KARADŽIĆEVA ODBRANA U HAGU: NIJE LI SREBRENICA BILA JOŠ ’93. PROGLAŠENA ZA MASAKR?

KARADŽIĆEVA ODBRANA U HAGU: NIJE LI SREBRENICA BILA JOŠ ’93. PROGLAŠENA ZA MASAKR?

sreda, 08 februar 2012 22:53 Marija M. ZARIĆ

rad08022aKako je bivši predsednik RS svedoka tužilaštva Dragana Todorovića potpuno okrenuo protiv tvrdnji tužilaštva


Čini se da je nakon poslednjeg sudećeg dana u procesu protiv Radovana Karadžića (7. februar) posmatraču prosto nemoguće da se odupre pitanju – zašto se haško tužilaštvo odlučilo za takav autogol pozivajući kao svedoka nekadašnjeg logističara Desetog diverzantskog odreda Dragana Todorovića?

Za svega tri sata u sudnici ovom svedoku tužilaštva pošlo je za rukom da potvrdi sve do jedne teze optuženog predsednika Republike Srpske i da skoro u potpunosti poljulja optužnicu Tribunala.

Tokom glavnog ispitivanja, čitanjem iskaza, Todorović je posvedočio da je 10. diverzantski odred bio jedinica Glavnog štaba Vojske RS pod kontrolom generala Ratka Mladića i njemu potčinjenih oficira Petra Salapure, Zdravka Tolimira i Manojla Milovanovića. Takođe je potvrdio i da su pripadnici odreda, predvođeni komandirom Miloradom Pelemišom, bez otpora ušli u Srebrenicu 11. jula 1995. i obezbeđivali, po Mladićevom naređenju, zgrade opštine i policijske stanice sve do sutradan, 12. jula.

Samo, ubrzo je optuženi preuzeo kontrolu nad ispitivanjem, a tada se ustanovilo da je Pelemiš zapravo doživeo saobraćajni udes, zbog čega nije bio prisutan kada je, tri dana kasnije, major Dragomir Pećanac (ađutant generala Mladića) došao po desetak vojnika iz te jedinice kako bi ih odveo na „neki zadatak“. Vojnicima se, prema rečima svedoka dobrovoljno pridružio i Dražen Erdemović, oficir koji je priznao masakr u Srebrenici, i za taj zločin „zaradio“ svega pet godina kazne, a zauzvrat, po potrebi, u više navrata svedočio kao specijalni zaštićeni očevidac tužilaštva.

„Pećanca je pratio automobil pukovnika Vujadina Popovića, tada oficira za bezbednost Drinskog korpusa VRS. Obratio se vojniku Obrenoviću, ali sam čuo samo viku i raspravu, a ne i o čemu se radi“, svedočio je Todorović.

KARADŽIĆ: Rekli ste da je Obrenović odbio da dodeli vojnike Pećancu zato što komandant nije bio tu i nije imao njegovo ovlašćenje. I da nemamo dokaz da je to uradio zbog prirode zadatka na koji je Pećanac zvao vojnike. I zato se obratio Gojkoviću?

TODOROVIĆ: Tako je, nije bilo naredbe komandanta Pelemiša, a po njegovoj naredbi se uvek postupalo. Komandu je tad preuzeo Slovenac Franc Kos.

Skačući sa teme na temu, Karadžić  se zaustavio na svedokovim saznanjima kakva je bila snabdevenost zaštićenih zona hranom – u pogledu prolaska konvoja i muslimanskih „izleta“ u srpska sela.

TODOROVIĆ: Svi konvoji koji su bili upućeni u enklave prošli su kroz naše punktove maksimalno korektno. A što se tiče njihovih izleta u naša sela, muslimani su kupili sve redom. Na Božić ni jedna pečenica ni suvo meso nije ostalo. Ne samo što su pobili i popalili, nego su pokupili sve, a navodno ne jedu svinjetinu.

KARADŽIĆ: Da li se slažete da je vojna aktivnost izvan enklava Žepe i Srebrenice, i pored zaštićene zone, bila stalna?

TODOROVIĆ: Pa, Kravica je napadnuta iz zaštićene zone pod vođstvom Nasera Orića. Svi znaju kako su ti ljudi pobijeni i nagrđeni, a i dokumentovano je. Bilo je izleta i u Miliće i Rudnik, i okolna sela. A bili smo tu i sa jurišnim odredom, kada su muslimani upali prvi put i pobili radnike i vozače na kopu. Većina opljačkane stoke bila je iz srpskih sela. Bilo je onih koji ništa drugo nisu radili, samo su išli i pljačkali.

Karadžić  je zatim predočio plan Drinskog korpusa za juli 1995. godine, u kome se, kako je ustvrdio, uopšte ne pominje bilo kakva aktivnost vezana za buduće osvajanje Srebrenice. Ni Todorović nije znao da će Srebrenica biti osvajana, već je potvrdio da je prvi i osnovni zadatak VRS bio da se razdvoje enklave Žepa i Srebrenica.

KARADŽIĆ: Zadatak je bio da se vrate muslimani u granice dogovorene zaštićene zone i da se oslobodi put između enklava? Da li je tačno da je bilo uobičajeno da vaš komandant saopšti zadatak neposredno pre izvršenja?

TODOROVIĆ: Da.

KARADŽIĆ: I vi ste, kao i uvek, izdali određeno trebovanje, ne znajući o pojedinostima potreba? Na listi se navode mitraljez M 84, municija za mitraljez i municija za automatske puške…

TODOROVIĆ: Da, uz to ide i mali minobacač 60 mm, granate, voda, ćebad, vreće…

KARADŽIĆ: I znatan broj konzervi. Dakle, oprema za boravak izvan civilizacije…

TODOROVIĆ: Apsolutno.

KARADŽIĆ: Ako su imali zadatak da izvrše likvidacije, šta će im oprema za boravak u nenaseljenim predelima? Zar ne bi u tom slučaju označeni za taj posao otišli u gradove i obavili za šta su poslati? Ova trebovanja, da li su odskakala u bilo čemu od uobičajenih?

TODOROVIĆ: Ne, bilo je isto kao i svaki puta kad borbena grupa izlazi na teren.

Todorović  je predočio da je jedinica u Srebernicu ušla 11. jula, oko podne, iz pravca Zeleni Jadar, u dve borbene grupe.

Upitan da li ima podatke da su se vodile borbe na jugu Srebrenice i pre 10. jula, rekao je:

TODOROVIĆ: Armija BiH je branila tu putnu komunikaciju jer im je odgovarala lokacija za doturanje oružja i hrane. Tamo gde smo mi bili smešteni, nije bilo žrtava. Moguće da ih je bilo sa obe strane, jer je to šuma, ali nisam bio na terenu.

KARADŽIĆ: I kada ste ušli 11. jula u Srebrenicu, da li je tamo bilo njihove vojske i stanovništva. Nije bio nasilan ulazak, niti je bilo pucanja i pogibija?

TODOROVIĆ: Na pravcu otkuda smo mi upali nije bilo.

KARADŽIĆ: A kada ste napustili Srebrenicu?

TODOROVIĆ: Oko deset sati 12. ujutru. I do tada nije bilo ubijanja, granatiranja… Samo su nas bombardovali iz aviona 11.

Svedok je potvrdio da se seća da je optuženi na zahtev civilnih vlasti Srebrenice 14. proglasio ratno stanje, zbog muslimanskih bojnih grupa koje su preplavile šume iako su borbe u Srebrenici bile završene.

TODOROVIĆ: Te grupe su ubile četvoricu momaka u Kupasarima, prema Žepi.

KARADŽIĆ: A da li je tačno da su se muslimani dobro organizovali, da su mogli da zauzmu bilo šta sa tih 13 do 15 hiljada ljudi koji su se uputili ka Tuzli?

TODOROVIĆ: Da su znali kako su obezbeđene naše linije, mogli su da zauzmu i Miliće i Vlasenicu, čitavu putnu komunikaciju prema i preko Zvornika, prema Tuzli.

Kada je optuženi podsetio na dokumentarni film tužilaštva o ulasku u Srebrenicu, zainteresovao se za poveze na čelu vojnika koji se vide na snimku. Upitavši da li je takvo kićenje bilo uobičajeno za borce i da li je tačno da su muslimani imali i više takvih traka od Srba svedok se prisećao:

TODOROVIĆ: Znam za trake. To je kod nas, za nekog, bio deo imidža. A kod muslimana je bila ispisano sa „Tekbir! Alah uegber!“(Za koga, za Alaha!). Njih su nosili muslimanski vojnici i njihovi plaćenici iz inostranstva. To je bio borbeni poklič pri svakom napadu na naša sela i utrvđenja.

KARADŽIĆ: Da je takva traka bila duže vreme u grobnici, da li bi napis mogao da nestane? (interesovalo je optuženog, koji se više od mesec dana bori u Hagu sa raznim forenzičarima koji upravo za ovakve trake tvrde da su povezi preko očiju navodno streljanih muslimanskih civila).

TODOROVIĆ: Moguće je.

Na to je tužilac kao oparena poskočila sa prigovorom: „To su bili znaci raspoznavanja da ne bi došlo do slučajnog međusobnog obračuna. Boja bi se menjala u zavisnosti od situacije i stacioniranja vojske. Menjale bi se svaki dan da se ne bi povezale sa trakama suprotne strane.“)

KARADŽIĆ: Čujemo Mladića da pominje dahije. Da li su dahije bile odmetnici i od sultana i od srpskih lokalnih uprava za vreme turske okupacije? Zlotvori koji nisu nikoga poštovali, za čiju likvidaciju je na kraju dao saglasnost i sam sultan? Da li je po toj oholosti i zločinima Naser Orić bio vrsta dahije?

TODOROVIĆ: Sticajem okolnosti, posle rata imao sam priliku da pričam sa ljudima koji su bili u njegovoj jedinici. Prvo je bio okrutan prema svom narodu, a onda prema ostalima.

KARADŽIĆ: Mladić onda ne pominje slučajno dahije vezano za Orića?

TODOROVIĆ: Ti ljudi su pre jula 1995, mnogo zla naneli na teritoriji Srebrenice, Milića, Vlasenice… Tu je bilo na hiljade žrtava pod Naserovom komandom.

KARADŽIĆ: A vidimo na snimku da se Mladić pita i odakle se puca. Da li je verovatnije da je pucala muslimanska strana?

TODOROVIĆ: Bilo je mnogo muslimanskih jedinica koje su otišle u šume, koje su još mesec dana terorisali te krajeve. Napadali, prolazili, terorisali srpska sela, tražili put da prođu do Tuzle. Sve su pred sobom pomakli.

KARADŽIĆ: Kad kažete „pomakli“, mislite ubijali sve pred sobom?

TODOROVIĆ: Da, da.

SUDIJA KVON: Na čije stanovništvo mislite?

TODOROVIĆ: Kada god su probali da prođu, da se spoje sa Tuzlom preko Crnog Vrha, Cerske… nailazili su na srpska sela, ubijali za hranu, zavoje, odeću…

KARADŽIĆ: Sukobljavali su se sa našim jedinicima, a tamo gde je bilo naših napadali su i srpska naselja i ubijali srpske civile.

Prizivajući u sećanju pojedinačne napade, Todorović je pomenuo porodice pobijene u kući  u Mojiću, napad na Drinsku brigadu kod Bajkovice, žestoke okršaje u kojima je tokom proboja Zvornička brigada izgubila više pripadnika, nego tokom celog rata … i uporedio sve sa ulaskom njegove jedinice u Srebrenicu.

TODOROVIĆ: Pri ulasku moje jedincie u Srebrenicu ni jedna kuća nije zapaljena iako je svaka pretresena radi presvlačenja njihovih vojnika iz uniforme u civilnu odeću. Morali smo te kuće da pretresemo da nas ne pobiju iza leđa.

KARADŽIĆ: General Mladić vam je rekao da se povučete i pripazite 48 sati. Da pregledate sve i da uzmete što hoćete. Da li je tačno da se to nije odnosilo na privatnu imovinu, nego na ratni plen koji je pripadao 28. diviziji?

TODOROVIĆ: Isključivo za uspomenu, ono što se nađe od oružja, uniformi …

KARADŽIĆ: A da li vam je komandant Pelemiš davao neka uputstva i instrukcije u pogledu onoga šta vas očekuje i kako da postupate?

TODOROVIĆ: Moj komandat je pre svake akcije postrojavao odred i izdavao naredbe da se međusobno čuvamo, vodimo računa o sebi.

KARADŽIĆ: On vam je rekao da su se vojnici i oni koji nisu pobegli u šume presvukli u civile i da morate da budete oprezni da vas neko ne ubije?

TODOROVIĆ: Da. On je iskusan oficir, koji je prošao dosta ratišta i rekao nam je da se to sto odsto događa.

KARADŽIĆ: A da li vam je rekao nešto povodom muslimanskih civila?

TODOROVIĆ: Ako bi ugledali civila, i vojno sposobne, da polako priđemo, obezbedimo mesto gde se civil nalazi i da ga uputimo u Potočare.

KARADŽIĆ: A imali ste izričitu zabranu nanošenja bilo kakve patnje civilima?

TODOROVIĆ: Svaki put, kada god se postroji jedinica, rečeno je da civile koji ne pružaju otpor ne sme niko ni da dira, muči, omalovažava. Jedino ako vojnici pružaju otpor, da im se uzvrati istom merom.

KARADŽIĆ: Kažete da niste videli ni mrtve, osim jednog koji je bio u NATO uniformi, pa ste pomislili da je Srbin, ali se pokazalo da je musliman. A onih četiri-pet tela koje je tužilaštvo pokazalo niste videli?

TODOROVIĆ: To je bilo 12, kada naša jedinica nije više bila u borbenom dejstvu. Nisam išao u Potočare, ali sam video iz medija. Mi smo bili do policijske stanice i opštine, obezbedili ih, i tu se završava naš zadatak.

Govoreći o sastavu jedinice, Todorović  je potvrdio Karadžićevu tvrdnju da je odred sve do kraja ostao mešovitog etničnkog sastava, i da u toj jedinici nije bilo netrpeljivosti na verskoj i etničkoj osnovi.

KARADŽIĆ: Slažete li se da pripadnici druge vere i nacionalnosti ne bi ostali u toj jedinici da je postojala isključivost i neprijateljstvo prema etnicitetima?

TODOROVIĆ: Naravno (odgovorio je svedok i potvrdio da je većina pripadnika jedinice bila izmeštena i da je pobegla odnekud).

Upitan kada je čuo za „nezakonita ubijanja i likvidacije“  za koje je i sam u Hagu osuđen na doživotnu robiju, Todorović odgovara „tek kada su počela hapšenja“ njegove jedinice.

TODOROVIĆ: Erdemović je poturio slučajeve Pilice i Branjeva. Posle je uhapšen Marko Boškić i isto je pričao o prisilnoj vojsci i da je nateran nešto da radi. To nije tačno, kao i ono što je Erdemović rekao da mu je neko prislanjao pištolj da bi ga prisilo. Taj koji bi mu prislonio pištolj dobio bi sankciju od komandanta i komande. On je bio vezan ugovorom, za njega se znalo, imao je broj i legitimaciju! A kad kažem hapšenje jedinice tu podrazumevam i (Stanka) Savanovića, (Aleksandara) Cvetkovića…

KARADŽIĆ: A medijima niste verovali? Sećate li se navoda da u Cerskoj (1993) „krv teče ulicama“? Da li je to ta vrsta propagande koja vas je navela da ne obraćate pažnju na medijske napise?

TODOROVIĆ: E baš kad je bilo to u Cerskoj, muslimani su ubili 28 ljudi iz Vlasenice…

KARADŽIĆ: Slično se pisalo svaki put kada su bile borbe. Da li možete da potvrdite da je Srebrenica još 1993, i pre nego što je postala zaštićena zona, u svetskim medijima bila proglašena za masakr?

TODOROVIĆ: Da!

KARADŽIĆ: Hvala vam, gospodine Todoroviću (završio je unakrsno ispitivanje Karadžić, nakon čega je ostatak sudskog dana održan iza zatvorenih vrata zbog zaštitnih mera za svedoka KDZ-480).
Fakti


Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden /  Ändern )

Google Foto

Du kommentierst mit Deinem Google-Konto. Abmelden /  Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden /  Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden /  Ändern )

Verbinde mit %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d Bloggern gefällt das: