Постоји лек за поробљену Србију, и тај лек држе у руци сви српски бирачи

Странке у власти морају бити потучене до ногу!


Жељко Цвијановић

Постоји лек за поробљену Србију, и тај лек држе у руци сви српски бирачи.

Београд, 13.03.2012

Онај ко се још сећа београдских депеша Викиликса; ко се сећа како је Борко Стефановић Америма – успут их називајући „светиоником слободе“ – изручио Коштуничин акциони план за одбрану Косова, који је влада тада држала за државну тајну првог реда; онај ко из Викиликса памти како Борис Тадић пред америчким дипломатама није крио своје пристајање на независност Косова, само да се ствар добро спакује; онај ко се из депеша сећа како су жути изашли из косовског консензуса само да би се решили Коштунице – тај неће имати проблем да себи правилно објасни сваку реч, сваки потез и сваки спин којим ће га власт гађати у започетој изборној кампањи. Онај ко је, једнако у Викиликсу, могао да прочита како амерички амбасадор у једним дневним новинама, које Срби сматрају делом свог идентитетског наслеђа, поручује медијску промоцију НАТО – тај не би смео да има проблем са читањем данашњих српских медија и предизборним понашањем друштвене елите.

Ако се сећате Викиликса, покушајте да замислите шта сада Тадић и друштво раде по амбасадама, покушајте да дочарате како странце убеђују да нема бољих од њих за оно што странци желе. Како их убеђују да, чак и ако у Србији има још издајника, све су то за њих лук и вода издајници. Јер, ако су тадићевцима у лето 2008. странци онолико помогли да узму власт на реч, колико би тек требало да им помогну данас, када Борис и другви за своју реч гарантују авансом који су уплатили за ове четири године. Јер, тај аванс јака је Борисова порука странцима, и њој – искрено – нама шта да се приговори, нема шта да се верује или не верује јер ова влада назад не може. Она је у првом мандату урадила колико је могла (а много је могла), док ће у другом урадити онолико колико мора, а то ће рећи све остало. А то све остало јесу жеље станаца, које данас тадићевци по амбасадама непогрешиво читају и заричу се да ће их остварити, само да им још једном дају власт. Хајде да видимо шта је то све остало.

Пре свега реч је о промени устава, највећој и најважнијој етапи у процесу осамостаљења Косова и потпуног разбијања српске државности. Затим, одмах после избора, из Брисела ће установити прекомерно задуживање Србије, које ће се и даље повећавати, тако да ће се кренути са планом за враћање дугова, а то ће рећи убрзаном продајом преостале државне имовине и ресурса. У другом налету ће отићи Телеком, заједно с њим српска Електропривреда, као и остали електроенергетски ресурси – хидропотенцијали и сл. Потпуна либерализација пољопривредних производа показаће колико Србија не може да се носи у конкуренцији са великим европским произвођачима хране, тако да ће српске млекаре – да се задржим само на њима – куповати млеко из, рецимо, Холандије или Немачке јер ће им бити јефтиније од онога што га произведе српски сељак, коме ће преостати још само да ликвидира оно мало преостале производње. Та неконкурентност довешће до 2014. године и до великих продаја пољопривредног земљишта странцима, коће ће, иако првокласно, бити продавано четири или пет пута јефтиније него што је његова цена данас у, рецимо, Немачкој.

Замислите потпуни мрак

Рушењем устава – које ће отворити брану за даље разарање државе – Србија ће изгубити ресурсе за своју државну обнову. Отимањем компанија и природних ресурса, и то баш оних на којима се још може подићи, остаће без последњих могућности да се поврати. На крају, деловањем медија и својих што заплашених, што корумпираних друштвених елита промениће, како нам Тадић невешто најављује, „свој код“, а то значи да ће унутар сопственог националног корпуса изгубити и сваку потребу да нешто промени пошто из њеног идентитета заувек ишчили она слободарска компонента.

Е сад, чак и кад би тадићевци некако успели да у јавности прогурају предају незамењивих економских ресурса – да се устав замени, то неће бити лако чак и када би се нашла двотрећинска већина посланика. Промена кода – дакле културног и националног идентитета – ишла би још теже. Речју, те две ствари биле би немогуће, чак и на овом степену медијских и друштвених слобода. А то значи да би оне морале да се још драстичније редукују – ако мислите да не може више, љуто се варате. А то опет значи да би следећи Борисов кабинет морао да баци на Србију пуни мрак од неколико година. Ако вам се чини да данас опозиције нема довољно у медијима или да се њени наступи у интерпретацијама фалсификују, покушајте да замислите да опозиције уопште нема, да нема ни ових неколико сиротих новина и сајтова.



Замислите дакле потпуни мрак. Да ли мислите да би неко у Бриселу или Вашингтону имао проблем с тим мраком ако је он услов (а јесте) да би се тако радикално мењала Србија? Наравно да не би, исто као што нису имали проблем са медијским законом или реформом правосуђа.

Ако се те три ствари – устав, ресурси и идентитет – наредних година изгубе, ништа од тога неће моћи да се надокнади мирним политичким средствима. Устав ће заувек отићи, док ће нови утемељити и подржати колонијални систем; компаније и земља ће се наћи у приватним страним рукама, чисто и по закону. Тај обрт ће се моћи остварити само револуцијом, што, видим, неки већ сад подржавају, заборавлајући неколико важних ствари. Прво, револуције ретко на сцену избацују најумније и најчеститије снаге. Друго, будући да су револуције злочини пар еxцелленце, оне понекад расплићу постојеће ситуације, али стварају нове политичке заплете, често још теже од наслеђених. И треће, данашње политичке технологије на Западу потпуно су успеле да овладају „отмицама“ протеста, тако да, чак и када би они били покренути из чистих намера, завршавали би у сопственој супротности. А то значи да би најпре било могуће извести револуцију којом би колонизатор заменио једну гарнитуру политичких елита другом.

На крају, промена идентитета процес је иреверзибилан, то се не враћа чак ни револуцијама, то се не враћа ничим.

Има ли лека? Има!

Све су то ствари које би уочи наредних избора ваљало имати на уму, посебно док се Србији пакује следећа влада. Њу би требало да чини садашња коалиција, појачана Чедом Јовановићем на месту шефа дипломатије и гомилом „експерата“ са страним пасошима, чији би задатак био да, без политичког тактизирања и превеликог инсистирања на процедурама – а то ће рећи: најкраћим могућим путем – уведе Србију у стање којим би била прихватљива својим непријатељима, којима је данас безнадежно окренула свој геостратешки брод.

Постоји ли лек за то? Постоји, и њега у својим рукама држе српски бирачи. Странке у власти морају да буду потучене до ногу. То је једино решење. Утолико пре што оно и једино које ће странци умети да поштују. Они нису глупи јер знају: изборна воља се може и изневерити и фалсификовати, али не превише. Ако би то урадили драстично, све што су до сада постигли ризиковали би да пропадне за кратко време. Ризиковали би дакле нестабилност, ризиковали би полиитку на улицама, а њима треба наставак процеса, њима треба мало мира и континуитета да ова острва отпора у тишини преплаве. Елем, они ће, ако ствари на гласању не буду ишле према њиховој замисли, радије да сачекају и олабаве, него да ризикују и да истерају ђавола. А тај предах је наша шанса, треба ли рећи.

Шта је потребно да би странке власти биле потучене? Најпре, да научимо да размишљамо о политици и престанемо да играмо за тимове својих непријатеља. За њих можемо да играмо ако имамо уверење да су они у праву и да нам они желе боље него ми са и себи; за њих можемо да играмо ако смо корумпирани. Али за њих најбоље играмо ако смо глупи.

За то време, много је оних око нас који нас убеђују да су сви исти, и који ће једнаке мане наћи и власти и опозицији. Много је оних који верују како је свака борба узалудна и како ће, шта год да урадмо, влада о којој сам говорио бити инсталирана. Много је оних међу нама који знају да је решење само у њиховој странци, док су сви други исти. И оних који кажу да је решење за нас веома лако, да је могуће до њега доћи преко ноћи, и да је свако тактизирање само слабост и недостатак патриотизма. И свако од оваквих ће у окупираном српском јавном простору пронаћи довољно хране и аргумената за неки од оваквих ставова, свако ће имати своје интелектуалце, новинаре и политичке аналитичаре који ће нахранити његове сумње и дати самопоуздање његовим слабостима. Да – сви не ваљају и – да – нема наде.

И ту не треба заборавити најважнију ствар: они су плаћени да раде за ваше непријатеље и њихов успех је ако и ви почнете да размишљате онако како вам сугеришу. Сваки малодушни међу нама њихов је успех; сваки који мисли да нема наде њихов је плен; свако ко не разликује ивер од балвана њихов је тријумф. Они који вам данас преко разних медија, често и патриотских, праве мрак – они знају да су успели само ако тај мрак почнете око себе и сами да производите.

Иду избори, а ми их чекамо жалећи се да немамо довољно пара, да немамо слободе, да немамо перспективе. Једино се нико од нас не жали да нема довољно памети. Иду избори, и ваља знати само две ствари. Прву, да свој глас држимо у својој рукама. И, другу, да шта год да смо у животу претурили преко њих, никада ништа скупоценије од тог гласа нисмо држали. Срећно!

Извор: Нови стандард

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: