НАТО је умешан у трговину људским органима!

http://www.youtube.com/watch?v=9NiM2q1_t50&feature=related

Werbeanzeigen

Признање генерала Весли Кларка / Priznanje generala Vesli Klarka

http://www.youtube.com/watch?v=wJUvmToD34c&feature=related

Фридер Вагнер о ратном злочину / Frider Vagner o ratnom zlocinu URANIJUMSKOM MUNICIJOM

http://www.youtube.com/watch?v=BlhxuB80TyQ

STOP NATO!!! Genocid nad Srbijom i republikom Srpskom / GER / ENG

http://www.peticije24.com/tuba_protiv_nato_zbog_bombardovanja_srbije_uranijumom_1999

Hrvatski navijači uzvratli Srbima nakon Rukometnog polufinala

http://www.youtube.com/watch?v=lNR2x2sFspM&feature=related

Пошто нема више расходованог наоружања за претопљавање, Американци су напустили Смедерево

Милан Новичић

Пошто нема више расходованог наоружања за претопљавање, Американци су напустили Смедерево.

Београд, 10.02.2012

Ових дана се у нашој јавности подигла велика прашина око железаре у Смедереву. На жалост, ретко ко је озбиљније улазио у срж и суштину проблема. Потрудићу се да кроз историјат покажем и докажем неке наше заблуде!

Мало људи зна да је она основана још давне 1913. под називом Сартид, који је и касније, у наше време било у употреби. Да будем искрен, неки почеци везани су још за 1879. годину, када је направљена прва алатка: плуг – саковац! Пред сам почетак Другог светског рата у кругу железаре је подигнута Сименс-Мартинова пећ, капацитета 20 тона. Након тога погони су национализовани и „модернизовани“, али производио се челик који није задовољавао индустријске потребе (неки ће се сетити да сам у неком од ранијих текстова поменуо чувену паролу Фабрике радницима, Земља сељацима). Године 1963. је донета одлука да се опрема модернизује, и то је донело прилику да се само постојање железаре исплати, јер је у тим тренуцима потражња за челиком на глобалном нивоу билa огромнa! Нажалост, српки комунисти су каснили са реализацијом плана. Без обзира на то, железара је и даље „животарила“, све до новијих времена. Надам се да још увек има оних који се сећају да је у време Душана Матковића, тадашњи Сартид пробао да се „извуче“ производњом и продајом печурака!

Није ово тек толико луда идеја! Они још старији се сећају анегдоте са Титом. Питаше он окупљене шта то у Смедереву најбоље успева. Одговорише му грожђе (гвожђе). Да ли није добро чуо или није желео тек тако лако да се ослободи Сартида, одговори им: „Имаћете железару“!

Коначно стигох до суштине. Није немогуће постојање једне железаре која у близини нема неко озбиљније рудно налазиште. Транспорт руде изискује одређене трошкове и то доприноси мањој добити предузећа! Коначно, 2003. је нађено спасоносно решење за тадашњи Сртид. Као купац и инвеститор се појавио USS. Нећу само критиковати. Имам и речи хвале. У то време сам радио у предузећу које је радило опрему за USS. Тачније, радило је на обнови и поправци постојећих капацитета, који су током „зуба времена“ јако страдали. Веровали или не, они који знају како је Сартид пре тога изгледао не би могли да га препознају у то доба. Путна инфраструктура унутар фабрике је обновљена и обележена. Зграде закрпљене и прекречене. Опрема обновљена и реновирана (не модернизована). Чак je и ограда поправљена и префарбана. Све пећи су активиране. Околно становништво Вам може и само потврдити ове речи, јер су они највише на својим плућима (не плећима) осетили „побољшање“. Руку на срце, сам град, пратеће делатности, као и они који нису уско везани за рад железаре су осетили „побољшање“ на личном стандарду! Шта је онда тј. где је кренуло наопако?



Компанија USS је 2000. купила железару у Кошицама – Словачка, која је касније купила нашу железару. Како би ова анализа била још интересантнија, сестринска фирма у Словачкој је још пре више од годину дана објавила да ће у наредном периоду радити са смањеним капацитетом услед СЕКЕ (светске економске кризе). Тога на нашим просторима није било и железара је радила пуним капацитетом. Искрено, било је стидљиво провучено кроз медије како има потешкоћа (а чуј, свуда је СЕКА ударила), али железара ради и даље. Морам Вас још мало малтретирати са неким појединостима. USS у Србији више не постоји, али зашто у Словачкој и даље ради!

Напокон дођох до наслова. УСС. Узели све сировине. Булазним? Доказивање! Да ли је исто производити плугове или ролне лима различитих дебљина (стручњаци ће разумети о чему причам)?

Да би сте нешто производили морате имати и сировину. Не можете производити лимове од грожђа! Како је онда могуће да је железара до сада радила? Једноставно! Ниво и квантитет индустријске производње није једнак. У време бивше СФРЈ није био „проблем“ довести сировину до Смедерева. Без обзира на исплативост. Ко је о томе мислио? Било је важно да се ради. Сировина се вукла из свих крајева тадашње државе. А Американци су „луди“ и било им је исплативо да купе железару? НЕ. НИКАКО! У то време је Србија већ била на „европском путу“. Земље у окружењу су већ увелико биле у ЕУ или су биле „кандидати за чланство у ЕУ“. Какве то везе има са челиком?

Све те земље, Словенија, Хрватска, Босна, Македонија, а нарочито земље бившег Варшавског пакта, (Мађарска, Румунија, Молдавија и Бугарска) су „морале“ тј. мање – више постале су чланице НАТО пакта или „придружене чланице“ Партнерства за мир. По потписаном уговору биле су у „обавези“ да се „реше“ вишка наоружања. Пушке (углавном су то калашњикови), минобацачи, бестрзајни топови, хаубице, оклопни транспортери, тенкови Т-55, итд. Да изоставим из ове приче Мађарску којој је Словачка близу, али размислите о испалтивости транспорта „застарелог наоружања“ осталих земаља у најближу челичану! А како су наоружање „модернизовали“ тј. чије су узели?

Наравно и ми смо укључени у све ово. Шта је нама од наоружања остало и чега смо све морали да се „решимо“? А шта сада купујемо и чиме „модернизујемо“ наше „оружане снаге“?

Вишка „челика“ земље у окружењу заједно са нама су се решиле. Све је претопљено.

Права је срећа купити железару за 1$!

: Милан Нови

Novi roman Miodraga Lukića Pr

Srpsko-svajcarsko Pozoriste Duga 10. Februar 17:51 http://www.facebook.com/groups/224904317566880/ Probisvijet – roman o prevarenim i prevarantima Probisvijet – novi roman Miodraga Lukića Pr