лако им је препознати стару-нову улогу у „величанственом“ ходу Србије ка правој беди. Они никада неће признати свој пораз, и лажи, које су изговарали више од десет године. То су капиталистички политичари новог времена, слуге тајкуна и лопова. Управо се то односи на оне који нам се стално намећу и вешто избегавају замку да не буду позвани на одговорност. Наш народ обично каже „КО ЛИЈА ДОЛИЈА“ – биће тако.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: