Др. Владимир Умељић: Сви греси Паула Мојзеса

Умељић: Сви греси Паула Мојзеса

10-02-2012 Аутор: Владимир Умељић
Ел. пошта Штампа PDF

Амерички професор Паул Мојзес тврди да су Срби (Бугари, Грци) извршили први геноцид 20. веку и то над Турцима


Да ли су Срби (Бугари, Грци) били први геноцидни злочинци у Европи 20. века? Тиме се одмах поставља и питање – које све последице имају пресуде Хашког трибунала (ICTY) Србима због „геноцида у Сребреници“?

Амерички професор др Паул Мојзес тврди, наиме, да су Срби (Бугари, Грци) извршили први геноцид у европском 20. веку и то над Турцима и њиховим балканским савезницима (на пр. Албанцима) за време Балканских ратова 1912-1913.

Он ту тврдњу заснива и образложава превасходно схватањем међународног права и одговарајућим пресудама Хашког трибунала за бившу Југославију (ICTY). Јер ICTY експлицитно тврди:

„The killing of all members of the part of the group located within a small geographic area, allthough resulting in a lesser number of victims, would qualify as genocide if carried out with the intent to destroy the part of the group as such located in this small area.“

Већ врло кратка анализа овог Мојзесовог слеђења Хашком трибуналу неминовно доноси и следећи резултат:

Уколико су његов прилаз (и прилаз ICTY) феномену геноцида и његов научни доказни поступак (и правни поступак ICTY)исправни, из те Мојзесове хипотезе (и праксе ICTY) би морао да произиђе и закључак, да су на пр. и аутохтони северноамерички индијанци консквентно вршили геноцид над западноевропским освајачима Северне Америке, од 15.-19. века.

У том случају су и устанички Келти 60-61. године, вођени краљицом Будиком, када су разорили Лондон и побили све његове становнике, закључно са женама и децом, тада извршили геноцид над својим римским освајачима.

Исто би морало да важи и за побуњене робове под Спартаком, 73. пре Христа, јер тада је њихово освајање сваке римске латифундије и убијање свих њених (робовласничких) житеља по овом начину размишљања био геноцид.

Да ли се општа историја, а посебно историја злочина геноцида морају ревидирати?

Није важно шта ко каже и уради, већ коме то користи.

Николо Макијавели

Увод

„Геноцид[1] је појам, који се дефиниционо односи на уништавање живота читавих људских групација, без обзира на пол и узраст жртава, а чији се интегритет и хомогенитетусловљавају и заснивају на заједничкој националној или етничкој, расној и/или религиозној основи.“[2]

Злочин геноцида је злочин народоубиства, значи – масовно убиство једног читавог, недвосмислено детерминисаног и идентитетски међусобно повезаног рода (или непревидив покушај тог тоталног убиства, чија реализација је већ однела – у дотичној хомогеној популацији, циљној групи планираног злочина – значајан број жртава).

Генерална Скупштина УН доноси при свом заседању, које је почело  09. децембра 1948. године „Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида“, који тиме постаје саставни део важећег међународног права[3]. Конвенција је усвојена не само да би се испоштовао принцип nullum crimen sine lege, већ пре свега да би се националним, државним законодавствима ставила на располагање једна обавезујућа међународно-правна норма, која не допушта никаква тумачења у смислу сопствених жеља и сопствених интереса. Појам геноцида, дакле, означава једну врсту деловања, која има за циљ уништавање једне људске популације, детерминисане кроз сопствене националне или етничке, расне и/или религиозне параметре, и то без обзира на пол или узраст жртава.

За потврду фактичког спровођења једног геноцидног акта је неопходан доказ посебне намере, dolus specialis, без кога се, правно гледано, ради о хомоциду[4]. Даље, по правилу су присутне су припремне тј. пратеће мере одређене врсте, као на пример разарање или спаљивање религиозних и култних објеката (цркве, синагоге, џамије и сл.), библиотека, архива, музеја као и мере, које имају за циљ поништавање и уништавање језика и писма дотичне људске групације. На крају, потребно је постојање једног плана и систематско спровођење истог[5].

Тиме се геноцид врло јасно разликује од свих осталих форми масовних убистава[6].

У 20. веку су се у Европи одиграла три велика геноцида (турски геноцид над Јерменима 1915-1919. припада не само геополитички већ, по моме убеђењу, пре свега културолошки и социјално-психолошки једном сасвим другом историјском и социјално-моралном наслеђу. Истраживање овог, хронолошки гледано првог великог геноцида у 20. веку, по мени, генуино припада европском непосредном суседству, значи – области туркологије):

•    Геноцид нациста и свих њихових – немачких и не-немачких – помагача над Јеврејима (Holokaust, Šoa) је упркос свим напорима неуморних заступника тзв. „ Auschwitz-Lüge “ (Лажи о Аушвицу“)[7] вероватно најисцрпније истражен геноцид у историји човечанства.. То, свакако, није само резултат бројних научних анализа и студија, већ и једног дуготрајног, упорног и мукотрпног процеса мултидисциплинарног упознавања и расветљавања тих страшних збивања, у коме учествују не само потомци жртава већ и потомци тадашњих починитеља злочина. Број жртава износи око 6 000 000.

•    Геноцид над Синти и Ромима је, нажалост, јоч увек недовољно истражен. Познато је, међутим, да су нацисти и њихови помагачи убили преко 500 000 припадника ове етничке групе.

•    За време 2. светског рата, конструисали су Адолф Хитлер и Бенито Мусолини и на Балкану једну марионетску „државу“, тзв. Независну Државу Хрватску. Њу су водили хрватски клерофашисти, усташе, они су и највећим делом одговорни за тај трећи велики геноцид у Европи XX. века над Синти и Ромима (око 40 000 жртава), над Јеврејима (око 30 000 жртава) и, у првој линији, над Србима (Србоцид[8]), које су прогањали по јавно прокламиованом правилу – једну трећину Срба ћемо протерати, једну трећину покатоличити и, тиме, похрватити и једну трећину ћемо побити.  Резултат је био да је

–       преко 100 000 Срба било протерано,

–       преко 240 000 насилно покатоличено и

–       према још непотпуним подацима, најмање 750 000 Срба било побијено.[9]                                   

Сви ови геноциди одговарају Лемкиновој дефиницији, тј. дотичном међународно-правном акту Уједињених нација. Још једном: Конвенција је усвојена не само да би се испоштовао принцип нуллум цримен сине леге, већ пре свега да би се националним, државним законодавствима ставила на располагање једна обавезујућа међународно-правна норма, која не допушта никаква тумачења у смислу сопствених жеља и сопствених интереса.

Како се, међутим, Паул Мојзес поставља према злочину геноцида?

Paul Mojzes, Balkan Genocides, Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (Littlefield Publishers, Inc., Lanham, Maryland, USA)

Паул Мојзес почиње изношење своје основне тезе у овој књизи реченицом „ The first European genocide of the twentieth century took place during the Balkan wars of 1912-1913…“

Другим речима, по њему су Срби (Бугари, Грци) за време ослободилачких ратова против вековних турских освајача били први геноцидни злочинци, док су њихови противници у овим ратовима (Турци, Албанци, итд.) били прве жртве геноцида у европском 20. веку.

То је, несумњиво, једна нова и врло смела хипотеза. Зашто – смела?

Погледајмо само кратко историјске чињенице, позадину збивања за време тих балканских ратова:

Муслимански Турци су неоспорно били насилни уљези, освајачи тадашњих (и потоњих, данашњих) земаља тј. држава хришћанско-православних Бугара, Срба и Грка. Они су потом вековима званично називали и фактички третирали све те своје хришћанско-православне поданике као „рају“ (турски раја = стадо, стока).

Та врста „религиозног расизма“, наравно, није ништа ново, то су (поред осталих примера из људског памћења) на пр. и све колонијалне силе Средње и Западне Европе врло ревносно и консеквентно практиковале у односу на иноверне кроз читаву историју.

Османски Турци (и њихови локални муслимански савезници, на пр. Албанци, босански муслимани) су, дакле, ове покорене хришћане на Балкану обесправили и понижавали, експлоатисали и изгладњивали, секли и набијали на колац. Узимали су безобзирно и насилно њихове жене, мајке, ћерке, сестре себи и по правилу их преводили у ислам, отимали њихову нејаку децу, одводили их из земље и преводили их у ислам, и стварали од њих своју елитну војску, јаничаре.

После буна и устанака расељавали су чак понекад побеђене, одводили их из њихове земље у Малу Азију…

Од значаја је истовремено, да „раја“ није смела да носи оружје и да су за њу сви муслимани (Турци, Албанци, босански муслимани) били господари, сви су они наиме били наоружани и сви су отимали, изгладњивали, секли, набијали на колац, отимали им жене и децу и преводили их у ислам, терали их са њихове земље, насилно их расељавали…

За „рају“, дакле, није било разлике између наоружаних господара у цивилу и у војној униформи.

Да ли је то, господине Мојзес, можда био – геноцид Турака и њихових помагача над „рајом“?

По мени – не, јер без обзира на изразито нехумани карактер тих злочина, они ни у једном тренутку нису у довољној мери одговарали Лемкиновој дефиницији и УН-конвенцији, и то без обзира на непревидиво постојање и оних елемената у том насиљу, који припадају саставним деловима дефиниције злочина геноцида („Киллинг мемберс оф тхе гроуп; Killing members of the group; Causing serious bodily or mental harm to the members of the group; Forcibly transfering children of the group to another group “[10]).

Другим речима, из тог безобзирног и насилничког понашања према себи потчињеном хришћанском „стаду“ не може се ишчитати никакав dolus specialis, никакав план за истребљење тих народа (Бугара, Срба и Грка) и никакав покушај реализације народоубиства, геноцида.

Јер дефиниција злочина геноцида је једна обавезујућа међународно-правна норма, која не допушта никаква тумачења у смислу сопствених жеља и сопствених интереса.

А онда је дошла 1912. година, Срби, Бугари и Грци су почели финални рат против османских освајача (и њихових локалних савезника и војника – на пр. Албанаца, итд.), „раја“ (= стадо, стока“) је подигла оружје на своје муслиманске „господаре, више људе“ (јер људи себе по дефиницији увек сматрају вишим од стоке).

На обе зараћене стране су у рату учествовали војници и наоружани цивили, вођене су беспоштедне борбе и може се поћи од тога, да су се са обе стране вршила и криминална дела, дешавали се злочини.
Као и у сваком рату, може се даље поћи од тога, да је највише патило ненаоружано цивилно становништво, неспособно да се брани и одбрани (стари, жене, деца). То су, дакле, биле превасходне – беспомоћне и невине – жртве рата и ратних злочина, масакра и злочина против човечности.

Паул Мозес то назива геноцидом[11], иако Срби, Бугари и Грци нису своје противнике набијали на колац, нису узимали противничке жене, мајке, ћерке, сестре себи и преводили их у хришћанство, нису отимали њихову нејаку децу и преводили их у хришћанство.
Да ли је то, међутим, заиста био – геноцид?

По мени – не, јер без обзира на изразито нехумани карактер свих тих криминалних поступака у току рата, они ни у једном тренутку нису у довољној мери одговарали Лемкиновој дефиницији и УН-конвенцији.

Другим речима, ни из тих недела не може се ишчитати никакав долус специалис, никакав план за истребљење тих народа (Турака, Албанаца, итд.) и никакав покушај реализације народоубиства, геноцида.

Јер дефиниција злочина геноцида је једна обавезујућа међународно-правна норма, која не допушта никаква тумачења у смислу сопствених жеља и сопствених интереса.

Али шта рећи, када Мојзес затим (упркос томе) и врло консеквентно оде још један корак даље и прогласи да су Срби (Грци, Бугари) не само извршили први историјски геноцид у европском 20. веку, већ потом чак тврди да „тај геноцид стоји у каузалној вези са турским геноцидом над Јерменима у Првом светском рату“?[12]

Да је, како он закључује, то уништавање хришћанско-православних Јермена било само једна „превентивна[13] („преемтиве“) турска реакција“, а да су за ту превентивну реакцију ето „геноциди хришћанско-православних Срба, Грка и Бугара“ (у још увек од Турака поседнутим деловима Србије, Грчке и Бугарске) над њима били једна врста „иницијалне каписле“?

Најкасније у овој фази свог „научно-доказног“ поступка Мојзес дефинитивно напушта чак и основну методологију науке и клизи у политичко-идеолошке шпекулације, а тиме се ноленс воленс сврстава и у одређену врсту апологета геноцида.

Овим имплицитним „разумевањем“ Паула Мојзеса за (геноцидно) поступање турске државе према Јерменима, наиме, већ почиње да се назире једна врста експлицитног алибија за страшне злочине дотичне државе (али и других геноцидних држава историје човечанства).                                            

Јер, по њему, Турска је била ето згрожена геноцидом балканских хришћана над припадницима своје османске нације и својим истоверним следбеницима, стога се осећала угроженом, те је превентивно побила око 1 500 000 и протерала око 2 000 000 Јермена…

Зато је само доследно (и легитимно) следеће питање – да ли би Мојзес остао консеквентан у свом ставу и показао слично разумевање и за „осећај угрожености“ Адолфа Хитлера од стране Јевреја а у предвечерје Холокауста?

Хитлер је ту своју потребу „превентивног геноцида“ над Јеврејима у својој књизи “Мајн Кампф”[14] образложио на следећи начин:

„Ако и ми постанемо жртве овог тиранина свих народа, читава земљина кугла ће потонути у загрљај тог огромног полипа…“

Шта би, у том случају, заправо била последња консеквенца Мојзесове тезе, која – поред осталог и осталих – и Србе ставља на почетак каузалног ланца дешавања (као починиоце!) злочина геноцида у европском 20. веку?

Јер познато је да је Адолф Хитлер био у не малој мери инспирисан  и охрабрен турским геноцидом над Јерменима. Он је при доношењу одлуке о финалном истребљењу европских Јевреја, поред осталог, рекао својим генералима и следеће:

„А ко још данас уопште говори о уништењу Јермена?!“[15]

Да ли би, дакле, последња консеквенца Паула Мојзеса морала да гласи, да су Срби, један од народа-жртви великих геноцида европског 20. века (али и Грци и Бугари), били један од узрочних фактора и нацистичког Холокауста над Јеврејима?

А потом, наравно и – зашто, са којим правом се они жале на своју улогу жртве Србоцида у „Независној Држави Хрватској“ 1941-1945, када су они дакле били међу првима у 20. веку, који су иницијално почели са вршењем тог злочина и утрли, показали пут свима осталима?

То би, наравно, била једна ненаучна (и изразито неморална) редефиниција, једна ревизионистичка реконструкција историје, а сасвим у смислу апологетике свих – иначе одавно препознатих и доказаних – геноцидних злочина и злочинаца.

Какве би све импликације могле (морале!) да се очекују, уколико само за тренутак пођемо од теоретске претпоставке, да би овај амерички аутор могао да буде у праву? Узмимо прво један опште познати компаративни случај, као историјски осведочени пример.

Проф. др Паул Мојзес тврди, дакле, да су Срби (Бугари, Грци) извршили први геноцид у европском 20. веку и то над Турцима и њиховим балканским савезницима (на пр. Албанцима) за време Балканских ратова 1912-1913.

Већ врло кратка анализа овог његовог става консеквентно доноси и следећи резултат:

Уколико би његов прилаз феномену геноцида и научни доказни поступак били исправни, из те хипотезе би морао да произиђе поред осталог и закључак, да су на пр. и аутохтони северноамерички индијанци неуморно вршили геноцид над западноевропским освајачима Северне Америке, од 15.-19. века.

Јер као прво, тачно је да су западноевропски освајачи Северне Америке извршили масивни геноцид над аутохтоним становништвом овог континента (који се додуше правно-теоретски не може ретроактивно санкционисати, јер – nullum crimen sine lege).

Тачно је, међутим и као друго, и да су очајнички покушаји отпора домаћег становништва, америчких староседеоца, увек изнова резултирали нападима на насилничке уљезе, и то не само на униформисане војнике, већ и на цивилне насељенике.

Тачно је, даље, да су индијанци не ретко убијали све те цивиле, закључно са женама и децом (или жене и децу заробљавали и задржавали код себе).

Тачно је, закључно, и да су они у суштини све време покушавали да истерају освајаче из своје земље (да ли је и то било покушај – „етничког чишћења“?).

Теза Паула Мојзеса, дакле, (мора да) оптужује и аутохтоно становништво Северне Америке за геноцид над европским освајачима Северне Америке.

У том случају су (само још пар историјских примера) и устанички Келти 60-61. године, вођени краљицом Будиком, када су разорили Лондон и побили све становнике, закључно са женама и децом, том приликом извршили геноцид над својим римским освајачима.

Исто би морало да важи и за побуњене робове под Спартаком, 73. пре Христа, јер тада је њихово освајање сваке римске латифундије и убијање свих њених робовласничких житеља по овом начину размишљања био геноцид.

А Мојзес се иначе при тој својој тези битно, чак базично ослања, ни мање ни више, него на пресуде Хашког трибунала (ICTY)…

Или би пак тек сада – пошто је претходно оптужио Србе, Грке и Бугаре да су били пионири вршења злочина геноцида у европском 20. веку – морао да важи његов сопствени профилактички апел у истој књизи: „ If genocide is to be found everywhere, it loses its horrendous character and inhibits us from wanting to prevent it.“?

Јер и ова његова (претпостављена) духовна акробатика би несумњиво одговарала пракси Хашког трибунала, који прво редефинише међународно-правно обавезујућу дефиницију злочина геноцида, на основу тога осуди Србе због „геноцида над босанским муслиманима у Сребреници“, а потом заборави да примени ту сопствену редефиницију у свим оним случајевима из грађанских ратова у последњој деценији 20. века на тлу бивше Југославије, при којима су Срби били жртве почињених злочина (в. доле).

Можда је, међутим, Паул Мојзес само у грозници „откривања“ нечег тако есенцијалног, нечега што је читава светска наука од почетка истраживања геноцида ето пропустила да запази, и сам пропустио да размисли о свим консеквенцама свог „открића“?

Да ли се он, значи – ако му горе наведене и неизбежне импликације његове тезе можда заиста нису биле јасне, ако он то није желео – икада упитао, шта је Николо Макијавели својим чувеним постулатом заправо  желео да каже:

„Није толико важно ко шта каже или уради, већ коме то користи“.

Постоје ли, међутим, и неке „олакшавајуће околности“ у односу на ово његово „откриће“?

Да ли је на пр. можда ипак било могуће да је проф. др Паул Мојзес у односу на Балканске ратове 1912-1913. „само“ непромишљено (и врло неодговорно) побркао појмове геноцида, масакра, ратног злочина, злочина против човечности?

Можда он на пр. мисли на оно, што се данас зове – „етничко чишћење“?

Јер (још једном), 1912. је почео немилосрдни рат између вековима поробљених и њихових вековних господара, који су пак тим својим потчињенима исто тако вековима показивали да је за њих „природно“, да једноставно опљачкају и спале једно, два или двадесет (српских, грчких, бугарских) села, да све мушке житеље набију на колац а жене и децу поведу у робље.

Наравно да је потом и при овом балканском ратовању 1912-1913. долазило до масовних бежања беспомоћних делова дотичних цивилних популација, сигурно да је долазило и до намерних и свесних „етничких чишћења“.

Само, да ли је легитимно ставити знак једнакости између неоспорно криминалних „етничких чишћења“ и „најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје“[16], наиме, злочина геноцида?

Стога желим још једном да (проширено) поновим горње питање – да ли проф. др Паул Мојзес „само“ непромишљено (и врло неодговорно) брка појмове геноцида, масакра, ратног злочина, злочина против човечности и „етничког чишћења“? Или он једноставно припада – из било којих разлога – ревизионистима историје (и међународног права)?

У овом другом случају, наиме, он се налази у добром друштву и ревносно следи, поред осталог, и Хашком трибуналу (ICTY), који при својим пресудама Србима за „геноцид над муслиманима у Сребреници“, за време последњих грађанских ратова на тлу друге Југославије у последњој деценији 20. века, врло отворено и самосвојно ревидира важеће међународно право.

Није, дакле, изненађујуће да се Паул Мојзес позива на дотичну праксу овог ад хоц трибунала (ретроактивно је примењујући на своју интерпретацију догађања за време Балканских ратова 1912-1913, што је свакако већ врло проблематично, не само ради кршења основног правног принципа нуллум цримен сине леге).

Он у овој својој књизи већ на почетку врло спремно цитира:

„The ICTY stated: „The killing of all members of the part of the group located within a small geographic area, allthough resulting in a lesser number of victims, would qualify as genocide if carried out with the intent to destroy the part of the group as such located in this small area.“

Пре него што подсетим на неколико проверених (и лако проверљивих) чињеница у односу на тај „српски геноцид над муслиманима у Сребреници“, желео бих само да се врло кратко осврнем на моралну и правну квалификацију Хашког трибунала , и његово стремљење да на свој начин редефинише међународно право, а тиме и на његову претпостављену алиби-функцију у односу на редефинисање историје од стране Паула Мојзеса:

Горња редефиниција злочина геноцида од стране ICTY је, дакле, врло очигледно корисно послужила да би се оптужени Срби осудили за извршење овог злочина (Сребреница). Зашто је, међутим, ратни командант босанско-муслиманских снага у Сребреници, Насер Орић, од стране тог истог трибунала био ослобођен сваке кривичне одговорности?

Његове оружане снаге (из те „демилитаризоване УН-зоне“) су доказано уништиле четрдесетак српских села у околини Сребренице и побиле неколико хиљада Срба (мушкараца, старих, жена и деце), житеља тих села.

По горњој редефиницији међународно-правног појма злочина геноцида, дакле, руководство босанских муслимана, Насер Орић и његови војници би морали да одговарају пред Хашким трибуналом за око четрдесетак геноцида само у околини Сребренице.

Јер то су и у овом случају били „делови групе жртава“, сви су били „лоцирани на малом географском простору“, свуда је била присутна и спроведена „намера да се уништи делимична група“, а све то важи као геноцид „без обзира на мањи број жртава“.

Без икакве намере да будем тенденциозан, ја бих заиста волео да чујем од проф. др Паула Мојзеса – да ли је и ово за њега био геноцид? А ако јесте, зашто он у својој књизи и ово није нити ниједном речју навео, нити на тај начин именовао?

И, наравно, интересовало би ме његово мишљење – зашто тај Хашки трибунал, на чији легитимитет се он апологетски позива, никада није применио (своју сопствену!) редефиницију важећег међународно-правног појма злочина геноцида, у случају када су Срби били жртве?

Још само неколико речи о дотичном „српском геноциду над муслиманима у Сребреници“, при чему је – како ја тврдим – самосвојно ре-дефинисана и основна дефиниција злочина геноцида Рапхаела Лемкина као и дотичне УН-резолуције.[17]

Дозволићу себи да сада доле преузмем само неколико историјски осведочених чињеница, само неколико аргумената из моје студије „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефиницијама“.

Тиме желим да закључно појасним, шта подразумевам под „свим гресима Паула Мојзеса“, односно зашто сматрам констатацију Никола Макијавелија са почетка овог разматрања примереном у конкретном случају.

Мојзесова следећа профилактичка примедба у дотичној књизи „Мене због мојих ставова по правилу нападају и Срби и Хрвати“, наиме, нема снагу аргумента, не може да служи као алиби и „потврда правилног, уравнотеженог става“.

Званичну и у јавности етаблирану верзију „српских злочина у Сребреници, највећих и најстрашнијих од краја 2. светског рата, значи – геноцида“, међутим, аргументативно поставља у питање све већи број међународно признатих експерата. Тако на пр. један еминентни амерички научник, проф. др Едwард С. Херман, Университy оф Пенсилваниа, после дугогодишњег истраживања ове тематике сматра, не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број претпостављених жртава)  нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима и само у једној јединој реченици:

„Тај „масакар у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“ [18]

На једној страни, дакле, имамо превасходно западне политичаре и медије (и – Хашки трибунал, в. горе претпостављену улогу ове институције, у смислу функције накнадног учвршћивања виртуелизоване „стварне стварности“, као трећи чин при примени принципа „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“ при једном „историјском пројекту“), значи – једну, у међувремену несумњиво препознату интересну страну, која заступа тезу „српског геноцида“.

Са друге стране стоји један растући број интернационално признатих научних експерата (међународно право, политикологија, историја, наука о медијима и комуникацији, итд.) и, делом непосредних очевидаца тадашњих збивања,[19] који аргументативно заступају једну дијаметрално супротну позицију. Будући да ови експерти, у међувремену, долазе из Немачке, САД, Канаде, Велике Британије, Француске, итд. тешко је заиста и у њима препознати једну субјективно заинтересовану тј. једну „интересну страну“ у овом конфликту (у конкретном случају, значи – српску страну).

Будући да и западни политичари (и Хашки трибунал), наравно, имају стручњаке  у својој служби (и, очигледно, доминантне медије на свом располагању), то значи да је ово питање и даље врло спорно, и – у најмању руку – отворено. То даље значи, да ће актуелна контроверза вероватно још дуго трајати, јер – са питањем „истина или лаж“ у односу на „случај Сребреница“ опстаје или пада читава досадашња представа „стварне стварности“ у односу на последње балканске ратове у последњој деценији 20. века.

Ово је, сигурно, једно питање од енормног значаја, јер конкретна дилема у односу на дотичне балканске ратове теоретски гласи (теоретски, јер се непребродива дискрепанца између важеће међународно-правне дефиниције злочина геноцида  и тезе о српском „геноциду у Сребреници“ не може само – перманентно аргументативно оспораваним – пресудама једног јединог ад хоц суда ставити ван снаге): Или је један историјски осведочени народ-жртва једног од великих геноцида европског 20. века сада из својих редова заиста изнедрио починитеље овог злочина или је пак овај покушај стигматизације тог народа још један преседан, један у историји још незабележени покушај циљаног дехуманизовања једне колективне геноцидне жртве. У овом другом случају, то би истовремено био један од најуспешнијих покушаја релативирања историјски доказаних великих геноцида 20. века.

Овим се потврђује и корисност ширења научног доказног поступка у односу на понуђену хипотезу о језичко-философској компоненти генезе феномена геноцида и на актуелно време. То показује још једном, поред осталог, да континуитет утицаја и деловања препознате европске културолошке традиције није прекинут или стављен ван снаге чак ни оним енормним шоком, који је настао по окончању 2. светског рата и дефинитивном обелодањивању карактера, и обима извршених геноцида. Напротив, и врло брзо започето релативизовање и порицање ових злочина – као уосталом и читав општи историјски развој – дешава се, по природи ствари, на основу и у оквиру ове миленијумске традиције.

То у овом контексту намеће консеквенцу, да чак ако за тренутак занемаримо философски условљено морално-етичко вредновање ове конкретне ситуације у вези Сребренице, и чак ако за тренутак занемаримо и врло негативне прагматичне последице по циљну групу (Срби), трећа и општа негативна импликација (да је онда у току „један од најуспешнијих покушаја релативизовања историјски доказаних великих геноцида 20. века“) већ само из следећег разлога остаје ефективна и изузетно вирулентна:

Већ и сама форсирана учесталост примене, то значи, већ и то само именујуће инфлационирање овог појма, аналогно одговарајућем именовању у финансијском сектору делатности (инфлација), нужно носи са собом једно обезвређивање, дакле једно релативизовање и банализовање генуине вредности дотичног језичког појма (= у првобитној етимологији речи дефиниционо детерминисане истине), и тиме једно релативизовање и банализовање оне изузетне манифестације зла (геноцид), са којом је овај језички појам семиотички повезан (идентификациона детерминанта језика као есенцијални елемент стварности).                                                                                                                                 

Теза о „српском геноциду у Сребреници“, дакле, врло ефектно делује на посматрача, како на интернализујућу публику (звучи у првој линији асоцијативно-логично и убедљиво), тако и на принципијелно скептичног аналитичара (звучи у првој линији субјективно и интересно конотирано). Једно емпиријско сазнање је, наиме, да интернализујућа публика ређе мисли на пр. на Макијавелијев искуствени постулат („Није толико важно ко шта каже или уради, већ коме то користи“) и тиме ова теза ноленс воленс испуњава следеће функције:

1. Овим се класични покушаји релативизовања великих геноцида у европском 20. веку, превасходно путем покушаја минимирања квантитета жртава, испостављају као једна неука, провидна и чак примитивна (и зато принципијелно неуспешна) метода. Та метода се стога скоро неприметно замењује једним суптилним (само „успутним“) инфлационирањем именујуће детерминанте овог злочина, што у језичко-философском смислу речи представља покушај супституисања језичке садржине (= истине) језичком формом. То је једна општа функција у односу на феномен геноцида.

2. У конкретном случају овим се а) радикално дехуманизује циљна група учесника тадашњих балканских ратова (Срби) и б) додатно се релативизује Србоцид 1941-1945. (ако су Срби сада заиста показали и реализовали потенцијал геноцидних злочинаца, онда по могућстви има нечега и у на пр. оној тврдњи Ива Омрчанина, да су „Срби и 1941-1945, чинили један геноцид над Хрватима“?). То је једна а) специфична функција у односу на улогу и карактер циљне групе (Срби) у време балканских ратова у последњој деценији 20. века и б) једна општа функција у односу на феномен геноцида.

3. У конкретном случају овим се самосвојно даје један „морално-етички“ алиби (апсолуција) „НАТО-демократијама“ у смислу запажања немачких језичких стручњака из времена „Косовског рата“ 1999: „Када се противник оптужи и за геноцид, онда се сопствене радње приказују као исправне и неопходне”. То је једна специфична функција у односу на карактер и улогу актера балканских ратова у последњој деценији 20. века.

Шта су, дакле, по мени „сви греси Паула Мојзеса“?

-Опште-научни аспект: Паул Мојзес не упражњава суштинску, већ само формалну научну методологију. Он практикује софистички релативизам, који у озбиљној просвећеној науци нема шта да тражи, јер тај приступ превасходно покушава супституцију унутрашње садржине сваке тематике њеном спољном формом. Софистички релативизам следи увек само сопственим интересима а не тражењу истине, јер основни софистички принцип гласи – истина не постоји.

-Партикуларно-научни аспект: Мојзесова теза директно подрива веродостојност научног истраживања феномена геноцида, он наиме инфлационира и тиме девалвира тај појам, тај злочин. Јер ако су сви, свуда и одувек вршили злочин геноцида (робовласници и робови, нападачи и браниоци, итд.), онда се његов следствени профилактички апел испоставља као само још једна софистичка макулатура: „. If genocide is to be found everywhere, it loses its horrendous character and inhibits us from wanting to prevent it “ Релативисти, наиме, прво покушавају да све релативизују, а потом да та сва своја „открића, сазнања“ апсолутизују у смислу једино важећих „аксиома“.

-Политичко-идеолошки аспект: Мојзесово битно ослањање на пресуде Хашког трибунала (ICTY), као основно образложење и алиби његове тезе чини претпоставку, да је он можда ипак само (врло неодговорно) побркао појмове геноцида, масакра, ратног злочина, злочина против човечности и „етничког чишћења“, врло невероватном. Његова теза је уз то врло погодна, да пружи „аргументе“ свим апологетима препознатих, доказаних и сваке осуде вредних геноцида историје човечанства. Овим долазим и до последњег аспекта ове кратке критичке анализе Мојзесове хипотезе:

-Морално-етички аспект: Стављајући Србе, један од народа-жртви великих геноцида у европском 20. веку на почетак каузалног ланца (починитеља!) овог злочина, Мојзес демонстрира да је оваква неморална и антиетичка замена теза, наравно, могућа и у односу на друге народе-жртве геноцида (Јермене, Јевреје, Роме, итд.). То је још један пример софистичког релативизма, који (још једном) у озбиљној просвећеној науци нема шта да тражи. Њихова модерна икона, Фридрих Ниче, тврдио је наиме: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације.“ Слеђење овој поставци је вероватно највећи грех Паула Мојзеса.

Напомене:

[1] Ovaj terminus technicus potiče od poljskog teoretičara prava, Raphael Lemkin-a, i nastao je iz grčkog Genos i latinskog occidere – analogno već ustaljenim pojmovima u pravnoj nauci, kao tiranocid, homocid, fratricid, itd.

[2] Citirano prema UN-rezoluciji 96/I. (Ova rezolucija je doneta na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, 11. decembra 1948).

[3] UN, Offic. Rec. Of the third Sess. of the Gen. Assem. Part I Sixth Comm. Sixty-Third Meeting, P. 4

[4] UN, GA, op. Cit. Seventy second and seventy sixth Meeting, S. 121-129.

[5] Raphael Lemkin: „Axis Rule in occupied Europe“, Washington, 1944, S. 79

[6] Rat – najstarija poznata sankcionisana forma masovnog ubijanja – je per definitionem jedan oružani konflikt između politički organizovanih subjekata. Masakr je jedan, više ili manje „spontani“ akt, koji, po pravilu samo uslovno služi dugoročnijem planiranju i ciljevima (genocid). Ratni zločini zlostavljanje civilnog stanovništva, uzimanje i streljanje taoca predstavljaju povrede ratnih zakona i ratnih običaja. Zločini protiv čovečnosti imaju bitne dodirne tačke sa zločinom genocida. Razlika leži u preciznijoj i uže koncipiranoj definiciji genocida jedan primer: Nirnberški tribunal je osudio optužene naciste zbog zločina protiv čovečnosti. U to se ubraja i genocid nad Jevrejima, Sinti i Romima, i masovno ubistvo oko 275 000 obolelih i hendikepiranih Nemaca („manje vredan život“).
[7] Duhovni naslednici ovog genocida tvrde, naime, da ni Aušvica ni Holokausta nikada nije ni  bilo. Ovakve tvrdnje su u Nemačkoj strogo kažnjivo delo..

[8] Pojam “Srbocid” je bio uveden u naučno istraživanje genocida 2006, kao jedan terminus technicus za označavanje genocida nad Srbima, koji su počinili  Hrvati i i bosanski muslimani u “Nezavisnoj Državi Hrvatskoj” 1941-1945. Taj terminus technicus sam ja, doduše, sporadično upotrebljavao već krajem devedesetih godina 20. veka (na pr. pri predavanju “KZ Jasenovac – die Balkanversion der „Auschwitzlüge”, tj. “Koncentracioni logor Jasenovac i balkanska verzija „Laži o Aušvicu“, na naučnom skupu “The First International Conference about KZ Jasenovac”, University of New York, 1997). On je, međutim, bio definitivno utvrdjen u jednom razgovoru, koji sam vodio sa poznatim nemačkim sociologom i istraživačem genocida Richard Albrecht-om 2006.

On je s pravom ukazao na naziv Holokaust ili Šoa, kao faktor brzog identifikovanja nacističkog genocida nad Jevrejima i pošli smo od toga, da bi jedno specifično imenovanje ovog genocida po prirodi stvari trebalo da analogno sledi Lemkinov naziv “genocid”. Richard Albrecht, čije težište istraživanja leži na turskom genocidu nad Jermenima, ukazao je i na svoj trud da naučno etablira analogni naziv “Jermenocid”.

Ja sam zaključno uveo ovaj terminus technicus “Srbocid” u istraživanje genocida svojim esejom “Ethik und Definitionsmacht”, u naučnom časopisu “Kultursoziologie 2006/I.”, Leipzig, 2006. Richard Albrecht je to učinio nešto kasnije, te iste godine, u svom prilogu “Serbozid 1941-1945. Über den Dritten Europäischen Völkermord im 20. Jahrhundert”, GRIN-Online, 2006.

[9] Podrobnije u.: Vladimir Umeljic: „Die Besatzungszeit und das Genozid in Jugoslawien 1941-1945, Graphics High Publishing, Los Angeles, 1994.

Primedba: Balkanska verzija ove „Auschwitz-Lüge“ – relativiranje и negiranje genocida 1941-1945 – u redovima hrvatske intelektualne, političke i klerikalne elite je, nažalost, pre pravilo nego izuzetak.

[10] Citirano prema UN-rezoluciji 96/I.

[11] Paul Mojzes, Balkan Genocides, Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (Littlefield Publishers, Inc., Lanham, Maryland, USA)

[12] ibid

[13] ibid

[14] A. Hitler, „Mein Kampf“, Franz Eher Verlag, München, 1925

[15] Vladimir Umeljić, „Teorija definicionizma i fenomen genocida. Etika i vlast nad definicijama“. Magna Plus I Fond istine, Beograd, 2011.

[16] Citirano prema UN-rezoluciji 96/I.

[17] ICTY (Haški tribunal) potvrđuje i sam da je tadašnji srpski glavnokomandujući general Ratko Mladić naredio, organizovao, kontrolisao i sproveo sigurnu i dobrovoljnu evakuaciju preko 20 000 bosansko-muslimanskih staraca, žena i dece. Bez ikakve težnje da relativizujem u Srebrenici očigledno počinjene ratne zločine, mora se konstatovati da se ova činjenica dijametralno suprotstavlja suštini zločina genocida, pri kome se teži „potpunom uništavanju jedne ljudske populacije, bez obzira na pol i uzrast žrtava“ (Uporedi odgovarajuće fusnote u uvodnom delu izlaganja). Jer – kakav to genocid može da bude, kada apostrofirani „počinitelji“ prvo puštaju na slobodu najslabije članove „ciljne grupe žrtava“, koju većinski čine žene i deca, znači – oni delovi populacije, koji prevashodno osiguravaju biološko preživljavanje dotične ljudske grupacije?

[18] Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. U: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Dalje od istog autora: Die Politik des Srebrenica-Massakers, ZNET, 7.7.2005,

http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers

[19] Navedimo samo nekoliko imena: Michael Mandel, profesor međunarodnog prava (York University, Toronto), dr Philip Hammond, ekspert za medije (South Bank University, London), Carlos Martins Branco (tada zvanični izaslanik i posmatrač Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini), Phillip Corwin (najviši predstavnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini do 1995, sa zvanjem „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), itd. Uporedi izveštaj ISSA (International Strategic Studies Association): „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, ISSA Special Reports, Balcan Strategic Studies, 19.09.2003,

http://128.121186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm.

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: