ЧУЈТЕ ФРАНЦУЗИ: ОКУПАЦИЈА И ОТПОР – Луи Далмас Превод: Стефан Каргановић

Луи Далмас

Превод: Стефан Каргановић

ЧУЈТЕ ФРАНЦУЗИ: ОКУПАЦИЈА И ОТПОР

(Луи Далмас је француски новинар и интелектуалац прве лиге. Поред тога, он је Маркиз д’Полињак, изданак једне од најстаријих француских племићких породица. Али то није све. Он је забринути француски родољуб, левичар, хуманиста и оштар критичар стања у коме се његова земља данас налази, које је – по његовом мишљењу – опасно и погубно. Пасионирани посматрач прилика на Балкану, директор је специјализованог часописа Balkan Infos. Непосредно после сукоба са Информбироом, тада врло млади Далмас био је први новинар са Запада коме је Јосип Броз Тито дао опсежан интервју, који се под драматичним насловом „Tito parle“ затим нашао на насловној страни „France Soir“, а ускоро после тога и других водећих француских листова. Читаоци ће приметити суштинске сличности између стања које се описује у овом cri de coeur француског родољуба Луи Далмаса, и ситуације у којој се налази земља која је Далмасу изузетно морално блиска и која се зове – Србија. Аутор отрежњујуће анализе која следи, а која са незнатним изменама није применљива само на Француску, Луи Далмас, управо на француски језик преводи нашу монографију, „Сребреница: деконструкција једног  виртуелног геноцида“.)

Сви који су, као ја, преживели мрачан период немачке Окупације за време Другог светског рата, од 1940 до 1944, имају злослутан утисак да поново доживљавају исти кошмар. Узимајући у обзир све разлике – или, како би се то рекло, mutatis mutandis – садашње стање по многим параметрима упоредиво је са оним тада.

Ми смо окупирани. Наравно, не војнички, него „ментално“. Наша тела нису предмет оружане инвазије, али наш дух јесте прожет страном дресуром. Англосаксонска хегемонија доминира политиком, привредом и културом, намеће свој атлантизам и своју неоколонијалистичку стратегију, своја неолиберална правила економског живота, и свој меркантилистички концепт друштва сатераног у једноумни калуп. Ограничења под којима живимо очигледно је да по својој природи нису нацистичка, али на свој начин подједнако су тоталитарна. K ао и тада, и сада имамо своје „колабораторе“ који се прилагођавају захтевима западног савеза и пропагирају капиталистичку идеологију из Вашингтона, исто као што су нам политичари и новинари оне претходне епохе преносили тенденциозне информације које су потицале из Берлина.

Јучерашњи окупатори су формирали СТО (Service du travail obligatoire) који је наше људе обавезивао да се ставе на располагање индустријским  постројењима Рајха. Ови данашњи су направили НАТО, који нашу војску обавезује да учествује у ратовима америчке империје.

Тада је званичан став гласио да се Европа и њени народи морају ујединити; тај исти став важи и данас. И кога, поново, налазимо на челу те Европе, која је подједнако вештачка као што је била она тадашња? Немачку. Наравно, то није она иста, али је и даље јака и свуда присутна.

Ванредне мере погоршавају услове нашег живота. Тада, то су била ограничења карактеристична за ратна времена, а данас то су строге мере штедње у периоду кризе. Више се храна не дели на тачкице, али наша исхрана је постала неприродна захваљујући безбројним модификацијама које транснационалним корпорацијама доносе профит. Потрошња  није  ограничена, али  гориво је све скупље. Немамо несташицу гаса и струје, али њихова цена се неумитно повећава.  Нормалан живот није онемогућен на исти начин као у време несташица везаних за оружани сукоб, али нам се стеже каиш као последица тешкоћа што проистичу из финансијског краха.

Под Петеном демократије није било; Скупштина је била распуштена, није се гласало. Под Саркозијем, она је спутана; када се гласа, као приликом референдума о уставу Европе, резултат бива поништен. Ратови се објављују и воде потпуно самовољно. Приликом избора, неискоришћени гласачки листићи (les bulletins blancs) се не рачунају. Огроман број неопходних потписа и трошкови изборне кампање у пракси значи да једино кандидати који припадају богатим слојевима друштва могу да се квалификују. Просек старости у Скупштини и Сенату је 60 година, а састав тих тела у потпуности је лишен присуства представника ширих друштвених слојева.

Званично, нема расизма. Расизам је чак као појава проивзаконит. Али  исто као што је раније представљало дужност бити расиста, сада је обавезно не бити. И не налазимо ли, у законским санкцијама које су за то везане, исту врсту репресије? Закони Gaysott и „сећања на жртве“, опште узев, пандан су, само у супротном смислу, антисемитских закона из прошлости: мање су страшни у својој примени, али почивају на подједнако погрешним основама, зато што су неправедно присилни и по слободу опасно погубни. А шта да кажемо за емиграциону политику и за мере протеривања уперене против Рома и странаца, чији дискриминаторски карактер тужно подсећа на рације и депортације оних времена? Неки слојеви становништва су опет прогањани због свога изгледа или начина размишљања.

Као демократија, и лаичко начело тешко је оштећено. Нацистички режим није био посебно религиозан, па је чак протежирао неку врсту митолошког паганизма. Истовремено, сузбио је опозицију и наметнуо је ред путем државне контроле. Католицизам – званични култ Вишија, који се одржавао уз благонаклоност Берлина и који је уједно био и непресушни извор антисемитског расизма – надахњивао је грозни режим Анте Павелића у Хрватској, као и велики број нагорих џелата у концентрационим логорима широм Европе. То порицање лаичког начела продужава се све до наших дана у облику сталног нарушавања одвојености Цркве и Државе, што се одражава у непрекидном одступању пред муслиманским прозелитизмом.

Да би се ова фасцинантна поређења могла констатовати, треба такође поменути и појединости које им не иду у прилог. Данашња цензура се не појављује у облику једне тврде диктатуре; то је „мека“ верзија лажне демократије. То се постиже наметањем дискретних табуа, усаглашавањем и притисцима; гушењем истине помоћу система званичне комуникације и ућуткивањем опасних критичара.  Велики медији налазе се под контролом Саркозијевих ортака, а сваки искорак кажњава се тужбом за клевету, док се сатира проглашава за увреду религије или прекршај правила уљудног понашања. Једини преостали канал који омогућава слободу изражавања широких размера, интернет, већ се налази на нишану припремљених ограничења. Борбена опозиција нема доступа средствима преко којих би могла да објави своје ставове.

Коначно, управо као под немачком Окупацијом, Француска је лишена свога суверенитета. Бриселска бирократија и солидарност са Западом коштали су је независности. Она се срозала на улогу сателита као што је то била Виши држава ранијих дана. Њена војска је постала милиција на услузи петролејским предузећима, саставни део колонијалних експедиција које предузима Вашингтон; њена спољна политика је непостојећа; њен светли лик савремености и напретка, који је надахњивао свет, данас је само магловито сећање које више никога не инспирише.

Дресирање јавног мњења, обавезно служење, наметнуте одлуке, проевропска пропаганда, немачка доминација, ограничења која погађају цео народ, гушење демократије, прерушени расизам, нарушавање лаичког начела, прикривена цензура, шпијунирање противника, губитак престижа и одустајање од суверенитета: као што је приметио Маркс, историја се понавља у облику фарсе. Све вам је ту. Ми поново преживљавамо период 1940 – 1945, али у ушушканој летаргији уместо да се патимо у паклу.

Какав се закључак намеће? Он је јасан. Покрет отпора је устао против некадашње Окупације; ми морамо у себи пронаћи отпорност да устанемо против ове нове. Онај ранији Покрет окупио је Французе свих сталежа и ставова у једну општу борбу. На челу са Националним саветом отпора (CNR) тај покрет је одредио пет циљева кључних за поновно успостављање демократије: национална независност, економска и друштвена правда, плурализам, лаички принцип и слобода говора. Данашње стање је специфично и кораци који ће се предузимати морају бити у складу са тиме, а то искључује сваку врсту оружане или војне акције. Међутим, суштина проблема остаје иста. Изнад свега, неопходно је да оживимо дух оних времена. Пред нама се налазе слични циљеви које морамо остварити, и слични противници које морамо поразити. Тада смо устали да се боримо за ослобођење од јарма који се више није могао трпети, за реформисање нашега друштва и за васпостављање нашег угледа. Тај исти задатак налази се пред нама данас. На исти начин, заједно, без икакве разлике. Борба се води против сличних снага и опасности. Она се мора отелотворити у једном новом Покрету отпора народа који поново осваја оно што му припада, и то храбро, одбацујући нову Окупацију, истичући своје достојанство, своје вредности и своје уважено место у свету.

То ће бити обнова једног народа који ће повратити – али овог пута без фарсе – један од најславнијих тренутака своје Историје.

Луи Далмас

Директор, Balkan Infos, 22. јануар 2012.

(Превод: Стефан Каргановић

Vidovdan.org • Погледај тему – Питајте Данила Тврдишића – Двери Српске

Саша Наташа Бугарчић 7. Februar 22:07
Vidovdan.org • Погледај тему – Питајте Данила Тврдишића – Двери Српске

forum.vidovdan.org

NA NEBU JOŠ JEDNA SRPSKA ZVEZDA SVETSKOG SJAJA ZA KOJU JOŠ UVEK MALO KO ZNA NEMANJA RADULOVIĆ

http://www.youtube.com/watch?v=jfd1mOr2iyA

Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину под називом: *Зашто Србија a не Европска унија*

Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину под називом:
*Зашто Србија a не Европска унија*

На трибини ће говорити:
*Војислав Коштуница* *Синиша Ковачевић* *Мило Ломпар* *Миле Савић*

Трибина ће се одржати у В*еликој сали Дома омладине* у Београду, Дечанска
22, у *суботу*, *11. фебруара* 2012. године у* 13.00* часова.

ЧЕСТИТАМО ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ

ЧЕСТИТАМО ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРБСКОМ ГОСПОДИНУ ИРИНЕЈУ НА ПРАВЕДНОЈ ОДЛУЦИ У ВЕЗИ УРУЧЕЊА ОРДЕНА СВЕТОГ САВЕ ПРВОГ СТЕПЕНА РУСКОМ АМБАСАДОРУ У СРБИЈИ ГОСПОДИНУ АЛЕКСАНДРУ КОНУЗИНУ.

СРБИ НА СВ. КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ИМАЈУ ПОДРШКУ ОДРЖАВАЊА РЕФЕРЕНДУМА, АЛ У ДРУГАЧИЈОЈ ФОРМИ – ИЗГЛАСАТИ НЕПОВЕРЕЊЕ И ПРИШТИНИ И БЕОГРАДУ, ЈЕР НЕМА РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ПРИШТИНСКЕ И БЕОГРАДСКЕ ВЛАДЕ, ЈЕР ИМ ЈЕ ИСТИ EU&NATO САТАНСКИ ГАЗДА, А ОНИ СУ МАРИОНЕТЕ КОЈЕ СПРОВОДЕ УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ И СРБСКОГ НАРОДА.

ПРИЛИКОМ ИЗГЛАСАВАЊА НЕПОВЕРЕЊА ВЛАСТИМА БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ, СТАТИ ПОД КИШОБРАН РУСИЈЕ И КИНЕ, А ПОТОМ ДА СЕ СВИ СРБИ ШИРОМ ВАСЕЉЕНЕ ОКУПЕ У ПРЕСТОНИЦИ СВЕТОГ ЦАРА ЛАЗАРА У КРУШЕВЦУ У ДОЧЕКУ РУСКО-СРБСКОГ ЦАРСТВА, АЛИ НЕ СА ТЗВ. „ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКОМ“ АЛЕКСАНДРОМ КАРАЂОРЂЕВИЋЕМ КОЈИ ЈЕ ТАКОЂЕ EU&NATO МАРИОНЕТА И БЕЗ  СТАВА, ЗНАЊА, СНАГЕ, ВИЗИЈЕ, УМЕЋА ДА БУДЕ СРБСКИ КРАЉ.

ВЕЋ ПУТЕМ У СУСРЕТ ЦАРСТВУ СВЕТЕ ЛОЗЕ НЕМАЊИЋ АКО БОГ ДА КАДА ЋЕ ПРОЦВЕТАТИ СРБИЈА. АМИН.

 

 

 

 

ГАРДА СВ. ЦАР ЛАЗАР

Светосавска омладина Суботице

http://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=319737228072271&id=1095638036&notif_t=like#!/profile.php?id=100001573818089

Амфилохије: Чедо, жалим што сам те крстио

- Жао ми је што сам у манастиру Острог крстио...

Двери Суботица 7. Februar 17:05
– Жао ми је што сам у манастиру Острог крстио Чедомира Јовановића. Да сам знао да се на њега неће примити печат Божји, не бих га крстио у време кад смо се пиштаљкама борили против покојног Слободана Милошевића. Тада сам рекао да крстимо човека, а не минђушу, коју Јовановић није желео да скине ни током церемоније крштења. Данас схватам да смо, ипак, крстили минђушу, а не човека
Амфилохије: Чедо, жалим што сам те крстио

www.vaseljenska.com
Б

Obaveštenje: Zbog proglašenja vandredne situacije, Prihvatilište je aktiviralo i mobilni broj 064/86-77-500 koji je aktivan 24h za sve hitne intervencije …

Саша Наташа Бугарчић 7. Februar 16:39

Zbog proglašenja vandredne situacije, Prihvatilište je aktiviralo i mobilni broj 064/86-77-500 koji je aktivan 24h za sve hitne intervencije pomoći i smeštaja dece. Molimo da ubeležite ovaj broj i kontaktirate nas ukoliko naiđete na dete kome je pomoć potrebna. HZbog proglašenja vandredne situacije, Prihvatilište je aktiviralo i mobilni broj 064/86-77-500 koji je aktivan 24h za sve hitne intervencije pomoći i smeštaja dece. Molimo da ubeležite ovaj broj i kontaktirate nas ukoliko naiđete na dete kome je pomoć potrebna. H

Пут којим се ређе иде: шпијунско-кокаински живот Чедомира Јовановића

Пут којим се ређе иде: шпијунско-кокаински живот Чедомира Јовановића

Мед на прстима, секира за вратом

Ретко када је у мрачним кухињама српских обавештајних служби направљен такав

политичко-шпијунски ранкенштајн какав је Чедомир Јовановић. Драматургију

његовог успона, од сиромашног студента до потпредседника Владе Србије,

страсног корисника земаљских задовољстава и повереника британских

обавештајних служби на Балкану, осмислили су некадашњи шефови Државне

безбедности, данас хашки оптуженици, Франко Симатовић и Јовица Станишић. У

новом режиму који је остварио пуни континуитет са претходним, Јовановић је

наставио са својом позоришном представом. Позадина му је данас црвена, али

бело и даље доминира

Милован Бркић

Милан Гламочанин

Некада сам био Циганин, а сада сам Ром, каква дивна промена у животу мом!

Овај стих, тврде упућени, Брана Црнчевић је посветио тада младом српском

политичару Чедомиру Јовановићу, једном од најистакнутијих Рома у Србији.

Чедомир Јовановић је рођен  13. априла 1971. године у Београду. Основну

школу завршио је у Београду, а први разред средње започео је у Деветој

београдској гимназији, да би се убрзо пребацио у Трећу економску школу.

Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, 1998.

године.

У службеној биографији господина Јовановића забележено је да је био један од

лидера студентског протеста 1996/97. када је стекао знатну популарност. Тих

дана је наводно извесна студенткиња Миа лансирала и беџ са натписом „Чедо,

ожени ме!“ што је Јовановић објашњавао тиме да се људима вероватно допада

то што он прича. Студенткињу Миу никад нико није видео, а измислили су је

оперативци Државне безбедности Србије, који су тада правили имиџ свом пулену

Чеди. Јовановић тврди да је у то време био хапшен и пребијан више пута од

стране полиције, мада о томе доказа у полицији, и живих сведока, нема.

По окончању протеста, са Чедомиром Антићем и групом тадашњих истомишљеника

основао је Студентски политички клуб који је подржао бојкот републичких

избора 1997.

Демократској странци господин Јовановић приступио је тек 1998. године! А већ

у октобру 2001. изабран је за њеног потпредседника!

Учествовао је у изборним кампањама у септембру и децембру 2000. године.

Током кампање налазио се на месту шефа изборног штаба Демократске странке и

Демократске опозиције Србије. На републичким изборима децембра 2000. године

изабран је за посланика у Скупштини Србије. Чедомир Јовановић брзо напредује

до позиције потпредседника ДС-а на коју је изабран 2001. године.

Од јануара 2001. до марта 2003. године био је на функцији шефа посланичке

групе, односно ДОС – Реформа Србије. Био је најмлађи политичар на тој

функцији у историји Србије. Био је и један од организатора хапшења Слободана

Милошевића у марту 2001. године и један од главних преговарача о његовој

мирној предаји, и потом његовог изручења Хашком трибуналу, 28. јуна исте

године.

У Влади Републике Србије формираној након смрти Зорана Ђинђића, 18. марта

2003. године постао је потпредседник Владе Републике Србије задужен за

европске интеграције и координацију реформи.

Године 2008. Јовановић се кандидовао за председника Србије, а након гласања

био је пети, са 5,34 одсто освојених гласова.

Ожењен је Јеленом Савић, и отац је четворо деце – Михајла Лајфа, Јане Харт,

Зоре Фејт и Анђелије Феј.

Не пада ивер далеко од кладе. Мада никада није демантовао да је пореклом

Ром, његова нарав и живот то потврђују.

„Имам неке другове, познате по томе што презиру Цигане, а поштују Роме“,

овим стихом је Брана Црнчевић описао оне који се стиде свог порекла.

Чедомир Јовановић је у политички живот Србије ушао ниоткуда. Мењао је

пријатеље, опредељења, ставове и идеје “к’о Циганин коње“.

Млади Чедомир Јовановић је, као бруцош, био следбеник Четничког покрета, а

потом и Шешељев добровољац на фронту. Ангажовање младог Чедомира на очувању

„светих српских територија и српства“ оправдава и његово десетогодишње

студирање драматургије на Факултету драмских уметности. Диплому је

Јовановићу обезбедио Зоран Ђинђић, када се Чедомир 1998. године учланио у

Демократску странку.

Један је Војвода

Војислав Шешељ је једини српски политичар за кога Чедомир Јовановић, минулих

година, има лепе речи. Пријатељи Јовановићеви тврде да је Шешељ истински

идол Чеди. Док је Шешељ био посланик у Скупштини, Воја је седео у реду иза

Чеде, и увек су били у присним односима. Чеда га је ословљавао са Дебели.

Када је неко на вуковарском фронту препоручио пажњи Франка Симатовића младог

Шешељевог добровољца, уз одобрење Јовице Станишића почело се са радом на

Чедином имиџу. Када је Чеда представљен Станишићевим оперативцима, које је

предводио тадашњи начелник Обавештајне управе Драган Филиповић, један од њих

је запевушио – Циганче, Циганче, купићу ти златно ланче…

После обуке од инструктора Државне безбедности, Чедомира Јовановића убацују

у студентски покрет. Да би га држали под контролом и ослободили урођеног

страха од полиције и масе, инструктори Државне безбедности навлаче Чеду на

кокаин, којим су га годинама снабдевали.

У време студентског покрета 1996/67. године Чедомир Јовановић је на

Факултету драмских уметности био тек на другој години студија. Државна

безбедност је, да се студентски покрет не отргне контроли, убацила међу

студенте свог човека, Чеду Јовановића. ДБ је измислила студенткињу Миу и беџ

са натписом „Чедо, ожени ме!“

Изабраница Чедомира Јовановића изабрана је од оних који су, доласком ДОС-а

на власт, из Зорановог утицаја отргли његовог љубимца Чеду. Тадашњег шефа

посланичке групе ДОС-а у Народној скупштини Србије преузели су сарадници

енглеске обавештајне групе, коју је предводио тадашњи Ђинђићев саветник за

безбедност Зоран Јањушевић.

У тој групи је био и педијатар из Бањалуке Мијат Савић, у то време директор

Републичког фонда пензионог и здравственог осигурања. Господин Савић је

опељешио пензиони фонд, чак је био и под судском истрагом. Његову Јелену

препоручили су наркоману Чеди да буде под контролом.

За говорницом Народне скупштине Србије тадашњи шеф посланичке групе ДОС-а

Чедомир Јовановић јавно се залагао да нове власти треба да омогуће младима

да имају право да уживају лаке дроге! Такав став је, казао је Јовановић за

скупштинском говорницом маја 2002. године, и став Демократске странке!

После доласка ДОС-а на власт, боље рећи након 5. октобра 2000. године,

Чедомир Јовановић постаје сарадник сурчинског клана, на чијем је челу у то

време био пензионисани аутолимар Љубиша Буха Чуме. Он је свакодневно у

Шилеровој, у стамбено-пословном здању Душана Спасојевића. Душан га снабдева

новцем, дрогом, купује му џипове, одела.

Камере су бележиле Јовановићеве доласке у Шилерову, а он је одлазио и у

посету Спасојевићу, док се налазио у притвору у Окружном затвору у Београду,

када је депортован из Француске.

Осим Душана Спасојевића, долазак банде из ДОС-а у посету бандитима из

Шилерове и братске пољупце снимала је и Војна служба безбедности, камерама

које су биле постављене на згради Дома здравља.

Тешко је израчунати коју количину новца је Чедомир Јовановић добио од

сурчинског и земунског клана. Душан Спасојевић је умео да захвали онима који

су покривали његове послове. Спасојевић је за рачун ЦИА шверцовао тоне

хероина и кокаина за Европу. Транспорте су обезбеђивале Црвене беретке.

Када је Чеда на почетку свог успона, као шеф посланичке групе ДОС-а,

преценио свој утицај и место у сурчинско-земунском клану, Љубиша Буха Чуме

запалио му је 2001. године џип који су му мафијаши поклонили. Џип је изгорео

код Каленића пијаце. Било је то само мало упозорење Чеди наркоману да зна

где је.

Чедомира Јовановића и његов политички пројекат помагао је и Драгољуб

Марковић, звани Крмоје, човек који је зарадио милионе на продаји сточне

хране, Владимир Беба Поповић, касније шеф ДОС-ове коминтерне, али су га

финансијски помагале и поједине личности из Црне Горе, попут Душка

Кнежевића, такозваног контроверзног бизнисмена, власника Атлас империје,

чија Атласмонт банка има канцеларију у Београду на Тргу Републике. Кнежевић

је иначе и власник Атлас телевизије из Подгорице и највероватније власник

бројних предузећа у Србији.

Чедомир Јовановић је планирао и киднаповање власника Делта компаније

Мирослава Мишковића, за чији откуп је компанија отмичарима морала да исплати

пет милиона марака. Као отмичаре полиција је ухапсила Душана Спасојевића и

његове мафијаше. Чеда Јовановић је издејствовао да буду пуштени на слободу.

Део новца од отмице бизнисмена Мишковића, на паркингу иза београдског хотела

„Хајат“, један од отмичара Дејан Миленковић Багзи је лично предао Чедомиру

Јовановићу. Багзи и Чеда изашли су из својих возила, руковали се, Миленковић

је предао црну актен-ташну у којој су биле девизе. Све се одиграло муњевито.

На примопредају новца код „Хајата“ Чедомир Јовановић дошао је са два БМW.

Једно од та два возила види се на ТВ снимку од 12. марта 2003, кад Зорана

Ђинђића одвозе у Ургентни центар. Из тог возила је неко заустављао саобраћај

машући знаком „Стоп!“

Колики је мој део?

Након вишегодишњег ћутања у вези са случајем његовог киднаповања и

изнуђивања вишемилионског откупа, огласио се пре три године у јавности

Мирослав Мишковић, власник компаније Делта, и позвао Чедомира Јовановића да

одговори на низ питања.

Између осталог и на то да ли је дао дозволу, упутство или гарантовао

имунитет отмичарима, да ли је узео пет милиона марака као део крвавог новца

од отмице, ако је отмичаре посећивао у затвору да ли је утицао на тужиоца и

суд да их ослободе притвора, да ли је на било који начин утицао да судски

процес због отмице одумре,  а да истина о творцима плана, ортаклуку политике

и мафије и подели плена заувек остане тајна…

Јовановић никада није одговорио ни на једно од ових питања нити је икада

демантовао нити изнео било какав валидан доказ да није узео свој део од

откупа Мирослава Мишковића. Напротив, знајући добро да је напад најбоља

одбрана, покренуо је медијску хајку на Мишковића и његову компанију не би ли

ова непријатна питања била што брже заборављена.

У обраћању јавности поводом напада Чедомира Јовановића на њега, Мишковић је

први пут јавно испричао да му се покојни премијер Зоран Ђинђић жалио како не

може Јовановића да одвоји од мафије.

– Нисам проговорио ни кад ме је покојни Ђинђић, после свега, позвао на

разговор. Ја знам шта ми је премијер рекао о отмици, исплати и подели. Ја

сам сведок његовог огорчења што не успева – ни казнама, ни претњама, ни

прекидом пријатељства и контаката – да себи блиског младог сарадника одмакне

од мафије. Име тог ортака мафије је данас стављено пред пороту целокупне

српске јавности – испричао је том приликом Мишковић. На оптужбе да је био

члан земунског клана, Чедомир Јовановић је одговорио: „Можда су ми руке

прљаве, али ми је савест чиста“.

Када је тадашњи премијер Зоран Ђинђић ставио на лед свог пулена Јовановића,

он је већ, увелико, био део заверничког тима који му је дошао главе.

Чедин таст Мијат Савић био је 12. марта 2003. године саслушаван пред

истражним судијом Другог општинског суда у Београду. Замолио је истражног

судију да му дозволи да држи укључен мобилни телефон, јер очекује важну

вест! Када му је телефон зазвонио, јавили су му да је премијер убијен!

Истог дана уведено је ванредно стање, неколико дана касније Чеда је постао

потпредседник у влади Зорана Живковића и један од актера злогласне акције

„Сабља“, у којој је ухапшено 13.000 људи. На Јовановићево инсистирање

ухапшени су и Франко Симатовић и Јовица Станишић, да не открију истину о

њему, као и Аца Томић, бивши начелник Управе за безбедност Војске

Југославије. Након укидања ванредног стања, Станишић и Симатовић испоручени

су Хагу, а тужитељка Карла дел Понте је касније изјавила да је обојицу

експресно оптужила, јер је то тражено из Београда! Када није могао да са

својом криминалном групом преузме Демократску странку, Јовановић је основао

прво унутар странке фракцију, а потом и своју Либерално-демократску партију.

Одакле толика количина новца Чедомиру Јовановићу?

Од када је у браку са Мијатовом кћерком Јеленом, Чеда се дневно саветује са

тастом, који на његово деловање има пресудан утицај. Чеда је свом тасту

успео да обезбеди куповину многих предузећа, без накнаде. Велики финансијери

Чедомира Јовановића су Милан Беко, Миодраг Костић и Викторија група, преко

директора Зорана Митровића. Велику количину новца добијао је и од Станка

Суботића Цанета, док се није разишао са Бебом Поповићем. Бизнисмени Беко и

Костић обезбеђују Јовановићу велике количине новца. Чедомир је постао

власник стана од 140 квадрата на престижној локацији код хале Лимес. Његов

стан је на трећем спрату, а Колетов на првом. Зграда има портира, а

Јовановић поред полицијског, има и приватне чуваре. Чедомир Јовановић и

његов ЛДП осигуравају интересе Бека и Костића. Ко би угрозио њихове

интересе, Јовановић и његови посланици залајали би на сав глас!

Пре више од годину дана Чедомира Јовановића напустио је Владимир Беба

Поповић, прекинувши све контакте са њим, описујући га као као наркомана и

лудака. Тиме су прекинути и Јовановићеви контакти са енглеском обавештајном

службом. Захваљујући непостојању институција и расулу у земљи, које је

створио Борис Тадић, Чеда је још на слободи.

Велики Чедомиров донатор је и Викторија група, са чијим директором Зораном

Митровићем је Чеда у великом пријатељству. Викторија група обрће стотине

милиона евра, које узима из државних фондова. Директор Викторија групе Зоран

Митровић је отац троје деце, а оженио се другом женом која има четворо деце.

У овој компанији је дошло до сукоба међу власницима, јер је један од

власника, Станко Поповић, напустио Нови Сад и вратио се у Шабац.

Чедомир Јовановић је у лошим односима и са Ружицом Ђинђић, која не жели да

га види због његовог учешћа у атентату на њеног мужа Зорана! На летовање у

Грчку Јовановић са породицом путује авионом који изнајми од Пинк компаније.

Два комбија, којима управљају полицајци МУП-а Србије, из Београда крећу за

Грчку, возе Чедин мотор и друге потрепштине. Министарство спољних послова

Србије дипломатским путем обезбеђује Јовановићу заштиту и на мору, јер један

наоружани полицајац, Грк, такође води рачуна о Чединој безбедности. По

повратку са одмора, Јовановићи доносе скупоцена пића, потроше стотине хиљада

евра на разне предмете. У кафанама, у којима Чеда даноноћно шенлучи, за њега

и његово друштво точе се чивас, дон перињон, служе се кавијар, лососи…

Чедина супруга Јелена има необичан хоби. Свакога дана посећује педикире,

маникире. Обожава да купује ципеле. Има их више од Имелде Маркос, супруге

бившег филипинског диктатора Маркоса. Своје дадиље, међутим, Чеда лоше

плаћа.

Госпођа Јелена Јовановић је 9. новембра прошле године у предузећу „Нова

Фиделинка“ поново укључила млинове, пошто је претходно потписан уговор

између стечајног управника те фирме и предузећа „Агропослови“, на чијем челу

је супруга председника ЛДП-а Чедомира Јовановића. Та фирма, чији је оснивач

у Лондону, нови је закупац „Фиделинке“. Јелена Јовановић је у фабрици са

представницима локалне самоуправе Суботице и руководством предузећа свечано

покренула производњу у млину, која је друга кћерка фабрика компаније

„Фиделинка“, издата у закуп за 15.000 евра месечно. У „Агропословима“ су

раније одбацили гласине да је прави власник те фирме управо породица

Јовановић. Супруга Чеде Јовановића, који је иначе крајем октобра прошле

године одбио да јавно коментарише пословне потезе своје лепше половине,

изјавила је тада да иза ње „стоји 120 јаких људи“, не наводећи њихова имена.

Лидер ЛДП-а ни своје најближе сараднике не сматра вредним поштовања. Ни

Зоран Остојић, осим посланичке плате, нема никаквих других прихода. Чедомир

плаћа само своје окружење. Његову партију су напустили глумац Бранислав

Лечић, Горан Петровић, бивши шеф Државне безбедности Србије, Весна

Пешић…Прва двојица јавно су описали Јовановића као криминалца, наркомана и

преваранта.

Али, Чедомир Јовановић иде даље. Њему је упала секира у мед. И он ће тај мед

лизати све док му секира, уместо у мед, не западне за врат. А много је оних

који би Чеди откинули главу. Много је оних који су због свих његових

заокрета и преокрета остали без имовине, који су били киднаповани,

осрамоћени.

Сиромашни Ром Чеда Јовановић данас живи као лорд. Он и његова супруга Јелена

путују по белом свету, и годишње на проводе троше око два милиона евра!

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06

<http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=251&cl=08>

&br=251&cl=08

Vladimir Petrovic

Владимир Петровић

062 279 67

– Европа прећуткује чињеницу о убијању 8000 Срба у Сарајеву –

С  А  О  П  Ш  Т  Е  Њ  Е

– Европа прећуткује чињеницу о убијању 8000 Срба у Сарајеву –

Европска унија свакодневно шаље саопштења и савете о демократији, правди и стандардима – а тих стандарда, истиче ЕУ, треба да се придржавају кандидати за њено чланство. Из европских престоница су свакодневна заклињања, да ће сви организатори и извршиоци ратних злочина у време разбијања Југославије, од 1990. до 1999, бити изведени на суд и кажњени.
Историја неће дати за право ЕУ, јер оваква залагања су неискрена и, може се рећи, истоветна изјавама државника Европе у време њене најцрње прошлости. Тако су се државници Немачке, од 1933. до 1945, заклињали, да су носиоци најузвишенијих идеала – уверавајући да граде нови светски поредак.
Да данашњи државници Европске уније искрено прилазе поштовању међународног права и праведности, не би скривали чињеницу, да су муслимански војници, од 1992. до 1995., убили у Сарајеву око 8.000 Срба. Облици овог злочина су најгрознији, јер су убијани сви чланови српских православних породица, а размере злочина су немерљиве – кад се упоређују са злочинима у другим крајевима Југославије, па и с оним надводним злочином над муслиманима у Сребреници (где су изгинули само муслимански војници – у много мањем броју од оног којег ЕУ). Попис убијених Срба у Сарајеву је обављен – с именима и презименима, старосној доби, адресама, месту злочина… Извршен је и попис кућа, станова и друге непокретне имовине породица уморених српских породица у Сарајеву, а ту имовину сад користе припадници муслиманске вероисповести из Босне и Херцеговине, Рашке, Црне Горе и муслимани из афричких и азијских држава.
Ове чињенице највећег злочина геноцида не интересују чланице ЕУ, Ватикан и Сједињене Америчке Државе – можда зато што су, свим мерама – па и оружјем, помагали хрватску и муслиманску војску у време разбијања Југославије. Оно што запрепашћује и што ће у историји бити забележено је чињеница, да су представници Европске уније, Ватикана и САД били од 1992. до 1995. у Сарајеву, да су знали и пратили ово геноцидно истребљење православних Срба, а о томе нису обавештавали јавност, нити Уједињене нације. Према одредбама међународног права – и они се морају третирати као организатори и извршиоци ових злочина. А зашто су, преко њих, владе ЕУ, САД и Света Столица биле присталице овако масовног истребљења православних Срба у једном граду, одговориће Историја.
Уз ту неминовност, могу се упитати владе Запада – да ли би тако подстицале и одобрили убијање 8.000 Немаца у Берлину, Француза у Паризу, Белгијанаца у Бриселу, Енглеза у Лондону, Американаца у Вашингтону, Италијана у Риму, Мађара у Будимпешти, Холанђана у Хагу…?
На крају, може се упитати и Влада Републике Србије – зашто, енергично и свакодневно, не ставља на дневни ред тела УН, ЕУ и Међународног суда правде овај најмонструзнији злочин геноцида у Југославији – над православним Србима?

Милорад Буха, премијер    Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Парламента