HIBRID AKADEMIJA I AKADEMICI!

                                           HIBRID AKADEMIJA I AKADEMICI!

Konačno, poslije nepuna dva vijeka u Crnoj Gori, a gdje bi drugo moglo biti, ostvarila se ona Njegoševa: „Neka bude što biti ne može/nek ad proždre, pokosi satana/na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje“!!! Dobar dio ljudi od pera, struke i nauke, uma i razuma, logike i postojećih zakona u Crnoj Gori nijesu mogli povjerovati u takvu mogućnost, iako se radi o „zemlji čuda“ gdje se svakodnevno dešavaju raznorazna čuda i čudesa!

U naučnim i proizvodnim pogonima prve ekološke i nove Crne Gore (one poslije 21. maja 2006. godine) u nezvaničnim, a legalnim NVO asocijacijama i kompanijama, uz veliku moralnu i mnogo manje naučnu podršku ili obrazloženje Ministarstva nauke, a ogromnim i ličnim zalaganjem gospođe ministarke, neizostavne javne podrške od strane visokih državnika i političara, i većim dijelom poslanika u crnogorskoj Skupštini, iako sa izvjesnim muklim i usamljenim opiranjima članova nacionalne institucije, došlo je do velikog i nenadmašnog Nobela vrijednog pronalaska, sazrijevanja, zvaničnog objedinjavanja i registrovanja jedinstvenog „naučnog sjemena“ u vidu institucije najvišega nacionalnoga i svjetskoga ranga sa imenom- nazivom HIBRID AKADEMIJA I AKADEMICI pod patentiranom oznakom ADCA 99/74/12 ozvaničen i priznat u Evropskoj Uniji i naravno svjetskoj nauci!?

Ne bih se na temu akademije i akademika ni javljao, jer sam nekoliko tekstova u posljednje dvije godine o tome već objavio i to je za mene apsolvirana tema. Da ne pročitah u dnevnoj štampi zabrinjavajuća zapomaganja nekih pojedinaca, kakav naslov treba dati novoj akademiji,  kako će se zvati novi-stari akademici ili zašto apliciraju duplex akademici, ne bih se obrnuo na tu temu. A, najviše i najjače zapomagahu baš oni koji će ovih dana da apliciraju ili su već aplicirali za nove-stare akademike te „objedinjene“ nacionalne institucije koja još nema svoj tačan naslov odnosno nema imena – bezimena je, a sve u cilju da se ne (pr)osipa tako ogromni i značajni naučni i stručni (naj)plodonosniji potencijal!?

Sada će se zajedno naći i biće pod istim krovom i samozvanci kao akademici i zvanični akademici odnosno akademici koji su na legalan i legitiman način postali članovi državne nacionalne institucije pod imenom CANU! Konačno će, izgleda, odahnuti i jedni i drugi akademici kao članovi jedne ili druge akademije DANU i CANU. Ono što ih spaja i bez čega ne mogu, a neće ni za živu mladu ili ostarjelu glavu da se odreču zbog moralnih, materijanih i naučnih principa, jeste mjesečna apanaža prilično visoka za ove naše crnogorske prilike, a iznosi negdje preko hiljadu eura, barem tako kažu jedni, dok drugi se sa tim ne služu, već cijene da je riječ o novčanom iznosu do blizu hiljadu eura. Nije šija nego vrat, a isti je komat!

Takođe, sasvim je normalno da i jedni i drugi akademici zajednički djeluju na naučnom i ekonomskom prosperitetu crnogorskome, a tamo gdje se ne budu slagali odnosno gdje budu imali različito mišljenje opet će ih spojiti od države (p)ojačana apanaža ili novac, koji će im poslužiti za dvostruki način istraživanja i gledanja na istu problematiku. Ti umni, a časni, akademici će se svakako potruditi da ograniče broj članova akademije (na 80) sve dok neko od njih „besmrtnih“ ne pođe na onaj svijet, ako se to ikad može desiti! Tako će oni kreirati kulturu i istorijske događaje u prošlosti, a sve ono što se dešava u sadašnjosti prvo će proći njihov „akademijski“ filter gledanja i vrednovanja struke i nauke po principima crnogorskoga identiteta i ličnoga truda i zasluga u posljednjih desetak godina, a ne dalje u prošlost, jer bi se mogli posvađati i reći gdje je ko od njih bio. Sve što ne bude u saglasju sa tim neće se izučavati ili će to ostati za neku drugu generaciju akademika!

Po principu sličnosti i na primjeru takvog spajanja odnosno „objedinjavanja“ moglo bi desiti da grupa građana, koja bi se registrovala pod naslovom „Paralelna Vlada“, poslije desetak godina provedenih u ilegali, sada ili malo kasnije, legalnim putem uz saglasnost većine poslanika zatraži izmjenu zakona ili Ustava i po principu „zahtjeva akademika“ uđe u novu „objedinjenu“ Vladu Crne Gore, a sa „obrazloženjem“ da ne mogu postojati dvije VLADE!

Rekoh da im pomognem, makar u odabiru naslova – imena akademije i naravno selekciji uvaženih akademika. Neka ih moja razmišljanja, koja iznosim na tu temu, ni najmanje ne plaše da bih mogao biti potencijalni aplikant, jer su oni svi zajedno isti, bez obzira da li mudro ćute ili se ponekad javno glasnu, tek reda radi. Ono što sam htio da ovim reagovanjem kažem jeste da ne moraju toliko da budu zabrinuti za naslov akademije iz prostoga razloga što poznaju samo principe pragmatizma i udvorništva, dok na drugoj strani izvjesni su pravi mudraci koji prepuštaju drugim akademicima da ostvare ono zbog čega oni ne mogu da se odreču, a to je mjesečna apanaža i ostale privilegije koje idu uz sve to.

Pitam se šta će „mudro“ reći po pitanju najvažnijih „identiteskih pitanja Srbin, Crnogorac“ ili „u Crnoj Gori su svi Srbi“, onaj akademik koji je „bio u zabludi“, a što često umije potencirati javno na tv ekranu „ja imam pravo da kažem“? A istoriju najbolje poznaje!? Šta će akademici da rade sa brojnim nagradama i silnim odličjima, a uz sve to i nacionalnim penzijama, koje stekoše baveći se politikom u „ratu za mir“? Da li se toga sjećaju ili se samo važi njihovo „učešće“ od 21. maja 2006. godine?

Moje ideje za sve njih su besplatne, a stavovi koje javno iznosim su plod moga stručnog, naučnog stava i ličnog mišljenja i iznošenja u javnost, jer po principu pojedinih akademika, a i po zakonu, „imam pravo“ reći svoje mišljenje i ubjeđenje o tako važnom i za državu nezaobilaznom  pitanju i njegovom „rješenju“! Naravno, ne zaboravljam i pitanje „priznavanja“ samostalnosti PRAVOSLAVNE CRNOGORSKE CRKVE, koje će odmah poslije „objedinjavanja akademije i akademika“ uslijediti od istih onih koji su zagovarali NVO akademiju kao instituciju i NVO crkvenu instituciju. Vjerujem da će pitanje nove CRKVE biti mnogo brže riješeno, jer će se umnožiti duplex akademici, a koji će raditi po principu analogije, podrazumijevanja i dugoga trajanja provedenog u „institucijama“ nevladinih i vladinih asocijacija.

Nije tajna, riječ je o HIBRID AKADEMIJI I AKADEMICIMA u ekološkoj,  nezavisnoj, reformskoj, demokratskoj i ekonomski prosperitetnoj državi Crnoj Gori! Uzevši „pakovanja“ dvije sorte-vrste akademika i njihovim miješanjem, sve po ličnim zaslugama, postignuti su visoki rezultati u „osjemenjavanju“ ili razmnožavanju nove visokorodne vrste – sorte HIBRID AKADEMIKA! Naravno, desetogodišnja laboratorijska i arhivska istraživanja, kao i velika lična i grupna praksa na terenu sa primjenom sopstevne „tehnologije“, a uz vlastitu selekciju njihovog predsjednika i metodom MONOHIBRIDNOG ukrštanja, kao strogo kontrolisanog, dala je kao rezultat unikatnog crnogorskog HIBRID AKADEMIKA, koji ima takvu naučnu (nad)moć da na sva otvorena ili zatvorena pitanja ima nove odgovore, tumačenja i konačna rješenja svih istorijskih događaja, procesa i kulturnih dešavanja u hiljadugodišnjoj istoriji Crne Gore, Evrope pa i svijeta!?

Zadovoljstvo mi je da odam priznanje svima onima koji su radili na tom i tako velikom i unikatnom projektu, jer sam siguran da će crnogorska licenca za takvu vrstu-sortu naučnih kadrova biti mnogo tražena i svakako cijenjena, a doprinos će se pokazati na bruto nacionalnom dohotku, koji može prema nekim proračunima prelaziti današnji priliv sredstava dobijen od turizma u toku jedne godine, što priznaćete zaista je nezamislivo i ujedno može biti alarmantno za ostale privredne grane, a za istorijsku nauku i književnost može biti visokorizično.

S obzirom da se radi o „visokim“ dometima „nauke“ i tehnike ukrštanja akademika DANU sa akademicima CANU ovom prigodom neću uručivati nagrade već ću im prepustiti da odrede neku razumnu novčanu sumu i svakako uz najviše odličje, koje za sada nemamo u našoj zvaničnoj kolekciji.

Uvjeren sam da će naučni (do)prinos biti u sigurnim rukama HIBRID AKADEMIJE i AKADEMIKA pa im zato prepuštam struku i nauku i pozivam da kažu koju riječ u ovom svečanom trenutku i na ovom otvorenom javnom prostoru. Mogu da im garantujem da će tekst njihove zahvalnice biti objavljen ne samo u Crnoj Gori nego i mnogo dalje, shodno ličnim i naučnim dometima, kojima teže i uloženim naporima koje nesporno imaju!? Spisak nagrađenih HIBRID AKADEMIKA, iz razumljivih i tehničkih razloga, će uslijediti kada njihov Organizacioni odbor u proširenom sastavu (80 akademika + 20 istaknutih i zaslužnih političara akademika) konsezusom usvoji listu imena. VIVAT, FLOREAT, CRESCAT – NAŠI HIBRID AKADEMICI!

Podgorica, četvrtak, 01. mart 2012. godine                       Dr Momčilo Dušanov Pejović

Москва, славље Путинових присталица, март 4, 2012

http://www.facebook.com/photo.php?fbid=340940335948425&set=a.340939885948470.74354.194126387296488&type=1

Subject: Fwd: Povodom kandidature

Subject: Fwd: Povodom kandidature

Jevropi

Tebi da pevam – tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
uvreda tvojih žaoci jetki
potpaljuju mi plemenit spev.

Milionima narodi pište,
milion grudi prosipa krv –
milionima pale kućište,
milion ljudi gmiže ko crv.

I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
„Ne može više, raja ne može
snositi jaram, mučiti trud!

Tiran nas gazi, sramoti žene,
useva naših otima plod.
Presudi, silna, da l‘ živet može
u takvom igu nesrećni rod?…
Izginućemo!“
„Pa izginite!“
Podsmeha tvoga gordi je zbor.
„I ginućemo, ginuti slavno –
il‘ mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo – ali slobodni,
jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
potražićemo život il‘ grob!“

(1867)

Svaka sličnost sa vremenom sadašnjim je sasvim slučajna (ili namerna –
ponavlja li nam se istorija ?)

http://www.youtube.com/watch?v=KJ6yuLv9bRw&feature=player_embedded

Dobro je !

Dobro je !

Mi Srbi nismo više zli momci, a Srbija nije zemlja hajduka i
zločinaca. Takva poruka je poslata iz Brisela, kada se uz večeru, posle
deserta razmišljalo o našem ulasku u hodnik EU. Evropljani nam se već
ulizuju, mi okaćili plave zastavice za žutim zvezdicama, a oni ćirilični
pozdrav na fejsbuku. Još se ne zna šta su jeli i pili evropski ministri, da
li bunike i rakiju, kada su odlučili da Srbi uđu u čekaonicu kandidata za
EU. To je pobeda Nemačke, poraz Rusije i remi za Amerikance

U Beogradu se nije slavilo petardama i prangijama, ali jeste
dobrim zalogajem. Na Slaninijadi u Kačarevu pojedeno je 10 tona slanine,
pečenja i posebno svinjskih, goveđih, magarećih i konjskih kobasica. Sa
slikom iz banaskog sela poruka glasi – nismo glad i sirot narod. A znamo da
jesmo !?

Srećno Marko Lopušina

www.lopusina.com

Počela produkcija filma DRUGI SUSRET

Počela produkcija filma DRUGI SUSRET

http://www.youtube.com/watch?v=bVQLiijbqRw&feature=player_embedded#!

Dogodilo se.

Dale Zelko, pilot nekada oborenog „nevidljivog“ stealth aviona, nakon 12 godina došao je u Srbiju i upoznao Zoltana Danija, čoveka koji je predvodio tim koji ga je oborio marta 1999.

Nakon 4 godine upornog i strpljivog rada reditelj i producent Željko Mirković i Optimistic film, uspeli su da u saradnji TV Vojvodinom, započnu projekat koji je izgledao gotovo kao nemoguća misija.

Dokumentarni film DRUGI SUSRET prati priču koja počinje pre  12 godina, 27.03. 1999, kada su jednu vest automatski preuzele sve svetske tv stanice i poput cunamija u trenu svet je sazano – Oboren je „nevidljivi“ stealth F117A u Srbiji.

Avion se srušio i svi su imali prilike da se  uživo uvere u tu iznenađujuću istinu za svet. Pilot se katapultirao i nakon 8 sati uspešno je evakusian.

Međutim, ovde se priča na završava…

U poslednje 4  godine Optimistic film je uspostavio uspešnu komunkaciju sa U.S. pilotom Dale Zelkom iz tog F117A  i on je pristao da dođe u Srbiju i sretne se Zoltanom Danijem, bivšim pukovnikom jugoslovenske vojske, koji je bio na čelu tima koji je oborio „nevidljivog“.

Dodatni kuriozitet predstavlja to što je američki pilot poreklom sa ovih jugoslovenskih prostora i što je spreman da se o celom tom susretu i zajedničkim sudinama snimi i dokumentarni film „Drugi Susret“.

Rat ih je upoznao.

Jedan je bio pilot “nevidljivog” F117A,

a drugi raketaš koji ga je oborio.

To je bio njihov prvi susret, ali preko radara.

Dale Zelko i Zoltan Dani susreću se u Srbiji posle 12 godina.

DRUGI SUSRET je film o ljudskim pričama i jedinstvenom susretu

Dale Zelko, povodom početka snimanja filma, za srpske medije govori o svojim prvim utiscima:

“ Pre više od 12 godina jurio sam kroz srpski vazdušni prostor, kada sam se odjednom i neočekivano našao na srpskom tlu. Bio je to krajnje nasilan i neprijatan bliski i lični „prvi susret“ sa velikim srpskim ratnikom, njegovim Timom i njihovom Zemljom. 12 godina posle tog prvog susreta, imao sam izuzetnu priliku da dobijem drugu šansu da iskusim Srbiju i njene ljude. Iskoristio sam tu šansu i zbog toga ću večno biti duboko zahvalan, bogatiji i srećan.“

 

Zoltan Dani, nakon završenih prvih snimanja i upozanavanja sa Dale Zelkom kaže:

“Sretan je čovek koji ima mogućnost izbora. U suštini i sloboda se ustvari  i sastoji u tome da imaš izbor, tj.  da imaš više mogućnosti, ili da imaš i novi početak, ako se to pokaže kao moguće. Upravo to je i ’’Drugi susret’’, to je ustvari novi početak. To je neka nova mogućnost sazdana od pravdoljubivih ljudi kao što je i u ovom slučaju. Na ovaj način želimo da pošaljemo poruku čovečanstvu, da je bolje ceniti one vrednosti života koje sadrže poruke mira i tolerancije među ljudima uz uzajamno uvažavanje svih i svakoga, koliko god je to moguće.”

Dale je 4 godine nestrpljivo ičekivao trenutak drugog susreta:

„Pre mog „drugog susreta“ sa Čovekom Koji Me Je Oborio i pre očekivane posete njegovoj porodici i Zemljacima, bio sam veoma uzbudjen zbog nemirnog oduševljenja i radosnog iščekivanja. Bio sam takodje ispunjen jakom anksioznošću i nevoljnošću jer nisam bio siguran kako ću na kraju biti primljen u Zemlji protiv koje sam učestvovao u ratu pre samo 12 godina. Na kraju krajeva, prvi put sam došao nepozvan i bacao bombe – a oni su ispaljivali rakete. Uverenje je stiglo pre mog skorašnjeg puta u Srbiju kada mi je Čovek Koji Me Je Oborio poručio da sam ovoga puta pozvan i da neće biti nikakvih raketa!“

 

Zoltan podvlači važnost ovog projekta:

’’Drugi susret’’ se desio upravo zahvaljujući gospodini Željku Mirkoviću i gospodinu Dale Zelku koji su shvatili da na ovaj način možemo svi zajedno, u ovom teškom trenutku, da damo jedan nesvakidašnji doprinos koji  vrvi od ljubavi i razumevanja i koji ima za cilj da proklamuje sveopšti mir u Svetu. A ovo nam je upravo onaj ’’biser ljudske dobrote’’ koji  nam je oduvek  nedostajalo .

Nakon povratka u SAD, Dale Zelko je i dalje pod snažnim impresijama:

Drugi susret“ nije mogao biti divniji na tako mnogo neočekivanih načina i nije mogao biti prirodniji i spontaniji. Bilo je to neopisivo lepo iskustvo van svih mojih očekivanja. Bilo je to iskustvo koje mi je zgrabilo srce i koje će ga držati srdačno i prijatno do kraja mog života. To je blagosloveno putovanje koje se nastavlja – putovanje na kom smo svi mi na ovom Svetu zajedno. To iskustvo i tu priču želimo da podelimo…

Reditelj filma Željko Mirković je junacima filma pre početka  dao male HD kamere sa kojima su oni bvodili svoje video dnevnike par meseci pre susreta u Srbiji i kroz koje su podelili svoje najintimnije misli i osećanja i porodične trenutke.

Drugi deo produkcije filma se nastavlja snimanjem u SAD.

Premijera filma se očekuje septembra 2012.

Trejler, fotografija i vise o filmu mozete pogledati na webu Optimistic filma.

www.optimisticfilm.com

Film su do sada podržali Ministarstvo kulture Republike Srbije, Pokrajinski Sekretarijat za kulturu AP Vojvodine, Grad Niš, a Optimistic film očekuje da će se podrška nastaviti u još većem obimu kako bi se uspešno završio ovaj jedinstveni projekat.

*КАРАЏИЋ ЈЕ ИЗ ЕРДЕМОВИЋА ИЗВУКАО ПРЕМАЛО*

*ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА*

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (Холандија)

+381 64 403 3612  (Србија)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.com

___________________________________________________________

*КАРАЏИЋ ЈЕ ИЗ ЕРДЕМОВИЋА ИЗВУКАО ПРЕМАЛО*

Дуго очекивано сведочење уживо и унакрсно испитивање на суђењу
Радовану Караџићу најважнијег сребреничког сведока Хашког трибунала,  Дражена
Ердемовића, најзад се догодило 27. и 28, фебруара 2012. Резултати
Ердемовићевог појављивања пред судом били су мешани. Будући да је Ердемовић
најважнији и уједно најрањивији сведок-сарадник Тужилаштва у вези са
Сребреницом, др Караџић је требало да се припреми много боље и да из
његовог тешко извојеваног личног доласка да сведочи пред судом извуче много
више.

Може да звучи чудно да би појављивање кључног сведока да лично
сведочи и буде подвргнут унакрсном испитивању могло представљати проблем.
То је основни принцип цивилизованог правосуђа: оптужени има право да се
суочи са сведоцима против себе и да им поставља питања. За Хашки трибунал,
међутим, важе друга правила.  Пре нешто више од две године, под насловом
„Крунски сведок“, бугарски аналитичар Жерминал Чивиков написао је разорну
критику Ердемовићевих сведочења у разним сребреничким предметима. У тој
књизи, прво на изворном немачком, затим у српском и енглеском преводу,
Чивиков је изнео бројне лажи и недоследности у Ердемовићевом исказу.
Последица ове компромитујуће анализе било је повлачење Ердемовића као
сведока у Хагу и пред клонираним „судом за ратне злочине“ по узору на Хашки
трибунал у Сарајеву.

У последње време, пред оба суда, са одобрењем судског већа,
Тужилаштво нуди само транскрипт Ердемовићевог сведочења али избегава да га
доводи да уживо сведочи и буде изложен ризицима унакрсног испитивања. Већа
су спремно прихватила то нечувено кршење основних процесних права оптужених
и тако је требало да буде и у Караџићевом предмету. Међутим, Караџићева
одбрана је на то уложила оштар приговор и – на опште изненађење – веће је
донело одлуку да Ердемовић ипак мора да сведочи  лично.

Нажалост, др Караџић, који се сам брани, и кога боемске навике не
напуштају, није успео да у пуној мери искористи ту изванредну прилику да
„крунског сведока“ дискредитује. Да се потсетимо, Ердемовић је био  припадник
мистериозног Десетог диверзантског одреда, мултинационалне јединице која је
у свом саставу имала Србе, Хрвате, Муслимане и Словенце, и то усред
огорченог етничког рата, и која поред тога није имала јасан статус у
формацијској шеми Војске Републике Српске нити је икада било до краја
дефинисано одакле је примала наређења. Сам Ердемовић је по националности
Хрват који је, пре него што се под нејасним околностима прикључио ВРС,
служио и у друге две војне формације у босанскохерцеговачком грађанском
рату: ХВО и АРБиХ. После сребреничких догађаја у јулу 1995, Ердемовић се
обрео у СР Југославији, где је 1996. био ухапшен и одакле је, после месец
дана проведених у безбедној кући српске ДБ, на сопстевни захтев изручен
Хашком трибуналу.  У Хагу је тврдио да је на локалитету Пилица са још
седморицом колега из одреда учествовао у убијању око 1200 заробљених
Муслимана, од којих је изјавио да је лично побио између 70 и 100. За овај
тежак злочин, био је осуђен на свега пет година затвора, од чега је одлежао
три. За узврат за овако благу казну, прихватио је да сведочи у корист
Тужилаштва у свим предметима који се односе на Сребреницу.

Значајно је да је Ердемовић још пре десетак година идентификовао
све своје колеге и да је све време, до објављивања Чивиковљеве књиге, њихов
идентитет, као и место боравка (са изузетком Бране Гојковића, који се
налази у бекству), било опште познато. Међутим, ни судови задужени за
процесуирање ратних злочинаца ни локалне власти на територији држава бивше
Југославије нису учинили ни најмањи напор да се та осумњичена лица приведу,
све до појављивања књиге Жерминала Чивикова. Тада су се муњевитом брзином
дали на посао, али са очигледном намером да се ствар забашури тако што би
уследио нови низ нагодби са тужилаштвом, чиме би се само потврдиле
Ердемовићеве тврдње, или у случају одбијања оптужених да прихвате кривицу
по том основу, суђења која би се завршила предвидљивим правоснажним
пресудама где би се потврдило то исто.

Зато је сведочење Ердемовића уживо у предмету Караџић било од
изузетног значаја. Суђење генералу Младићу сада ће бити последња прилика да
се исказ овог лажног сведока, на чијим се тврдњама темељи већи део
исконструисаног сребреничког наратива, ефикасно и јавно раскринка.

Нажалост, неуједначеност која карактерише наступе др Караџића на
суђењу била је присутна и овога пута. Мада су неке теме које је др Караџић
у свом унакрсном испитивању покренуо биле добре, он је као и до сада имао
проблем да прецизним даљим питањима експлоатише сведокова потенцијално
драгоцена признања. Из начина како је водио своје испитивање, било је јасно
да др Караџић у вези са наступом овог кључног сведока није претходно урадио
свој припремни „домаћи задатак“.

Па ипак, Ердемовићева прича толико је шупља да је др Караџић и
под таквим околностима успео да за записник извуче неке значајне податке.

Пре свега, на овом унакрсном испитивању испада да Ердемовић више
није сигуран колико је заробљеника било стрељано у Пилици. Он је на то
питање одговорио овако: „Господине Караџићу, ја нисам бројао  колико их је
било стрељано. Ја немогу дати одговор на то питање…Ја никада нисам рекао
да је та цифра [1000 до 1200 заробљеника, што је тврдио у ранијим исказима,
н. п.] егзактна. Увек сам говорио да је то процена. Можда сам рекао – у
реду, можда сам повећао број, али то је био мој утисак тада зато што је
мени то исувише дуго трајало. То је мени трајало вечност, све што се
догодило тога дана“.

По сажетку Ердемовићевог исказа који је понудио тужилац, стрељања
су почела 16. јула око 10 часова пре подне и трајала су до 15 или 16 часова
истога дана. Под Караџићевим унакрсним испитивањем, Ердемовић је изјавио да
заробљеници нису почели да пристижу до нешто после 11 часова, што значи да
је стрељање могло трајати 4 до 5 сати.

Даље, Ердемовић је рекао да су заробљеници били стрељани у
групама од по десеторо, и да су били извођени из аутобуса и спровођени на
стратиште које је одатле било удаљено између 100 и 200 метара.

Ова потврда је врло важна из два разлога. Пре свега, то потврђује
математички прорачун Жерминала Чивикова, да је за сваку групу од по
десеторо заробљеника било на располагању само 2,5 минута да из аутобуса
буду одведени на стратиште и пострељани, што је невероватно. Друго, то се
директно коси са изјавама наводно „преживелих“  које је тужилаштво Суда БиХ
извело да сведоче после објављивања Чивиковљеве књиге са очигледном намером
да обесмисли његов разоран математички прорачун. Та два сведока тврдили су,
један, да су заробљеници били  извођени у групама од по 25 и да је стрељање
трајало до „касно после подне“, а други, да се радило о групама од по сто и
да је процес трајао „до заласка сунца“. Ова последња варијанта је,
очигледно, најповољнија за Тужилаштво зато што је убедљиво временски и
количински најкомотнија да би се посао могао обавити у задатом року.

На добро питање др Караџића, „Колико је времена требало групама
од по пет или десет да сиђу из првог аутобуса?“, сведок Ердемовић невешто
одговара: „Не знам, не могу да одговорим на то питање.“

Штета је што др Караџић очигледно није био обавештен о различитом
сведочењу волшебно „преживелих“ пред судом у Сарајеву, да би Ердемовића
могао конфронтирати са њиховим исказима и затражити за записник Ердемовићев
коментар.

Караџић затим Ердемовићу поставља врло важно питање: које су
димензије пољане где се стрељање одвијало. На то, Ердемовић одговара: „Не
могу да се сетим величине тог подручја. Заиста ме то није занимало“.

Можда није, али то јесу врло значајна питања. Ако знате колико
вам треба времена да стрељате групе од по десет заробљеника, то вам даје
основу да израчунате колико их је могло бити стрељано за четити или пет
сати, колико Ердемовић тврди да су егзекуције трајале. Ако знате димензије
простора где су се егзекуције одвијале, онда можете и да процените  колико
је тела могло да стане на тој површини.

Закључак је јасан: процена од 1000 до 1200, којом се већ више од
десет година оперише, и која је већ уграђена у многе пресуде Хашког
трибунала, није утемељена ни на чему. Ердемовић и Тужилаштво не  пружају
никакав рационалан основ за ту процену.

Али не само то. На основу анализе форензичких извештаја стручњака
тужилаштва Хашког трибунала који су 1996. и 1997. радили ексхумације у
Пилици, тамо су пронађени посмртни остаци највише 137 особа. Разлика између
те цифре и оне коју наводи Ердемовић није занемарљива. Зашто др Караџић
није искористио прилику да проблематизује ту околност?

Поред тога, током унакрсног испитивања изашло је на видело и то
да су се на војном пољопривредном добру „Брањево“, где су била извршена ова
стрељања, неке масовне гробнице налазиле од раније (Транскрипт, с. 25387 –
25389). Запрепашћујуће је да је др Караџић пропустио да искористи налаз др
Љубише Симића, изведен на основу увида у форензички материјал стручњака
хашког Тужилаштва из 1996. -1997. године, да се међу ексхумираним људским
остацима на том локалитету налази сразмерно велики број потпуно распаднутих
лешева. Пошто је познато да процес распадања траје 4 до 5 година, ово је
велики сигнал за аларм. Врло је мало вероватно да су ти огољени посмртни
остаци могли припадати људима који су били стрељани само годину дана раније.

Подједнако занимљив је и Ердемовићев исказ у вези са мотивом иза
ових убијања. Оптужба је, подсетимо се, за геноцид. Геноцид је злочин
намере да се циљна група истреби као таква, и мотив је зато кључна  компонента
у доказивању тог деликта.

Караџић поставља директно питање: „Да ли сте у њих пуцали са
намером да уништите Муслимане у Босни као етничку групу, да их истребите
као народ?“ Ердемовићев одговор је гласио: „Не, господине Караџићу“.
Караџић је затим питао да ли је ико из Ердемовићеве јединице имао намеру да
истреби Муслимане. На то Ердемовић одговара: „Господине Караџићу, ја се не
сећам, али не верујем да смо тога дана расправљали о намерама да се истребе
Муслимани. Нисмо о томе разговарали. Не сећам се да сам о томе причао са
било киме из моје јединице“.

У продужетку сведочења, Ердемовић је изјавио да је командант
његове јединице, Милорад Пелемиш, био корумпиран и да је користио Десети
диверзантски одред за лично богаћење. По Ердемовићу, „…у Бијељини су
колале гласине да је Пелемиш примио не знам колико килограма злата које је
било нађено у Сребреници, и да је то разлог зашто нас је послао да убијемо
те цивиле“.

Из овога јасно провејава сугестија да је Десети диверзантски
одред извршио злочин зато што је неко подмитио команданта да своју јединицу
употреби у ту сврху. Значи да замисао није потекла кроз редован ланац
командовања. Зашто би Младћ Пелемишу нудио материјални подстицај да са
својом јединицом стреља заробљенике, када је једноставно могао да му то
нареди?

По Ердемовићу, Брана Гојковић, који је наводно непосредно
командовао групом која је стрељала у Пилици, примио је наређење од неког
„високог, корпулентног проседог потпуковника у униформи ВРС“. Пре свега, и
то једна од аномалија у Ердемовићевим ранијим исказима на коју је Чивиков
скренуо пажњу, а на шта је Караџић пропустио да се осврне, испада да је
Гојковић – који је био обичан војник – на извршењу једног тако важног
задатка командовао Ердемовићу и Косу, који су били официри! Затим, чудно је
да Ердемовић и даље тврди да не може да идентификује тог официра. Караџић
је пропустио да сведока потсети да је сведочио у предмету Поповић и да је у
том предмету веће у првостепеној  пресуди 2010. године закључило да је тај
мистериозни потпуковник – Вујадин Поповић. Поред Поповића, на оптуженичкој
клупи у истом предмету био је и Љубиша Беара, други кандидат за исту улогу.
Зашто Караџић Ердемовићу није поставио питање да ли један од те двојице
одговара опису потпуковника кога је 16. јула 1995. видео у Пилици, или је
веће у том предмету извело погрешан закључак јер се ради о некој трећој
особи?

Најзад, неколико занимљивости из Ердемовићевог сведочења. Он је
рекао да је 16. јула, после стрељања, међу припадницима стрељачког строја
избила туча, и да је чак дошло до коришћења оружја у међусобном сукобу.
Ердемовић је изјавио да је Станко Савановић (један од убица) извадио пиштољ
и почео да пуца на њега и неке друге припаднике јединице. Међутим, и то је
врло интересантно, Ердемовић тврди да се „не сећа“ шта је изазвало ову
тучу. Тешко је веровати да би неко могао да припуца на вас, а да се ви не
сећате повода. Караџић у унакрсном нагађа, а ту вероватно није далеко од
истине, да је повод туче само могла бити расподела новца који је Пелемиш
примио за извођење масакра.

Још једна занимљивост, коју је Ердемовић потврдио, било је да су
неки припадници Десетог диверзантског касније били одведени од стране
француске обавештајне службе у Заир, где су обављали разне задатке. Други
припадници исте групе учествовали су неколико година касније у завери да се
убије Слободан Милошевић.

Ово су све врло чудне и симптоматичне ствари. Да ли се Ердемовић, упркос
Караџићевом релативно слабом унакрсном испитивању, ипак донекле распричао?