VIZANTINIZAM ISMAILA KADARE – U vezi knjige DOÐE OVA SMRT PA SE VIDESMO – Piše : Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

VIZANTINIZAM ISMAILA KADARE

– U vezi knjige DOÐE OVA SMRT PA SE VIDESMO –

Piše : Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Albanski književnik Ismail Kadare, koji je bio (i je !) zvučnik, doušnik i politički provokator u službi Envera Hodže, njegovo desno krilo, lični politički komesar, kaže da mu je Srbin Vidosav Stevanović rekao: « Ja poznajem albanski nacionalizam, ali on mene ne uznemirava. Mene uznemirava srpski nacionalizam ». (KADARE, Ismail: RA KY MORT DHE U PAMË – DOÐE OVA SMRT PA SE VIDESMO, Tirana 2000, str. 150)

I samo ovo, mislim, dovoljno je za Jugoslovene da svetu pokažu i dokažu da su bili, jesu i biće pre svega protiv svog ekstremnog nacionalizma, što znači da su bili i jesu na sasvim zdravim, savremenim ideološkim pozicijama. I ovo Jugosloveni nisu manifestirali samo lepim rečima, praznim, već su to posvedočili i dokazali i delima, ne samo u teoriji, već i u praksi, svojim stavovima, svojom borbom, krvlju i životom svojim. Bezbrojni su oni Jugosloveni (Srbi, Crnogorci i Makedonci), koji su osudili svoj ekstremni nacionalizam ne samo praznim rečima, već – kako to naglasih – i njihovom krvlju, i njihovim životima. Jugosloveni su se i borili rame uz rame sa Albancima, kad god su ovi imali pravo. Ne samo protiv drugih neprijatelja albanskog naroda, već i protiv svojih nacionalista. Borili su se protiv svoje rođene braće. I boriće se opet. Kad god budu imali pravo Albanci!

Može li nam Kadare imenovati i samo jednog jedinog Albanca, koji je osudio svoj, albanski ekstremni nacionalizam?! Ne delima, već samo rečima, bar samo rečima! Dan-danas nema tog Albanca koji osuđuje nacionalizam svoje nacije, svoj – albanski nacionalizam! Albanci, i oni koji nam se busaju u prsa za proleterski internacionalizam, znaju samo da druge osuđuju, pa i da urliču do nebesa protiv nacionalizma drugih, zatvarajući oči pred svojim nacionalizmom. Šta više i pred svojim šovinizmom, pa i pred svojim rasizmom!

U mnogim suočenjima njihovih misli Kaplan Resuli (BUROVIĆ) je nadvladao Ismaila Kadare. Faktički Jugosloven Resuli je ušao u kulturi albanskog jezika kao internacionalista da učini ono što je Kadare izrazio rečima kao svoju najveću želju, ali što nikada nije ostvario delima. Teška je sfida, u prvom redu za “genija albanskih papira”, Ismaila Kadare, kad Resuli piše: “Neosporna je činjenica da albanski književnici dan-danas niti su napisali i niti su sposobni da napišu jedan roman kao IZDAJA…” Vaistinu, kako se Kadare nije usudio da obori ovu sfidu Kaplana Resuli, već – i pošto je prebegao u Francusku – nastavio je da spekulira sa fantaziranom stvarnošću. Zašto Kadare ne učini kao Resuli sa njegovim romanom IZDAJA? Sve što nam je rekao Resuli, kao publicista, književnik i poštovani naučnik, vremenom nam izlazi i pokazuje se sasvim istinito.

Dr Abdi BALETA

– albanski ex-ambasador pri OUN

Ne samo srpsko-crnogorski i makedonski komunisti, već i najobičniji ljudi, pripadnici srpsko-crnogorske i makedonske nacionalne manjine u Albaniji, borili su se duž Drugog svetskog rata rame uz rame sa albanskim komunistima i albanskim narodom za oslobođenje Albanije. Nijedan od njih nije ni pomislio da preko te borbe otcepi Albaniji ni najmanji kamenčić, kamoli Skadar, prestolnicu Crne Gore punih 500 godina redom, kad tamo nije bilo žive albanske duše, do dana turske okupacije 1479. godine.

Ali, vidite što kaže albanski „komunista“ Hysein Alibali za sebe i svoje Albance, koji su se duž Drugog svetskog rata borili rame uz rame sa Srbo-Crnogorcoima i Makedoncima, u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji! Oni se nisu borili za oslobođenje Jugoslavije, već za jedno njeno novo rasparčavanje, novu deobu njenih teritorija, za stvaranje jedne super Ve-e-elike Albanije, mnogo veće od one koju im stvoriše Musolini sa Hitlerom (ALIBALI, Hysein: VITE TË ZJARRTA, Skadar 1999.) Ovo nam posvedočava i drugi albanski „komunista“ dr Esat Mekuli, koji ne ispusti dušu dok ne ispoli svoj ekstremni nacionalizam.

Kadareu se sviđa kad Jugosloveni osuđuju svoj jugoslovenski nacionalizam, ali za sebe još nije uzeo smelosti da i on osudi negov, albanski nacionalizam. Naprotiv, i jugoslovensku osudu jugoslovenskog nacionalizma, umesto da je uzme za primer, nastojava da je zloupotrebi u službi albanskog nacionalizma, šovinizma i rasizma. Do danas albanska majka još nije rodila nijednog Marka Miljanova, nijednog Dimitrija Tucovića, kamoli i jednog Kostu Novakovića, bože sačuvaj i jednog Kaplana Burovića, poznat među Albancima pod pseudonimom Kapllan Resuli.

U znak zahvalnosti, albanski intelektualci, na čelu sa Ismailom Kadare i Ademom Demači, satanizovali su kao nikog drugog upravo onog Jugoslovena, onog Srbina, Crnogorca i Makedonca, koj je najviše doprineo i žrvtovao pozitivnoj stvari albanskog naroda, koji je žrtvovao i doprineo kao niko drugi, kako to nisu doprineli i žrtvovali ni sami Albanci. Nazvali su ga – lično Kadare – i antialbancem, i agentom UDB-e, pa i nenormalnim, psikopatom, đubretimom (Vidite cit. delo, str. 135). Kadare zna da proglasi i za Albance one Srbe, Crnogorce i Makedonce, koje je i do 10 puta na živo odrao u njegovom suludom nastojanju da kod njih nađe albansku čapru.

Aktuelno nije jugoslovenski (srpski, crnogorski i makedonski) nacionalizam agresivan. Naprotiv, jugoslovenski nacionalizam je u odbrani, u defanzivi. Jugosloveni ne pretendiraju nijedan pedalj teritorije Albanije, iako sasvim dobro znaju da im je u Albaniji 500-to godišnja prestolnica Crne Gore i Srbije, koja nije bila samo prestolnica, već i ekonomski, kulturni, pa i crkveni, duhovni centar.

Nisu Srbi, Crnogorci i Makedonci doveli međunarodnog džandara i NATO-zločince u Albaniji da „brane“ elementarna ljudska prava nacionalnih manjina Albanije, Srba, Crnogoraca, Makedonaca, Vlaha, Grka, Turaka, Roma, kojima Kadare ne dozvoljava ni da se nazivaju svojim nacionalnim imenom, bože sačuvaj da imaju i jedan bukvar na svom maternjem jeziku. Nisu Jugosloveni nikada bombardovali Tiranu! Nisu Jugosloveni nikada zapalili Albaniju! Naprotiv, Albanci su ti koji su zapalili Cetinje, bombardovali Beograd i užegli Srbiju s kraja na kraj! Nema tog Jugoslovena, koji je pozvao Boga, da – ako se Skadar ne ujedini sa svojom maticom Crnom Gorom – da se ceo svet pretvori u prah i pepeo. Naprotiv, Albanac je taj koji je pismeno izjavio da, ako se Kosovo ne ujedini sa Albanijom, hteo bi da se ceo svet pretvori u prah i pepeo. Nije Srbin, Crnogorac i Makedonac (ni onaj najprimitivniji!) nazvao albanski narod dušmaninom (neprijateljem) svog naroda, ponajmanje stokom! To su učini Albanci, na čelu sa Kadareom (busajući se u prsa i za proleterski internacionalizam!). Oni su nazvali Srbe – „serb dushmani“, oni su nazvali sve Jugoslovene „stokom“! Oni nemaju drugog koncepta za Srbina – sem – „serb dushmani“!

Ovom prilikom hteo bih da podsetim Kadarea i sve Albance na jednu Solomonovu presudu. Izađoše dve žene pred Solomona i svaka izjavi da je njeno dete, koje su dovele sa sobom. Ne znajući kojoj da dodeli dete, Solomon izvadi sablju i reče im: „Podeliću ga na pola, pa svaka od vas neka uzme po jednu polovinu“. Jedna se od tih žena složi sa tim, dok druga, izbezumljena, izjavi: „Ne, ne, nemojte ga ubiti! Dajte ga njoj, samo neka je živ!“ Tada Solomon dodeli dete ovoj drugoj, ovoj – koja je pristala da dete živi, bez obzira u čijim rukama.

Nešto slično se desi sa crnogorskim Kraljem Nikolom godine 1913, kad su mu Velike Sile naredile da se povuče iz Skadra, koji tek što beše oslobodio od turskog okupatora. I on se povukao iz Skadra samo i samo da ne postane uzročnik Svetskog rata.

Danas nema Jugoslovena koji peva nacionalistički crnogorskom Skadru. Svi su se trezveni Crnogorci odrekli Skadra, upravo kao prava majka deteta, samo i samo da se prestane krvoproliće i da se između njih i Albanaca uspostave mirni, prijateljski odnosi. U isto vreme sva je albanska literatura pretvorena u slavospeve „albanskom“ Kosovu. I ne samo Kosovu: albanske kolege Ismaila Kadare, upravo kad su se busali u prsa za jedine „marksist-lenjniste“, za jedine „internacionaliste“ u svetu, u ime tog njihovog „internacionalizma“ tražili su da se Sloveni proteraju sa Balkana, jer – tobože – ceo je Balkan njihov, albanski. Pa i srednjevekovni izraz ILIRSKO POLUOSTVO (koje znači SLOVENSKO POLUOSTRVO) interpretirali su i dan-danas interpretiraju kao „albansko poluostrvo“.

Činjenice su bezbrojne da na Balkanu nije problematičan jugoslovenski nacionalizam, već albanski. Albanski nacionalizam je ugrožavao i ugrožava mir na Balkanu, ne samo prema Srbiji, već i prema svim drugim susednim zemljama. Albanski nacionalizam, indoktriniran iliromanijom, prevreo je i prelio se u susedne zemlje, a ne jugoslovenski. Nije jugoslovenski nacionalizam u ofanzivi, već albanski. Prema tome, svi treba da se ozbiljno i najhitnije zauzmemo albanskim nacionalizmom. A u prvom redu – sami Albanci, njihovi kontruktivni građani, oni koji će prekinuti indoktriniranje Albanaca falsifikovanom istorijom albanskog naroda, koji će prekinuti sa šovinizmom i rasizmom njihove nepostojeće autohtonije i njihovog nepostojećeg genealoškog porekla od Ilira.

Za žaljenje je što albanska majka ni dan danas još nije rodita tog sina koji bi uzeo smelost da osudi albanski nacionalizam. Albanac dr Ardian Klosi, čim je izjavio da hipoteza o ilirskom poreklu Albanaca je neosnovana, bio je primoran da odmah doda da dalje o tome ne može govoriti, jer će ga njegovi Albanci (na čelu sa Ismailom Kadare!) proglasiti za antialbanca.

U njegovoj knjizi DOÐE OVA SMRT PA SE VIDESMO Kadare je razapeo na krst sve one koji su zucnuli bilo i jednu jedinu reč protiv albanskog nacionalizma i slavi sve one koji na bilo koji način podržavaju albanski nacionalizam, šovinizam i rasizam. Pa i sâm stavlja svoje pero u službi tog estremnog nacionalizma, šovinizma i rasizma. Posle ovoga, ovaj besni albanski ekstremni nacionalista, za nas, koji smo se borili protiv titoizma i svih jugoslovenskog nepravdi, koji smo se borili za legitimna prava albanske dijaspore u Jugoslaviji, kaže da smo psihopate, đubretine, pa i da imamo „varvarsku svest“ (Iden, str. 151). Akademik, prof. dr Ruzhdi Ushaku mu sve to konfirmira. A kao on i svi drugi. Da možda ne treba da se i mi ponašamo kao Ismail Kadare sa njegovim Albancima da ne bismo bili psihopate, đubretine i da bismo se oslobodili te naše varvarske svesti?! Za Kadarea su već i drugi, Francuzi, rekli da je bezobrazan. A bezobraznim ga čini njegova patološka, varvarska svest, ubuđala srednjevekovna svest, za što im je još pre frtalj veka rekao nemački akademik Bernhard Tonnes da tapkaju u mesto sa ideologijom XIX veka.

Kadare, koji je još u Albaniji Envera Hodže uspeo da sazna i da postane svestan da su njegovi Albanci rasisti, pa nam to javno prizna iz Pariza (preko štampe!), utoliko je pre saznao i postao svestan da njegovi Albanci nisu genealoški sledbenici Ilira, kamoli i Pelazga.

Za rasističko raspoloženje Albanaca Kadare ne samo da nije čuo u školi, već o tome nije mogao da čita ni u albanskoj štampi, bože sačuvaj da je slušao koga u kakvoj usmenoj diskusiji, jer bi to odmah dostavio političkoj policiji SIGURIMI, pa bi izašao i svedok pred sudom da tog nesrećnika, koji se usudio da kaže da su Albanci rasisti, osude na doživotnu robiju, ili i na smrt, kao što je osudio mene, iako nisam učinio ništa u protivnosti sa Ustavom Albanije i njenim važećim zakonima.

A o tome, da Albanci nisu sledbenci Pelazga, mogao je da sazna i iz dela HISTORIA E SHQIPËRISË, tom I, Tirana 1959, str. 28, izdanje Istorijskog instituta Albanije, gde lično albanski naučnici, savremeni akademici, priznaju da Albanci nemaju nikakve veze sa Pelazgima. I pored ovoga, do dana današnjeg, Kadare nije ni zucnuo protiv onih koji još uvek preko svojih „dela“ neprekidno pretendiraju za pelaško-ilirsko-albansku etnogenezu, indoktrinirajući ovako Albance ne samo sa ekstremnim agresivnim nacionalizmom, već i sa najbesmislenijim i najapsurdnijim šovinizmom i rasizmom.

Isto tako Kadare je čitao u naučnoj štampi Albanije da Albanci nisu ni sledbenici Ilira. Lično akademik, prof. dr Eqrem Çabej, u svom referatu održan 1972. godine na Skupu ilirskih studija u Tirani, naveo mu je 12 argumenata austrijskog naučnika, akademika, prof. dr Gustava Weiganda, kojima ovaj obara hipotezu o ilirskom poreklu Albanaca. Kadare je sigurno pročitao i moje studije o tom problemu, bar knjigu ILIRI I ALBANCI, Ženeva 1994, pa i mojih novih 5 argumenata, koje sam pridodao pomenutim argumentima Akademika Weiganda.

Ja postavljam pitanje: Kako je moguće da albanski intelektualac Fatos Ljubonja, u zatvoru Burelja (!), sazna i postane svestan da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima, dok on, Kadare, koji nije video ni vrata zatvora, koji je uzeo učešće u pomenutom Skupu ilirskih studija, koji je aktuelno još od 1990. godine u Parizu, još nije saznao da, osim hipoteze o ilirskom poreklu Albanaca, postoji i teza, naučno dokazana, da njegovi Albanci sa Ilirima nemaju nikakve veze?! Je li moguće ovo?! Sigurno da nije! Kadare zna pre mene i Fatos Ljubonje, pre Ardiana Kljosi, pre Ardiana Vehbiu (svi Albanci i eks-kolege I.Kadare!) da Albanci nemaju nikakve veze sa Ilirima. Ali – budući u službi albanskog ekstremnog nacionalizma – ne samo što ćuti o istinama koje zna, već i indoktrinira Albance neistinama, lažima, pričama, mitovima i mitemama, reaksionarnim legendama da su Albanci genealoški sledbenici Ilira.

Na str. 151 njegove knjige Kadare piše:

„Ilirsko poreklo Albanaca, poreklo albanskog jezika od ilirskog i legenda o Skenderbegu su tri crne mačke koje sablažnjavaju kulturne čuvare Balkana. Ponavljam moje poznato mišljenje, da i ako su ovo tri izbezumljene priče Albanaca, one nisu štetne ni za koga“.

Znači, kako vidite, Kadare sasvim dobro zna da hipoteza o poreklu Albanaca od Ilira je izbezumljena priča Albanaca! Ali, je li istina da ova priča (i ostale ovakve priče!) nisu štetne ni za koga?! Pa na čemu se zasniva albanski ekstremni nacionalizam, albanski šovinizam i rasizam, albanska agresivnost prema susednim narodima, albansko uznemirenje Balkana, Evrope i celoga sveta?! Na što se baziraju albanska pretendiranja za teritorije susednih naroda?! Pozivamo Kadarea da nam se ne pravi tako naivan i da nam ne pepeli oči, jer ne pasemo travu, iako nas njegovi Albanci smatraju za stoku!

U nastavku, znači pošto je poreklo Albanaca od Ilira nazvao „izbezumljena priča Albanaca“, ovaj isti Kadare naziva „serioznom istorijom“ onu o iliro-albanskom poreklu, dok ovu drugu, koja negira to poreklo, naziva ništa manje već „šarlatanizmom“. Uvredama se dokazuje samo intelektualna nemoć i beda, elementarni nedostatak elementarne kulture. Uvredama i kontradiktornim stavovima se ne dokazuje da su Albanci genealoški sledbenici Ilira.

Na str. 207 Kadare piše:

„U elektronskim sredstvima se prihvati da „što je istina Iliro-Albanci su bili na Kosovu kad su Južni Sloveni stigli tamo u VII veku“…“.

Koja su to „elektronska sredstva“?! Gde su?! Što nam ih ne navodi?! Mi ništa ne znamo o tome. Ovim pričama, izmišljotinama, Kadare nastavlja da indoktrinira Albance, da ih huška protiv svih susednih naroda, pa i lično protiv mene. Jedan od njegovih kolega izjavio je preko medija da ja nisam ja: odnosno – da su ta „elektronska sredstva“ Ismaila Kadare  d o k a z a l a  da moj roman IZDAJA nije moj!

Od kad su saznali za reč elektronika, iako o elektronici nemaju pojma, Albanci kova Ismaila Kadare izgleda da su elektronski pomahnitali.

Na istoj stranici (i na stanicama 208-209) Kadare nastavlja:

„Ako se prihvati ovo, znači ako se prihvati da je Kosovo prvo mesto stanovanja Albanaca, kako se može prihvatiti da jedan drugi narod, Srbi, proglasi za svoju kolevku kuću drugog?…Srpska vizija za njihovu istoriju, sledstveno tome za jedan deo Balkana, uopšte uzev je falsifikovana…Kosovo, do VII veka, kad Sloveni dolaze na Balkan, jeste teritorija iliro-albanska“.

Eto, očigledni falsifikator istorije Ismail Kadare, naziva nas falsifikatorima istorije!

Gde je to našao Kadare da su njegovi Albanci „prvo mesto stanovanja“ imali Kosovo?! Zašto nam to ne citira?! Mi znamo sasvim dobro i verodostojno, pa smo mu to i citirali odakle znamo, da su Sloveni, pradedovi ovih Srba, Crnogoraca i Makedonaca, 548. godine n.e. ušli u Durrhachium, grad u pupak današnje Albanije, koji su Srbi nazvali Drač. Evo da mu opet citiramo: malopre od nas pomenuta HISTORIA E SHQIPËRISË, koju nisam napisao ja, niti moji istomišljenici, već albanski akademici i kolege Kadarea.

Ako su Srbi 548. godine ušli u Drač, to znači da su na Kosovo stigli bar nekoliko godina pre, jer su preko Kosova nadirali prema Solunu i Durrhachiumu. Svoje pretendiranje da su Srbi stigli na Kosovo u VII veku neka Kadare stavi u džep i registrira kao demaskirani falsifikat.

Kad su Srbi ušli u Drač nisu našli tamo žive duše albanske. Ni u okolini Drača! Ni po gorama današnje Albanije!

A gde su tada bili Albanci?! Da nisu bili na Kosovo?!

Ne na Kosovo, već ni na Balkanu nigde nije bilo žive duše albanske. Evo što priznaje najveći albanski akademik, prof. dr Eqrem Çabej: Albanci su sve do VII veka n.e. bili u današnjoj Rumuniji, u Transilvaniji, na padine planina Karpati i Beskidi. Otuda su sišli na Balkan i stigli u oblast Mat, današnja Srednja Albanija, tek u X veku n.e. Rekao je to i jezično dokazao vaš Akademik Çabej, o superklugu Kadare! Vaš Akademik, a ne ja! Istorijski, liguistički, pa i etnološkim dokumentima, činjenicama i argumentima, dokazali su to ne srpski, već strani naučnici, akademici Weigand, Tomachek, Meyer, Jokl, Hirt, Parvan, Puškariu, Krahe, Orel i puno drugih, koji su prethodili vašem Çabeju, pa su ga svojim dokumentima i argumentima ubedili i primorali da se povini naučnoj istini i da prizna to što je priznao, a što vi, Kadare, znate sasvim dobro, ali se pravite kao da ne znate, jer to je vaš karakter, vaša čast i vaše dostojanstvo.

Iako zna sve ovo, Kadare istoriju Južnih Slovena, koja se zasniva na arhivska dokumenta Vizanta, naziva „mitom, ili bolje reći lažju“ (Iden, str. 255), dok priče, izvitoperene mitove i miteme, legende o ilirsko-albanskom poreklu, koje su izmišljene sada, posle albanskog preporoda (1878), naziva nam ih ISTINOM, ISTORIJOM. Bazirajući se na izmišljenu ilirsko-albansku etnogenezu, na iliromaniji, Albanci propagandiraju svoj šovinizam i rasizam, pa su preko toga prešli i na terorizam.

Ali, i pored svoje posebne važnosti, ostavimo za momenat to na stranu.

Pitamo: Zar i sâm Kadare (a da ne govorimo o drugima!) ne upotrebljava od vremena oborenu hipotezu o iliro-albanskom poreklu da opravda albanski najdivljiji, najagresivniji nacionalizam, najbesmisleniji i najprljaviji rasizam, albansko pretendiranje na pokrajine susednih zemalja?! Za njega je Kosovo prvo mesto stanovanja Albanaca upravo zato što pretendira da su genealoški sledbenici Ilira, jer on sasvim dobro zna da su Albanci tu sišli sa albanskih gora posle turske okupacije: vidite citiranu knjigu HISTORIA E SHQIPËRISË!

Kako albanski šovinizam i rasizam, tako i albanska pretendiranja na pokrajine susednih naroda, baziraju se na izmišljenu, sasvim antinaučnu ilirsko-albansku etnogenezu, za koju i sami albanski naučnici kažu da još nije dokazana, da se na tome još treba raditi (albanski pretsednik Akademije nauka Shaban Demiraj!).  Akademik Demiraj, na kraju, dodao je da treba imati u vidu i ono što kaže Nemac, akademik, prof. dr Hans Krahe, da Albanci nisu ni ilirskog, niti tračkog porekla. U nastavku, ovaj albanski Akademik kaže svojim Albancima: shqipja dhe ilirishtja janë dy gjuhë të ndryshme! (Albanski jezik i ilirski jezik su dva različita jezika!)

Kako naglasismo, sada su se i neki albanski naučnici saglasili sa otkrićima svetskih naučnika da njihovi Albanci sa Ilirima nemaju ništa zajedničkog (Ardian Vehbiu i dr.).

Kadare zna sasvim dobro sve ovo. Zna on sasvim dobro da su Kosovo zapalili njegovi Albanci, oni Albanci koje je on potstakao na to godinama i decenijama redom, usmeno i pismeno, koje je indoktrinirao i ošamutio, otrovao pričama, mitovima i mitemama o Ilirima, koje je potstakao svakako na te kriminalne postupke, ne za njihovo dobro i dobro albanskog naroda, već za njihovo zlo i čitavog albanskog naroda, koji se čini kurban (žrtva kod muslimana) enverističkom i socijal-fašističkom teroru u Albaniji, kao i međunarodnom džandaru Kapitala.

Kadare zna dobro da su njegovi Albanci, sa vrleti albanskih gora, sišli na Kosmet na ognjišta Srba posle turske okupacije i da tu, ne samo što nisu nikakav narod, već nisu ni nacionalna manjina. Kako su to priznali i dokumentirali i sami albanski naučnici, Albanci su na Kosmetu dijaspora albanskog naroda, emigracija.

Savremenom parolom da su tobože sledbenici Ilira, da su na Kosovo sišli na ognjišta svojih pradedova Ilira, oni su ubijali i ubijaju Srbe i sve druge nealbance, decu i starce, majke i žene, ustrostručenim divljaštvom, koje nisu pokazali ni pod turskom zastavom, ma koliko krvoločno da su istupili i tada.

Gledajući po Kosovu i Metohiji najgroznije zločine ovih Albanaca nad Srbima, biskup Matija Mazarek (Kadare kaže da je bio Albanac!) obratio se u XVIII veku Papi sa potražnjom da mu dozvoli da njegovoj liturgiji doda i ovu molbu Bogu: „Ab Albanensibus libera nos Domine!“ (Od Albanaca spasi nas Bože!), (MALCOLM, Noel: KOSOVA,- Priština – Tirana 2001, str. 179.). Kadare zna sasvim dobro da ovi zločini nastavljaju dan-danas nad srpskim narodom na Kosmetu.

I eto, na kraju svega ovoga, Kadare pretendira da falsifikovano poreklo Albanaca i falsifikovani koreni albanskog jezika, pa i falsifikovana legenda o „albanskom“ Skenderbegu (za koga sasvim dobro zna da je bio Srbin!) „nisu štetne za nikoga“.

Vizantinizam Kadarea meni je poznat još od 1966. godine, kada smo se po prvi put sreli i sudarili tamo, u Tirani. Vreme je da se sa njim upoznaju i drugi, pogotovo moja pravoslavna braća, koji su se u svom suludom pravoslavnom fundamentalizmu opredelili protiv mene, koji branim istinu i, preko istine – narod i domovinu. U isto vreme oni su prigrlili Kadarea (Pozvali su ga i u Beograd i dočekali sa poštovanjem! Pozvali ga i u Podgorici!), najbesnijeg neprijatelja naroda i domovine svakog Slovena, Jugoslovena, svakog Srbina, Crnogrca i Makedonca, pa i drugih naroda Balkana, Evrope i sveta.

Njegov vizantinizam se ogleda i u zločinskoj upotrebi izjave pomenutog Srbina Vidosava Stevanovića, koji je trebao da odmah interveniše i demaskira Ismaila Kadarea, a ne da ćuti i da mu dozvoli ovaj njegov destruktivni i zločinački posao.

Tirana,

Januar 2002. godina.*)

____________

1) KADARE, Ismail: RA KY MORT DHE U PAMË,- Tiranë 2000, f. 150.

2) ALIBALI, Hysen: VITE TË ZJARRTA, Shkodër 1999.

3) MALCOLM, Noel: KOSOVA,- Prishtinë – Tiranë 2001, f. 179.

*) Uzalud sam ovu kritiku poslao na sve moguće adrese još od vremena. Niko mi je nije objavio. Tada sam je preveo na albanski jezik i obavio u mojoj knjizi NGADHËNJI MBI VDEKJEN (TRIJUM NAD SMRĆU, str. 69-75), koju, zajedno sa tri druge moje knjige, spališe mi Albanci Kadarea u štampariji, sred Tirane, dana 01.VII.2009. godine, busajući nam se u prsa i za slobodu i demokratiju, za slobodu reči i štampe. Iz vatre su spašena nekoliko primeraka, od kojih se jedan čuva u Biblioteci Crnogorske akademije nauka i umetnosti u Podgorici.

Od utorka, 6. marta, na kioscima je 817. broj lista „Svedok“

Od utorka, 6. marta, na kioscima je 817. broj lista „Svedok“

U novom broju, jedino u „Svedoku“, izmeðu ostalog, saznajte:

Svedok analizira: Srbija ulazi u predizbornu trku ili – kako nas la¾u godinama

©ta su nam sve obeæavali 2008. i ¹ta æe nam sada prièati

______________________________________________________________________________

Intervju: Mete Kjuel Nilsen, ambasador Kraljevine Danske koja predsedava EU

Srbi, niste tako posebni. I drugi narodi govore „lako æemo“

http://www.svedok.rs/index.asp?show=81701

________________________________________________________________________

 

Kakve veze imaju ubistvaSlavka Æuruvije i britanskog novinara D¾il Dendo

©ta Branka Prpa zna, a Skotland jard ne zna?!

_______________________________________________________________

 

Vojislav Milo¹eviæ, direktor Centra za antiterorizam otkriva:

Nikolu Teslu ubio Otto Skrozeny. Hitler nije izvr¹io samoubistvo

______________________________________________

Da li su se Karaðorðeviæi stvarno odrekli prestola,

kao ¹to se tvrdi u delu javnosti?

Jugoslovenska monarhija ¾rtva

beskrupuloznih britanskih interesa i Èerèila

______________________________

Dokumenti: Povodom ¹est godina od smrti Slobodana Milo¹eviæa

Obraæanje graðanima Jugoslavije uoèi 8. oktobra 2000.

_____________________________________________

Podseæanje: Svi srpski martovi

Mesec na¹ih poraza

(9. mart, ubistvo Ðinðiæa, smrt Milo¹eviæa, nasilje na KiM, agresija na SRJ)

_______________________________________________________

Polo¾aj srpske manjine

Dok se na¹e kom¹ije bore za Rumunizaciju Vlaha:

U Rumuniji se gase srpske ¹kole

_________________________________________________________________________________


Svetogorska 22/VI, 11000 Beograd

Tel: 011/3244361 i 011/3236216

Fax: 011/ 3240 – 289

www.svedok.rs

https://twitter.com/#!/SvedokOnline

Bogosluzenje u Konstancu:

Dragi korisnici,
posto smo u medjuvremenu poslate vesti o Bogosluzenjima u Konstancu i Minhenu obogatili galerijama slika, saljemo Vam linkove pod kojima ovi tekstovi i galerije mogu da se nadju.
Bogosluzenje u Minhenu:
Redakcija Informativne sluzbe Eparhije srednjoevropsk

ПРОШЛОСТ У КАМЕНУ УКЛЕСАНА

                                     ПРОШЛОСТ У КАМЕНУ УКЛЕСАНА

 

 

            Када је 20. јуна 1958. године у основној школи „Ћирило и Методије“, на Звездари, поводим њене 30-госишњице откривана   спомен плоча бившем учитељу и ученицима  те школе, палим у Народноослободилачкој борби, тада је , пред бројним гостима, међу којима су били и родитељи палих ђака, ученица Светлана Рајковић, изтмеђу осталог,  рекла:

„…Ја мислим да у нашем животру нема славе, нема празника који није више везан за тугу. Ми смо мали народ по броју живих, а велики по броју мртвих. Хиљаде мртвих другова  проткано је кроз наше дане. На њивим животима ми зидамо своје…

Драга стара школо! Чувај добро тај највећи дар који ти данас поверавамо. Не-ка  буде чврст твој загрљај, као што ће бити чврсти наши кораци

Драге мајке и очеви палих, не гледајте тако тужно у та блистава имена! Погледајте на нас који смо живи захваљујући вашим дивним синовима и кћерима. Прочитајте захвалност у нашим очима и нека вам, то буде утеха.

Будите горди и несаломљиви као што си били ваши синови  – Слава им!“

На тој спомен плочи уписано је 17 имена, од којих су две другарице, а остало су били другови. Прво име било је Чедомир Милосављевић, учитељ рођен 1898. нестао у рату 1941. године, а осталих шеснаест имена су били ђаци те школе рођени између 1920 и  1929. године, изгинули између 1942 – 1945. године.

Име учитеља Чедомира Милосављевића – Чеде уклесано је на више спомен обележја, посвећена му је Биста у (ваљевској) Белој Цркви заједно са Жикицом Јовановићем – Шпанцем и Мишом Пантић,  где је  испаљена прва устаничка пушка у Србији.

У Књизи седамдесет година основне школе  „Ћирило и Методије“. маја 1957. године на 37-мој страни записано је следеће:

Чедомир – Чеда Милосављевић или уча, како су га звали другари, био је већ прекаљени  и просветним властима али и полицији познати револуционар, када је 1938. године дошао да као учитељ ради у нашој школи. Претходно је био у комшијској школи „Војвода Путник“ (Данашња “Вељко Дугошевић“) у коју  је дошао из, тада звездарске школе „Ђура Даничић“. И код нас се није много задржао али се истицао као добар учитељ око кога су се, као магнетом привучени, окупљени истој идеји наклоњени омладинци из овог краја Звездаре.

Када је 1926. године основан Фонд  „Учитељске искре“ који је престављао вид „црвене помоћи“ Чеда је био један од његовоих првих чланова  који је дао и највећи улог, целу месечну плату. Био је један од најревноснијих повереника социјалистичке педагошке библиотеке „Будућност“ и један од оснивача Учитељске културно-просветне задруге „Вук Караџић“. На Бањалучком конгресу учитеља Југославије 1939. одине био је носилац листе. Био  је један од уредника листа  „Учитељска стража“. Када је у Београду 1940. године основано Душтво пријатеља Југославија – СССР за председника је изабран Др Иван Рибар, а Чеда Милосављевић за секретара. Тај његов  ангажман је и повод  просветним властима да га поново „по потреби службе“, по ко зна по који пут преместе, а овога пута у Пецку код Ваљева, пред сам рат. Ту је учествовао и у припремама устанка, а био је и у групи бораца која је историјског 7. јула 1941. године, заједно са Жикицој Јовановићем – Шпанцем и Мишом Пантићем, у Белој Цркви, испалила устаничка пушка. На том збору је говорио  и Чеда окупљеном народу, после којих су услелидили познати догађаји.“

Први ратни запис о Чеди Милосављевић налазимо у Дедијером Дневнику, где је засписано: „Код Тита улази болничарка и саопштава Титу  – уби се Чеда Милосављевић“. Касније су разјашњене те околности.

Више писаца и хропничара пише о Чеди Милосављевић, посебно оних из ње-говог родног краја – Горњег Космаја. Доста сажето изнето је у књизи Боре Шобота „Стојник космајски“ издате 2005. године. У Предговору  Недељко Мирковић поред осатлог каже: „…свако место преставља и јесте читав један свет у којем се одиграва чудесна драма најразличитијих ликова…Склони забораву потискујемо историјско памћење. Примитивно и незналачки занемарујући прошлост хоћемо бољу, плодо-носнију и праведну будућност. Међутим, без компаса и поузданих путева који су иначе одавно трасирани, а разорени нашим немаром и нашим кратким памћењем, тако нешто једноставно није могуће. Уз то, живимо у времену у којем је све могућно и све дозвољено, зависи само од тога ко располаже највећом силом…Човек помоћу језика чува своју човечност, али се истовремено излаже великој опасности да говори узалуд, у празно, већ познато, чиме повећава општу буку… Можемо ли се одбранити од заборава – можемо: писањем, описивањем и дописивањем историје непри-страсно, на основу проверених и проверљивих чињеница о свакидашњици која ће у будућности постати историја.

Томе, дакле, служи свака добра књига која опомиње на стваралачки напор предака…

Не може нам бити блиско и драго оно што нам није довољно јасно…

Једна изрека каже: ‚Старо вино пити, стару књигу читати и старих се пријатељ држати…‘

Један филозоф рекао је да човек треба да памти прошлост, да живи у садашњости, а да мисли на будућност. Да би смо се тог мудрог савета, заснованог на великом искуству, могли придржавати пред прошлошћу се често морамо заустављати, не зато да би јој се дивили него да би смо од ње, као од великог учитеља, извлачили поуке“  – написа у Предговору Недељко Мирковић.

У књизи „Стојник космајски“ на више места се говори о Чедомиру – Чеди Милосављевић, коме је и ова запис сада посвећен.

Чеда Милосављевић (како су га сви звали), рођен је у Стојнику 6. априла 1998. године од оца Радомира, свештеника, и мајке Данице. И по очевој и мајчиној линији били су то знамените породице. Чедин деда, учитељ Илија оставио је неизбрисив траг својим животом и радом у Стојнику. Нажалост, отац Радомир  није био дуговек. Умро је а да Чеда није имао ни шест година. Основну школу Чеда завршава у Александровцу Жупском код свог ујака, гимназију у Београду, а пред сам Први светски рат започиње у Александровцу учитељску школу. Као малолетни добро-вољац повлачи се са српском војском и преживљава албанску голготу, и на крају стиже у Француску, где у Ници завршава започетку учитељску школу. По завршетку рата и ослобођењу земље враћа се у домовину и буде распоређен за учитеља у Љубанцу селу у  скопском срезу, али врло брзо долази у свој Космај. Радио је по ондашњим селима (Неменикуће, Дучина, Рожанци) све док, због своје   политичке активности, није остао без посла. Посредством свог рођака, тада једног од владиих министара, добија место учитеља прво у Губеревцу, а потом у Стојнику. У ондашњој школи радио је од 1929. до 1930. године.

Почев од његовог службовања у Стојнику, па све до ових дана, многи Чедини ђаци су се сећали и кроз међусобно препричавање освежавали памћење на њега. Био је веома омиљен међу сељацима Стојника. Он, и његова супруга Загорка, који су подгигли четворо деце (две кћери и два сина), сво време док су били са службом у Сојнику и касније до Другог светског рата, оджавали су присне контакте с многим стојничиким породица. Чеда је и наследио повеће пољопрјвредно имање од свог оца, као стара дедовина учитеља Илије.

Писац ових редова је један од Чединих ђака  у школској 1934/35. години. У Првом, а учитељица Загорка у наредној школској години у Другом разреду, били су му учитељи, које никада није заборавио. И сам писац је сведок онога што је ова учитељска породица оставила иза себе у Стојнику. Опште сећање на ове дивне учитеље, посебно по њихов одласку 1936. године у Београд, често су међусобно препричавали о вредностима које су као учитељи, оставили иза себе. Чеда је био иницијатор у формирању земљорадничке задруге и био њен секретар, а потом основао и кредитну здравствену задругу. Његовом иницијативом је доводен лекар руског порекла др Михаило Васиљевич Кулубин, који је село Стојник доживљавао као своје место, а стојничане као најближе своје пријатеље и пацијенте, Сељци су овог лекара називали „Доктор Рус“ или „Доктор Душа“, било је то једно дивно време када се цела Србија будила после дуготрајне борбе и великих жртава у балканским и Првим светским рату са са бројним жртвама. Као спомен обележје на мермерној полочи на зиду Стојничке цркве уклесана су бројна имена страдалих Стојничана. Тако им је, писац ових редова посветио и следећу песму:

ДУГИ СПИСКОВИ

 

Као мали основац

у цркву сам одлазио

на њеним зидовима

дуге спискове

погинулих видео.

Више пута читам

те тужне спискове

тражећи имена

родбине своје.

Касније,

у школском дворишту

споменик,

на њему списак дуг.

Настрадалих у другом рату,

на њему

позната лица

које запамтих,

све друг

па опет друг.

Чеда је  имао и први радио апарат који је радио на батерије. Био је иницијатор у описмењавању, нарочито младих жена које нису похађале основну школу током Првог светског рата. Организује оспособљавање младежи у калемарству и првим корацима модерније пољопривредне производње. У повећој школској башти испод школе, поред многих ружа, разног коштуњавог и другог воћа узгајао је разноврсно повртрско биље за своју потребу. У време обраде са ђацима је често објашњавана технологија узгоја ових биљкака, све у циљу подизања опште културе живљења. Писац се посебно сећа честих прегледа личне хигијене ђака, с поуком како да је одржавају. Многи су то дознавали први пут када су дошли у школу.

Ђаци су посебно били поносни ако су своје родитеље видели у Чедином друштву. Пошто је у то време било два учитеља, а  располагало се и са две учионице то су спајани разреди, па је са два разреда наставу оржавао Чеда, а друга два Загорка. Учионице су биле препуне. Ђаци, који су сва четири разреда завршили, пред собом су у два наврата имали истог учитеља. По њиховом одласку 1936. године, долазе четири учитеља и од тог времена, сваки разред  образује посебно оделење, сада већ са бројним ђацима.

Учитељ Чеда Милосављевић био је велики љубитељ књиге. Располагао је личном библиотеком, издавајући своје књиге на читање, па се то може сматрати веома значајним доприносом развоја писмености и културе људи које је дуготрајно време ратова,  било Србији наметнуто. Младеж је била ометена у основном школо-вању. Само те чињенице, говоре да се име овог учитеља не може, а и не би смело, заборавити и потиснути у времену наступања нове еуфорије, настале после контраревулуционарних промена крајем 20. века. Садашњост, која ће морати, ради себе и даље будућности, поново преиспитати садашње време назадовања, а посебно, када се сада потискују сећања на племените људе, који су допринели, а не уназадили развој и остали у народу тако упамћени. Те људе прогласише кривима за оно што су малоумни људи урадили, уништавајући вредности које је претходна генерација годинама стварала. Па то се може назвати самоубиством нације. Скоројевићи, школовани у време срећног периода, руше прошлост из страха, јер нису у стању да ураде оно што су урадили предци, па потискујући вредности предака хоће да наметну будућности како историја Србије почиње од реформатора припремљених ван земље и плаћених да одраде посао у корист крупног капитала повезаног међусобно. Они се међусобно штите,  друже  и испомажу како би сачували свој положај у које су стицајем прилика, без много личног рада остварили. Обичан човек је у овом периоду доведен у један лажан положај, у коме му се обећавају права и могућности, али на папиру, а у стварности то је она мањина која је дошла у посед средстава за рад, где већина ради, а мањина одлучује и присваја плодове рада (чиста експлоатација човека над човеком) . У време Чеде Милосављевића власт и ондашња буржоазија су прогањали свакога ко им је сметао, а Чеда је у целом том периоду био прогањан. Ви, који будете читали ове редове, добро размислите и сами процените, колико сте и само допринели да се контрареволуција догоди.

Време Чеде Милосављевић се поклапа са временом др Алчибалда Рајса. Ево шта је он у то време оставио:

З А К Љ У Ч А К

                                    (Др Рудолфа Арчибалда Рајса)

 

 

„Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу – а од ње ништа не очекујем – идеалистичкије од вас и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. А, знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је  приврженије. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да окупи и уједини српске или, ако више волите  ову реч, југословенске земље. У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не би желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити, дајте предност својим врлинама и ишчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ће те читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво. Само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је изгнана из своје земље, али не и поражена, успела је да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочесних профитера и зеленаша.

Упркос свему, ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмачалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и Јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство“.

Посебно истичем речи  др Рајса: „Говорио сам слободно у својој књизи. Нисам тражио да улепшавам истину, јер мислим да дугујем истину својим друговима. Неки ће се можда намрштити због моје искрености. Жалим унапред, али у једној књизи као што је ова писац се мора строго држати истине. Десет година  је прошло од завршетка рата и време је да ишчезну извесне легенде корисне за време мучних часова да би се одржао морал“.

 

Управо, то је време када је Чеда Милосављевић, не само окупљао људе око себе, већ је личним доприносом настојао да се супростави ономе о чему и Рајс пише.

Ја овде нећу да напишем свој закључак, али вас упућујем да прочитате књигу „Чујте Срби! Чувајте се себе“, коју је септембра 2004. године издао  Српски привредни и културни клуб (СПИК), рецезент: Академик др Петар Влаховић.

Др Арчибалд Рајс  у својој истини отворио је широм врата свакој истини у будућности, и сваки будући писац, који буде описивао своје време, не може почети писати истину ако то не повеже са написаном истином коју нам је оставио др Рајс..

Свако се може препознати, читајући ову књигу. Они, који себе виде као доказане(не лажне) патриоте, па било да их други због тога прогањају и оспоравају, могу се стим поносити, а они,  који су залутали, и почели заборављати истину, и лажи се приклонили,  још имају времена да се промене, а они, који су у пероду догађања истине, били на супротној страни барикаде, то су непоправљиви противници свог народа и увек су му наносили штету, служећи непријатељу свог народа, због тога је и др Рајс свом делу дао наслов:‘ „Срби, чувајте се! Чувајте се себе“, а таквих је увек било доста, како у прошлости, тако и у садашњости, што значи, да ће мо се са овим злом сретати и у будућности. Ако будемо имали мудрости и сопствену мудрост следимо, мање ћемо патити и лакше зло савладати.

Писана историја Словена и њихови заједнички корени нису се много померали на Планети од места свог настајања. Њихове насилне сеобе по Евро – азиском континенту и насељавање у друге крајеве, у даљој прошлости, изазивала су освајачка ратничка племена, која су њиховим просторима мачем и огњем потчињавали те народе, али се истима губи сваки траг, остављајући само по неко обележје, које говори о њиховој присутности. Били су асимилирани али без принуде. Нестао им је језик и све оно што већински словенски народи нису прихватили, а на неким местима оставили су само наметнуто име.

На другој страни, вероватно у исто време, постојали су многи народи који су говорили различитим језицима и да се међусобно не разумеју, а живели су на малом простору. Али, ширење енглеског језика, посебно ван територије његовог порекла, наметано другим народима на силу, јер је та сила увек витлала мачем над многољудним главама које су ти ратници покорили и намтнули им свој језик, што и данас чине, не питајући се за правду и правичност. То су урадили и сви други завојевачи у средњем веку освајајући друге просторе и народе, претварајући их у своје робове, а експлоатишући њихова богатства и становништво, да би трула буржоазија (паразита) лагодно живела у изобиљу. То није престало ни до данашњег дана. Зар очекујемо да ће се преко ноћи то променити, ако векови нису мењали.

Док су бројнији словенски народи вршили природну асимилацију дошљака на своју територију, они други, освајачи са Запада, врше асимилацију и наметну свој језик силом оружја на освојеним територијама. Управо се сада слично догађа. У време насилног наметања глобализације планете покушава се наметнути и „одабрани“ језик насилника – окупатора.

После дугог ратовања и крвавих сукоба међу племенима и државама Западне Европе имамо „добровољни“  пристанак на стварање Европске Уније, Тај пројекат скројен је у време хладног рата, па се с правом може закључити, да је та творевина створена из једног центра и вођена једном војнополитичком жељом: овладати највећим простором и потчинити народе силом или милом,  као што су радили и у прошлости – мачем и огњем, не штедети ничији живот само да се олигархиски – ганстерски капитал наметне другоме кроз глобализацију Планете. Оно што није остварио Напалеон у 19. а Хитлер у 20. веку и после силних блокада, интервенција са свих страна простори које поседају  Руси остају неосвојени.

Војна машинерија грађена после Другог светског рата у трци за наоружавањем Планете, достигла је своју кулминацију. На једној страни допринела је развоју технике и технологије, убрзавајући научна одкрића, а, на другој  страни, ставља то у руке светског џелата и прети поробљавању Планете милом или силом, наметајући поробљенима свој стил живота, али и људске неједнакости. На једној страни сјај, а на другој беда за већину становништва, јер сви не могу добити једнако парче, а и животиња се тако понаша, па неће ни човеколика животиња другачије – јер  намећу своје законе, а то је закон џунгле.

После  зверског бомбардовања територије Србије 78 дана и ноћи, НАТО крвник српског народа, а умешале су се земље на које је Србија пристала, да се тај крвави пир заустави и по цену пристанка да на територију Косова и Метохије дођу међународне снаге, а на основу Резолуције Савета безбедности 1244, којом је Србији гарантовано право на ту територију. То се догодило  1999. године, а наредне године, после убрзане обнове од нанетих штета бомбардовањем, расписани су избори на свим нивоима. У току те предизборне године земље Запада су организовале неслућену хајку на Србију, мешајући се у те изборе. Амбасадор САД у Загребу, Монгомери, који после тога долази за амбасадора у Београд, био је главни носилац тих активности окупљајући  сав шљам из Србије под један издајнички и кукавички барјак да их стави у службу НАТО алијансе и помогне у окупацији земље изнутра. То је нови „Тројански коњ“ међу Србима. Јединство, а код многих и лажно, у супростављању непријатељу у току тог рата, где су се многи на високом положају продали, да би се друштвени поредак променио и земља вратила на капиталистички систем уређења. Догодило се баш онако како је и др Рајс описао. Срби га нису тада схватили и докле год га не буду схватили, биће туђи робови.

Прошлост нам је у камену уклесана да би се сачувало од заборава. Зна се у сваком крају ко је, и када, страдао и од чије руке. Да би се то потисло у заборав изопаченост  човекова  рађа вандале који руше све, да би се прошлост заборавила. Не могу се сви записи у камену уклесани уништити, остаће истина у камену уклесана. Како је вандал најгори сој људи и неће моћи с крити своја прљава дела, јер у време када се то догађа биће уписано у нове споменике да би било сачувано. Било је тога у прошлости, биће и у будућности, јер увек има злих људи које рађа време.

Моћ репродукује лажну историју. А колико је она неиустинитија у толико је више обојена лажима, да би се лаж претворила у „истину“, а користила одређеном броју људи  да би на њој градили своју моћ над другима. А како се моћ над другима испољава у снази богатства, које је најчешће отето и присвојено, то је та лажна прошлост и лажна историја постала доминатна. Отуда се дуго памте људи који су били најсуровијији и најбезочнији у своје време. Значи, они су својом моћи градили себи историју коју су наметнили обичном човеку, а који му се сада клања и ако му је био непријатељ јер га је експлоатисао присвајући његову снагу, али му је сада купијо и душу. Прави народни хероји остају у забораву само се моћни славе иако су мало дали том народу. Садашње време лажних хероја, време лопова и пробисвета, који се својом моћи намећу обичном човеку, а већи део мас-медија, агенција и других лажних „бранитеља људских права“, које издржава новац савременог силника, штити га од осуде обичног, али и поштеног човека, наметајући га друштву и не бирајући начине, а захваљујући новој технолигији, пред нашим се очима шепуре будале и пробисвети. Али моћан човек, до кога ове осуде не допиру, јер му је ум изопачен, па је зато и зао.